Književne novine

Наставак са 3. стране

овог студијског прилога више у отварању питања за решавање, него у самом нурђењу решења. А то није мали прилог.

Једна од претпоставки писца у прилазу проблематици међуратне левичарски оријентисане књижевности занимљива је за разматрање. Наиме, Ласић је размимонлажења и сукобе левичарских писаца назвао „сукоб фантом" (стр. 6), који је, из гледа, неко прикривао. Зато је аутор, између осталог, поставио себи циљ да ту тајанственост демистификује. Пре свега, ова материја није била табу, још мање ју је неко мистификовао или прикривао. Њено недовољно познавање произлазило је из сложености и непроучености, а не из прихкривања или мистификовања. Несумњиво је да је то и деликатна материја због живих учесника који су је стварали и многостраних могућих ми стварних њених последица. Истина, и до сада је било изучавања п просубивања овог периода. М њима се успешније или мање успешно захватала проблематика. Сигурно је да ју је Ласић обухватио шире, али изгледа да он извесне претходне радове није имао довољно на уму када се суочио са „сукобом фантомом" (Мато Лончар је навео неке важније студије о овом раздобљу).

Станко Ласић је издвојио књижевна неслагања и сукоб у први план им свео их строго у литерарно теоријске оквире. МеЂутим, уколико се не би имала довољно м виду друштвено-идејна оспова из које то промзлази и све оне компоненте које истовремено и заједно са књижевним 2укобом делују, умногоме га условљавајући, онда би постојала опасност да се такав поступак претвори у пут којим би се мо. гла заобићи суштина. Јер, иако Ласић говори 0 односу пли дилеми књижевник стваралац — револуција, односно о синтези уметиости и револуције, и на томе подарише или сматра да су се поларисале снате, ипак је недовољно истакнута идеолошка страна друштвене појаве која је имала своје практичне реперкусије у мнотим областима, па и у књижевности. Та недовољност је умногоме надокнађена позивом и подстицајем да се и ови видови размотре.

Нормално је да се прошлост изучава и опењује из перспективе сазнања до којих се стигло у пишчевом времену. Поред поштења и храбрости, Ласић је у својој књизп очито показао богато савремено филозофско, естетичко и књижевно знање чињенично и методолошко. И баш због тога читаоцу може да смета утисак којп оставља један наглашени тон висине и раздаљине са којих се данас, тј. 1970. тодине, као са трона, суди и оцењује ко је од учесника у сукобу био у праву а ко па погретном путу. Тај тон одудара тим вите то је у дисхармонији са посве објективним закључцима о писцима који су носили сукоб пили који су се нашли у њему. Било би прихватљивије да су се ангажозапост и страсност аутора испољиле у 0ткривињу и приказивању појаве социјалне књижевности, социјалне у широком значењу тога појма, у истраживању њенога раслојавања, у изналажењу свестраности њених токова, односа, па п узрока, корена и последица сукоба, као једне широко засноване књижевне атмосфере. Тек из те обухватности могли би да произађу „мпрнији" закључци и оцене.

Пернодизација развоја књижевних мишљења коју је изнео Ласић у студији „Сукоб на књижевној љевици 1928—1952" један је од вреднијих прилога изучавању ове проблематике. Ту се може дискутовати да ли период сукоба обухвата четврт века, од 1928 до 1952, како је то аутор поставио, или не. Чини ми се да од 1929. до 1941 — дакле нешто више од једне деценије, постоји континуирана кристализација књижевних погледа писаца о којима је реч, са фазама које је Ласић назначио. Сигурно је да се то може узети као целовит период који је нагло пресечен ратним догађајима. Све оно што се касније, после рата, догађало, а што се на својеврстан начин видно ослања и на међуратна збивања, како то и сам Ласић каже, траје у континуитету до наших дана, па и у нама, Отуда везивање само једне од поратних књижевних етапа за међуратне токове лптерарне левице, иако се она ослања на њу, значи унеколико нарушавање континуитета савременог поратног, бурног и противуречног развоја. Специфични сукоби и нешто друкчијег карактера од предратних били су основа потоњег раста.

И после прочитане Ласићеве књиге о стаје дилема: да ли је сукоб који је аутор успешно изложио произлазио из књижевпо теоријских неслагања његових актера или је имао далеко шири карактер Неке чињенице које је писао изнео — друштвени догађаји у свету и код нас, стање у

авангарди радничког локрета — комунистичкој партији пи односи у њој, последице одређених идејних ставова итд. — говоре

да се мора ићи даље од Ласићеве поставке, од разматрања односа стваралаца према револуцији, односно од синтезе уметности и револуције. Јер, управо из назначених чињенице које је писац изнео — друштведа сукоб поред свога књижевпо-теоријског карактера има и ширн, естетички значај, али и ништа мање идејни и политички, односио друштвени и дневпо практични вил. То је већ таква сложеност која се не би могла решавати само тиме што би се јелни учесници у сукобу назвали хотматичари и стаљинисти, што би се означили квалификативима који данас имају сасвим уско, углавном дисквалификативно и погрдно значење. Јер, ла завршим Ласићевим речима, тај сукоб и данас „пије мртво сло: во на папиру, већ жива присутност" коју треба пи даље спознавати.

Слободан Ж. Марковић

Текстови Зорана Гавриловића, Мирослава Егерића. и Слободана Ж. Марковића, које објављујемо на 3. и 4. страни, део су њиховог излатања у дискусији одржаној у бполиотеци „Борбе Јовановић“ у Београду.

КРИТИКА

СИНИША ПАУНОВИЋ

Роман о сронјанско! наланци

Синиша Пауновић: „СРБИЈА КОЈЕ НЕМА“, „Просвета“, Београд, 1971.

ЗНАЧАЈНИ историјски догађаји смењивали су се у Србији током прве две деценије нашег века таквом брзином да ни писци учесници у њима нису стигли да их подједнако и у довољној мери, ни појединачно нити у широј панорами, насликају и књижевно овековече. Наша проз на књижевност, која се одувек тематски много везивала за ратове и крупне друштвене промене, посебно је остала дужна раздобљу _ од мајског преврата 1903. до 1914, године, јер је, поред осталог, први светски рат. трагиком и величином засенио претходне догађаје н умногоме потиснуо интересовање за њих. Зато роман Синише Пауновића „Србија које нема" можемо примити и као извесно закаснело одуживање обавеза према овом сложеном периоду, јер је роман тематски и фабуларно ситуиран управо у време између пада краља Александра Обреновића и почетка "окршаја са Аустријанцима на; Дрини, а претендује и на оживљавање ширих друштвено-историјских димензија.

Реалистичким књижевним поступком Синиша Пауновић. преплиће и настоји да наслика у узајамној условљености појединачне људске судбине и друштвени профил времена. Фабула његове прозе ситуирана је у србијанску паламачку средину, у цветноградску, односно чачанску чаршију, у атмосферу која нам је:помало знана из Ускоковићевог романа „Чедомир Илић". Али, За разлику од Ускоковића, који пише друштвени роман с тезом, Пауновић у жељи да атмосфере и људе учини што рељефнијим, комплекснијим и уверљивијим, не полази ни од каквог унапред

· формулисаног става и односа. Он прати

живот породице Јова Поштара, али, поред ликова ове вишечлане куће, уводи у романескну причу велики број других разнородних занимљивих личности које се најчешће, по традицији нашег фолклорног реализма, подједнако сликају стављањем у различите ситуације, као и на аимиима које носе (Ката Поштарка, БабаЧуда, Миле Шуљага, Црна Милева, Штука, Љуба. Ћора, Социјалист, Пера Цревар, Која Труба, Тане Баво и многи други). Пред читаоцем васкрсава један бивши паланачки свет службеника и трговаца, тазди и сиротиње, сељака и варошана, шкртаца и расипника, политиканата и букачких агитатора, стварних и самозваних хероја, Ђака и хвалисаваца; један свет у грчу тратања за осмишљенијим и сигурнијим животом, Оживљава нам Пауновић атмосферу борбе за животарење, у време кад се никад не зна шта се иза брда ваља, али и искрених националних одушевљења; лоповауке п клицања; ситне пакости и широкогруда праштања, — непрестано се чувајући да пе оде у'посталгично и апологетско приказивање времена, нити у схематско прно-бело сликање ликова и ситуација. Као и други писци који се хватају укошташ Са овако крупним темама, и чији је циљ давање панораме читавог једног минулог раздобља, Пауновић се суочио са проблемом _ функционалности одређене концепције јунака романа, и са проблемом приповедачке позиције или, упрошћено, угла приповедања. Његова књига не ма само једну, већ више изражених личности од којих готово свака понаособ заслужује да Суде протагонист засебног романа, нако је фабула највећим делом везана за две, за личности Јове Поштара и

· његовог сина, дечака Љубише, чијим ро-

Бењем роман и почиње. Пишчево се интересовање стално пребацује са једне личности на другу, а пошто се, како већ ре-

'космо, стално уводе нове личности, чији

се животи желе испричати у потпуности, роман је у сталном преплитању хрополош ког и ретроспективног причања, и у сталном разуђивању. Очигледно је да се аутор колебао до које границе да иде у ширину и које епизоде да заступи. Да ди да унесе превасходно оне епизоде које су

КЊИЖЕВНЕНОВИКЕ 4

битне и пресудне за важније личности, ко. јима се комплетирају њихови портрети и судбине, које хватају оно типично п ка рактеристично; или да унесе што већи број разноврсних дескриптивних епизода, које ће живописношћу обогатити профил времена и амбијента: Приклањајући се више овој другој могућности писац је, из гледа, свесно ризиковао да поглавља ње говог романа буду лабавије међусобно повезана и да неки детаљи и неке личности делују недовољно функционално, па и су вишно. |

Занимљиво је да се у првом делу романа има утисак да је главна личност ситни службеничић и чаршијски сваштар Јова Поштар, чини се да ће нас писац водити њетовим кривудавим животним странпутицама; али постепено избија У први план преосетљиви дечак Љубиша, да би се у другом делу књиге пратили, углавном, његови доживљаји разноврсних видова сеоске и чаршијске атмосфере. Мако се умногоме придржавао класичног реалистичког наративног концепта — по коме писац са истурене тачке свевидећег и свезнајућег неутралног посматрача и арбитра ставља у међусобне зависности личности, слика живот и коментарише Пауновић је овакву схему и овакву улоту писца угрозио видном наклоношћу за попстовећењем своје, приповедачке позиције са позицијом дечака Љубише. Као Да се током романа постепено уочавало да је потребна огромна, изузетна, снага за обухватну реадистичку хронику времена, и изузетна креаторска вештина како би се створила објективна и комплексна сли ка друштвеног живота у једној епоси. Писам је зато своје приповедање допуњавао субјективистичким виђењима _ појединих апчности, парочито Љубишиним унутрашњим мополозима.

Тешко је у прозном књижевном стваралаштву наћи нагодбу између сентименталне ин носталгичне везаности за време и амбијент, с једне стране, и настојања да се не упадне у патетику или националну митологизацију, с друге стране, а исто тако, са тешкоћама су скопчане и намере да се социолошки и психолошки уверљиво прикажу неславне животне судбине у јел ном времену које на националном плапу са много разлога може да носи ознаку славног. Да инг Он отишао у поједносгављење Пауновић је највише инсистирао на бизарној _ страни паланачког живота пи провинцијских личлости, креирајући _ их с видљивом дозом хумора и иропијз, чиме се, на плану гојединачних ликова, остварио значајан квалитет; али кад се та раван прозе суочи са равни историјског пи ширег деумтвеног контекста у роману, онда се местиминно јавља тротескност пи тамо где се, очигледно, нијг желела. Можда би роман био целовитији да је испричан у првом лицу, да је наративин субјект дечак Љубиша — у чију су дичност, версватно, транспоновани неки елемеити ауторовог живота — него што се доследно инсистирало на _— превазиђечој реалистичкој романсијерској схеми и техниси: Овако се, шло се приповедачко по. зиције тиче, остало негде на средини. Местимично у ономе што аутор приповеда нема добољно дубике, психолошке мотивисаности поступака и узајамне повезаности различитних компонената; а, оног, у ономе што дечак ради и говори лопекад има, п поред нешчевог уверавања па почетку књиге да је реч о деци која су у ратном времену била „старија од својих тодина" неуверљиве зрелости и озбиљности, Медовољно еврсте ситунрање позиције приповедача одразило се разумљево, поред осталог и на плану односа гремена догађања и времена приповедања. Тако се повремено добије утисак да, писац товори из перспективе доцилјег времена, коо хроничар којп желм да накнадно забеле ки шта је некад било, а час се губи та вре менска дистанца.

Гедовољности ксје помињемо, међусобио условљене, не тичу се само ПауновиКевог романа, већ, мање или више, многих наших прозних остварења која оазирају фабулу на лрупштвеном и историјском контексту прошлог времена. Може се зато њихсевим претеравим акцентовањем У овом случају роману „Србија којг нема" и ненамерно учинити неправда, јер је реч о књизи која чма знатних врлина, М КА не продире довољно у дубину, у психолошике, сопиологлке, историјске и друге законсмерности, Сипиша Пауновић, позва тући добро дух србијанске паланке, «20: јим новим романом остварује заниуљиву, широку и колоритну слику ликова по на тави, оживљава п приближава времг и ат мосфере којих етлие нема, али који нису ни у којем погледу, толико далеки да нас не би привљачили и узбуђивали.

Чедомир Мирковић

· право

(пасоносна оудилачка песма

Божидар Тимотијевић: „АЖДАЈКИЊЕ“, „Просвета“, Београд, 1970.

НА „ИГРАЛИШТУ“ поетске речи, између знака и значења развија се нека игра надик на жмурке или скривалице. Једну бриљантну партију такве игре одиграо је и писац „Аждајкиња". Он је читаоцу понудио известан симболичан знак из ризнице архајског фолклора и мита: лик аждаје. Иза тог древног знака притајило се једно савремено значење: као да се оба „итрача" траже, а при томе се један крије иза леђа другога. Савремено значење песникових „аждаја" открива се у рецептивном апарату данашњег читаоца, у датом историјском и животном контексту којем тај апарат ољтовара. Овде се показује да аждаја, већ и самим звуком свога смеха, означава модерно, „метализовано" људождерство као кулминантну тачку човековог саморазарања: једног тренутка, наиме, она се „засмеја грко, реско и метално“ („Чежња“). Ескалација тог људождерства не зауставља се ни пред чедоморством: „Кад огладни твоја мајка појешће те пре времена", поручује ала своме чеду певајући му успаванку. (Карактеристично је да је убиствО чеда припремано успаванком, у„грокотанком".) Иста ескалација је дотерана до апсурда — до самопрождирања људождера: алина „деца да се засладе навале на себе с репа". Тако је смисао симболичног лика аждајс поентиран апсурдом. То је нов смисао који песник уноси У један древни симбол. На тај начин, он револуционише устаљену симболику. Јер, У недалекој прошлости, бар у облику змије и змаја, разматрани симбол имао је 2Ффпрмативан људски смисао (Змај Огњени Бук, Змај од Ноћаја, Змај Јова, означавали су човекову самопотврду). Ово револуционисање изгледа као минијатуран аналотон онога преокрета што га је Манов „Др Фаустус" извршио у симболичној фигури Бавола, приказујући је као својеврсну инверзију Гетеовог Мефиста.

Осмишљена на нов начин, слика аждаје ипак пије толико преобличена, да би се свела на пуку алегорију или „шифру“ савремене антропофагије. У контексту Тимотијевићевог маштовитог и самосвојног света, она не постаје алегоричан и компромитујући портрет овог или оног људожжера, рецимо нациста; остајући симбол који се подаје слободном, варијабилном тумачењу, она допушта да се у аждаји препозна сваки људождер, па стога и људождерство уопште.

Читалац, међутим, није импресиониран толико ни самим архајским знаком ни њетовим модерним значењем, колико њихо-

„вом противречном Везом коју доживљава

као алузију на трајност означене појаве. Та веза представља лук између давнибе и садашњице.

Оцртани лук завршава се у одређеном моменту садашњице, заправо у једној тачки блиске прошлости која је попут тумора још увек усађена у савременост, односно — још није сасвим искорењена из ове Аруге. Та тачка је фиксирана у Јасеновцу. „Теревенку са гуљењем" песник је посветНО „јасеновачким жртвама", | У читавом свом распону, исти лук обухвата трајну дијалектику човековог само. разарања и самостварања. Још колико ју че, човеково стварање било је стављено у службу његовог планетарног саморазарања, то јест светског рата (коме је служи Хо научио п техничко проналазаштво. Напротив, сутра би негација могла бити пре обраћена У инструмент човековог самостварања, Данас је чес овог обрта у лијаАектичкој игри о којој је реч.

У том одсудном обрту, песник негира. Љљудождерску негацију човечјег бића. Но, Рај КПитика антропофатије развија њитнање па аутокритику песништва, у

; 1 порицање његове амбиваленције, симболизоване „хранљивим отровом" а ажлдаја доји младунче. Аждаја је пс= РА а плеј сирене. Њена заволдљива

сачињава мамац на удици њенога људождерства, Зсто се песник и пи-

Наставак ма 5, страни У