Književne novine

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС. ЛЕТОПИС

Борина недеља

И овогодишња, већ традиционал на прослава Борине недеље, одржана у Врању од 19—25. октобра, окупила је велики број наших јавних и културних радника који су, као и ранијих година, својим учешћем дали драгоцени допринос овој прослави чији значај већ прелази оквире Србије и пре раста у једну ширу културну манифестацију. Борина недеља, посвећена делу пи успомени овог нашег великог писца, несумњиво ланас представља и значајан скуп разнородних уметника окмпљених из разних крајева наше земље, који овој прослави дају посебан укус а тон.

У оквпру овогодишње Борине недеље одржане су многе приред“ бе п сусрети, званични и спонтани разговори, измењена мишљења и искуства свих оних који су посредно или непосредно" учествовали у овој великој свечаности. У занста богатом пи импресивном програму узели су учешћа наши еминентни уметници и познати културни и јавни радници Велибор Глигорић, председник Српске академије намка и уметности, песникиња. п академик Десанка. Максимовић, песник и академик Густав Кркаец, академик др Војислав Ђурић, књижевник Меша Селимовић, ректор Београдског универзитета др Драгиша Ивановић, председник Македонске академије наука и уметности др Блаже Конески, као и драмски уметници Миливоје Живановић, Дивна Боковић, Оливера Марковић, Ксенија Јовановић и Јован Мили“ ћевић. На основу тога можемо да тврдимо да је овогодишња прослава Борине недеље у Врању јена од 'најзначајнијих културних манифестација одржаних у Србији у току ове године, (В. В. п)

Андре Мороа о себи

Занимљиво је видети како је писац који је, као Андре Мороа, написао толико биографија славних личности, најзад, видео самога себе у својој аутобиографији. Могућност да у том виђењу уживају имају сада истовремено француски и амерички читаоци, који на својим језицима, у орипиналу и преводу на енглески језик, могу да читају „Мемоаре“, које је Мороа написао као своје последње дело (умро је 1967) и које је медавно изишло из штампе у Па ризу и Њујорку. Прва половина ових мемоара појавила се још 1948. године код истог издавача — Фламариона: то је онај део

који је Мороа написао док је

био. наставник француског језика у женском колеџу Милс у Калифорнији 1941. године. А други део је почео да пише готово четврт века каоније, две године пред омрт, тако да је последње реченице написао пред сам полазак на операцију, из које је, неколихо дана касније, проистекла његова смрт.

Пореклом из јеврејске породи“ це из Алзаса, која се након франпцуско-пруског рата 1870. године преселила у Нормандију, Емил Ерпог (како је било право име писцу с псеудонимом Андре Мороа) рођен је 1885. тодине и имао је врло срећно детињство. Имао је среће и у томе што му је професор филозофије у Руанском ко“ лежу био велики мислилац Ален, који му је много помогао да дубље сагледа свет и на чији је савет најпре радио као један од правника _ породичне фабрике текстила. Тек након првог оветског рата, у коме је служио као официр за везу при британској војсци, одао се писању и већ освојим првим романима „ћутање пу ковника Брамбла“ (1918) п „Ни анђео ни животиња“ (1919) постигао знатан успех. А непосредно после успеха својих првих романа, Мороа је објавио и прву ОА

АНАРЕ МОРОА

својих, сада већ славних биографија: „Ариел или живот Шелија“ (1923), којој ће следити биографије. Дизраелија, Бајрона, Лмотеја, Ттургењева, Волтера, Едуарда УП и Шатобријана.

У другом светском рату Мороа одлази у Сједињене Америчке Државе, гле је живео у беди и страху за своју породицу (другу жену и децу) која је остала у Франуској, али се својим публицистичким · пером храбро борио за победу савезника против фашизма. А пошто се вратио у Француску после ослобођења, написао је, по-

“ред неких романа, низ нових био-

графија — о Прусту, Жорж Сандовој, Виктору Иту, тројици Дима, мадам де Ла Фајет ми, веро: ватно најбољу међу њима, о Балзаку — које су га с правом уврстиле међу највеће биографе свих времена.

У мемоарима Мороа је, наравно; покористио своја искуства из писања _ биографија, сликајући верно не само мноте личности, које је добро познавао, него и самога себе. Једноставност његовог карактера огледа се и у његовом једноставном стилу, у коме је без икакве патетике и наглашавања говорио чак и о најдраматични“ јим збивањима у свом животу тан у животу своје отаџбине, коју је много волео, али не тако да увек не би био окренут читавом свету. Та његова окренутост свету огледа се како у његовим енглеским и чак америчким биографијама · (о Александру Флемингу, проналазачу пеницилина), тако и у томе што је написао не само историју Француске него и историју Велике Британије и Сје дињених Америчких Држава. Због искрености с којом је насликао себе и живости с којом је описао многе своје познанике, разне средине и различите историјске догађаје, и француска и америчка критика сматрају да су мемоари које је Мороа написао једна од његових најбољих биографија. и свакако најзначајнија за познавање не само његовог дела него и његовог доба.

Будући да је Мороа био веома цењен и као писац и као личност (члан Француске академије по стао је још 1938. године), занимљиво је запитати се шта ће од овот писца, данас још веома популарнот, остати потомству, односно какав ће избор направити историја из његовог обимног и разноврсног дела, које, између осталог, садржи и низ романа ко“ јима се слика будућност човечан“ ства. Сам он у својим „Мемоарима“ направио је једну врло окромну листу онога што сматра најбољим производима свог богатог опуса. У ту листу ушле су само биографија Дизраелија, студија о Алену, роман „Поднебља“, дело „Виђене ствари“ и извесни оделљ“ ци из другог дела „Мемоара“. Познати _ критичар Робер Кантер сматра да ће и његови романи још дуго имати своје читаоце, а то потврђује и петнаестак томова његових романа и биографија које је управо сада објавила издавачка кућа „Сусрет“.

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

„

АЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС | ЛЕТОПИС

Лиејен

Толдман

Недавно“ је, у педесетседмој години, умро Лисјен Голдман, један од најистакнутијих _ савремених социолога књижевности. Пошто је у Букурешту завршио студије права, он је своја сазнања про ширивао у Бечу, Цириху и Паризу, а прво своје дело „Људска заједница и универзум код Канта“, објавио је у Цириху на немачком језику 1945. године. Од 1946. године живео је у Паризу, заузимајући високе научне положаје у ра зним истраживачким институтима: у Националном центру за научно истраживање (1946—1959), у Практичној школи за високе студије на Сорбони (1959—1961) и као руководилац центра за социологију књижевности у Институту за социолотију на универзитету у Бриселу (од 1961). Главно дело му је докторска _ дисертација „Скривени бог; студија о трагичној визији у Паскаловим „Ми: слима“ и Расиновом позоришту“ (1955).

Под утицајем Берђа Лукача и Жана Пијажеа, Голдман је створио посебан метод у социологији књижевности — „тенетички структурализам“. По њему, појаве У области културе, а посебно књижевности, не зависе толико од индивидуалних појава колико од друштвено-историјских _ прилика. Друштвене чињенице које утичу на уметничко и филозофско стваралаштво _ назвао је „значајним структурама“ а облик којим се те структуре изражавају „визијом света“.

Аруштвена група је, по Тола: ману, носилац процеса структурисања, који изазивају различи те тежње ка кохерентности, одно“ сно ка решењу проблема постављених односима људи према природи и њиховим међусобним односима, али за кохерентну визију света она само изграђује конститутивне елементе и даје енергију за њихово спајање, а „велики писац баш и јесте изузетан поједи“ нац коме полази за руком да у одређеној – области области књижевног (или ликовног, концептуалнот, музичког итд.) стваралаштва — створи један имагинарни свет, кохерентан или готово потпуно кохерентан, чија структура одговара оној структу“ ри према којој тежи група у цемини“. А што се тиче вредности дела, Голдман мисли да је оно, између осталог, „утолико слабије или значајније уколико се његова, структура мдаљава од строге ко-

херентности или јој се приоли-

жава“.

Критикујући социологију садржаја као неадекватну за истра“ живања на пољу социологије књижевности, Голдман је заступао мишљење да је много кориснија структурално-тенетичка социологија књижевности, зато што не одбацује ни индивидуалнопсихолошко објашњење, већ помоћу

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир _В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Бранимир Шћепановић, Техничко џметничка опрема: Драгомир Димитрије» вић. Уређивачки одбор: др Аимитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рнибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме; Богдан Кршић, Лист излави сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) н 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 508-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС · ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

њега открива зашто су баш неки појединци међу мнолима, који припадају истом друштву им истој идеологији, могли да створе дела. надпросечне вредности, као што је случај с Расином и Паскалом, који су једини међу стотинама јансениста свога времена „могли

да изразе трагичну визију на књижевном и филозофском плану“, Кад је, пак, реч о роману, о коме пише под утицајем Лукачеве „Теорије романа“ и идеја Ренеа Жирара изнесених у делу „драматична лаж и романескна исти“ на“, Голдман сматра да је роман транспозиција на уметничком плану свакодневног живота у индивидуализованом друштву рођеном из производње за тржиште, а модерни роман је резултат све веће ренфикације човека у том АРУштву. у

Својим радовима из социолотије књижевности и филозофије Голд; ман је био добро познат широм културног света, па и у Југославији. Учествовао је у раду Корчуланске летње школе (чак и о вога лета), а код нас су му преведене три књиге: „Хуманисти“ чке науке и филозофија“, „Дијалектичка истраживања“ и „За сопиолотију романа“.

књижевници Косова оеновали Друштво У Приштини, 30. октобра, одржа-

на је оснивачка окупштина Друштва књижевника Косова. Досад

"су писци Косова били окупљени

у Секцији косовских писаца, која је, као и Секција војвођанских писаца, била део Удружења књижевника "Србије, преко кога је примала нове чланове и успостављала међународне односе са писцима других земаља. Акција за стварање Друштва дошла је као последица тежње да и писци са. Косова имају свој глас у Координационом одбору, што им по садашњим правилима, као члановима Секције, није било омогућено. . На оснивачкој скупштини, којој оу, поред представника покрајинских власти и друштвених ортанизација, присуствовали и изасланици Удружења књижевника. Србије и Друштва књижевника. Македоније, утврђено је да је до" садашњи рад Секције успетшан и одређени су будући задаци Друштва, као што је Соље организовање сталних годишњих акција косовских писаца (митинг поезије у Баковици, Дечанска колонија писаца, митинг поезије у Призрену итд. и брзо успостављање односа са писцима Албани: је.

_ На крају скупштине изабрана је нова управа Друштва, у коју су ушли Марк Краснићи (пред: седник), Вук Филиповић (потпредседник) и Вехап Шита (секретар).

ап ит и Мо Е

| | | | | | |

Бахтинова етудија Познат по дисертацији „Фран-

соа Рабле у историји реализма", по радовима о Толстоју и, нарочито, по изванредној студији о поетици Достојевског, совјетски теоретичар и историчар књижевности Михаил Бахтин (рођен у О"релу 1895. године), био је дуго времена запостављен у СВОЈОЈ, земљи, али, с делимичном рехабилитацијом формалиста, дошло је и до његове поновне афирмације. Године 1957. постао је шеф катедре за књижевност на Мордованском државном универзитету 7 граду Саранску. У новом периоду рада он је своју студију „Проблеми стваралаштва. Достојевског" (1929), о којој је својвремено врло похвално писао Луначарски, прерадио, допунио и објавио под насловом „Проблеми поетике Достојевског" (1963). У њој је Бахтин проучио структуру Достојевскових романа као изразито подифонијску структуру, чија је битна карактеристика да су сви гласови јунака и глас самога писца међу њима потпуно равноправни партнери у грађењу дела. Ова студија (код нас објављена 1967. године) недавно се појавила и на француском језику и изазвала пажњу књижевне _ јавности и критике. Пишући о њој у „Књижевном Фитару“, Клод Жамо је чак тврдио да је Бахтинова студија вероватно најбоље дело досад написано о Достојевском.

Нова ТВ-серија

Редакција _ образовних — емисија. телевизијског студија Београд, позвала је недавно критичаре и сараднике културних рубрика београдских листова на неку врсту претпремијере нове телеви: зијске серије „Село без сељака“. Ова серија поникла је у оквиру општих друштвених напора за решавање проблематике села и живота на селу: кроз поласатну емисију гледалац упознаје увек по једно село у нашој републици, упознаје се са најистакнутијим пољопривредницима — са онима који су нашли смисао свог живота у бољем, савременијем, технолошкијем обрађивању земље, дакле о људима који „не беже из села“ попут многобројних сусељана. Гледалац вероватно први пут чује имена Хоча Заградска, Билуше, Мушниково, Суви ДО, Истинић, Пасјане, Церница, Бајевица, Врановина, Партизани... У тим селима живе људи, који покушавају да се баве пољопривре“ дом а да не буду „сељаци“ у уобичајеном смислу речи, Истицањем њиховог примера, телевизнја покушава да заинтересује што већи број пољопривредника за боље агротехничке методе, за реорганизацију свакодневног живо та у сеоској кући и тако даље. Међутим, важно је нагласити једну чињеницу: уредник серије Косара Балабановић окупила је, за телевизијске прилике, необично младу екипу — састављену углавном од студената Академије за театар, филм, радио и телевизију. После Зоре Кораћ, која ову тенденцију _ упорно спроводи у својој серији „Необавезно“, ово је други такав случај који треба. поздравити. _ Практични рад на телевизији несумњиво ће имати изузетни значај за уметничко и радно уобличавање ових младих људи. Редитељ серије „Село без сељака“, Зоран Предић, показао је у првим снимљеним емисијама вештину стварања целине од ни за занимљивих, а понекад и бизарних детаља. Сценариста Видосава Томић, асистент режије Леон Касиди, сниматељи ·Секула Ба: новић и Јовица Јекић, као и оста“ ми сарадници, трудили су се да У границама _ прилично _ окучених техничких могућности образовне редакције београдске телевизије реализују ову серију на пристојном нивоу. ·_ БЕК

Црта Џоја Ратковић