Književne novine
|
ЕСЕЈ
КОСМОС У ПОЕЗИЈИ БРАНКА МИЉКОВИЋА
Поводом десетогодишњице песникове смрти
Милослав Шутић
ПРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА (1961, у ноћи која је отварала врата 12-ом фебруару) Милковићева свест, или нека виша сила, учиниле су да та свест убудуће не зна за поезију, нити поезија за њу. Није то, на жалост, била замена постојеће свести неком новом свешћу — као што је Рембо у очаЈању оставио писање, да би се, опет у очајању, предао нечем сасвим супротном „пословном“ лутању светом — то је за Миљковића био потпуни нестанак прошле, будуће и сваке друге свести. Похвалног ли, а истовремено, неумесног ли обичаја, питати се језиком оцене из кута сигурног постојања, шта после пет, или десет година значи, или шта ће после двадесет или педесет година значити поезија овог трагично преминулог песника2г Похвал-
ног, јер на тај начин дозивамо из заборава човека за кога је, то сигтурно знамо, језик његове сопствене
емоције био његова најстварнија пракса. А неумесног ли, зато што, управо супротним путем — полазећи од праксе, са сазнањима из те праксе, хоћемо да судимо о тој моћној емоцији. У оваквим случајевима, неизбежно је да сами себи личимо на Нептуна, који, израњајући из океана, баца за кратко поглед на свој трозубац, проверавајући да ли је ишта уловио, или је пак само маховина на тој ловачкој справи.
Изгледа, међутим, да овакве асоцијације понекад морају да уступе место језику расуђивања, намењеном човеку заједно са дужношћу да сазнаје и испитује све, па онда и књижевно дело, свакако достојније сазнавања више него много шта друго. Зато себи и дозвољавамо у оваквим при ликама најчешће постављано питање: ко је песник Миљковић, и шта у времену значи његова поезија Чини нам се да је на ово питање данас могуће кратко одтоворити овако: за Миљковићеву поезију најзначајније је било везивање овог песника за идеје космолошке естети ке. О којој естетици се ради2 О оној чији су корени у теоријама старогрчких космолога, у њиховим ставовима о свемиру, а коју су савремени естетичари, као М. Дифрен и Е. Минковски, обогатили феноменолошком теоријом. Или о естетици која, на првом месту, поштује чулну слику света, али која, истовремено, не тврди да постоји само објективни свет, већ која има у виду везу човекових унутрашњих, стања са тим светом. Говорећи о тој вези, ова естетика само указује на једну неминовност која из ње проистиче: дубоки и величанствени космос мора се наметнути „удском бићу, тако да оно, сазнајући себе, у ствари сазнаје тај космос, сањајући о себи, сања о његовој слици. Ради се, затим, о естетици чије је посматрање односа човек-свет далеко изнад теорија о подражавању природе; чији су ставови, дакле, веома строги када су у питању различити начини уметниковог, односно, песниковог везивања за објективни свет, али, која је, опет, довољно либерална да не инсистира на тој вези ако за то нема основа, ако се песник, путем изолованог духа, удаљава у правцу мисаоних апстракција.
Није ли, међутим, помало парадоксално ово што смо рекли: да Миљковић, за све нас изразито мисаони песник, тражи спас у ономе што нуди космолошка естетика, или у нечему што је, у крајњем случају, чулни квалитет» Али, управо размишљање о Миљковићевој мисаоности, упућује нас на разлоте за овај парадокс, ако парадокс заиста постоји. Наиме, овићеве, често критички коментарисане, мисаоне противречности су пресвега свесне манифестације, а овај песник њима прибегава упра во зато што је одан космолошкој естетици. Јер, космолошка естетика „има“ једну слику света — некад конкретну, испуњену, некад празну — у тежњи према бесконачном. „Узме" ли ову слику један снажан песнички дух, као што је Миљковић, односно, „узме“ ли из ње неке конкретне облике, да би их претворио у симболе, или да би, потапајући их у бунар ирационалног, изнудио имагинарне слике, они ће у њему неминовно изазвати безброј мисаоних асоцијација. Те асоцијације изгледаће као песниково опирање чулном; међутим, оне су, сасвим супротно, израз песникове тежње да што више сазна о том чулном, и да га илто потпуније изрази. Песник, наиме, осећа да материјално „живи“ од разноврсности духовних асоцијација — уколико их је више, утолико је оно пуније, значајније. Миљковић ово нарочито јасно осећа, па ће, свестан значаја њиховог б6отаћења, у област духовних асоцијација укључити п поменуте мисаоне противречности. И његово опредељење за космос биће, најпре, управо у знаку ових противречности. У једном случају, наиме, он ће рећи како ол стварности, или конкретне појавности овога света има „и још тежих измшшиљања и полустварности/Где исто тако сигурно воде људски путеви" („Похвала земљи"), да би у друтом случају изрекао сасвим супротну мисао, односно, да би тај исти објективни свет, или космос, признао за своју иманенцију, дакле за људску иманевцију уопште:
„О свет распоређен на чула прастара!" А („Елегија'") Ову другу мисао која товори о опредељењу за космос, Миљковић ће затим, још више „појачати“ како не би било сумње у њену дефинитивност:
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
„То свемири се зачињу у мојој , несвести. („Моравска елегија")
Међутим, то никако не значи да је прва мисао. о „полустварностима" и
„азмишљањима" апсурдна, јер је са свим супротна другој. Напротив, по стојање _ прве мисли је — неопходно,
будући да стварни, конкретни облици, па и космос, истински „живе" баш од рела-
тивности, односно, противречности људских мисли: „Свака ствар живи од нашег. двоумљења" („Елегија")
Јака _ мисаона активност (укључујући у њу и мисаоне противречности) не смета, значи, Миљковићу да у кос
мосу, као чулној појавности, види есенпију а у људском живљењу егзистен-
НЕБОЈША МИТРИБ: БРАНКО МИЉКОВИЋ (ДЕТАЉ)
цију, чија су самосазнања, у ствари, сазнања о слици тог космоса, Сасвим супротно, ова активност, како смо видели, управо _ доприноси _ оваквом _ његовом ставу. ;
Из додира једне устаљене слике космоса и Миљковићеве мисаоно-имагинативне концепције, која у тој слици, по обичају, на прво место ставља Земљу и њену ближу околину, јер човек највише зна о њој, јављају се три етзистенцијална подручја, односно етзистенцијалне ситуације у његовој поезији. Две од ове три ситуације су на самим „половима" космичке слике: у ниској области — подручје подегзистенције; У ласти високог космоса — подручје над егзистенције. Трећа ситуација — под ручје међуегзистенције је између ове две области. То је подручје људске етзистенције. :
Налазећи се у подножју линије космичког успона, испод земљиног тла, и на самом тлу, област подегзистенције обухвата простор подземног, органско-минералног појаса, над којим, угледавши светлост, лежи час скелет а час пласт биљног растиња. Вишеструко сагледана, ова подегтзистенцијална област је, по Миљковићевом обичају, и противречно сагледана. Она је један гранднозни оквир за биљну симболику, попуњаван смело и видовито, али, на жалост, непопуњен до краја (неу философском смислу, већ, пре свега, У смислу целовитости мозаика песничких слика). Ради се, дакле, о биљу, а биље је добро познато и космолошкој естетици. За ову естетику биље у ствари има вред ност прелљудске фазе постојања. И Мил ковић се према биљу у овом погледу, У погледу његовог космогонијског статуса, односи као ова естетика. Он, наиме, неће направити грешку, коју према Шелеру прави Фехнер — да биљку испуни „свешћу" (што би, иначе, његов песнички језик дозволио, јер песнички језик, уошште, нема ништа против персонификовања, чак га понекад и тражи, али, опет, што може да избегне само један суптилан песнички дух). Миљковић, дакле, не подлеже искушшењу да биље представи у људском лику, али ће зато, на другој страни, вреднујући
а а аљаљљ ава пне иверице пива ан пена не еп ељан--=е
Душан Радовић
Сонеш на сопеш
саа-Њ
Тешим се с тобом: нестанак је срећа! Ал још те видим где весело трајеш, с разлогом тајним како се још мајеш сред овог трошног света, овог смећа.
Док читам, вељаче седамдесет прве, реквијем тужни из —-есет девете, слутим да негде чучиш као дете и халапљиво купиш слатке мрве.
О, лукава варко! Зар да свако усни са твојим стихом на увелој усни: „Нестанак је срећа!... Нестанак је сре—“...
А ти ћеш живети, гледати, дисати, љубити, красти, пити и писати и нестати ... никад, а можда и пре!
област подегзистенције на два начина: чулно-мисаоним продорима, односно, закључцима, и етичким расуђивањем (етичка разматрања су такође блиска космолошкој естетици), од два основна етичка квалификатива, један, позитиван „добро", читав резервисати за биље. у биљкама, према Миљковићу, „све почиње", оне „иду до смрти и натрат“, „све што пронађу несебично покажу , „изналазе путеве између крајности: између минерала у коме никада није ноћ, где сунце не залази, где је симетрија стална, и нашега срца." („Похвала биљу").
Ван биља, у области подетзистенције Миљковић, као што се види, обраћа пажњу и на минерале, који су у знаку „симетрије" и савршенства облика (онакви какве их види, и за своје виђење налази сјајан поетски израз, Роже Кајоа). У ову област, затим, продире и светлосно-тамни „колор“, такође везан за космолошку естетику: помало неповерљивом према ис конској тами подземља, Миљковићу ће се у једном моменту подегзистенцијално подручје приказати у облику мрачног пакла:
„Зелени микрофону мота подземног гласа 30во
Што ничеш из пакла јер нема другог. сунца под земљом."
(„Похвала биљу")
У другом моменту, међутим, област под егзистенције преплавиће сунчева свет лост, јер ће тој области песник поклонити читаву једну половину сунчеве „лопте" (у овој величанственој слици у којој се ла-
' ко спајају „грандиозви“ елементи природе
и која не заостаје за познатом Дантеовом сликом сенке Арга изнад главе бога мора):
„То свемири се зачињу у мојој несвести у раскораку чији је одјек ово видело са измишљеним временом и сунцем пола у земљи пола у небу". („Моравска елегија")
У области подегзистенције наилазимо, затим, и на овакав „природни надреализам" (који се иначе не појављује само једном у Миљковићевој поезији): ·
„То што реку из земље изгони нека нас лечи". („Посвета елегија")
Област на супротном „полу“ од области подегзистенције — надегзистењ цијално подручје, јесте простор у коме се време зауставило („О које ли је време у космосу“, пита се у незнању песник у песми „Ноћ јача од света"). У овој области је мало оријентационих појава (...„ зоре према врховима који загубише нам траг" („Усних је одкамена"). „Горе" је претежно космичка ноћ у коју води једно једино „прно степениште" („Горан"). Али, то степениште се не да опипати — јер је „степениште“ мртвих. Њиме се креће само човек који је већ „здробљено сунце поднебља", да би „нахранио пустињу" космоса својом страшном смесом „живе и костију“. („Сећање на покојника"). Тако „црним степеништем" у област надегзистенције пристижу нови садржаји.
У ОВОМ БРОЈУ" ОБЈАВЉУЈЕМО НАЈНОВИЈЕ СКИЦЕ НЕБОЈШЕ МИТРИЋА ЗА СПОМЕНИК КНЕЗУ ЛАЗАРУ У КРУШЕВЦУ
|
Густаву Крклецу
Да би је што више конкретизовао, Миљковић у ову област уводи, затим, и неколико изузетних надреалистичких симбола. И то на какав чудан начин их уводи! Међу појавама које светле у космосу (сунце, звезде), и према којима се човек оријентише из велике даљине, из међуегзистенцијалне области, одједном примећујемо један вегетативни облик — сунцокрет. Како он доспева овамо2 Једним узлетом који Миљковић елептично наговештава, узлетом који је у ствари нови, даћи вид поменутог „прородног надреализма". Тежња биља према светлости, наиме, толико је јака да песникова имагинација у појединим моментима ( из захвалности према том добром биљу) ову светлост потпуно пресељава у неке његове облике, Светлост тако постаје основно обележје биљке. Али, светлост је високо у космосу, где биљку свакако не може да доведе њен органски раст. Зато „напон“ вегетативне тежње према светлости мора истовремено да делује као „опруга“ која ће биљку (сунцокрет) „избацити" до светлосних извора у космосу (аутоматизам „природног надреализма", као адекват психичком аутоматизму „духовног“ надреализма). Бил ка (сунцокрет), која сала светли, налазећи се истовремено у новом положају тамо где је и сунце, са којим је иначе њена визуелна сличност очигледна, а које је, поред тога, и њена ранија оријентациона тачка, апсолутни господар за којим се послушно, слепо окретала — и сама постаје оријентациони медијум. У новом простору космичке надегзистенције, према светлости сунцокрета ће се управЉати мртви — они којима се изгубио траг у свету међуегзистенције:
„Не знају куће где одоше људи Нит позна јутро оне које буди
Ал зна их поноћ пуна сунцокрета. Биљни петао на крову света".
(„Два прелида 1")
Поред биља, у област надегзистенције доспевају и елементарни облици човекове Аушевности — у овој сугестивној слици, на пример у којој Миљковићеву симболичко-надреалистичку синтезу облика допуњава и један феноменолошки облик („суза без сенке", као феноменолошка „идеална суштина");
„Хиљаду виолина — крилатих паса Прелеће небом и јеца
С истока према западу
Само је суза без сенке".
(„Суза")
„АЕК“ „природног надреализма", који спаја подегзистенцију са надегзистенцијом, у ствари се извија преко треће области — области међуегзистенције. То је област људског живље» ња, између успомена из прошлости, и бу= дућег времена смрти, којим је тачно измерена дужина садашњег постојања (,„померена ружа", „измерена одсутношћу својом“ из „Ариљског анђела"). Ради се, дакле, о подручју хоризонталног кретања — духовног хода у две временске дубине, „обојеном уз то интензивном рефлексијом (нарочито у, не само у својој врсти непревазиђеном, циклусу „Утва златокрила", у коме Миљковић рекреира наш фолклорни мит, и који је такође резултат хоризонталних асоцијација, јер се по мит „иде" у пропилост).
Рекло би се да у области међустзистенције Миљковић, због поменуте изузетне мисаоне динамике, напушта слику космоса. Међутим, утисак који нас наводи на овакав закључак опет је само варка, будући да се, на пример, у четири од једанаест песама „Утве златокриле" помиње реч „предео", а да је у свим осталим песмама физички простор један од битних елемената структуре. Миљковић, дакле, ни у овом случају не изневерава космолошку естетику. Али су зато њега изневерили сви ведри и сањани простори на подручју меВуетзистенције. Уместо да га ти простори дочекују озарени смислом, они су, у тренутку, постајали „превара", онако
како је Косово, пред самим лицем слуге.
Милутина, обележено поразом:
„Дожељен предео обузе превара".
(„Слута Милутин")
Тако и ова, Миљковићева, поезија показује да се човекова судбина не решава у космичком бескрају, нити у простору његове органско-минералне прелисторије, већ у полмуклој — егзистенпијимеђуегзистенцији, довољно ограниченој да би пореметила мир космоса.