Književne novine

Градови који неетају

Иван Здравковић: „СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ У СРБИЈИ“, Туристичка штампа, Београд, 1970.

„ТУРИСТИЧКА ШТАМПА" издала је у лоследње време већи број стручних, врло добро опремљених, публикација из области српске средњовековне архитектуре, с којом жели да што више упозна најшире слојеве оних, који се данас као туристи крећу попут живе реке широм целе земље. И ево опет једне нове публикације о старим градовима у Србији архитекте Ивава Здравковића, која представља плод врАо дутог и мукотрпног теренског рада и који траје већ неколико деценија. Уложени су велики физички напори и проливено је много зноја да би се дошло до оритиналних фотографија и цртежа, јер се већина тих градова налази у беспућу, на неприступачним местима и до њих се мо же доћи само врлетним путељцима или козјим стазама. Уз то, утонули у сопствене рушевине и зарасли у коров, кроз који столећима гамижу змије отровнице, неистражени археолошки, они љубоморно чувају тајну свога настанка, свога: некада њет изгледа, као и трагове живота људи који су у њима боравили и живели,

Жеља писца је била да нам прикаже само оне градове, њих двадесет и два на броју, које је он лично обишао и снимао или које је и археолошки истраживао, као што су Маглич, Звечан, Ново Брдо, Смедеревски град и други, јер их Србија има много више. Та своја појединачна дугтогодишња истраживања, објављивана повремено у разним часописима, доста тешко приступачним читаоцу, сакупљена су овде у једну пелину, са уводном речи уопште о постанку средњовековних градова од академика Александра Дерока, такође познатог истраживача срелњовековних градова код нас и једним уводом о војној архитектури прошлости од самог писца, О сваком граду дати су исцрпни подаци 0 стању у коме се налази, могућностима прилаза, величини ми облику, а о архитектури у оној мери до које се могло дођи обичним рекогноспирањем и на основу извршених откопавања, а тако исто им најкраће историјски приказ, уколико за који историјски подаци уопште постоје.

Писац ове књите је познати стручњак у области заштите споменика културе и оњеје одавно осетио потребу да се овој врсти споменика, која може да има важну улогу у савременом туризму и која се мора при сваком регионалном урбанистичком планирању узети у обзир, поклони дужна пажња и да се као прва потреба за њихово будуће спасавање и кориштћење прикупи неопходна документација о њима. Тај циљ ова књига у пуној мери испуњава за оне градове које приказује, јер и они, чак далеко више од других сакралних уметничких споменика архитекту. ре, неосетно, али сасвим сигурно, чак и пред. нашим очима, врло брзо пропадају или и сасвим нестају. Неки, као Смедергвски град, страдали су у рату од бомбардовања и експлозија; други су служили као каменоломи (трад Брвеник на Ибру); неки су срушени до темеља, да уступе ме-

сто другим споменинима (као Жрнов) и

зато ће и са тога гледишта ова књига, за градове које приказује, бити трајни документ њиховог стања у једном тренутку и бити драгоцена за касније испитиваче, као што су и некадања рекогносцирања Феликса Каница била корисна њеноме писпу. Она ће бити можда и подстицај да млаБи научници приђу организованијем и потпунијем истраживању овог тек начетог проблема, а да конзерваторске установе почну радити на њиховом темељитијем и

обимнијем спасавању.

Др Слободан М. Ненадовић

(вет еаткан од снова

Слободан Ракитић: „СВЕТ НАМ НИЈЕ ДОМ“, „Просвета“, Београд, 1970.

СВОЈОМ трећом књигом песама Слободан Ракитић дограђује свет познат од раније, продубљује та и усавршава своја изражајна средства. Сада се показује као ве. ћи мајстор стиха и лиричар који је де финитивно сазрео. Темама које га дуго муче и опседају дао је овога пута чвршћу, чистију и звучнију форму, а својој ме ланхоличној осећајности израз веома префињен, лелујав, етеричан. Његова снага није у мисаоности, већ у устрепталој емопионалности, у лепоти мелодије стиха која тако добро п тако потресно изражава заносе и туте песниковог срца. Ракитић говори о чарима у природи, у језику, у љубави. Он осећа, налазећи се у свету који му није дом, усамљеност, али им екстазу; тумара између два супротна пола — оча-. јања и среће.

СЛОБОДАН __ РАКИТИЋ

Шта су за овог песника заљубљеног У традиционалне ритмове, у мирисе и звуке прошлости, у лепоту онога што је ишчезло или што је далеко, шта су, дакле, за њега призори туге и призори радости» Видљива, свакидашња стварност изазива у њему гађење. Свет у коме живе данашњи људи не доноси никакву утеху и он је присутан у лирици Слободана Ракитића само посредно, као негативни симбол промашености и јаловости, Нема ни трага од елемената градске цивилизације у овим стиховима. Кад говори о паклу, о пределима испуњеним страхом и мржњом по којима се разлежу крици хајкача, онда можемо претпоставити да је реч о симболично-метафоричној пројекцији реалног света. Песник, међутим, не жели да остане на том пустом тлу. Он осећа потребу за бекством џ“ више, светлије, животније и праведније просторе. Пошто је банална физичка ствар ност неподношљива, он мора да створи свет од својих снова, Светли небески пејзажи, имагинарна творевина узбуђеног и незадовољног песника, омогућавају му да се ослободи смртне тежње земаљског збивања и да потражи спас х нечему што му није наметнуто, већ што он сам прави од најфиније грађе својих снова.

Ракитић је час ојађен, час радостан. Беспомоћне речи смењују узвици среће. Када осећа притисак свакидашњице, он јеца, а кад се вине у висине или зарони у сањарије, он пева радосним гласом. То кретање између два супротна стања (0чајања и екстазе) карактеристично је за малармеовску _ струју у модерној поезији. Одвратност према земаљском и чежња за небом (не као пребивалиштем. бова,. већ као поетским симболом блаженства) малармеовског су порекла. Ракитић, међутим није Ђачки усвојио и применио малармеовску поетику; он ју је осетио, доживео и оригинално изразио. Малармеовско дуалистичко начело, које су неки наши савремени песници само „опевали", Ракитић је дубоко упио и стопио са својим најинтимнијим расположењима. Песници мање даровити од њега обично сасушују малармеовске антитезе земље и неба и користе се њима као окамењеним метафизичким категоријама. Аутор збирке „Свет нам није дом“ иде другим путем: надахњујући се властитим искуством, ствара своју песму која припада малармеовском типу модерног лиризма.

„Ма где да смо источник намах усахне", каже песник. То. је опседнутост сликом неплодности коју изазива живот око њега. Срећу може да пружи само љубав, али тамо где је пустош, где нема рађања, где влада мржња и љубав је немогућа. Она је замислива само у идеалном свету, у пејзажима искључиво имагинарним. Зато ће он тмурним хоризонтима земље супротставити нестварну, узбудљиву фигуру же» не утешитељице коју ће наизменично звати: извор, госпа, вереница, владичица, родитељка, господарица. Песникова госпа доноси радост; самим својим присуством потврђује смисао живота. У њеној близини чује се дечји смех. Онда када је далеко од вољене жене, песник, спутам, опседнут је трагичном визијом; осетивши да се њетова љубав приближава, да израња из његове вреле маште, из васионске магме као симбол божанске моћи, он ствара пасторалну визију. Природа се расцветава и он види „бескрајне тамне шуме", „дворе тајанствене", језера са лабудовима, пастире и кошуте. То су тренуци мистичне екстазе, када љубав значи последњи смисао и врховну натприродну мудрост; аан они брзо пролазе и песник пада у пизијске пределе постојања. |

Песник химничког тона и" екстатичних

· визија, Слободан Ракитић је на формал-

ном плану изразити традиционалист. Своје трагично животно искуство и сањарење о савршеној жени изражава римованим стихом. Његова потресеност и трагична озбиљност као да се најприродније испомавају У сонетном п осталим традиционалним облицима. Са изразито развијеним осећањем за животне контрасте, Ракитић нагомилава светле и тамне боје, али при том остаје у оквирима класичног поетског товора, чија правила веома добро познаје.

Када се прочита књига „Свет нам није дом" остаје утисак нечег узвишеног, чистог, светлог, белог и нематеријалног. Њен творац успева, не ретко, да стиховима да лакоћу и прозрачност; тада они звуче као чиста изворна песма, Ова спиритуалност је можда најважнија одлика Ракитићеве поезије.

Павле Зорић

Радован Зоговић

Последња улица

Ту смо при крају. И ту (лишће се, суво, још држи кб у храста)

град бива све мањи — за зидом, све ужим, све га је више и све тишлет. Он се, може бити, и шири. Аљ у мени се стишава и ураста. ; како све ређе излазим, како од стана краће стижем.

Ти само осгтајеш — она само остаје и сад иста,

улица с шест дрвореда: три кестенова, а три липа.

Она свакога пролећа, кб оне пролећне ноћи, гласно листа, она се сваке јесење вечери, кб оне, успросина,

Она само остаје иста — њен поветарац вечгрњи неумањен, широка, повучна с поља под ражју од зрења и ноћи тамно-смевом. С три блага таласа (то свакад омами: пароброд, путовање),

у поноћ опрана, у поноћ. глећосана тамном глећом.

И прозор, кружан, низ улицу окренут, конкаван као дурбин, а под њим, од раскршћа усплахиргн, сабијен, липов насад.

А чему2 Да се спрат, над трањем заљуљан, даље зуби, даље губи. Да прозор све даљи буде, да прозор све више буде празан.

Све вшше сив, непроницљив, узбудљив, болан... Боле свети, улица, да не боли, не би ни била што јесте. Не би, не би ни била! Нестраљива. Моја. И ништа ми је не може одузети. На ја је сам себи не адузех, Ни сам себи!

У њој ћу, на благом јесењем сунцу, у дан. позни,

последњи можда, опет да поседим, сећајући се да подремам. Под дрворедима оним, већ преполовљеним за тштпрок коловозник, на оној клумни — које већ такође скоро нема...

ИЗМЕБУ АЈЕЧЈИХ ЛОГОРА ТЕЧЕ ВОЛГА

Да, моћна, незаустављива, усредсређена у свој закон —

у мисао дубинску којом тече, у то течење којим мисли.

Мбра, мбра рукотворна ~ да би турбинска вретена морско влакно у свјетлост мрела; да би, растући, кпасови млади тисли.

И бране брониране — све нови, све моћнији напрези нових нужда; бродови, глисери — брзога још бржи сусрета или стиже. Преводнише! Водостај се, под бродом, на наше очи хитро спушта;

с два зида, из маха, пљуште, не састајући се, двије кише.

Све то — сторука, Ладоги, Коми, Ростову „додаје своје руке;!...

Али оваквом као ја, она, оно што је, постајг тек још нечим. Сузом ганућа:... О те кућице, ти дворци! Као итрачке и мечурке. О логори, лотори, лоторчићи уз њу: Дјечји.

На сваком дорјечном полупропланку с брезом (да дежура и, да мапе), гдје тод попљускује Волга о тлину, 2912 тод из воде скачу рибе.

И Бопга лотору љуљашка чамиег. Сунце му полира даске плажсе. Сунцобране распете шипкама грана над логорима држе липе.

Волга те липе и сјенке урани. А постану ли од суше сиво-риће, 7 777 79л она облаке подигне и проспе, п лиле и сјенке густину већ обрету. | Гле, бреза, саобраћајкл палик на ратну — да вјетар кумаче заобиве препасана бијело и круто, показује правац вјетру.

Чему да лађе узводне распињу матицу дугачким оштрим луком,

ако се од тога, испружен на сплаву, не љуља дјечак пиртав>

Чему глисери, таласи — ако се ријека, меканим, звонким пљуском о глећ обале, с дјецом не поздравља и не игра2

Чему турбине, бране, водопади; чему да замајник земљу тресе,

није ли шум замајчика и вода — успављивање и сан дјеце»

Није ли да бране, стишавајући једна другу, утишавају поднебесје: Ш-шаи! Дјеца спавају. Земљи је дјечји сан сву ноћ бесијен.

Мора рукотворна — да! Бродови од хојих сам муљ дубине бива пругаст.

Преводнице. Бране. Слапови преко брана — салве салва! А мени су тек они, логорчићи на Волги, највећи Волгим украс, тек њима се Волга, У сунцу и сузи ганућа, пресијава...

ПРОЗОРИ ОДЛАЗЕ

ћутке болован унапријед, наслућиван, очекиван,

а ипак је изненадан, ипак непребољив — крај што боли. Ипак ће да пресвисне онај трчевита путељак поред њива, гушиће се од бола Јасиковац и Тополик.

Знао си стрепњом,.. Пред поноћ вјетар с кишом, просто вјетар прозоре вароши, један по један, запљусне и потаси. А један остаме. Он, одсјечен од свијета, чека, гледа (леђима то знат) кад ћеш ти изићи на ваш насип.

Сваки пут. Станеш, окренеш. се: сам самцит, не са зида негдје из ноћи, високо, прозор, растужен, мутно гледа.

И лице, На самом стаклу, једва видљиво, лице пита, гледа па пита — и ни знака, ни гласа, пи покрета.

И ни знака, ни руке. Леђа окренута собици и самоћи.

А лустер — погрбљен отртач. Све мања од тог плашта,

стоји, и гледа, п пита. И ти знаш — ти знаш то сваке ноћи: она се то, поноћ по поноћ, коначно с тобом прашта.

И зграда -— она тим, У нама и измећу нас, натеже нека ткива, која спознамо тек кад боле — зграда одлази. Прозор, смаљен, одлази. И. лице с њим. Непокретљива, с рукама за ћерчива,

ома одлази — сваке јг ноћи од тебе за ноћ даље.

Одлази прозор, све мањи. Лице за стаклом. Одлазе ка пучини, бескрају, вртлогу ноћи. Откипуће брода с ленгера, откинуће! Х И ништа, Ана Сергејевна, ништа ту човјек не може да учини. Поћеш. Сјенка напријед. Сјенка позади. Тубе, тубе...

“|

КЊИЖЕНЕНОЕ 5