Književne novine

етар исече љаљашњиље писане таван.

ата а тпиаа лавина атинска ан тааниматаалариц права вииннШЕШр ил ==

Велимир. Лукић

Шеса сонета.

МЕМЕНТО | =

Све су то речи за нестале

За оне што су одмах пали

Звезде се увек за њих пале Вуци их нису оплакали.

За наше зиме нису знали Незлобиви и пуни страсти Они су само одлутали : Без оклевања и почасти.

Како их зову и ко их позна

За њих то никад добро није «

Времена беху и онда грозна

Отров је морао да се пије. А када се име и неко дозна Ред се не мења историје.

ЧАС

Лишће које јесен носи

И наше речи изговорене

И звезде што виде се у коси Ко зна чијој; и успомене

„СИВ

Све се то у мук претвара

Ми ходамо по свету празном А неко име изговара Прикладно том сјају мразном.

Зато је вече свако наше Ко поље пуно пустих. врана Наше се сенке сенки плаше

Пакао куља у било дана! Ћутимо, болом постајемо горди Сами смо, будни, у својој хорди.

ВРЕМЕ

Ко уме да дан дочека

И пође у њега ко у врт о |

Можда ће наћи смисла и лека За све што траје и за смрт.

Али они што дан их стиже

Ко море пуно зла и плама Наша су браћа, сјај што гмиже Између руја и хладних тама.

Кога још боли то што живи => И у сатима злато вреба Тај можда неће видети сиви

Покров превучен преко неба. __Ал јав оном што не хаје Када нестаје и када траје!

ТАМА

Грубе су биле песме наше Постале од малог бола

Пустош из њих кроз време маше Жестином бившег алкохола.

Ми као да смо неми

Без њих, са њима, све је исто. Поруга нема куда да стреми Све је у нама безнадно чисто.

Само нас крадом те речи муче Док зимска ноћ се пресијава Поново наше душе уче

Шта беше страст, а шта јава. Дах нам трепери њиховим звуком

Ал све убијамо сопственом руком.

МАГЛА

Свако је од нас имао море Кмао обрис и један свод Могле би о томе да хуче горе О томе да говори ноћи нам ход

Ал помама што мртви крију И умор што нас обузима Судбина ствара хармонију У делима нам'и у снима.

Лебдимо као део нечег Олпоњени од не знамо чега Све што чинимо зовемо: бег

Од лета и од лањског снега. Руке нам ипак, и као да, блуде Ох, ко да смири мудре и луде!

КОРАЛ

Како је страх нас све покрио Када високо небо клоне! Неко је зачаран, а неко био Талас ил сенка која тоне.

Ствари су мртве, а за њима. И речи мртве сате стижу Последње лето или зима Доба се као риме нижу.

Орфеј то плаче, ветар то грли Магла, а затим књиге лист Некуда лице и дан нам хрли

Свако помисли да је Христ! Ла они што су самоћом врлди Постају боја, слика и кист.

_ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

" ПОТОЊИ ИЗЛАНАК ЛОЗЕ МЕШТРЕВИЋА ·

Мирко Ковач

ЧИСТИЛИШТЕ — Генеолошко стабло Мештревића своли се и изумире у градском купатилу, под жилом Кирила Деретића и кишом из тушева док се на бетон м решетке одводних цеви дими тело Антуна Кијца, ученика средње индустријске, који је име добио по Антуну Мештревићу, оцу њетове мајке Цвијете Мештревић, удате за Андрију Кијџа, чија као нафора хладна уста, у мртвачници санаторијума, осећам на образима као услишење гласа нутарњег и све нутрине коју жила Кирила Деретића, укрућена над кесама. смежураних глава из породичног албума Мештревића, у којима као дробови беже јаја, љигаво неухватљива, жива размиче и располућује, затуца семе лозе, утире сваку живу кал порекла, јебе у ослонац породични, оца Андрију Кијца тњилог од јектике, ту сушту доброту Кијаца, нарав божанску, човека који се савио над фамилијом као над тићима, доранио кућу, намештај, посуде и готовину, стимао госта м одмерио душманина, ту повучену, благу природу, чело под зализаном косом, велике уши, очи закрвављене од ватруштине и болести, нос покучен, образи мало подбули, шаке велике и меке, ход измученог оца, понизног пред господом, заплашеног од сваког зла за бешику дечију, покорног закону, сили и владању, болећег за свачијом невољом, захвалногт светој неђељи кад га деца и својте посете у санаторијум; оца који у пролетњи дан измили као из кошуљице дуж. болничке ограде, смиче ролетне на прозору како му поглед на би падао на нови лимени кров мртвачнице низ који се слива сва опојна благост пролетњег сунца, бујање природе, бистри ток Требишнице, оца положеног пред јовањску цркву у гроб његова оца Марка Кијца и жене Цвијете, мајке коју набрекло споловило Кирила Деретића раставља од њезина сина Антуна Кијца; жене усукане, изгладнеле, с исцеЂеним, испраним рукама и белим теменом које се све више указује испод проребђених власи, побожне и опчињене све ДОК дОМ Мештревића није оставила и савила се над Андријом и породом, жалостивог погледа кад се обрне за имућном, ситом децом, без трине губе и иле, жене која се није

ИАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

повила под немаштином, ни инокоштином, која трпи сиромаштво као опекотину од вреле масти; суве, скорчане главе с две избочине јагодица, образа низ које се омакну сузе, торње губице која побегне кад се насмеје до испод длака» вих ноздрва и покаже десни, пљоснате, крупне зубе; врата пресуканог, Аугачких мршавих ногу које једва вуче уз ска дине болнице, поносне над бедлином рубља као над свом чистотом земаљском, невољне при грдњи и карању, послушне за сваку правичну ствар, подане љепости, красости и свему добру, скружане предвече на кућном прагу, веселе на туђем имању, својтљиве кћери Антуна Мештревића, прве у пржвеном хору, с чистим белим хаљиницама, сада блажене, представљене, почивше у земљи код јовањске цркве, у гробу Кијаца, крај ње положене кћери, сестре Антуна Кијца, најмлађе из фамилије, ситне главе на којој као угарак два пцрна ока с чежњом посматрају сваку ствар, дајући облик свему, узимајући све сачињено за другога, лакоме на јелу, с прстима који посегну за оним што није њено, пргаве, зле, развратне сестре, курве лако податне и лако повредиве, отворене сваком сапатнику, кротке и здушне с родбином, чедне пред старијима, понешене за оцем, згуљене на постељама, вреле крви Марије Мештревић, сестре Антуна Мештревића. на коју се уврала, следбенице порока и блуда у који се сажима сва патња женске линије Мештревића, анђео на излазу цркве св. Марка пред којим чучи падре Павао за Благдан Пр. Срца Исусова и на њу поносна бака Катарина Мештревић, дете града који се затвара у мрачни венац, с правцијатим мушким рукама и прстима с изгриженим ноктима, с избученим трбухом из кога су куљнула замршена црева и источио дроб, материца с плодом Луке Мештревића од кога је раздвојена заувек, грешног ујака који је склопио очне капке пред православним манастиром Тврдошем а закопан на католичком гробљу у заједничку гробницу Мештревића, красно створену за дочек и окуп породични, на узвишењу према маслињаку одакле се протеже сажегла трава и усеви до православног гробља тде је сагњило и семе Мештревића, огранак женске линије, жудња Луке Мештревића несрећника начетог у детињству, с мајчином сисом у устима до своје шесте године, мученог изнутра, али преданог, ваљаног, с погледом на ствари и природу којим прожима судбину, да свему одреди вечитост као да је све сачињено по његовој мери, загледаног у своју утробу у којој се колебље распусност и стега, воља ла се продужи, да остане иза њега име, пород, зрно, човека који је желео да му буде захвално све што простре на леђа, после мајчине смрти преполовљеног на два различита створа од којих један прежи другог, вазда отвореног, лепе фигуре, висока узраста, у ходу се зори својом појавом, заравих зуба, повећег носа, чела набораног, поглела мирног којим је појмио конац свега, држања олме. реног но у свему влалању понизног док му се не полигну веће изнал обрва и ијел накупи уста кала се ЛУКА Меттревић буди из своје дубоке, бескрајне питомине у звер готову

ере алата ит нанометара тиранина алатка рт патње

таи сл --лин

"се попут росе хва

е свега што је ново -па, осетне за до, а када се дотиче <= | 5 МАО аи невидљиво, радује се последици као ПОЕН и почне испонова, као што се | ивању у ономе што му је за

не смрти предао ужу у

после мајчин а гадно, па га је кајање гонило да обилази Ми вата себи самоме чини заповед како човек мора МЕ МЕ пулсирање своје мужевне жиле, оце која сада саз усмер а сестрића Антуна Кијца на цементу

: тен његов : вија У аоне, задужбине Влаха Гучетића, која споља

вну установу, а изнутра је испуњава влага што зата на зидовима а потом у млазевима стаче њем према отвору с решеткама ча бетон и одлива удубље ! ТЕ лобуча мучећи се као пришт на телу да се пробије _ оз одвод затиснут косом и масноћом, ранама потоњег из. пАВЕЕ лозе Мештревића Антуна Кијца, слабуњавог и мршавог гадљивог на сваку твар која се отеже; слуз, слине или СМОАУ па. чак и на оне природне сокове који као храна до, па. тичу његове

« : носа од детињства гњеченог пред урамљеним па ЕМ наннА кефњака његове мајке, очију које обара, пред свим што је мужевно, још од кад је у четрнаестој го лини угледао полни уд свога ујака Луке Мештревића, задивљеног пред силином животињског парења, занетог тајном која му се приказу >: 10. л

или обујми погледом _ тајном која као мртвачки покров пада на све ствари обликујући их у ону савршену мисте. рију, у запењену, сапуњаву водурину која се стаче од избо-

градс личи на држа

| дених кокошијих прсију, преко стомака до дугачких длака

које сакрирају његов мали, подкожни мушки знак; у било Кирила Деретића које врелим дамарањем излучује семе, свршава над породичном лозом Мештревића, лишавајући је спасења или утехе ни у покори, ни у очајању, ни у вери, па чак ни у доброти, ни молитви, с плућима набреклим од Пал: и влаге градског купатила, у стању понизности пред ми, ријом крви и мистеријом узашашћа коју подневна звоњава од цркве св. Марка, ношена млаким ваздухом, летом толу. бова с католичког крижа и опојним мирисом ооровине п чемпресових гранчица, усавршава над куполом задужбине Влаха Гучетића у бол жалосног детињства кад смо склошљених шака клечали на клупама у време ангелуса и слушали вечерње од православне цркве св. Јована Крститеља, крстарили загушљивим требињским улицама утучени болешћу родитеља, пелцовањем, с прстим поцрнелим од коре зе лених ораха, с укусом беле каве из ђачког интерната, про. ливом од неопрана воћа, с прашином послератног доба на тврдим оклопима ђачких капа, с римским бројем УП — а у згрченој песници утопљеника Обрада Стијачића, матурданњ та требињске гимназије, са зажмиреним очима од оолеснсг пролетњег сунца које је, као прве у Ђубришту, мицало. у нама клице туберкулозе, доносило ужеглу мокраћу од ма-

тазина и гимназијских клозета, мокраћу која је у жућкасто-,

смебим кружићима остајала на чаршавима и гаћицама, која је растварана мајчиним сапуном, мрвљена трљањем међу њеним савијеним прстима (за сваког прања мајка је ски-

дала венчани прстен) мокраћу која нас је пекла док смо је.

изаучивали из набреклих мехурова, запишавали мали попао-

чани трг, пошту или зграду Социјалног, мокраћу која је ос-. витала под нама, у нашим постељама, дајући нам нелагодну,

топлину, која нас је штипала за ноздрве од првих пролет-

њих дана до конца септембра, када слабо сунце повраћа_

природни мир, а собе не доносе на ужеглост и ону вечну судбинску мокраћу наше уринизиране патње у којој се давимо као у баруштини, као у житким говнима, узаврелу ли

шаћу из коњског уда Кирила Деретића која као сол нагри- |

за очи, танку слузницу усана, а која се сала сажима у једну бесконачну и универзалну кап негде изнад громобрана гралске купаоне, кап жућкасте мокраће што се истеже над изданком лозе Мештревића Антуном Кијцем који се моли пред савршено уобличеном мускулатуром Кирила Деретића, за опроштење и помиловање од греха што је пред православним манастиром Тврдошем убио свог ујака Луку Мештревића под заклетвом у канцеларији службе државне безбедности да ће тајну ујакове смрти однети у гроб, али на то мицање усана, на ту понизност све породичне генезе ди-

же се курап Кирилу Деретићу у снажни велики чвор набре-.

клих жила, вена као да ће прснути, у крути живи створ који пулсира положен на стомаку, у престол обешчашћења. суза потоњег потомка од женске линије Мештревића, Кијца, над њим сад говори свемоћни УД, Бог УД, с јами

цом из које куља врела, бледожута твар, мелем, утеха, срж

породичног стабла: признање греха, каже, кајање, молитва, није никакво разрешење, само дело учињено испонова води опроштењу, историја се, вели, обнавља у злочину, искупљења нема без прољева крви, испаштање је у разврату, понизност је јалова, мржња је сила која покреће воде, која гиба живе оцеане, кривицу за смрт Луке Мештревића, каже, потире леш секретара школе који се мокар од зноја испарава на ћилиму, природа се продужује у парењу, вели, у дивљој слободи зверињака, вечиго је само, каже, јаје у пологу, 60жанско је мртво, непоколебивост и савршенство сажето је у мудима, човек вреди, зборм, једино по односу према себи, по циљу који успоставља у себи, по својем задовољству, а,

каже, слаб је човек који стално мучи своју дубину, који се“

мери у односу на други живи свет, човек је вечит, говори, ако је владавина његов историјски поглед, вели: гузица је гробница човечанства, Удба је вечита, каже, јебање ограничено само на супротни пол непотпуна је слобода, говори, вели: све што миче, живи, надима се ваља добро натегнути, Јер, каже, све се свршава и увлачи у свој оклоп, све бежи:

народ, старе животиње, природа, црква, све се склања, ве-

ли, под капуљачу, свако живо биће поседује поткожицу, све

тражи да буде невидљиво, друге утехе, вели, сем ове нема,

И се ни ве може окончати породично стабло Мештревића, остају нам два места где свршавамо: гробље и град.

ска купаона, задужбина Влаха Гучетића и ми ту свршавамо, |

вели, Оледожута бала избија на : , м на уснице: другог Бога нема ни других Слова! 3

__ ЖАЛОСТИВОГ ПОГЛЕДА — Бе се човек скружа ту му | мртвачнинца! ]

У Овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ

КЉИЖЕВНЕ НОВИНЕ | 6

модре уснице, сведока свог тела, ребара, обли-.

је у свему што може да појми, дотакне,

Антуна. |

МИЛАНА БЛАНУШЕ