Književne novine

| |

| | ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ОДЛАЗАК НИКОЛАЈА

|БРАМАНА

НЕДАВНО ЈЕ, у шездесет осмој тодини живота, преминуо _ Николај „Робертович Ердман, један од највећих руских комедиографа-сатиричара_ двадесетог столећа,

Његова судбина је била чудна и хировита као и судбина уметности његовог доба. Почео је раном олавом, завршио у готово потпуном забораву. Ејзенштејн га је ценио као мајстора дијалога, објашњавајући примером његовог драмског опуса због чега руска комедија мора бити сатирична. Горки је у њему видео јединог аутора способнот да на сцени оживи омицалице Нечастивог, ортанизатора ланца олучајности у коме житељи совјетске свакодневице испољавају убогу јаловост својих прохтева и маштарија. Не без дубоког уважавања говорио је о Ердману Луначарски, строти судија послеоктобарске драмске уметности. И највеће похвале 34служио је од саборца Всеволода. Мејерхољда, за кога су Ерлманове драме биле једноставно „величанствене“, А творцу маски „прве совјетске комедије“ (Мејерхољдова квалификација „Мандата“) после 1932. тодине било је џакраћено право да се даље бави овојим основним позивом. Када је 1965; године заједно с Ј. Љуубимовом иноценирао Љермонтовљевог „Јунака 'нашег доба“ за позориште на Таганки, мало коме тедаоцу ове представе је било познато да је један од њених аутора корифеј совјетске сатиричне уметности.

Елегантни младић у непманској одећи ексцентрична кроја, врони читач и пантомимичар, Ердман је почео као аутор комедија-минијатура за Театар сатире. Пут блиставог и трпког реплицирања водио је „Мандату“ (1925), 'Мејерхољдовом ремек-делу. Побравши све ловорике, — од Луначарског м Маркова до најанонимнијих рецензената критика је поздравила. представу — „Мандал“ је исце-

У узивао омехом, који се по статиТетичким запажањима проламао салом више од триста пута у току извођења. Публика се сомејала незгодама Гуљачкиних, Сметанича и њихове сабраће, несвиклих прилагођавању епохи па ипак убеђених да је то једино опредељење у во: јевању за свакодневну егзистенцију; и публика је била склона, да напетим ишчекивањем пропрати сцене побуне маловарошана. пред шансом да се поклоне ауторитету измишљене принцезе Анастасије и да се потом, у финалу аутодемаскирања, када се репликом спадала Широнкина _ испостави да „власти“ великодушно праштају побуњеницима, сетним смешком опрости од узалудног кошмара житеља Блатуше. Ни критика ни публика нису осетиле да је „Мандат“ укидао време завршне сцене „Ревизора“ којом је наговештена одмазда демаскиранима. „Страшни суд над Ту. љачкинима није био кадар да их казни према захтевима социјалне правде, јунаци „Мандата су се враћали, јер су својим приврженостима, способностима да куде и узносе, варају и трпе крах, заолужили право да потврде сталност СОвакодневице, неуништиве чак и у размерама револуционађрне инвективе; драма се наставља“ ла битком њихових вечитих маски, које надживљавају епоху не сигурности, страха од сутрашњице и потребе за бунтом у име #лузије о спасењу. Страшним де" зиуузионизмом. трећег чина „Мандата“ Ердман је, У ствари, настављао филозофску дискусију започету драмом Горког „На Ану. Социјалним вихором заувек разбаштињени као јединке, јунаци „Мандата“ су својом злокобном итром бацали рукавицу друштву које је запостављало елементар не законе живљења и васпостављало законе снате „мандата...

Наивно примљени „Мандат“ је Николају Брдману отворио врата најелитнијих одаја У којима ој стварала совјетска уметност. Од:

мах је запажен и као један од твораца домаће филмске комедије. Успех „Миће“ (1927), „Прода; ног апетита“, „Дома у Трубном (1928). и „Туђинке“ (1929) није се могао замислити без учешћа ЕРА манових сјајних дијалога, који су изнова митологизовали свакодне“ вицу заједничких станова, колективних сплетки и масовног духов“ ог _линча; сценске иновације „Мандата“ проширивале су се на подручје филма у коме је млада | совјетска уметност гајила велике амбиције. Онда је дошао случај са „Самоџубицом“, који је узоудно читаву стваралачку јавност.

Према свед Оочанству тадашњег би Главног а ва ског, године 1928, Ердман је текст драме , убица“ упутио исто времено Мејерхољду, Станиславоком и Театру Вахтангова. Сва три театра су "ужурбано почела. да. припремају комад: Мејерхоља је чак позвао Станиславскот на „социјалистичко такмичење“. Литовски и његови истомишљеници су се џепротивили, с мотивацијом да је драма „политички дектна и апсолутно реакционајрна“, Била је потребна интервенција Горког да лично Стаљин одобри даљи рад на извођењу Ердмановог дела. Ујесен 1932. године Мејерхољд је неколико инсерата приказао одабраној публици претежно високим политичким функционерима; резултат је био негативан, и драма је под великим притиском у који је умешао прсте Каганович повучена с ре пертоара. У то време, управо због „Самоџбице“, долази до потпуног раскида односа Мејерхољда и Вишњевског, једног од сталних сарадника славног авангардног театра. Вишњевски је енерпично изјавио да драма аутора „Мандата „вуче десно, назад“, да Брдман „није пут совјетског театра“; иокавзане у прилог позитивистичкот, официјелног театароког пропрама, ове речи су биле примљене као биланс једног трагичног уметничког пораза, чији је значај имао исту тежину као и потоњи пораз читаве совјетске уметности тридесетих година.

Какву је поруку доносила ова. драма, која у Совјетском Савезу до данас није објављена ни изведена2 Ердман је, једноставно, наставио полемику са званичним погледом на задатак сатире, започету „Мандатом“. Као што је „Мандат“ почињао безазланим конфликтом- у свакодневним по родичним оквирима, и заплет „Самоубице“ је на први поплед нашван; у питању су незгоде у које западају укућани и сустанари јунака "Семјона Подсекаљникова, опседнутог проблемом своје незапослености 'и зависности од су“ пруге Маше и њене мајке Серафиме. Готово неприметно драма прелази у протескне сфере када па сцену ступе ликови скривених „бораца“ против совјетске власти — власник стрељане Александар Калабушкин, „интелектуалац“ Аристарх Голошчапов, месар ЛПугачов, књижевник Виктор Викторович и отац Јелпидиј. Дознавши за Подсекаљниковљеву идеју да

га се „Кремљ плаши“, он се намах, као Пуљачкин у „Мандату“, осети „тенијалним“, спреман је да тобоже коначно прихвати 'улогу коју. су му завереници наменили, ами зов живота тражи своје право и јунак бива принуђен да се, као овојевремено јунак „Миће“, послужи _симулацијом самоубиства. После нових каламбура не: препознавања, јунак „устаје из гроба“ и запањеним „побуњеницима“ објашњава своју идеју 0 праву јединке на живот ма какав он био, о праву да се не жртвује „ни за себе, ни за присутне, ни за класу, ни за човечанство, ни за супругу Марију Лукјановну“. У финалу Свакодневица ипак оствафтује овоју вечиту амбицију; у лудој игри лажним вредностима потрешно схваћене епохе Подсекаљниковљеву бившу идеју о неминовности самоубиства прихвата песник Феђа Петуњин, па се изнова показује да је, као и живот свих јунака „Самоубице“, нестваран и читав амбијент у коме је

такав живот могућан — амбијент овеопште нестабилности, несталности и илузорности,

У реферату о драмском ствара“ лаштву, _ поднесеном на Првом конгресу совјетских писаца 1934. године, В. Кирпотин је „Самоубицу“, напоредо са' Бултаковљевим текстовима, сврстао у ред „камуфапраних антидржавних испада“. У образложењу одлуке о затварању Мејерхољдовог театра 1938. тодине наведено је да је привр-

женошћу прилозима као „Само: убица“ ово авангардно позориште служило „директним антисовјетоким акцијама“. Тридесетих и четрдесетих година Ердманово' име је везано за рад на филмској комедији: у сценаријима „Ластира Костје“, „Волге-Волте“, „Здраво, Москво!“ и неким другим олутио се Ердманов искричави хумор. А ли је и ова активност осујећена; после осуде због „провлачења мејерхољдизма“ у совјетски филм (поводом екранизације „Спортске части“ 1951. године), Ердману се дозвољава да ради искључиво на цртаном филму и адаптацијама туђих текстова. Омрт је дочекао у положају заборављеног уметника чије се претходно стваралаштво углавном прећуткује.

Но „освета“ овог значајног драмског уметника је вишеструка. Гледаоци „Волте-Волте“ памте сцену у којој бирократ Бивалов посрће под навалом талената из

народа у које није имао повере-

НИКОЛАЈ ЕРДМАН (У СРЕДИНИ) У ДРУШТВУ ВСЕВОЛОДА МЕЈЕРХОЉДА и ВЛАДИМИРА МАЈАКОВСКОГ

под теретом личних неприлика изврши самоубиство, они настоје да га наговоре да то учини у име херојског отпора околностима си“ ле и принуде у којима они, као представници различитих социјалних слојева, живе. „Завера“ се наставља у ресторану „Црвена елита“ где се јунаку припрема свечани опроштај са животом пони жења и увреде. У атмосфери ко шмарне резистенције у којој уче сници 'опроштајног састанка 00 разлажу своје интимно и дру штвено право на побуну, Подсе каљников долази на луду' мдеју да, проверавајући своје осећање слободе пред лицем смрти, ступе у дијалог са највишим представ: ницима совјетске власти. Он теле фонира Кремљу и дежурној ољу жбеници 'упућује молбу да „не ког најважнијег“ обавести како је он „Маркса прочитао, и Маркс

му се није допао“; схвативши ћу“

ње; испоставља се да је уметност немогућно прећутати, ' забранити, заточити, Тако је и са делом самог Ердмана — „Мандат“ је, нахасве, остао као грандиозно остварење светске драмске уметности које је обогатило филозофију оце“ не. „Самоубици“ је ова почаст засад ускраћена, али овој драми тек зредстоји будућност; недавно оу је, према тексту објављеном у издању | нојвидске куће „Лухтерсанд“, извела нека западнонемач'а позоришта, а ваља веровати ја ће, упркос свему, њеној афир тацији допринети и бројни погтоваоци Ердмановог дара у дотовини, која једног дана мора ризнати да је Ердмановом омрћу 3 совјетске литературе отишао одан од ретких следбеника суштаствене Гогољеве фантастичногротесине традиције.

| Миливоје Јовановић

. „4 офеефењењењее софеооњеефеење%%%%%%%%% Фе +++... ,.: “ + • ++ ;

ХУМОР И САТИРА

ТРИ | БАСНЕ

ЗЕЦ И КРТИЦА

На једној великој ливади одржавало се такмичење у трчању. За финале су остали само зец и кртица. Зец је и раније био фаворит, али је кртица, као аутсајдер, свима приредила изненађење победивши све своје противнике.

На старту су, дакле, зец и кртица. Зец се блажено осмехује си. гуран у своју победу. Кртица се такође осмехује, али некако тајанствено. На стартни знак, зец полете као вихор, а кртица се зари у земљу.

Кад је зец дошао на циљ, видео је тамо кртицу. Смејала се са победничког постоља. Малаксао од напорног трчања, зец једва изусти;

— Реци ми бар како си успела да ститнеш пре мене.

— Каналима, зеко, каналима! рече кртица примајући ловоров венац.

МАЈМУНОВ БИЗНИС

Одлучио једна научник да дохаже како је прелазни период из међу мајмуна и човека био многа краћи него што то тврди дарвин. Зато је исти научник отишао џ џунглу, ухватио младог мајмуна и донео га у град. Тамо га је вежбао, васпитавао, тренирао, учио да товори итд. На крају, научник је обећао мајмуну м награду 04 пет стотина долара само ако му подухват успе.

После неколико година упорне дресуре, однео научник мајмуна у велики град, пред велики научни скуп.

Међутим, тамо се мајмун понашао толико мајмунски, да је стари научник био исмејан и извиждан. Кад су остали насамо, научник се обрати мајмуну;

— Зашто ниси радио онако ка ко сам те учио2 ·

Мајмун се враголасто насмеја и одговори:

— Опростите ми, али такав бизнис нисам смео да пропустим,..

— Бизнис — зграну се научник — какав бизнис:2!

— Знате, онај новинар што вас је малочас сликао, понудио ми је хиљаду долара само да се пона: шам мајмунски...

— Али, зашто је то учинио2! чудио се научник.

— Новинар као новинар! Хтео је да покаже како човек може да постане мајмун много брже нето што мајмун може да постане човек.

КРАТКА БАСНА

На једном састанку оштро су критиковали вука. Између остадих, против вука су устали лав, тигар, медвед, још неке крупније зверке и зец. Вук је све време уплашено ћутао.

А кад се састанак завршио, вук побеже у шуму са зецом у зубима.

ТОМА СЛАВКОВИЋ

• Минијатуре Микробасна „Колико бих тек ја добила нова-

ца када се ноге толико цене" рече стонога читајући спортску

рубрику.

Савет

Не будите успаване лепотице могу вам причати основе, Проблем

Шта сише комарац — вететаријанацг Ортографија

Да умем да свирам био бих Кол Портер — овако сам само колпортер. ИВАН ШОП

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ !!

ено ан вв мн

КАРИКАТУРА МИБЕ МИЛОРАДОВИЋА

ПЕСМА АРВЕНОГ . | ПАСТИРА

И пустивши тако ногама на вољу наћох се на једном зеленоме пољу

по коме су сложно разне биљке расле и столице слатко“. сочну траву пасле

Читаоче драги описаћу радо чудновато ово од столица стадо

Столице су биле необично живе

и скакале бодро преко оне њиве

а за њима шета и у фрулу свира некаква ругоба са капом пастира

Расклопивши чељуст он поче да пева песму којој једва разум одолева:

„Не бавим се својим послом радо мада имам

од дрвета стадо

Ја сам глава како ми се чини столицама

У овој долини

· Стаду своме

због метрике строге сваког дана. пребројавам ноте

Од мог посла нема горе казне столице су

да простите разне

Све их ценим изузевши клупе зато што су

по природи глупе

Стање здравља њиховог ме плаши јер пуштају

да их свако јаши

О памети њихових јахача рећи ништа

не могу од плача."

МИЉЕНКО ЖУБОРСКМ