Književne novine
паљења титана патената инервисана дељења пат татеттааннииниившиса. лиа аи нама ал аоља али ња са пат ита па паљење вани тетиве =
| | | |
оратор
· изведби
"тодина живота
ИНТЕРВЈУ
Лепота је
154
стварност и тајна
Разговор са композитором Енриком Јосифом
НЕСХВАТЉИВА је чињеница да се о нашим најплоднијим ствараоима сериозне музике најмање пи ше у свим видовима средстава за јавно информисање и да се њихово присуство у савременом југословенском стваралаштву своди само на бележење у радио и ТВ програмима и репертоару оперских или балетских кућа. Остало је само најављивање извођења лојединих музичких дела и то је све; личност ствараоца је остављена по страни, скривена од љубинтеља њихове музике, обавијена маглом непознаница, тако да дело које чујемо прихватимо као неки 'натприродни или надљудски гест. Нема ни речи о тајни стварања, о устрепталости људског бића док
трага у себи и око себе за новим
решењима и новим облицима нема речи о ствараоцу да нас уведе у славље рађања музичког де ла, осуђеног на заборав или освећЋеног за историју музике.
Присуство композитора м ванредног професора Музичке академије у Београду, бележено је само у часовима примања награда које је до–бијао или кратким приказима о појединих композиција. Чак се и онда више писало о извођачком него о стваралачком поступку. Можда је и само набрајање тих награда довољно да се створи макар и наговештај о б6огатом музичком опусу човека-ства раоца, који живи четрдесет пет и двадесет мање у загрљају са музиком.
— Седмојулска награда Србије, 1960. године, за „Концерт за клавир и оркестар",
— Октобарска награда Београда, 1965. тодине за „Симфонију у једном ставу“,
— Награда града Сарајева, за музику у уметничком, краткометражном филму „Хагада",
· — Године 1969. прва награда за најбољу музику писану за радио-драмске емисије,
— Стеријина награда, прошле, 1970. тодине за музику писану за драму „Омер пи Мерима" (дело Мирослава Беловића, у чијој је и режији извело Југословенско драмско позориште),
— Награла Телевизије за музику писану за „Височку хронику".
1 ова мала листа је била само путоказ за разговор са Енриком
Јосифом о његовом опредељењу за музику и свему ономе чиме су се они, музика и Јосиф, узајамно даривали или тражили.
„— Авадесет пет година живите м нашем стваралаштву, поверите нам се; откуда Ви и због чега са музиком2 Ко је, заправо, Енрико Јосиф»
= Припадам музичкој генеранији која се уздизала у послератном времену, почео је разговор познати уметник, када те наше би бе трептало заносом живота. заносом који је наткрилио ужас смрти, мирис крви и дах рата. Није тада постајало чудо које се није мегло остварити — мимо неусло"ва, немаштине и, пустоши коју је за собом оставио задах ратног насиља. Веровао сам тада, а у то ћу веровати и док будем жив, да Лепота никада неће усахнути, престати ни угинути. Лепота је Ствар. ност и Тајна, најдокучивија и недокучива у свету и човеку.
Она ните случајност нити произвољност, она је покривач света. Све се креће у њено име, ка њеном творењу и ка њеном отелотво рењм Свему творачком претходи Лепдта. Кроз грчење, спотицање, врење и ја тежим к њој. То је моја истина, она је несавремена, али је зато у времену и то.је покат-
"кад битните од савременог.
Присутност · тенерацији — којој припадам за ових двадесет пет година оставила је свој траг У развоју наше музике. У времену
када низ стремљења нестаје без траза и сећања, оставити макар и делимичан траг, смисаоно је. Колико сам ја као личност уткан У тај траг није у мојој моћи да претпоставим, тим пре што мислим да су појединци у уметности, само доводници, изговоритељи једне узвишеније неминовности него што је индивидуа, која се самоостварује, самопечати и самозвани. .
Енрико Јосиф је у нашем музичком- стваралаштву већ постао појам — шта он у естетском и идејном смислу представља2
— Нисам појам, чак мислим да присутност, као и толике присутности са свим својим противречностима (а мислим више са својим доследностима), у нашем времену можда и није велика предност. |
о идејно-естетском смислу У музичкој уметности, нарочито данас, мислим да је сувишно и пренапрегнуто стављање тежишта на естетско-идејну страну, мислим на. априорну оријентацију; више знак заклањања, значи, слабости! (иако не увек) нето нужност самог стварања. Стварање је непредвидљиво (не верујем у програмирано музичко стваралаштво) као што је супротно томе сабирак 2 сабран са самим собом предвидљиво 4...
Ја сам за идејно и естетско обухватање ш сагледавање сваког стваралаштва, накнадно, када оно постане својина потоњих генерација. Нисам да оно (идејно-естетско) буде полазно-пролазни импулс стварања, чије је корење толико дубље колико је патња дубља од самозадовољног смеха. Али сам свакако за етичко опредеље-
ње сваког уметника и сваке уметности. Према неким теоретичарима
савремене музике Енрико Јосиф је више окренут. традипионалном схватању музике, а за неке пропагаторе „старе музике" он је авангардни аутор...
— Свакако... то не произлази. из мојих противречности, којих сам недвосмислено, вишесмислено, криат него, у овом случају произлази из моје животне доследности (која у име Лепоте сва извире низ веровања да је језик музичке уметности само еволутиван. развојан, каб што је то и говорни језик и да су револуције У музици неминовно само привид и само спољашност). Данас у мени оживљава мисао Беле Бартока о свему овоме, поготово што сматрам да револунија _ припада друштву и науци. Револуциле су етичко прагматичке нужности и неминовности које условљавају велике и нагле преврате. Музичка уметност припада непразгматичким духовностима — она те материнство душе, ХИМНА ДУХУ.
Несумњиво је да сам за данашњу авангарду традиционалист, али се против те оцене не могу никако другачије борити до да одћутим и да то разумем, јер та оцена проистиче из једносмерног гледања, које је изузетно својствено авангардизму, али та једносмерност- може довести до насушних заблуда па и оних о мени као музичком конзервативцу. Наравно, ово све не значи да немам поштова. ња за савремена кретања у музини, па ц за достигнућа музичке авангарде. И " Привукла нас је мисао да са Јосифом разговарамо и о његовим узорима... .
— Узори су ми више вредносна дела, појединачно, него личности или једна личност у целини. Без изузетака поштујем сваку личност, изузетно велике уметничке личности, али узор ми може бити само дело. Од свих оних дела која су за мене. била. пресудна У најмлаВим- данима. издвајам:
- СТРИП „КЊИЖЕВНИХ. НОВИНА“ -
и – тата таи
ЕНРИКО ЈОСИФ
„Квартет", _ удачки, Клода Дебисија,
„Бориса Годунова“, оперу Модеста Петровича Мусоргског,
„Први Гудачки квартет" Јосипа Славенског, а нешто касније и
„Освећење Пролећа" од Игора Стравинског.
Ту су и Гудачки квартети Беле Бартока.
У овом тренутку заокупља ме, ненадано присно, клавирски опус Роберта Шумана; иако сам на њему одрастао, сада та одслушавам из једног искуствено дозрелијег чујења. Шуманов клавирски став је налслојевшији, најсуптилнији став који су нам велики клавирски романтичари у свом хомофоном изразу дали, а сензибилност џи валер тонске грађе, по својој ненаметљивој унутарњот емоцији, наткриљује све остале романтичаре клавира. Уз то. нарочито сам наклоњен клавиђском опусу Скрјабина, опусу који је још увек посут прахом заборава у времену када откривамо и тековине до у најудаљенија минула времена — ето још једне противречности нашег откривајућег времена. Данас Енрико Јосиф васпитава на Музичкој академији у БеограАду млиле ствараоце...
— Нема за мене одговорнијег, устрепталијег и привлачнијијег позива од уздизања младог. нараштаја који се определио за музичко _ стваралаштво. Постоје. изузетно обдарени појединци којима предстоји велико искушење, трпљења и самоодрицање, да би се истрајно посветили истини свог музичког творења. Моје је, као и свих нас у томе позиву. да их на томе трновитом путу бодримо = да их зрачећи усмеримо да нађу себе у себи а не изван себе.
Разговор водио Владислав Димитријевић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драгав М. Је ремић (главни а одговорни уредник). фу. биша _ Јеремић. Вук Крњевић (заменик главног _ уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), – Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Гехннчко уметничка опрема: Драгомир Анмитрије. вић. Уређиначки одбор: др Димитрије Вученов, Предраг: Делибашић. Енвер Бер. ћеку, др Милош Илић, Аушан Матић (председник), ар Војне Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибни. кар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур. Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Боглав Кршић. Ансл изла. чи сваке арџге суботе. Цена 1,50 див (одн. шња претплата 30, полутодишња 15 аннара, а ва иностранство авоструко. Лист азлаје Новинско излавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редак: дија) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација), Текући рачун 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа: „Тлас", Београд, Влајковићева 8.
наравно,
сео че. вооњљоњњееоњое 4 6 . : а Ф9%%%%%% Ф%%% феррфффњосфуоффевоењљењефетофеоеФеФеФофоооољФфеФеф о ФесееефсрееФ оф Фоо ФФФФФФФФФФФФф-ФФФеФФФ Фе ФеоФФоФФоРоФРФеФФ ФР ФРФФоФФФ ФоФоФФ..+++
ЛЕТОПИС летопис ЛЕТОПИС летОпПи
Речеаве о маниру пнеања о „књижевним новинама“
У „Политици“ од 16. марта, објављен је чланак „Манир, који се увек изнова повампирује из пера М. Милорадовића, написан посодом предлога редакције „Књижевних новина" за измену пропогиција за додељивање награде за новинску књижевну критику „Милан Богдановић". У наднаслову овог чланка стоји „Из нашег угла", али иако смо настојали да разумемо специфичност гледања из тог угла, нисмо могли а да не приметимо како је чланак, заснован на многим лошим и нетачним претпоставкама, пун недостатака.
У чланку се, најпре, редакци~
ји „Књижевних новина" замера. оно што се свакодневно налази У
самој „Политици": да се чланци писани као редакцијски коментар Полити~
објављују без потписа. » кин" новинар, уз тд, чини и логичкугрешку замене тезе, јер занемарујући оно што је било битно у нашем предлогу, говори. само о „оцени" једног писца и службеника „Политике“, а при том и не оповргава оно што је У ЊОЈ речено. Врхунац неоправданости _ 0в0г чланка, међутим, представља. указивање на рушење угледа писаца, јер иако је реч о једном писцу, ради ефекта, изводи се општи закључак! А на крају се опомиње на тобожњу чињеницу да су све досадашње кризе „Књижевних новина“ долазиле због напада на углед књижевника (да ли су то стварно били прави узроци свих досадашњих криза овога листа2), док се: између редова може запазити и призвук претње „Књижевним новинама“ да ће, ако тако паставе, опет упасти у кризу, односно престати да излазе.
Познато је да је „Политика"
моћан _ фактор У – одређивању ранга _ писаца и утврђивању њихових вредности, али то не значи бда је она, у исти мах, и непотрешива у том послу. Ако _ су „Књижевне — новине"
понекад имале донекле различиту лествицу вредности, то се никако не може сматрати њиховим вели ким трехом. Време ће, уосталом, показати ко је више био у праву. Али, у сваком случају, тешко је поверовати да су сви писци окупљени У редакцијама разних досадашњих серија „Књижевних новина" увек показивали тежњу да руше углед књижевника и да су стога новинари „Политике“ позвани да тај углед бране од њих самих! (АД. М. Ј.)
Награда за позоришно дело
На конкурс војвођанске Секције Удружења књижевника Србије за драмски текст приспеле су 24 драме. Драме је читао жири у саставу Александар Тишма, књижевник, Дејан Мијач, редитељ, и Петар Марјаповић, драматург Срљ ског народног позоришта у Новом Саду. Прва награда у износу од 10.000— динара није додељема. Две друге награде од по 7.500.— динара добили су Томислав Кетиг за комедију „Са ове стране плота" и Петко Војнић-Пурчар за фарсу — „Фото-атеље Феникс или салон маме Терезе". Хве треће награде од ло 5.000динара добили су Владимир Стојтнин за драму „Луда кућа" и Лаза Лазић за текст „Дан слободе".
· Конкурс војвођанске Секције је сада већ традиционалан, претпрошле године био је расписан конкурс за роман, а прошле године за књигу песама. Конкурс је традиционалан још на један начин: као ни претпрошле године ни ове тодине није додељена прва награда, (Ст.)
с ЛЕТОПИС
Енане Нин – писац без отаџбине
Амерички писац Енаис Нин, која. пише на енглеском језику и радо
.· живи у Паризу, има необично. де-
до и још необичнији положају савременој књижевности: у САД је сматрају Францускињом, У Француској америчким писцем, а она се осећа свуда код куће. Кћер' шпанског пијанисте и композито-' ра Хоакина Нина, она је рођена“ (вероватно 1904. године) у Нејиу (Француска). Одрасла између оца. Дон Жуана и напуштене мајке, много је путовала и стекла многа значајна познанства. Била је прњ јатељица Хенрија Милера и Лоренса Дарела, а сарадник чувеног“ психоаналитичара Ота Ранка, док јој је теоретичар „театра свирепости“ Антонен Арто писао: „С Ва. ма бих могао да премостим провалије у којима живим“, Одувек: је живела монденским животом и зато је за њу духовито речено да је „чист дух који се облачи код, Курежа“. |
Своју прву књигу, студију о Дејвиду Херберту Лоренсу, објавила је још 1932. године. Али када јој је једном Хенри Милер. у Балзаковом музеју рекао да | се једнога дана исто тако посетиоци неког музеја нагињати, над њиховим манускриптима, она је одго-. ворила да не верује да ће икада постати славни. Сада, пошто се њено веровање показало погрешним што се тиче Милера, долази ред и на њу да постане славан писац. МИ то мање. у Америци, а више у Француској, иако у-САД три досад објављена тома њеног дневника врло много читају млади људи, жељни да побегну из сурраве свакодневне реалности и. од тежње за што већим материјалним просперитетом. У Француској су досад преведена три њена романа: „Огледала у парку“, „Кућа инцеста“ и „Шпијунка у кући љу-
ЕНАИС НИН
бави“, а по овом последњем ће чокоро бити снимљен филм са Жаном Мором у главној улози, Недавно је париска издавачка кућа Сток објавила и две књиге њеног „Дневника“, које се: односе на период од 1931. до 1939. године. То су, међутим, само одломци ње ног целокупног дневника, који је почела да пише у једанаестој го дани и који, похрањен у Једне банке у Бруклину, има петнаест хиљада страна. За тај дневник Енашс Нин каже да је њена дрога и њен порок, а по својој монументалности он се може мерити само с дневником швајцарског фило: А. Ф. Амијела (80Бен од 1847. до 1881), Жоји има 16.900 страна. По мишљењу кри тичара Мориса Шаплена њен дневник има троструку вредност: он је значајан по својим књижевним квалитетима, документарном материјалу и интроспекцији писца.
Црта Џоја Ратковић