Književne novine

| | | | ђ | | | | | | |

Наставак са 4. стране

та: „О, како да одолим песмама њеним нежним" (а поготову њеним успаванкама). Х% том питању осећа се извесна (можда и нехотична) жаока против двосмислености онога песништва које дозвољава и помаже да се бунтовни сан о слободи задовољи „слободом“ крмељивог ми варљивог сневања.

Изговарајући истиниту реч о тој амбиваленцији, Тимотијевић није заташкавао ни специфичну амбиваленцију сопствене речи. Штавише, особеност његовог говора била би садржана у некој тензији између тона и смисла, —између структуре и лексике. Складно и рафиновано здање његове песме саздано је од рогобатних и грубих дексичких „опека" (слинити, балаво, усрама, кева, пивска флаша, дечје превце... им томе слично). Таква тензија делује као некакав интензитет који тежи да пређе у експанзивно дејство.

Ова тежња води Тимотијевићеву посзију у онај ангажман што од краја шездесетих година обећава да нарасте у „нови талас" и доминантни тренд нашег песништва. Управо тај ангажман проширује значење симболичне фигуре аждаје. Захваљујући њему, ова фигура није више само знамен савременог људождерства, већ и знак његове јетке, саркастичне негације, која страшну неман третира као смешну сподобу.

Вербални знак те негације јавља се као својеврсна будница која треба да заглути и обеснажи сиренске успаванке. Даждевњак је такве успаванке појао људској души „да се не пробуди", Насупрот томе, песник хоће да прене душу из њене опасне успаваности. Чини се да баш у том хтењу врхуни оно ново значење којим је Тимотијевић обременио ни минирао један древни симболични знак: лик аждаје.

=

Радојица Таутовић

На начин старих

Фећа Шеховић: „ДРАМЕ, ДРАМОЛЕТИ, ПУЧКЕ КОМЕДИЈЕ ДУБРОВАЧКЕ“, Матица хрватска, Дубровник, 1969.

НАДОВЕЗУЈУЋИ СЕ на више него бога. ту књижевну и позоришну традицију ДУ бровника, Феђа Шеховић нуди нам у свом драматуршком опусу једну особену комедиографску визију савремених навика и сукоба, нарави и понашања, парадоксалних ситуација и изненадних обрта, сусрета старог и новог, нашег и страног, једном речи — ради се о једном широком комедиографском захвату, који има као крајњи циљ да нам предочи изглед данашњег Дубровника и његове летње вреве, У којој се тешко сналазе наши људи, ам странци. Е

Оно што је несумњиво позитивно и што даје основни печат стваралаштву Фебе Шеховића — јесте његова приврженост савременим темама. Као комедиограф м, мопште, као драматичар он пре свега настоји да буде актуалан, Да у својим комедијама обухвати неке од најкарактеристичнијих савремених друштвених појава у граду под Срђем. Нема никакве сумње да Шеховић у том пастојању и успева, будући да добро познаје било града у којем живи, будући да је добро проникнуо по у психологију храђанства или, боље, „пучанства" дубровачког, а такође и летњих гостију, који из године у годину све бројнији, као пчеле, освајају стари град. Али, Шеховић није тематски само заокупљен Дубровником. Он настоји да читавим комедлиографским изразом буде „у тону" са дубровачком традицијом, а то значи да жели у пуној мери да користи тековипе дубровачке драмске школе, посебно ко: медије, која вуче своје корене још из ренесансног периода. Отуда је конструкција појединих Шеховићевих комедија и драмолета сасвим налик на поједина дела старијих дубровачких писаца, отуда у Шеховићевим комедијама често и елемената комедије деларте, и то не само ситуација и обрта, пего чак и појединих фигура!

Намеће се, међутим, питање: је ли довољно само смело комедиографски обраЂивати савремене теме, исмевати обичаје, нарави и схватања савременика, подсмевати се, дакле, читавом једном свету, чи: нити то све на начин старих» — Фе Ба Шеховић се у свом стварању изгледа

пати ита пити, парни ррее растера

КРИТИКА | |

ФЕБА ШЕХОВИЋ

БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ

дефинитивно определио за „пучку коме дију“, за комедиографски поступак, који је доминирао у — времену прошлом: Мишљења смо да је управо то свесно опредељивање и подређивање начину и маниру старог, на известан начин, умањило његове латентне комедиографске <способности, засноване на добром уочавању карактеристичних појединаца ни појава, на вештини грађења комичних ситуација и техници обликовања дијалога,

Данашњи комедиографи и позоришни писци — у овом случају неодољиво нам се намеће стваралаштво Александра Поповића, — више не инсистирају на вешто вођеном и разузданом заплету, не инсистирају на мноштву перипетија кроз које пролазе актери, него на комичности (или трагикомичности) _ појединих ситуација (или секвенци), на апсурду погледа на свет својих јунака, појединих или читаве групе, на несналажењу или, напротив, врло · добром сналажењу у савременим животним ситуацијама. При том је, као што је познато, фабула од споредног значаја, често је и нема! — Међутим, Шеховић као да свесно занемарује тековине савремене драматургије, те прихватајући у потпуности традиционална решења, често запада у конструкцију. Такав је случај са најобимнијом комедијом ове збирке, са комедијом „Ередитат", која врви од мноштва комичних ефеката и ненадних обрта у збивањима у којима се, особито у другом делу, п аутор чак изгубио, те се осећа његова немоћ да разреши ситуацију у прибегавању неким већ употребљеним решењима, која се, на тај начин, претварају у клишеа!

Присуство литературе у Шеховићевом стваралаштву, упркос чињеници што обрађује савремене теме, не огледа се само у композицији и форми његових драмских дела, него и у репликама појединих личности. Тако, не једном, у појединим репликама _ имамо употребљене познате изразе наших и страних старијих писаца, што онда даје књишку интонацију читавој сцени, а лик чини неубедљивим.

Шеховић воли да понавља поједине изразе мн конструкције. Тако у „Новели од капетана" пијани капетан и његови саговорници безброј пута понављају историју његовог службовања на броду „Краљица Марија", тако да то понављање, перманентно и (без икаквих варијација, осиромашује ову иначе ефектно саздану игру У једном чину. — Пучка комедија у три чина, „Дубровачки скераџ", чија се рад ња догађа у Дубровнику, „сваког љета и скоро у свакој кући", како је то аутор означио (узгред буди речено и у тој генерализацији — претерао!) најуспелије је комелиографско остварење Феђе Шеховића. У тој комедији писац ни једног тренутка није испустио из руку нити заплета, а већина ситуација, без обзира на честе парадоксе, грађена је са много осећања за локалне појаве и дубровачки темперамент (свађа Кате и Маре у првом чину, сцене са факином у другом, призори са Немицама у трећем).

Док драма „Мтуаб Пђегја5" представља. једну у суштини антивојновићевску визију деловања власти у старом Дубровнику, без обзира о којем је веку реч, дотле нам драма „У палацу 'Анеми'" доноси једну савремену пројекцију друштвених схватања и сукоба, који нису мимоишли ни старе дубровачке летњиковце, настањене новим житељима. И поред извесне драмске немотивисаности и недоречености, ово дело представља значајан Шеховићев успех. Ако имамо на уму да је у новијој литератури било мало аутора-драматичара који су обрађивали савремене дубровачке Хруштвене теме и при том постигли трајније резултате (осим Војновића и Матавуља тотово да и нема аутора вреднијих дела), онда је Шеховићев подухват драмом „У палацу 'Анеми'" итекако занимљив. Утолико више, јер се писац у овом делу подухватио и приказивања актуалних друштвених појава, које су, на овај или онај начин, давале печат животу у граду. При том је Шеховић показао довољно истанчано познавање психологије људи, настајање и продубљивање неспоразума и личних Комилекса. А све је то дато у ненаметљивој, спонтаној драмској форми, течним дијалотом и сценама које обилују изненађењима п непредвиђеним обртима (за разлику од појединих комедија),

Шеховић воли и добро познаје људе У граду под Срђем, своје суграђане. Он познаје већину њихових врлина и мана, са њима се сродио, И управо та чињеница као да му није дозвољавала да у комедијама развије ширу, сатиричну слику АРуштвених појава. Аутор се забавља м понтрава својим Аичностима и, блато им се подсмехујући, нуди гледаоцима и читаомима доброћудни сценски хумор, који није лишен чак ни онога што бисмо мотли назвати савремени дух, али који као да н нема сатиричарских претензија!

драми „У палацу 'Анеми'" Шеховић је: успео да се у већој мери дистанцира од дичности и ситуација које драмски приказује — и то је створило један критичнији однос. Признајемо, то је много теже у ласти комедије, поготову када се сам пи сац определи и веже за једну форму данас готово већ ишчезлу. Па и када се труди да пласира некакву критику (у комедим „Ередитат" на рачун писмености Подестатове), она се изгуби у вртлогу необузданог ки-про-коа комедије, разуђеног до непредвидљивих граница.

ДХраматуршки подухват Феђе Шеховића, без обзира колико противречан био, представља допринос оживљавању АУбровачке позоришне литературе, који ће, вероватно, донети и још веће резултате. Суочени са оним што је Шеховић већ постигао, можемо рећи да његово стваралаштво одаје несвакидашње познавање савремених животних манифестација и психологије Дубровчана, као и способност грађења ефектних драмских ситуација. Али, за савремени театар то никако није и довољно. Није довољно чак ни за Шеховићеву тенденцију да се, уз коришћење старих драмских форми, _ подсмехне неким савременим појавама. Новом вре. мену и обичајима у сусрет, истински стваралац изићи ће делима оствареним новим средствима, па и у новој форми.

Рашко В. Јовановић

Песма као исцељење

Доброслав Смиљанић: „ГРАНА НЕДАНОГ“, Матица српска, Нови Сад, 1970.

ХЕПИ МАНИРИ би у оваквим приликама налагали да кажемо: Доброслав Смиљанић је пропустио да напише прву збирку песама, али је одмах написао друту, а може бити п трећу, У његовој књизи, одиста, нема ничег почетничког и готово ничега што бисмо у младалачке грехе моглм да убројимо. Она нам, без обзира када су ти стихови писани, одмах намеће раван расправљања која подразумева одређену зрелост, висок степен изграђености песничког језика п сложености песничког мишљења, Џа ипак, кад прочитамо ову збирку, зажалићемо што, стицајем околности, нисмо могли да присуствујемо песниковом сазревању, што писмо с њим мотли да поделимо његову песничку младост и све што она, обично, садржи. И, хтели ми то или не, тражићемо у његовој књизи управо оне странице и оне стихове ко ји би нас на њу могли подсетити:

Већ први стихови у овој књизи —- Бедро — ничија лука /Пејзаж — милост ви сине / Тетреб — јавка јаука из сна и оморине. ,. — откриће природу његовог песничког језика: праве речи и права значења овај песник замењује метафором и сликом не само зато да би им ојачао носивост и значење учинио сложенијим, већ зато што он готово увек мисли у сликама. У питању је, дакле, фигуративни песнички језик који је, истина, у бити песничког стварања, али који у овом случају има и један други смисао. Смиљанић чисти своју лексику, бира ретке и помало тешке речи, квалификује готово сваку своју идеју сликом или метафором и постиже, да тако кажемо, један подигнути тон и једну напрегнуту атмосферу, Као да посебним речима жели да да посебну тежину свом песничком саопштењу, као да се вишестепеном метафором брани од једноставности своје идеје. То је тим више нагтлашено кад се У његовим песмама говори о времену, које може бити психолошка, филозофска, историјска категори ја, а и ништа од свега тога, кад се неким речима приписује префикс мета, кад песник пише о стварима, о њиховој метаморфози, итд, кад, укратко заборавља да и поезија, ма колико била највиши степен вербалне кондензације, најбоље мисли ипак актуелним искуством. Тиме се, дабоме, нипошто не жели рећи да је симбноза поезије и филозофије оно што појединим песмама у овој књизи смета. |Же-

ли се рећи да се та симбиоза не постиже у

лиспиплинарном терминологијом, нити скретањем пажње на извесне актуелне филозофске системе: :

Зато у његовим песмама и у његовим стиховима тражимо и налазимо оно што је, верујемо, прави израз његове песничке личности: трагање за смислом сопственог

"песничког опредељења, за смислом и дело-

Тодор Терзић

Долазак у нобђу земљу

Дошли су наспрам светлости и оставили запис протегли ноге зевајући и смејали се непознатој земљи са дрвећа побрали киселе плодове и као украсе ставили у ушне шкољке

дуго су по песку цртали скицу океана свој брод су обележили зеленим кругом а своје присуство црним тачкама

са пучине дуну дах незнаног им монсуна и они позвани потрчаше ка чамцима

но звездано небо се наоблачи

и заведени усмерише се супротним

правцем сдећа им је била мокра и кише су их

. потапале

као у доба Ноја мислили су на племенске

враче

но сунце их је јутром изненадило топлином и небеским кристалом

доспели нису даље од песка и палми цветови им нови као ране никоше по лицу мирис трулежи из њих тера их на повраћање док слупан им брод лежи под морским таласом,

ЉУБАВНА

Бејах ли дуго у затрљају те жене са југа Европе па мору незнаном па лађи непознатој

нисам ли јој дах ловио као звер са Кавказа

мрачан загледајући хостуре поломљене

и верујући шупљем звуку из њихове дубине

као цвет лиме са шибом и жбуновима тимрила се по мени без бора сва нехајна и притискивала ме оковима неуништивим

да л бејах тврђава. освојена да л бејах роб њен са великим наушницама да л носих прстење од глине и ретке ковине

бејах ли дуго у загрљају те жене нестварне пред храмом и пред сабљом о клин окаченој да л дуго прецртавах нереишв задатак из геометрије сунца.

ЗАТОЧЕНИК

Ходах у плашту обалом миршиљеве реке и делих танке цветове што покупих из њеног . корита бејах сам п уздржан међ тајамственим посетиоцима. и | њиховим сенкама са знамењем које они. нису разумели

и хтедох да се такав вратим па поља обрасла бршљаном али ми не дадоше

рекоше ми ти си наши 20ст дародавац

и украсише ми врат тамјаном

запалише свечане ватре и хрпе које су већ сви

одбацили

довукоше на леђима

сада као заточеник требим траву на њиви која

пе доноси плодове

изграђујем водене канале

док ме време лагано напушта.

творношћу поезије у данашњем времену. Налазимо вечну дилему правог песника који се пита, служим ли зато песми да правим шљокице, и смемо ли себе на траци развити /м бити реч ватре на глуми пложара Бића, страх пред коначношћу свих човекових прегнућа и, најзад, поверење у песму и њену исцелитељску моћ, веровање у снагу њевог сведочења. Смиљанић, у ства ри, највећи део своје књиге посвећује том проблему и у љеговим стиховима. би се могли наћи одблесци настојања које негује одређена струја у савременој хрватској поезији; она струја Која наглашава ангажман песника овим историјским тренутком претпостављајући значај онога о чему говори значају онога како то говори. С тим, дабоме, што Смиљанић припада јел ној другој песничкој традицији, оној траАицији у егрпској поезији која је одувек језички експерименат и интелектуалну и грарију подвргавала естетском концепту песме. А његове су песме, углавном, занста дорађене, заиста дминамичне и заиста лепе. И, што је веома карактеристично, разнолике метрички, ритмички, стилом и идејом. А најбоље међу њима су оне у слободном стиху, са унутрашњим ритмом и динамичношћу, са наглашеном осећајношћу и неспутаном мишљу,

Богдан А. Поповић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

5 |

5