Književne novine

Милутин Петровић

Г лаба

на пању

АВОЈНИК, И ДВОЈНИК

Изненадио ме један човек Што испред моје куће стајао је Не померајући се У време кад истицале су мисли Сна не имајући — > Гледао сам кроз прозор у његов потиљак

Само га је мрак спашавао мојих удараца – Снаге имајући Проверавајући

Био је А још увек не знам зашто леђима окренут

ДА ЛИ БИ МОГАО НЕКО ДРУГИ УМЕСТО МЕНЕ, ДА МЕНЕ НИЈЕ

Моја соба има једну перспективу Додуше нередовно стојим у вратима Да је посматрам Да ли бих нашао замену Али Таквих часова има М дубину Одређеним каналима крећу се предмети

7 Ништа није схватала Кад сам о томе говорио Збрда здола су те 4 приче Одговарала је Ширећи напудерисано лице из моје постеље

Стајао бих чешће

у вратима моје собе Предмети се крећу наниже У дубину Нанизани

У НОЋИ ЈЕДНОГ АВГУСТА

Прошлост је тај залудни

догађај Црно било небо

Болесници су покушавали

да прескоче ограду баште

Падала врела киша људска кожа

смрдела је Обавијала нас

Бесно је рзао коњ

у другој соби

Одсекли смо руке једно

другом — Случајних

покрета није смело

да буде Протицала је

ноћ једног августа

Нисам ни могао да

будем друкчији

Очекивала ме последња

љубав _ Загрљај

смрти у другој соби

Крај прозора __А мирисала је

липа напољу _ И

неки други свет

ВАРКА

А нисам хтео Тог јутра Кад журило ми се кући Морао сам да усаглашавам своје тело с трамвајем При сваком заокрету Кад улази у кривину Видео сам тада У џепу поспаног путника. Прегршт новчаница И не трепнувши завукох руку

ЗАТЕЗАЊЕ ОМЧЕ

Мназад сам пелу ноћ ишао Моштио се Презнојавао Не бих ли заварао мрачне силе Оне долазе одасвуд Кад им се не надам посебно Смотрих љуту змију Њен коноп Не предајем се Идем даље Не одустајем Уназад Ади омча сигурно Знајући све облике прерушавања И све начине тајног рађања Мирисом сва

окружена У стопу ме прати

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ Војислав Лубарда, |

РИБА је иза себе остављала мирис сијена. Њега би најприје и најлакше ухватио, али се брзо привикао и на друге мирисе. · Прво би овлаш омирисао зрак, затим би обазриво полазио уздигнуте плаве и раширених носница, тлух и слијеп за све остало. За оне који су имали прилике да га виде тако нарогушеног личио је на мјесечара: застајао је, окретао се незграпно око себе а затим тихо, вребајући пола-

зио напријед, послије чега је с чудним тријумфом, поб- |

једнички, изговарао име неке жене.

У тим тренуцима бивао је пун недокучивог усхићења и доброте, мада још није слутио да се тиме, У ствари, враћа у дане дјетињства, кад је на сличан начин одлазио од куће, неспособан да се одупре неком тамном нагону.

. Могао је без двоумљења да открије легло зечице или змијско гнијездо — без икаквих видљивих трагова, непогрешиво, знао би да нађе прави грм. Са истим успјехом хватао је и јаребице, скривене у таласастим пољима жита и предузимао стотине других, сличних подухвата, премда никада није знао да објасни како то чини, ни зашто тих се часова није готово ни сјећао. У њему би се на неки необјашшњив начин замели и вријеме и простор, трагови би се избрисали а У њему је остајао само притајени тријумф — ништа га се друго није тицало: смирен и срећан, нечујно се провлачио између укућана, све док га неко рано јутро не би изнова одвукло у своја пространства.

Одлазио је увијек изненада, без припрема, још прије првих пијетлова, сличан талу или мјесечару, усредсређен на нешто што је било и за њега самог неразговјетно, више некаква слутња него жеља да нешто стварно уради и више страх да му нешто важно не измакне, него потреба да негдје стигне. Враћао се најчешће у касну ноћ кад би други дјечаци одавно спавали. !

МАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

У прво вријеме родитељи су дизали узбуну, цијело село полазило је у потрагу, ишли су са фењерима и псима, жене су кукале а људи псовали, али сви су се убрзо привИКАН на та његова луњања, јер му навике нису могле да измијепе ни жилаве љескаве батине, ни клечање на кољенима. Кад би му дошло вријеме, а долазило је најмање једном недељно, он би се искрадао без икаквог обазирања на оно што ће га послије снаћи. .

Често није био ни свјестан да некуд иде, носила га је слутња, слична полусну. Пошто нису помогле ни молитве, ни враџбине, па чак ни хоџин тајанствени запис, м роди“ тељи су, најпослије, дигли руке, само би се немоћно и саблажњиво крстили и бивали би задовољни ако није ститао у ритама и изгребан, како се то често дешавало.

Виђао се најчешће поред одраслих људи. Притајио би се и без гласа упијао у себе сваку њихову ријеч, намртобен и преозбиљан за своје године.

Тго његовом владању није се, зато, могло слутити да, ће се упустити и у какав други „кијамет", па су се, најпослије, и родитеди и сељани сасвим привикли на његова ноћна тумарања. Вјеровало се да има посла са вилама, да су га урекле-и да ће далеко стићи, ако му, прије тога неко не смакне главу. .

У гим необјазињивим ноћним лутањима, одвојени ћутљив, стасао је у младића чије су ријечи почели да слушају и најискуснији ловци, не само они из села, него и највећа господа из града. Стигао је, тако, и у друштво среског начелника око кога је увијек облијетало десетак наочитих пандура у високим камашнама.

Испрва су га и ти пандури и многи из града гледали попријеко, али како није било сумње да му је начелник наклоњен, према њему се, постепено, раскрави и остала господа. Углед му је растао упоредо са све чешћим позивима у град, чему су се сељани испрва чудили, а онда су схватили да им то иде у корист па га и сами почеше истурати испред себе, што је, мало по мало, мијењало и Стојана: све више је залазио међу људе, поласкан пажњом и опијен оним што су му причали.

Послије једног неопрезног сукоба са среским начелником (радило се о устрјелу ријетког дливојарца, с необичним роговима), мање се вибђао међу господом, а све витје међу некаквим ноћобдијама, сличним њему по томе што су стизали у гаухо доба ноћи. Са њима се завлачио у забачене сјенике, или би нестајали у густим тајевима, што је многим у селу дало повода за тврању како Ђаво ипак дође по своје. . : |

Стојан се ни тада није одучио од самотних ноћних искрадања, ни од лова, али је имао све мање прилике да ауња старим стазама, иако му је прави скитачки живот тек отпочињао, заједно са новим пријатељима који су преносили херпеговачку шкију.

Е "и ~ - АУТИМ ч опасним путевима преко каменитих гудура, на које је пошао не из нужде већ једино из жеље да пркоси начелнику и жандармима, он се одлично сналазио: знао је да наслути локвицу воде и, тамо гдје јој се други никада не би досјетили.и да скоро непогрешиво предвиди жандармску патролу или бусију финапаца. Одједном би се намрштио и погнуо напред, сав у очекивању. Како је увијек ишао први, пратиоцима је изгледало да ће се распрснути, толико би се згрчио. Тада су људи бивали спремни и на најгоре, јер су из искуства знали да се Стојан никада не вара. (По неким посебним ЧЛАЛИМ а. нарочито по томе како му се трчи лице и скупљају боре око очију, они су могли унапријед да разаберу када се ради о засједи, а кад о нечему што је мање опасно, или

чак угодно).

ана послије рата поново се нашао у ловачком о ДУ ови, још невјешти ловци грабили су сео његово дР о и штедро га даривали разним почастима, али му се убрзо нашла замјена у виду организованих хајки на дивљач, кад је требало само чекати и гађати, што се могло и без Стојана, па су га рјеђе призивали.

Бивало му је мучно да иде сам — шуме је ионако био сит — па се тако, постепено, одучавао од дова, као што се још раније одвикавао и од својих дјетињих тратања. И једно и друго држао је у себи још само као слутњу, некакав нолоказаНИ те саз који се не дира, јер би се

ао и прам Ае. 6 исте су токана и Стојану је изгледало да је он тај свој дјетињи свијет, а с њими ловачке подухвате, измислио као и мпиого шта друго, па би се тужно смјешкао, уцвијељен вије тим својим заваравањем него стварним изгнанством из круга људи коме је намвно вјеровао да припада. у .

У ново трагање за мирисима које ће му донијети необуздану радост, али и најцрније часове понижења, упустио се због Риће, жене коју памти на исти начин као што се памти прва причест или први додир са дјевојачким тијелом. б .

Налазио се на пријему у част пословних пријатеља из Њемачке — људи су причали, неко се гласно смијао, музика је свирала, док је млади преводилац, ознојен од напора, покушавао да му пренесе некакав виц трбушастог Њемца. Није му сметао виц, није та ни слушао, али није могао да полнесе задриглог Швабу који се пред њим надимао, мастан и самозадовољан.

— Господин директор се нешто замислио — чуо је питање, али није могао да разлучи да ли брижно или под. смјешљиво.

Окренуо се и у носу га је, тада, нешто запекло, испрва као голипање, а затим је почело да му се увлачи испод коже, појурило му је у мозак и тамо се распршило и смирило, слично топлини која се разлијева по смрзнутом тијелу.

„Откуд сијено", помислио је испруживши врат.

Мирис сијена постајао је јасан, вукао се између људи, шаврљајући лијево и десно, мијешао се са киселкастим воњом мушког зноја и сладуњавим женским испаравањем.

Дочекао га је и њежан мирис љубичице, а онда му се у нос поново увукао опори траг сијена: турнуо је као да срља за животом, ударио је у нечије раме, закачио се за столицу, заљуљао, повукао неког за собом и пао би ла та Рића није дочекала у руке.

Видио је обрис познатог лица, али ништа није распознагао осим мириса сијена. Био је свјеж и густ, као кад уморан човјек легне у пласт и тада се све у њему смирује и разлијеже: остаје тишина ми нека мирна благост, док крв постепено малаксава, засићена.

Чуо је гласове, вику, неко је говорио „Стојане", али се тртнуо тек када је осјетио да га жена благо гура ол себе.

—- Је ли вам добро2 — шапутала је.

Вукли су га, запиткивали, распознавао је појелие гласове и све се трезвеније враћао у гужву око себе.

— Шта се десило, господине директоре2 — поновила је Риђа, а руке су јој биле меке и бијеле. Из њених прстију као да су капали навиљци сијена.

Стајала је сасвим близу, пуна и свјежа.

У таласима, како је дисала, до њега је и даље лопирао мирис сијена, тако обичан, али драг и окрепљујући. Узимао га је сад смиреније, без оне првобитне халапљивости -— мада још није био свјестан најаве немуштих знакова враћања у дјетињство, на тајна искралања.

Обузела га је дрхтавица, као и оног раног јутра кад је први пут кренуо за тајанствима које је слутио: слушао је како из њега нешто отиче и нестаје. Постајао је лакши, као да су га одвезивали од неког срамног стуба.

Људи су изгледали тући — мучно их је било посматрати с онако пуним устима и чашама које су се пре-

ливале у несигурним и масним прстима. Чује звекет ри-

јечи, говори и сам, смије се и гура, као и други, али то је све изван њега — предавао се мирису сијена и жени која га је носила.

Тако се, опет, вратио својим ноћним искрадањима, мада то више нису била грозничава дјечачка лутања по забаченим шумским врлаетима — са истим заносом, али са много више разума, ауњао је улицама, обилазио излоге и у зраку хватао лепршаве и мирисне женске трагове: Кад би се десило да наиђе на нешто заиста занимљиво, на мирис који дотад није познавао, заборављао је на све обзире и не би се могао скрасити све док не стигне до његовог извора.

За неке мирисе, и жене које су их носиле, остајао је везан мјесецима, обигравао их и хватао као суманут, а за неке би му било довољно дан или два — тек толико да их разабере и одреди према кључу којљ је дуго и само за себе изграђивао. На једну страну сврставао је мирисе који су га узбуђивали а на другу оне од којих га је хватала мука или су му бил незанимљиви,

Знање о мирисима употпуњавао је сваког дана, чак и за вријеме разговора у својој канцеларији и на јавним скуповима. Детџавало се то изван његове стварне жеље да чини нешто неприкладно или порочно: јачи од разума бивао је увијек мирис који би му ненадно, као удар У мозак, дошао до носница (оно најважније, оне на изглед неухватљиве нијансе у те мирисе уносиле су жене својим тијелом) и Стојан се одједном, незадрживо, дизао са столице и полазио за трагом, омађијан.

Људи су се испрва томе чудили и најчешће би занијемели гледајући га како се тихо прикрада некој жени. Ријечи би му тада мало ко слушао, јер су сви гледали како вјешто кружи око жене, обилази је са свих страна, удаљује се и онда јој се враћа из неког повог правца, увијек са раширеним и дрхтавим носницама. Ако је имао среће да нађе нешто ново онда је бивао расположен и настављао је свој говор као да се ништа није десило, али би му ноздрве и даље подрхтавале, као послије узбудљиве а кратке љубавне насладе.

Страст за откривање нових мириса постајала је временом све већа и Стојан је у неким данима губио сваку другу поћ осим нагона да ауња улицама и махалама, несвјестан чак п простора и људи око себе. Али долазили су и мјесеци када би се потпуно смирио, одвојен од мириса, засићен и готово згађен оним што је чинио. Бивали су то лани бесциљног снатрења, мучни колико може бити мучна узалудност, али то испрва није дуго трајало. Неког наредног јутра, док би ишао у канцеларију, опет би почео да извија главу и шири носнице и све је отпочињало изнова.

То су биле неразумљиве али и устаљене мијене, везане редовно за неку изузетно занимљиву жену на коју би наилазио у свом лутању. Најчешће су то бивале жене које су остајале хладне, гледале би га подсмјетљиво и сваку његову ријеч или наговјештај одбијале као увреду. Дешавало се да у неком таквом дану пође на важан договор, а нађе се ненадно у непознатој махали, испод високе и зарђале капије за којом је нестајала, као привиђење, каква намирисана ханума којој није палало на памет да му уз врати осмијех. Обневидио, он би касније данима побо-

· љевао, све лок га неки нови мирис не би тргнуо и одвукао

на другу страну.

Стигло је, међутим, и вријеме кад више није имао куд — нових мириса није било, иако су неке млађе службенице, жељне провода и одласка у иностранство, справљале необичве мјештавине како би скренуле пажњу на себе. А кад је и наилазио на нешто ново, није имао више воље и упојрности као у почетку — све рјеђе се затицао на непознатим стазама. Па, мпак, и даље је на исти, узбудљив начин, остао осјетљив на мирис сијена — увијек би му, кад та год осјети, ралосно потао 7“ сусрет.

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ б