Književne novine

а па пп 5 помишља атентата ама

ПИСМА ПНЕ. УРЕДНИШТВУ

Коректност || и некоректност

цитирања

Главном _ уреднику новина", Београд

„Књижевних

Аруже уредниче!

Читајући ваш одговор на моје шсмо (и једно и друго у вашем листу од 30. 1. 71) зачудио сам се мало, што ви, који јесте уредник, Дијелите мени, који то нисам, лекције 0 томе какав уредник треба да има однос према сурадницима, па чак и ако су његови замјеници. |

Том сте лекцијом вјеројатно жељели штпрнсне рећи да се уредник не мора слагати са сваким чланком, којега објављује, па ни с чланком властита замјеника (да не дијели за њ — како ви то кажете — „кривицу"). Управо вјерујући да се ви никако и не можете сложити с некоректностима чланка, што га је написао ваш замјеник, ја сам се обратио писмом вама, мислећи како су те некоректности промакле случајно вашем будном оку.

Међутим, што ми сада остаје да вјерујем, него да су у вашем листу објелодањене намјерно Јер ваш замјеник, пишући уз ваш одтовор и свој, поновно, једнако некоректно, не наводи ни име, ни датум листа, којег сам ја тобоже био „марљив и поуздан сарадник" и из којега цитира неколико мојих редака о Горбатову. Чудим се, да се нисте упитали, зашто он то и по други пут не чини.

. Чудим се исто тако, да сте моје писмо схватили као протест против „критике мојих ставова". Ја сам протестирао што ме у вашем листу оптужују да „изврћем

чињенице" — а да се при том

није изнијела ни једна чињеница — и да сам „морално недосљедан" због тога што се моје писање у једном средњошколском листу прије више од двадесет тодима разликује од данашњег, Сматрао сам то некоректним поступ:ком не само аутора чланка, него и вашег замјеника, који су ту у једној особи, па и цијелога листа. Тој. некоректности ваш лист саад олаје још једну; ваш замјепик посиже у свом одговору“ за мзраввим неистинама, које при лично миришу на клевету. Он наиме пише да сам ја „био један од тих који су етикетирали писце пропагирајући код нас социјалистички реализам". : Ако одговорност уредника за своје сураднике, или макар замјенике, не иде ни тако далеко да без своје „кривице“ може У листу тискати и непстине, онда се наши појмови о лијепим обичајима заиста разилазе, Ако то ипак спада у одговорност уредника, онда вас позивам да у свом листу објавите, гдје сам ја том којег писца „етикетирао пропагирајући социјалистички реализам". Зар можда Горбатова2 Вашег сам замјеника, истина, у два наврата етикетирао као слаба писца — али то ми се никако не може уписати ни у извртање чињеница, ни у морално-политич“ ки гријех.

Друга некоректност на коју сам вас желио упозорити, било је објављивање мога другог чланка. у вашем листу, у скраћеној верзији и без ауторског допуштења. Сматрао сам да је скраћење таквог опсега да се ке може третирати као информативно дцитирање, и такве природе да искривЉује смисао тога чланка. Ви ми одтоварате да сте то претискали у најбољој намјери (чак „благонаклоно") и ја бих вам био спреман вјеровати на ријеч.

Али ви,. умјесто исприке, ту евидентну некоректност у поступку настојите оправдати још: већом некоректношћу: ви одговорпост за тај неспоразум пребацујете ни више ни мање него на међурепубличке односе. Ви ми пишете да сте имали „објективних тешкоћа" да дођете до материјала са Загребачких књижевних разговора, па тако ваљда и до мога. На то не могу друго, него да вам искажем своје сућутно схваћање: мора да сте имали тешкоћа, кад се нисте обратили на најлогичније мјесто, то јест, самом аутору.

А кад смо већ код међурепубличког Тајгрјау-а, ја сам управо због њега и писао писмо у ваш лист, а нисам ствар напросто предао ауторској агенцији или Суду, камо спада, и камо бих је иначе без оклијевања и дао, да се ево сви не натјечемо у томе тко ће бити више #ајг.

Узимајући у томе смислу, мако без много разлога, и ваше писмо, поздрављам вас с поштовањем

Загреб, 5. 2. 1971. Антун Шољан

Драги колега,

Нисам веровао да ћете тако упорно инсистирати на објашњењу у вези с тим што је у „Књижевним новинама" један наш критичар (који је, случајно и заменик главног уредника), начелно 2080рећи: о недоследности низа, наших

"писаца, узђредно поменуо и Ваше

име. То је утолико чудније тито ни Ви сами не можете да порекмете да сте некада хвалили роман Бориса Торбатова „Моје покољење" истичући да овај писац „ситурно корача путем сонијалистичког реализма". Ма колико да сте имали година, Ви сте већ тада, били писац и, јавно публикујући своје радове, изложили сте се и тој неугодној · могућности да. за све што сте објавили увек будете јавно критиковани. Да ли, можда, по Вашем мишљењу, треба у списатељски рад рачунати само оно што напишемо тек након пунолетства2 Ја мислим не, јер бисмо у том случају, на пример, избрисали из књижевности све што је један Рембо написао. А то не би била мала штета.

Тражите да се наведе име и датум листа у којем сте сарађивали. Па. лемо, ево тих података. Лист се звао „Средњошколац", издавао та је Шентрални комитет

/

| |

| | јез

Народне омладине Хрватске, излазио је сваке среде у Загребу, одговорни уредник је била Вера Хафнер, а број у којем сте обја-

· вили свој похвални приказ рома-

на Бориса Горбатова изишао је из штампе 12. листопада 1949. 20дине (стр. 3). Јесте ли сада задовољни И можете ли и сада тврдити да смо у „Књижевним новинама" тискали и неистине2

|Има евакојаких

| Мандушић

свом приказу књиге позна

тог совјетског писца, очигледно се држећи теорије одраза (коју сада. не подносите), Ви сте, без присенка тритике, закључили: „Ова књига ће добро. доћи сваком нашем човјеку, и нарочито омладиим, која ће књигу читати са ужитком. Ова књига ће пробудити код сваког човјека хиљаде лепих мисли, отворит ће му видике, открит ће му смисао наше младости". Нема сумње да сада тако не бисте писали о овој књизи нити поводом ње. Нисте. једини који сте у међувремену променили. мишљење. Други, међутим, не крију да су то учинили, сматрајући да је то сасвим разумљиво с обзиром на. околности у којима. се раздијао наш књижевни живот.

Што се тиче другог питања, „Књижевне новине" нису измислиле онај начин обавештавања којим су се послужиле да би указале на неке битне идеје које су се могле чути на симпозијуму чији је организатор било Друштво књижевника Хрватске. Зар свакота дана не наилазимо на такав намин презентирања разних скупова у тотово свим новинама» Није ли то, најзад, боље него ли, ош чешће коришћено претричавање основне тезе зтоворника2 А при том, наравно, дописник не пита свакога учесника. слаже ли се с његовом интерпретацијом говора. Знам (и из сопственог искуства) да ни једно ни друго није идеална. метода, али је та „некоректност" нужна у новинарском послу, јер не моту све новине, повесдом сваког скупа, штам пати књигу о свему што је на њему речено. А треба мислити и на читаоце. Они на овај начин ипак сазнају нешто бар 2 неким иде јама које су се на симпозијуму могле чути, У овом случају потрудили смо се да се упознају са оним идејама које смо сматрали најинтересантнијим, па смо се за“ то одлучили и за избор из Вашег говора.

Не пада: нам ни на памет да за наш неспоразум „окривимо“ међурепубличке (књижевне) односе, нако су они на најнижој тачки. откако социјалистичка Југославија постоји. Чини се да многи писни мисле да се самосвојности једне националне литературе могу сачувати само ако се ова што ви те затвори У своје релакавно ус ке оквире. Након 1948.' године отворили смо се за све утицаје света и мислим да нам је то донело много користи, а сада се затварамо чак и за утицаје који долазе из исте нам домовине. Чини се да ниједно време не може да живи без извесних заблуда, па ни ово наше. Зато ће и они који почињу да питу у оваквој клими књиожсевних односа једнота дана имати разлога да се правдају за своје младалачке трехове, не зерујући ни себи самима. да су стварно чинили и писали тако како су чинили и писали.

Ценећи Ваш јагтрау, као, уосталом, и Ваш књижевни рад у целини, са искреном жељом да што пре заборавимо овај мали сукоб око не тако битних ствари да би заслуживале да дуже времена буду предмет нашег узрујавања, срдачно Вас поздравља

Драган М. Јеремић

ИО НАД ПОПОМ ИМА ПОП

Друже тлавни уредниме,

Интерпретација у ВУСУ једне полемике која се водила у ревији „Овдје" побудила ме је да реаљујем. Реплику сам упутио главном и одговорном уреднику ВУСа. Пријем пошиљке потврђен је на повратници жигом поште Загреб 2 16. ХИ 1970. и парафом примаоца. Међутим, како до данас чланак није објављен, нити сам 09 редакитје ВУС-а добио било какво обавјештење, увјерио сам се да она неће да га објави. -

Пошто сматрам да мој текст може бити од интереса и за чи-

таоце „Књижевних новина", љубазно молим уредништво да га 06јави. 42. 11-19712 209. С особитим поштовањем,

Новак Ражнатовић сарадник Историјског института у Титотраду

У ВУС-у бр. 969 од 25. ХТ 1970. објављен је чланак „Кад краљеви свједоче“ са потписом ДА. Мандушић, У њему је сумарно интерпретирана полемика између дра Дратоја Живковића и дра Новице Ракочевића у титоградској ревији „Овдје“ о настанку црногорске нације. Отпочео је Живковић у јуну, услиједиле су реплике са обје стране, и покретач је добио завршну ријеч у новембру 1970.

Конфронтирајући полемику Мандушић, међутим, тако одабира материјал и даје му интонацију како би се др Ракочевић пред ставио готово као отпадник од своје, црногорске нације, а др Живковић као њен бранилац.

Полемика, међутим, није избила, како тврди Мандушић, због оцјене коју је др Живковић дао о дјелу дра Ракочевића „Црна Тора у првом свјетском рату 1914—1918“. Полемика се водила искључиво поводом оних констатација у књизи Ракочевића које је Живковић оцијенио као ненаучни, немарксистички итд. прилаз црногорском националном питању, а то су непуне двије од 461 странице цијеле књите.

Све што је Ракочевић рекао у књизи своди се на то да се питање ипрногорске нације у Црној Гори до првог, свјетског рата и у току њета није постављало, а' ла су се Мрноторпи осјећали и пационално се развијали као дио српског. народа.

Мандушић је, међутим, лако превидио онај начин како је др Живковић оспоравао тезу дра Ракочевића: час да је црногорска нација потенцијално постојала а час да је била оформљена, једном како су Шрногорци само срљ ског поријекла и да су се тиме поносили — а други пут како нијесу српског него словенско-илирско-романског поријекла итд. Истина, Живковић је подвлачио да „етногени фактор“ није имао битнијег утилаја у формирању модерних нација („Овдје“, јуни, септембар 1970). Видјећемо, међутим, како ће улога „етногеног факто-

ра“ код Живковића на крају ипак порасти. Прихвативши полемику, Рако-

чевић је експлицирао своју тезу. Мз још понешто Мандушић је тачно пренио „да је ријеч српство у Шрној Гори значило не само стнички адстрат него и политичку мисао, националну идеју и дубоки културноисторијски стратум“ ( „Овдје“, јули — август 1970). МеЂутим, Ракочевић је презентирао толико аргумената доказујући како се Шрна Гора природно и самосвјесно развијала као интегрални дио цјелокупног српског народа. А термин „црногорски парод“ означавао је само државну, регионалну припадност. То се и објашњава у једном приручнику: „Односно народа наше отаџбине, ми не би никако могли употријебити назив „црногорски народ“ у смислу народности, пошто су Црноторци по народности Срби а црногорске народности не постоји“, Даље се каже како је Црна Гора „српска земља“, а да се Црногорцем у смислу држављанства може назвати сваки њен становник без обзира на народност. („Познавање _ закона“, Цетиње 1914, 104; „Овдје“. јули — август).

Мандушић препричава дра Живковића како аустроугарски нзвори понстовјећују прногорски и српски народ једноставно зато да би Монархија пмала „оправдање“ за уништење Црне Горе. Међутим; бечки владин лист »Меџе Етеје Ргеззе« писао је 13. јануара 1916. поводом пада Цетиња, да је „сада тврђава српске независности пала под нашу власт“ и да је „уништено посљедње уточиште српских побуна“. Ваља напоменути (кад већ расправљамо о ноторним стварима) да је Беч у јулској кризи 1914. примамљивим понудама покушавао одвратити Црну Гору од рата на страни Срби је, а Црна Гора је поручила Срби ји уда нам је зло и добро зајел-

| |

а

но“ и објавила рат Аустро-Угарској (ар Новица Ракочевић, поменуто дјело, стр. 23—46).

Тешко да је потребан неки ко ментар и тумачењу дра Живковића како је књаз Никола пропатирао српство у Црној Гори углавном зато да би се докопао пријестола Србије. Ако би један Петровић-Његош, или ма ко други, каквим случајем и сио на пријесто у Београду, ваљда би тај морао бити владар у првом реду Србије. Мосталом, може ли се замислити књаз Никола, који је стил и карактер своје владавине систематски градио на црногорским племенско-патријархалним структурама, као владар једне већ развајеније грађанске Србије. Све оне комбинације, на примјер, о срп ском престолонасљеђу након брака краља Александра Обреновића и Драте Машин, добрим дијелом лансиране из цетињског двора, биле су само пуке династичке интригте. И тобоже ради тих претензија, према дру Живковићу и Мандушићу, књаз Никола је давао „повремене изјаве о српском поријеклу Црногораца“. Може ли се, збиља, заобићи ноторна истина, да је Црној Гори српско име било застава ослободилачке борбе им ду ховни агенс свих њених национал.“ нополитичких акција. Ко је могао наметнути неко туђе име онима Црногорцима и Брђанима којима се владика Петар 1 пред бојевима на Мартинићима и Крусима 1796, обраћао са „српски витезови“ 2

Трећа реплика дра Живковића („Овдје“, новембар 1970) послужила је А. Мандушићу за готово тргћину чланка у ВУС-у. Али тек из Живковићева текста разабира се разматрање о „аутохтоности“ црногорског народа. На примјер, византијски цар Константин Порфирогенит из Х вијека у дјелу „О народима“ међу јужнословенским племенима српског поријекла не убраја Дукљане. Према томе, Црногорци као, наводно, далеки потомци Дукљана — нијесу Срби. Ето како је улога „етногеног фактора“ порасла. Међутим, о аутохтоности на основу података из средњег вијека тешко да уопште може бити ријечи пред далекосежним ефектима безбројних миграција нашег становништва током дугог периода османске вла давине. Уосталом, ако то нешто значи, данашња територија Црне Горе већим је дијелом „баштина“ некадашње Рашке него ли „баш тина“ Дукље, односно Зете, док је једним дијелом Црна Гора и „баштиница“ старе хумске земље.

Мандушић је обратио пажњу " на Живковићеву „прву фазу политичке компоненте српства“ у Црној Гори, која је, кажу, трајала до 70 тих тодина ХГХ вијека. До тада је Црној Гори, формално независној а међународној непризнатој, у борби за признање на. водно била неопходна летитимација баштинице средњовјековне српске државе којој је некада припадала. Но, колико се до ла нас може разумјети о историји Црне Горе, њени ослободилачки ратови били су основна претпо: ставка, услов и пут до коначног међународног признања на Бераанском конгресу 1878. године. А ако је кад борба за дипломатско признање ма неки начин била 06разлатана и државном традицијом Немањића, ту „компоненту српства“ ваља и доказати.

Тумачећи дра Живковића, Ман. душић констатује како све изјаве књаза Николе које нијесу „поли тичког карактера“ не доводе У сумњу „аутохтоност“ црногорског народа. Како ли овај термин лнијепо служи да се замаглн, у ствари избјегне, тема о настанку прногорске нације (!).

Како др Живковић аргументује добро се илуструје пи на његовом поступку с једним свједочанством књаза Николе. Књаз је приватно — „неполитички“ — писао своме рођаку војводи Шаку Петровићу поводом приједлога прногорских посланика 1906. да се Црногорска народна скупштина назове „срлско-дрногорска“. Мандушић и др Живковић из писма подударно ши. тирају ово: „Кад су већ господа народни посланици хтјели п за добро нашли да поткријепе „пр“ ногорска“ са „српско-црногорска“, МОГАМ су исто тако истину рећи са називом Европско-џорногорска народна скупштина или Хришћанско-црногорска (народна) скуп штина или још Поднебеско-црногорска народна скупштина“. Живковић је, међутим, био додао и реченицу која слиједи претходној: „То су све непобитне истине као истина универзално позната да су Црногорци Срби“. Овако је у оригиналу, док је Живковић У своме тексту цијелу ову реченнцу шпационирао. Указујући ма њу, др Живковић увјерава читао“

Наставак на 8. страни

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 2