Književne novine

| | | |

сравњен титана тате њики вена ата вас ина ид иаиидие аааа те

СВЕДОЧАНСТВА

ЈЕДНА ПАГРАДА БОЈАНА СТУПИЦЕ

СУДЕЋИ по некролозима и изјавама најугледнијих наших позоришних људи, критичара и културних радника, које смо читали поводом смрти Бојана Ступице, схватање и признавање изузетног значаја Ступичине делатности за модерно југословенско позориште није никад ни долазило у питање. Међутим, истина није ни из“ далека толико једноставна. Треба прелистати _ књиге – позоришних критика, потражити позоришне рецензије у штампи, — и не враћајући се мното у прошлост, него до оне фамозне дискусије после три прве премијере новооснованог. Југословенског драмског позоришта, објављене у „Књижевним новинама" 13. јула 1948. године, па кренути ка нашим данима... Готово 6п се рекло да Бојан Ступица спада међу најпроблематичније режисере — и по својим концепимјама и, још више, по оствареним резултатима.

Чак и када су јењавале многе од оних страсти, идеолошких и театарских, које се могу разумети ако не и оправдати, отпори према Ступичиној личности и делу нису престали. И у последњој деценији жирији за додељивање највише републичке натраде за науку и културу, Седмојулске, неколико пута су одустајали од тога да је дају и човеку који у ис торији југословенског позоришта значи епоху! Та београдска јавна тајна — о неправди према Ступици, — подстакла је средином јуна. 1965. године неколицину људи на једну малу и брзу акцију. За је дан дан написан је предлог, који је садржавао само чињенице о активности __Бојана Ступице, " скупљено је двадесетак потписа београдских културних радника. Предлог за награду, који је У тој форми тада био прави изузетак, послат је жирију. Уследио је очекивани хепиенд: Бојан Ступица је те године најзад добио награду коју би, свакако, можда и том приликом или коју годину касније, добио и без опширног писменот предлога са 18 потписника и коју је заслужио још много раније да добије. Али, тек, те две чињенице, предлог и награда, стоје паралелно.

Објављујемо предлог из 1965. 20дине са именима потписника — У првом реду као документ о нашим наравима, јер сведочи и о нечем позитивном. Испод његовог текста. потписали су се људи из различитих грана уметности, штавише, људи различитих погледа; а неки, међу њима су били у своје доба директни противници Ступичиних редитељских назора. Зар то није подстрек за размишљање о неопходности међусобне толеранције и. солидарности, неопходности која је данас, 1971. године, много већа но што је била 1965, и за далеко шире акиије> (С. 1.)

Предлажемо редитеља БОЈАНА СТУПИЦУ за овогодишњу Седмојулску награду СР Србије за област ПОЗОРИШТА.

Желимо на првом месту да истакнемо Ступичин рад У Београду којп представља велики — а по резултатима сигурно најзначајвији — део његовог дугогодишњег плодног деловања у нашој култури. До другог светског рата Бојан Ступица је на сцени Београдског Народнот позоришта поставио са великим успехом више драма, од којих су неке — нпр. МОЛИЈЕР Булгакова — биле и забрањене. После ослобођења остварио је, као тост, маркантну представу Крлежине АГОНИЈЕ п Цанкара ЗА ДОБРО НАРОДА.

М Љугословенском драмском позоришту, нарочито у периоду од 1948. до 1954. за редитељски рад Бојана Ступице везана су бројна. сценска остварења. међу којима треба тражити и мпоге врхунске домете послератне Југословенске позортине уметности (КРАЉ БЕТАЈНОВЕ, ЉУБОВ _ ЈАРОВАЈА, РИБАРСКЕ СВАЂЕ, АУНЛО МАРОЈЕ, ТАЛЕНТИ и ОБОЖАВАОЦИ, ФУЕНТЕ ОВЕХУНА, ВОЛПОНЕ, ЛЕДА, МИРАНДОЛИНА). У другом наврату од 1956. до 1959 — Ступица У ИСТОЈ кући поставља, измећу осталог: ПОСЕТУ СТАРЕ ДАМЕ, ПРОСЛАЧКУ ОПЕРУ, ГОСПОБУ МИНИСТАРКУ.

Као уметничком руководиоцу и првом _режисеру Југословенског драмског позоришта, Бојану Ступипи припала непропењива заслу“

_ КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 11 |

га у пионирском послу стварања.

овог нашег изузетног театра, од-

носно окупљања и изграђивања пајбољег драмског ансамбла у земљи.

Оно што је још важније, са новим ансамблом Бојан Ступица, крећући се репертоарски углавном од ренесансне комедије преко мелодраме ка психолошкој драми утемељио је специфичан, оригиналан стил тог позоришта чије су улавне одлике: одступање од крутог реализма, ослобађање глумачке игре, динамика мизансцена, јединствен модеран ритам. Мједно, то је једини оформљени позоришни стил код нас после ослобођења. Данас га успешно надграђују и пот врђују сарадници и наследници Бојана Ступице у самом Југословенском драмском позоришту, а “ у другим кућама,

Од свог доласка 1959. године, Бојан Ступица је допринео оживљавању драме београдског Народног позоришта, враћању публике и изузетним глумачким креацијама у представама које је режирао, као што су, рецимо: ИДИОТ, АРЕТЕЈ, БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ, МАДАМ САН ЖЕН.

Присуство Бојана Ступице У Атељеу 212 није обележено само режијом савремених комада КУЋЕВЛАСНИЦИ И ПАЛИКУВЕ, и ЈАЈЕ у сезони 1959/60, већ борбом за идеју У новој згради која је крајем прошле тодине, према Ступичином архитектонском пројекту, изграђена и отворена. Осим тога, Ступица је у Атељеу пру. жио шансу једној новој генерацији глумаца и режисера.

Најзад им у дечјем позоришту „Бошко Буха“ биле су веома запажене Ступичине режије комада: СУСРЕТ Лукашеве, БОРСОКАК Кингслија и СНОВИБЕЊА СИМОНЕ МАЖАР Брехта.

Овим није ни издалека све речено о богатој позоришној активности Бојана Ступице. Неопходно је напоменути бар још два момента. Прво, Бојан Ступица је пре рата адио по целој Југославији — Од Марибора До Скопља. За његове режије везује се, одмах после

ослобођења, _ велико _ освежење љубљанске сцене, специјално у представама: КОЛА МУДРОСТИ

— ДХВОЈА ЛУДОСТИ и ШКОЛА ЗА ЖЕНЕ. За само две сезоне, од 1954. до 1956, видно се осетио 60равак и рад Бојана Ступице у Хрватском народном казалишту у Загребу. У низу остварења истичу се режије: СВЕТЕ ИВАНЕ, КАВБПИ КРУГА КРЕДОМ и ГЛОРИЈЕ. Представе Бојана Ступице, а пре света ДУНДО МАРОЈЕ, донеле су прву и досад највећу афирмапију Југословенском драмском позоришту и југословенској сценској уметности уопште — на гостовањима: у Позоришту нација 1954. и у Москви 1956. године. На оспову тих и осталих резултата, Бојан Ступица је позиван да режира у веома угледним европским позоришним кућама — од Москве до Бургтеатра у Бечу.

Комплетан позоришни човек, редитељ велике инвенције и сасвим одређене физиономије, неуморни борац који — у свакој средини тде се нађе — разбија конвенпије и врши увек нову мобилизацију стваралачких снага, Бојан Ступица спада међу најдрагоценије пи најзначајније личности савремене југословенске позориште уметности. Због свега што је досад учинио, Бојан Ступица заслужује да понесе и назив добитника Седмојулске награде, која се управо даје за „осведочени рад м резултате изузетне вредности".

Београд, 15. јун 1965.

А(лександар) · Вучо Милан Боковић Ст(ојан) Ћелић В(укашин) Мићуновић Аушан Матић

Хуто Клајн Миодраг Булатовић Марија Црнобори Добрица Ћосић Антоније Исаковић Света Лукић Миодраг Б. Протић Миленко Маричић Мата Милошевић Љубомир Драшкић Љиљана Крстић Михиз

Оскар Давичо

Фе... 9299992999%9999999ФФ9ФФФ%%%%Ф%ФФ еф еФоФеФФеФо Ф9ее% Фееоефеефофеог ње Фоо Фоо Фе Фе о%+%е%а

ХУМОР И САТИРА

Вилајетизам

ВЕСТИ

0 НОВОМ

КЊИЖЕВНОМ

ПОКРЕТУ

У ЈУГОСЛАВИЈИ

ПОЗНАТИ орган есперантиста

„Мондо интерконтинентал", који излази на свих пет континената наизменично, у свом најновијем броју доноси чланак о једној новој појави у нашој књижевности и култури. ,

„Почетком осамнаестога века", каже се тамо, „сељаци негде у Србији раскопали су један гроб и у њему коцем проболи вампира да не би сисао крв деци". Вест су донеле аустријске новине, а из њих се убрзо по свој Западној Европи проширила српска реч вампир од које немачки, француски, италијански, британски писци начинише термин „вампиризам". Овако се назва књижевна тикола која је у романима, причама, баладама, неговала вампир ске и друге мотиве страве, тајањ ства, ужаса, мистике, док се у наше време није детенерисала У фаталним вампјунакињама фил ма. Тако нас бар обавештавају чувени Доза у свом Етимолошком речнику (АЊег! Пацха«, Рјс(фпоптајте _ ефутојотаце, Тагошзве 1938, р. 739—740) и друти истраживачи који су нам учинили част да наведу и друге наше речи у европском саобраћају (кравата; астозу — лађа дубровачког типа; тавизег — преварити на дубровачки начин, тј. онако како је Мармон, „Војвода од Рагузе" издао Наполеона; 1а тпаседотте — салата од најразличитијег поврћа...)

Изгледа, међутим, да ће се Јутословени прославити с још јелним термином. „Вилајетизам" је назив покрета који у њих осваја. многе писце свих националних књижевности.

Југословенима, који су у турском, млетачком и аустријском царству живели неколико векова, блиске су стране речи, а особито су им драги источњачки тер мини; реч вилајет долази из арап ског преко турског и значи покрајину, област, провинцију, па према томе вилајетизам је тенден ција да се провинцијализам продуби, подигне на виши ниво, суптилизира и да му се да досад незапамћена снага у култури и, посебно, књижевности.

Пошто су се раније у југослофвенским књижевностима изређали модернизам, неоромантизам, жрлежијанска симфонија фуриоза, рилкеовска и адијевска струја код низа лиричара, импресионизам, експресионизам, зенитизам, хипнизам, дадаизам, надреализам, соц-реализам, парола „нека цветају — сви — цветови", и низ других покрета, препорука и токова, који су све последњих педесет година покушавали да препороде југословенске литератуђе, сад се, ево, јавља и — вилајетизам. Шта је у суштини вилајетизам 2

Вилајетизам (мМауенсте) модерна је књижевна школа у данашњој Југославији, чији се изрази могу наћи у литературама словеначкој, хрватској, српској, код босанских Муслимана, у ма хедонској, црногорској и књижев ности националности и етничких формација од албанске и мађарске до ромске и черкеске. Овај покрет треба да уједини све ју тословенске културне раднике п књижевнике геслом: „РазједињуЈући се уједињујмо се!" Покрет се оснива на многим закључцима им изјавама после многих дугих и савесних истраживања п опипавања терена. Између многих вилајетистичких предлога изабраће мо један као најкарактеристи“вији. Комисија за народну пбезију је утврдила дубоке и значајне разлике и варијанте, којих досад научници нису били свесни. Српска варијанта тласи:

Боже мили, чуда великога! Хрватска варијанта;

Мили Боже, чуда великога! Црногорска варијанта:

Боже мили, великога чуда! Муслиманска варијанта;

Мили Боже, великога чуда!

Даља истраживања еминентних лингвиста и књижевника ове комисије утврдила су и подваријан те — војвођанску: Великога чуда, Боже МИЛИ! — херцеговачку: Великога, мили Боже, чуда! — шопску: Великога чуда, мили Боже! — средњо-далматинску: Великога, Боже мили, чуда! — бокељску: Чуда, мили Боже, великога! славонску: Чуда, Боже мили, ве“ ликога! — итд.

На основу огромног материјала и дискусије, усмене ми по лис“ товима и часописима, најзад су формулисана начела ове књижев не школе:

1. Садржина, форма уметнич“ ког дела, стил, поглед на свет (ми ровозрение, Чег Мењапзсћаципа вису нимало важни. Писпима се, напротив, препоручује да не 06 раћају пажњу на форму, мотиве, етичка, философска и ететска на чела, него да сву своју инспира-

сата па љиљан

| | | | | | | | | | |

цију посвете разграђивању и раз једињавању језика. Језиком како се треба служити у духу своје најближе и најуже околине, свога засеока, и при том правити што више изузетака чак и од тога.

2. Негујући тако што више језичких варијаната, пожељно је да се свако средиште непоколебљиво служи својом варијантом им да је чак пропагира као посебан“ језик. Засад је број варијаната при лично мали, али нађе ли се довољно песника и публициста У мањим вилајетима, верује се да Ће се м тамо однеговати нове варијанте, које би се умногоме разликовале од досад већ развијених језика.

3. Примери из прошлости, кад су дубровачки песници имали

своју варијанту језика, а сплит.

ски и хварски своју; кад се у хрватском Загорју писало „словенски", а у Славонији другачије нето у Босни или Војводини; Кал, су православни калуђери писали руски а католички фратри талијански: — ти примери из прошло сти треба да буду стални пол стицај за напредак у правцу стварања нових модерних језика.

4, У вези с овим радиће се на укидању вуковице и гајевице и што пре вратити се на стару италијанско-далматинску и мађарско зкајкавску абецеду, на ћирилицу пре Петра Великог, а такође и на глагољицу, метелчицу и данчицу. Муслиманима се препоручује арабица, и то матуфовица (арапско писмо прилагођено српскохрватском језику).

5. Из уџбеника и школа укло ниће се некадашњи великани Вук, Гај, Враз, Штросмајер, једном речју сви интегристи и сва> ка алузија на унитаризам, а интегристи, упитаристи, „Југословени“ никако се неће објављивати, У ду ху подстицања језика, сабрана де ла Мирослава Крлеже и Ива Андрића треба прештампати у крити-

· чким издањима глагољицом, одно

сно босанском варијацијом старе ћирилице, Бору Станковића превести у целини на врањски, а Сремца до краја на нишки жар. тон.

Известан број југословенских књижевника, како јавља „Мондо", чврсто се нада да ће нова књижевна школа — вилајетизам препородити југословенску културу и донети јој грандиозна дела у будућности. Велики број младих Људи увелико се оспособљава да преводи дела са ових варијаната и језика у настајању на друге језике и варијанте, које су такође у настајању. Тако ће се бар број

преводилаца, ако не стваралапа, сигурно повећати до нечувених размера,

На крају, „Мондо интерконтиментал“" напомиње да вилајетизам иначе нема никакве везе са вампиризмом. БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ

р про

4 пао кН

Цу

4 х х

детаље тесна та твари аић ~ ананас ен та рата пе птаинимањан љиљетреетпслињиље ти =

• Минијатуре Ј: Шполску клупу треба ценити, јер она не прави разлику мећу људи» ма. Разлика се јавља касније = кад дође фотеља.

Један шеф, звана Владимир, био је окружен ласкавцима. Они су тврдили да је друг Владимир то лико јак, да би могао да заустави. воз на отвореној прузи. Годинама су ласкавци тако причали, па је Владимир једнога дана у то и по. веровао: отишао је да заустави воз на отвореној прузи.

„Другога дана један од ласкаваца постао је шеф.

Фотографија је велики назредат науке, али фотографија још увек не може да прикаже људе она“ вима какви су стварно. Кад то буде мотла — фотографија ће ос-

тити без хлеба. ,

По свим граматичким правилима глагол „убијати“ представља рад“ њу. Раде ли, дакле, и они који убијају време2! |

„Другови и другарице, за послани“ ка предлажем друга Стојана. Он, додуше, није имао неку нарочиту прошлост, али ако га изаберемо, имаће бар будућност.

„девојка беспрекорне прошлости тражи младића који је спреман да. јој опрости заблуде младости.

ТОМА СЛАВКОВИЋ

Афоризми без предумишљаја

Човјек је једино живо биће обдарено способношћу да завара“ ва само себе.

Бити искусан од туђега искус. тва — исто је што и бити сит од ручка што га поједу други!

Сватко је ковач своје среће. Само што једни кују од ње себи поткове, други — новац!

Кажу, „да основне засаде упије“ мо с мајчиним млијеком. Кад порастемо пређемо на кравље, 0вчје и козје...

Понављање је мајка знања. Али ме кад се понављају трешке!

За неке принципе лакше те борити се него по њима живјет:.

Учите на грешкама других, Али не чудите се ако и други уче на вашим!

Питати пјесника о теорији поезије — исто је што и питати бика о теорији генетике!

„Да ли је у политици нешто лијево или десно овиси често о томе — с које стране ми тому прилазимо. у Рад је од мајмуна учинио нов.“ јека. И обрнуто.

У нас има често више хумори“ ста него хумора.

Проклет био тко зло мисли: мислити треба — добро!

ТОМА ХРСТИВ—-ХРТ