Književne novine
|
АКТУБЛНЕ ТЕМЕ
,
ИСТИНА 0 НОВОСАДСКОМ АОГОВОРУ а
Михаило Стевановић Наставак из прошлог броја
НА НОВОСАДСКОМ САСТАНКУ гласало се само о делу једне констатације у Комисији за долошење закључака, којом приХиком су остали у мањини чланови из Београда, а не они из Загреба, Закључци пак, у којима је изложена садржина новосадског договора, коначно су прихваћени једнодушно од свих учесника, А осим тога, као прилцип је постављено да се ни на самом договору ни касније, при изради тим договором планираних дела, ни„шта не може примити једноставном већином гласова, већ само ако је за предложени захтев била најмање већина представлика свакога центра. Значи да је надгласавање било искључено. Љ. Јонке је некад раније приказујући први састанак Пра вописне комисије нарочито истакао претходно усвојено начело које дословно гласи: „Закључци се неће доносити обичлом већином присутних, него једногласним споразумом свих чланова" („Језик", год. Ш, стр. 158). Очекивали бисмо да ни данас ствар друкчије не представља када је у свакој прилици било само тако. Он је, ме Њутим, допустио себи да сада тврди: „закључци су ишли према улапред замишљеном пиљу. Дискутанти из Загреба предлатали су, нпр. као погоднији назив за језик хрватски или српски (српски или хрватски), али је у закључке ушло српскохрватски (хрватскосрпски)" (Разговори о језику бр. 39, „Вјесник" од 23. П 1971). Добија се утисак да се то десило неким чуд: ним случајем. Да није записано друкчије, могао би когод поверовати да је бази тако било. Међутим, Закључци су, осим једне једине одредбе, у суштини онакви какве је још у току дискусије предложио учесник из Загреба Ј. Хам. Ко ово жели проверити, упућујемо га на Хамов предлог (в. „Летопис Матице српске", књ, 375, стр. 93—95) м на саме Закључке (стр. 121—122 истог броја „Летописа"). Из Хамова преллога остао је неусвојен само захтев да се савезној администрацији, војсци, школама п законодавству пропише употреба и једног и другог изговора. У интенцијама договора, 'ла самоме њему заједнички изграћеним, мебутим, није било претензија за диктатом и наметањем било чега, ни тим ни другим институцијама. Претензије дотовора су биле, можда нескромније, али свакако исправније, — да се нађу решења која ће се вредношћу својом свима ламетнути. .
Сасвим је тачно да су дискутанти из Затреба давали предлог да се за назив је зика усвоји дотад код Хрвата постојећи термин хрватски или српски (српски или хрватски), али тај назив никако лије, како Јонке каже, погоднији од других. О њему се расправљало и победило је као тачно мишљење да је он двосмислен и у пракси неподесан, управо непогодан, па је зато дато преимућство називу срлскохрватски (хрватскосрпски). И то су прихватили и сви учесници из Загреба, и сви лингвисти су се изјаслили за овај послед; њи назив већ на самом новосадском договору, иако је то, опет по предлогу Ј. Хама, остављено да. Правописна. комисија касније утврди. Тако је сам Љ. Јонке на Новосадском састанку изјавио: „Мислим да би, дакле, наш језик требало звати у службеној употреби а и у начним дјелима имелом које би садржавало обадва народ на имена, дакле српскохрватски, односно хрватскосрпски". М. Храсте такоће наглашава: „Мени је свеједно хоће ли се језик звати српскохрватски, хрватскосрпски, срп ски или хрватски, хрватски или српски за мене је то један појам". А. Ј, Хам у своме нацрту закључака каже: „О томе да ли ће се придјеви српскохрватски мли хр“ ватскосрпски, када се употребљавају за ознаку језика који је заједнички Србима и Хрватима, писати с цртицом или без ње, одлучит ће комисија којој ће бити повјерен рад око заједничког правописа" (в. ауторизовале стенограме њихових излатања на новосадском договору у „Лето пису Матице српске", књ. 375, стр. 38, 4041 мн 93—94). И зато управо што су сем остали учесници, скоро сви, као им претежна већина учесника у Анкети „Летописа" изјаснили за називе српскохрватски по хрватскосриски језик — ти су називи касније и усвојени, једногласно дакако, Њих су, џмосталом, још пре новосадског договора узели од двеју Матица наименовани уред: ници планираног речника књижевног језика, без икаквих погађања, Ово је, на самом Новосалском састанку саопштио секретар Матице српске (в. „Летопис“ књ. 375, стр. 96). А међу тим је уредницима био и проф. Јонке, И није ред да сада и за те називе лекота другог окривљује, када је он, ако се допусти да има криваца за то, један од првих међу њима.
Мако су сами себе разрешили обавеза. из новосадског договора, они који их ви-
ше не испуњавају желе добити санкцију |
за то, па су се непотребно, а неоправдано уз то, окомили на њега. И непрестано тврле, да је ол застарео и да се све у соци-' јализму мења, а само се њихови предлози за измену извесних ставова, из Закључака новосадског договора одбијају. ЛА затим доказују да су неке констатације из тих закључака ненаучне. Незнанствена је констатација, — поред осталих и више од осталих — стално полавља проф. Јонке, да је заједнички језик Срба и Хрвата једин-
ИСПРАВКА
У прошлом броју у тексту Миханла Стевановића (3 страна, 3. стубац, 55. ред одоздо) омашком је пштампано: . . . источне Словеније, а треба: источне Славоније.
|
ствен, а незнанствена је, изрично тврди он, и констатација, изнета такође у 1. тачки Новосадских закључака, да се тај језик развио само око Београда и Загреба. Све је то, наравло, врло добро смишљено када би било тачно. Добро је смишљено, кажемо, оно прво зато што се сви споразуми и договори меЂу људима. могу, мењати, и мењају се према приликама врло често. И захтев за. промелама принципски се не може одбацивати, Али, има нешто што се не мења. Не мењају се, наиме, научне истине, нпн у социјализму. Но, о томе мало касније. А сада да погледамо како стоји с предлозима о промени одредаба новосадског договора, Страни на коју се алудира да одбија так ве предлоге оли никада нису ни чињени, ако се не мисли на покушај Управног одбора Матице хрватске да — у вези са закључцима састанка у Загребу (од 4. н 5. 1 1969) са Управним одбором Матице срп ске, држаног о једном посебном питању прећутно ликвидира новосадски _ договор одбијањем да потпише заједнички донете закључке у којима се новосадски договор спомиње, на шта, разумљиво је, Управли одбор друге матице није могао пристати. Било је питања, и потписаноме лоред осталих, шта мисли о могућностима. измене новосадскога договора. Такво је пигање постављено у разговору с уредником _ Београдске телевизије (2. Милином) 19, јуна 1970. Ја лапчно одговорио сам да би измене новосадског договора могло вршити једино тело које је по ауторитету равло ономе што га је донело. Додао сам, дакако, да тај договор може мењати и други ко-
| |
И ја, иако ту имам своје мишљење, не пишем овај чланак да бих у њему о томе дао свој суд, већ да леке ствари од мно. тих које се у бројним написима за последње неколике тодине криво представљају новосадски договор прикажем _ онаквим какве су биле и какве јесу. Ради тога ћу се осврнути још на тврдње о наводном незнанственом карактеру ловосадског АОговора, У мало пре поменутом разговору на телевизији ја сам казао, пре свега АРУ" тог, да је новосадски договор научно 32 сновал, а. пе да је он, како ми Јонке при:
тисује „последња реч зауке". Шта је 04
овога тачно може се проверити У митираном броју београдског дневника „Борба, која је у целини пренела те разговоре. Ја сам дакле рекао да је научна само основа новосадског договора, коју, додајем сада, чини први члан ла њему донетих закључака. Остале су пак тачке само примљене обавезе да се заједничким радом, према утврђеном споразуму, уреде питања зајелничког језика и Тиме отклоне сметње ње товом природном развитку, како 9оОп боље могао послужити култури народа који се њиме служе. А те обавезе нису наука, нити је то ико могао рећи, Према томе овде може бити товора о тачности и научности само тач. 1. Новосадских закључака, тј. о таквом карактеру констатација: да је језик Срба и Хрвата један исти, ТЈ. је динствен, да има два књижевна изговора, ијекавски н екавски, и да се развијао око два главна центра, Београда и Загреба. Када проф. Јонке и други који то исто
ЗОХАН ИЗ БАЗЕЛА, МАРИН АДАМОВ И АРУГИ КО ТОРСКИ
СВ. ТРИПУНА У КОТОРУ
тод на своју руку, али да ја не бих хтео бити саучесник у вршењу таквих промена (в,. о томе у београдској „Борби", која је сутрадан, тј. 20. МТ, донела те разговоре). А да би се могло говорити о одбијању сарадње на изменама о којима је реч, тре бало је претходно припремити састанак, позвати на њега оне који би квалификовало решавали настале проблеме, ла тек онда окривљавати противнике образложених захтева за променама, уколико би их било наравно. Али то нико није учинио. Ми ово са сигурношћу тврдимо, јер би по зиви на такав састанак, ваљда, били упућени или: Српској академији наука и у метлости у Београду, или Институту за српскохрватски језик, или Одсеку за јужнословенске језике и општу лингвистику на Филолошком факултету, ако не и свим тим установама, у којима раде _ језички стручњаци, као и Друштву за срлекохрватски језик и књижевност. А да су такви позиви икада тамо стигли, сигурни смо да бисмо о њима морали бити обавештени. На постављени се циљ, уосталом, није ни ишло тим већ другим путем. Управо, у крајњем плану није зи била ревизија новосадског договора, него је та тобожња ревизија само изговор под којим би се стигло на одређени циљ, неџвијено постављен познатом декларацијом у месецу марту 1967.
Преко варијаната једног језика, преко признавања права варијантама који имају посебни језици и преко захтева, за речима само, да се ревидира новосадски дАОтовор, а у ствари једностраним одрицањем једне иза друге обавезе из тога договора, поред осталих одрицањем и оних које су знатним делом већ биле извршене (мислимо на израду заједничког речника. књижевног језика) дошло се до посебног мазива за језик, до изјаве да ће се радити речник само хрватског језика, да ће се
даље у Републици Хрватској тај језик про- '
учавати засебно. И то је добро свакако, уколико је у проучавању могуће одвајати хрватско од српског у томе језику. Па и уколико није могуће, ми себи у овој приАици не присвајамо никакво право да оцењујемо колико је то исправно. А колико је, при проучавању, један заједнички језик могућно делити у два, колико је билао потребе за тим и колико ће то бити корисно — пракса ће и историја показати,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4
ЗЛАТАРИ: ЗЛАТНА _ ПАЛА, КАТЕДРАЛА
доказују тврде да је нетачна, па, према. томе, и незнанствена колстатација да је наш заједнички језик јединствен, они само да би били у праву — хоће поштолото да придеву јединствен дају значење: који је без икаквих разлика, у коме он у тексту Закључака новосадског договора лије употребљен, Он се уз именицу језик било кога, народа, па ни уз ту именицу када се односи ма језик било које средине не може употребити јер нема језика без пкаквих разлика. Тај случај наука, Ао _ сада бар, није открила. Ми, истила, за Јонкса не можемо тврдити у коме је Од више значења употребио јединствен ка да је и на Новосадском састанку (в. стр. 40, књ, 375 „Летописа Матице српске") и 10 година касније (1964) у својој књизи „Књижевни језик у _ теорији и пракси" (стр. 23), па и у Поиздању (од 1965, на стр. 196) констатовао да је књижевни Језик Срба и Хрвата јединствел. Јонке несумњиво боље зна шта инкриминисани придев у његовим текстовима значи. Али_ је он свакако својим читаоцима дужан оојашњање зашто их је заводио када је товорио 0 јединствености тога језика. позивајући се при том п на ауторитете Гаја, Вука, Даничића, Броза, Маретића, Решетара, Белића и Ившића (в, „Језик“, књ, ЈШ, стр. 69). Нису никада ни овде помелути лИНнТВИ сти, а пототову нису они што су га унели у текст новосадских закључака ЈеАП ствен уз именицу језик узели џи значењу које му сада Љ. Јонке даје, нити су то могли учинити тамо где се говори о разликама, већ су та употребили са значењем: који очитује прел ставља једпплство, један исти, заједнички. Ако профе сор Јонке не верује у ово значење придева јединствен, нека погледа У Рјечник хрватскосрпског језика КЊ. (стр. 432 м 434) дефиниције речи један ни једнииствен, па ће се уверити да оне имају и исто значење, и да је такво злачење потврђено и једним примером “право из његова текста. Према томе је констатанија да је језик Хрвата п Срба јединствен — и тачна и научна.
По Јонкеу је, рекосмо, незнанствена и констатација према којој се наш књижевни језик развио око Ава главна наша културна пентра, око Београда и Загреба, зато што је пропуштено да се тамо каже ка» ко се развио м око Титограда и Сарајева (в. његов. Разговор о језику бр. 39 у „Вјеснику“ од 23. 11971). А стварне чињенице,
|
сасвим друкчије говоре. А зато се не може веровати да. Јонке ово у име науке говори, већ га сигурно на такве твр дње наводе други мотиви. У данс ластанка новосадског договора Титоград је ме тина већ био главни град СР Црне Торе. Али он пије аутоматски, за свега некодике године, постао жижом културе, а још мање се у њему могао преконоћ, такорећи, формирати и посебан тип књижевног језика, који се, штавише, по Јонкеу, мо же лазвати и црногорским језиком, име ном, дакле, које он никада није имао.
међутим,
Центар културног живота Црие Горе, онаквог какав је оп био, онда је паравно још било Цетиње. Културне установе: би: блиотеке, музеји и леки институт још увек су били па Цетињу, а њих ни сада није мање у томе него у главном граду Црне Горе. Једини ондашњи књижевни часопис „Стварање" још скоро 10 година је остао на Цетињу. Цетиње је и раније дило, им између два рата, и читав век пре тих ра това, средиште књижевног живота у Цр ној Гори. И доста је лаших писаца, мисли. мо оних што су тамо рођени, и писаца из других крајева, који су дужи или краћи зременски размак на Цетињу живели и радилн, па се ипак тамо није створио, ни око Шетиња, дакле, некакав посебпи књижевни језик, осетно друкчији ол језика главних центара, Београла и Загреба. Најзначајлији од тамошњих писаца; Његош и Марко Миљанов — писали су језиком с много говорних особина свога краја, па се опет у“ њихову завичају није створио инкакав специфичан језички израз, нако њихово дело ни у језику није остало без икаква утицаја, него се из њега паш за једнички књижевни језик богатио — гло. мичношћу м анегдотичношћу, алеторијом, лексиком и фразеологијом посебне врсте. Па ипак, језик данашњих писаца њихова краја, чак и оних на које се Јонке позива, а ови му се одразивају, неупоредиво је сличнији општем данашњем српскохрватском књижевлом језику нето језику њихових великих претходника. И то ништа не ума. љује величину ранијих тамошњих писада, нити смета данашњима да се у своме стварању успну до величине својих претходника — ако им духовне моћи не ле. достају наравно.
Нешто је друкчији случај — Сарајева, иза којег је Мостар некад мало заостајао, а некад, у време најживљег изграђивања нашег језика, ипр., био и знатно испред, њега, ПЏа ипак језик писаца, и врло значајних на срећу наце књижевности, који су крајем ХЕХ ин почетком ХХ века, између два светска рата, паипосле овога последњег, када се књижевни живот у Сарајеву бујно развија, — не добија изразито посебну физиономију, на основу које би се мотло судити да се одваја од токова књижевмог језика београдског и загребачког културлог ментра, То је чињеничко стање, без обзира па то што би некоме конвенирало да је друкчије. Ко у ово сумња, упућујемо га на језик сарајевских књижевника у де“ лима која се сматрају највишим уметничким дометом те средине и иду међу најзначајнија дела књижевности југословенских марода. А лизгвистима који, ма м са-
. мо теоријски, познају законитости развит-
ка и других књижевних језика, то мора бити и само по себи јасно. Јер л други књижевни језици у више културних цен: тара, када то постану, било како се живо развијали, и даље остају истим језиком, па пи када дотични центрине припадају истоме народу, а штавише, п када нису у истој земљи. Фралцуски језик Женеве п Лозане и других неких градова и делова Швајцарске остао је француски, а није постао швај царски језик.
Осим свега другог, био би најобичнији ред да тим на Новосадском састанку „дискриминисаним" центрима оставимо _ да они сами кажу шта мисле о језику мњижевности и културе својих средина, и о акту којим су „дискриминисали", односно да не занемарујемо мишљење које они као најпозванији сасвим јасно износе, Али проф. Јонке то неће, него прелази преко онога што су о томе рекли босанско-херцеговачки лингвисти и стручњаци за језик у Цраој Гори, такође најпозванији за то, и шта о томе мисли и каже већина књи: жевника, па и народи тих република. истиче како се чуо глас, макар то био и глас појединца ако он прихвата _ његов став, или се позива на мишљења _ неких чланова Управе Друштва књижевника Црме Горе п њихове, како скоро чусмо меовлашћено дате изјаве у име организа. пије, која их демантује, према којим (и» јавама) ози имају посебан језик. Ови пак, као онај Молијеров јунак што 40 година говори у прози, а не зна то, говоре и пи. шу језиком који је исти с језиком наших највећих културних центара, а тврде да је то посебан језик нако за то немају никак“ вих доказа, нити их, пи олп сами, а ни бнло ко други може дати.
Јонке заједно с овима, нап они заје/; но с њим, доказују да новосадски договор нема важности већ ни зато што на њему није било представника Црне Горе. А првоме мора бити поззато, ако није друтима, да учесници Новосадског састанка нису на њега дошли као нечији представпици по републичким или другим каквим кључевима, него је то био скуп најпозванијих стручњака м познавалаца језика, а његови сазивачи су се старали да их буде из свих крајева где се говори језиком 9 чијим проблемима је требало да се рас правља. Зна Јонке сигурно и да је на ње му било учеслика, такође квалификова“ них, из Црне Горе и то сразмерно понајвише, тако да су се и шале правиле на рачун тога; правио их је и сам Јонке, из међу осталих. Али он изгледа не – памти
добро шта је било и шта је некада тово“
рио. А чини му се да има добро памћење, па обично неће да погледа ни шта је сам товорио ни шта је други ко рекао, одно: спо шта сада говори, и када је то записано, него све представља како њему лич но У датом тренутку конвенира. Потписапи је, нарочито, те среће да му често при. мписује друго нешто не оно што је рекао и што је написано, па се лако може про
Наставак на 5. страни