Književne novine

ма

Густав Крклец

ВЕЛИКА ТРАМПА

Шерет си, Душко, — не знам тко јевећите мене наће да ми памет соли,

гдје млад и нејак не умијем рећи

шта ме, ни зашто, нити гдје ме боли.

Витези. некоћ (ни мртви. пи толи) ил' рогови У закриљеној врећи ми смо У овој јада пуној доли сањари бивши о будућој срећи.

Ал' невријеме је. Пљушти тешка, киша, и слон се скрива у рупу од миша,

> 224 3 ј док црни барјак вијори врх свијета.

Но кад се бура понад крова стиша, дат ћу ти своје „прапорце сонета" за један вијенац паприка из Ниша!

(Крапина, 1971)

мирује ииивеерремиииеиивичриаиииитесиини

ИСТИНА 0 НОВОСАДСКОМ ДОГОВОРУ

Наставак са 4, стране

верити. Тако је између осталога, износећи мишљења појединаца о ијекавском и екав ском изговору (у „Вјеснику" од 16. 11971) изречена у Анкети Летописа МС и на новосадском договору рекао за мене да ми је ту „све једнако и јединствено". Једнако је и јединствено, по Јонкеовим речима, за мене оло што и деца знају да је у нашем језику најодређеније — неједнако м нејединствено (екавски и ијекавски изговор). То се причуло, не онда него се сада причуло Љ. Јонкеу — или да тачно кажемо — сада му иде у рачун да сам ја лаводно на новосадском договору рекао оно што ми он приписује, иако се тачно може проверити (у „Летопису“ књ. 375. стр. 52) да сам тада у расправљању о питању екавског и ијекавског изговора казао ла се не слажем са онима што сматрају да је бу дућност на странп екавског изговора (мислило се рећи — његова потискивања ијекавштине) и да „оба изговора могу остати у књижевном језику као и досад без икакве штете по наше језичко једилство". Јонке је на истоме месту у Разговору о језику, истог броја „Вјесника“, изменио п мишљење А. Белића цитирајући као његове речи „више сметају разлике у наречјима него разлике у писмима“, које Белић није казао, него је дословно рекао: „У принципу двојаки изговор јата исло је тако срастао с нашим народом као ће рилица и латиница. Зато ол треба и даље Аа остане у употреби" (в. стр. 21, истог броја „Летописа"). Ако Јонке може да мења своја схватања, своје мисли м своје речи, није допуштено да то чили са схватањима и речима других.

А он себи допушта врдо много. Он, рецимо, једнога дана очита опело новосалском логовору, оглашавајући (у Разговору о језику „Вјесник“ од 2. Ш 1971) да је он мртав. Па п поред тога Јозлке недељу или две лана касније каже да у овоме акту треба нешто дотерати, трансформирати. Он, значи, има чудотворну моћ дану мр твим организмима врши промече.

Али, ако и поверујемо у ту чудесиу моћ, за нас се поставља питање за кога оп тражи промене новосадског договора: за себе и за друге, иди само за друге, Ако мисли ла промене и за себе, онда сг поставља по друго питање — да ли је потребно губити време на договарања када не можемо бити сигурни да ли ћемо се сви сматрати обавезним да договорено им извршавамо, јер поред судбине новосадског дотовора, који је организовала Матица срп ска, имамо на уму и судбину потписаних закључака са састанка у Загребу од 4. и 5. јануара 1969, који је оргализовала Мати ца хрватска. А ако се пак сада, после једнострано у целини олбаченог новосалског договора, траже промене у њему само за друге, онда очевидно не треба сметати с ума да и тим другима треба оставити могућност да сами слободно одлуче какве Не промене вршити п да ли ће их уопште вршити. М они ваљда имају право на самостално решавање питања која се само њих тичу. |

Ма лично сматрамо ла не само што паучну основу новосадског договора није могуће променити, него да ни на њему пре мзете обавезе не треба мењати, пити Од њих одустајати, па ни после његова олбапивања од стране наших партнера. Поштовање равноправности двају писама и Орита да се ни једно од њих не занемари, питање равноправности оба књижевна пзговора, колачна пзрада „Речника књижевног језика" па основу лексичке грађе из њим писаних књижевности, приступање из рали терминолошких речника, у које ће, разуме се, ући и термини уобичајенији у хрватској културној сфери, уколико _ су друкчији од оних што се употребљавају у другим напим срединама, ми коначло пошттовање оригиналних текстова писаџа (а то су управо све У Новом Саду логоворепе обавезеу — ни нашем језику ни унпапре. Бењо заше науке и наше културе неће чивити штете, него ће, напротив, допринети њиховом бржем развоју и успону. и зато наша озбиљна брига и лаље треба да остане настојање да се све ове обавезе што пре и што ваљаније остваре.

Михаило Стевановић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

Потреба за поетеким спасењем

Стеван Раинчковић: „ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ“, Београд, 1971.

КО ХОЋЕ да види као на длану из чега миче поезија, због чега човјек за њом жуди и зашто је пије као лијек, нека прочита ову прегршт Раичковићевих стихова, издатих, као што ми се чини да у овом случају и приличи, о властитом трошку.

„Од нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетнетотодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од ра ка. Када сам му једном приликом ломотао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разтопор,

Чуо сам да сте песник — рече ми чим је сео на клупу и запалло цитарету, |

"помислио сами то "навици, ма иабегнеме“ одтовор на овакво питање, али сам у нс том тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено.

Замолио ме је да напишем песму о њему пи његовој болести.

А шта ће ти то, Владимире2 — питао сам. у |

Па тако... Ако останем жив да имам за успомену кад сам болово... А ако не останем ...

Шта ако не останеш»> — покушао сам да се насмејем, не би ли му на шалу окренуо овакву мисао.

Па тако... Нека остане вама...

Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су блештале из црног, мршавог лица: очекивао је песму. Тих дана је већ био забаталио мо лекове. Нисам га видео пи храну да узима.

Једном смо у ходнику заподели п ов:кав разговор:

Како си успео, Владимире, да се толихо разболиш2

Много сам ноћу..."

радио... Косио сам

Ево сад једне Раичковићеве фусноте из једног записа:

„Овај (шести) запис сам једнога јутра прочигао Владимиру Џурићу. Дао сам му послг тога и рукопис, Ставио га је у коверат п гурнуо у фијоку свог сточића. Био је толико узнемирен, а тако слаб, да ни је успео ни да ми захвали. Учинио је то, доста касније, кала му је поново наишао један Од оних тренутака, сала све ређих, у којима је добијао вољу да пуши и по- | прича". _

Ево тог записа:

(Песма а боловању Владимира Пурића)

Владимир Пурић из Сопота села Бол болује сво зима пела.

М белој соби црни Владимир лежи. Глела: за окном снег последњи снежи.

Све крај њега тоне у белину меку Само он мисли црну мисо неку.

Онда се сети: месеца у воћу И себе како коси жито ноћу.

Очима ме питаш, видим, Владимире: „Да А ће да се коси или да умире2

Косићеш прни Владимире. Ево Нисам ти залуд ради лека пево.

Није ми овдје намјера да на аналитичке теразије стављам ове Раичковићеве записе. Узгред ћу само рећи да ми ова њихова објелодањена притодност и намјена нимало не потамњују злато Раичковићеве поезије, О којој сам писао опширније, и писаћу још. У заблуди смо кад мислумо ла је повод брадавица на липу пјесме. Ни-

КРИТИКА

СТЕВАН ИГОР РАИЧКОВИЋ МАНДИЋ.

је пјесма више пјесма зато што је лаље од свог повода, него зато што је повод више њоме прозрачен: то је као кад у мраку запалимо шибицу па гледамо како изгара у својој свјетлости. Гетеу није било зазорно да изјави да му је свакој пјесми било нешто повод, да му је свака пјесма пригодна.

Повода заправо не би ни било да у пјеснику нема ока које га угледа као језеро у коме ће се огледати. Што би за другога бпо случај каиничке смрти (која отупљује наше жаљење својом немиповношћу), код Раичковића постаје дубоки мол у који се сав претаче, свом својом потребом за поетским спасењем из трагике живота, и за поетским надвишењем те трагике. Нема предестинираних и окскомуницираних повода за поезију, све, од дрхтаја траве, од хола мрава, од свилене јесење паучине у ваздуху до националне трагедије, до свјетске катаклизме, до узла животне тајне, улази у њену орбнту. Тако у њу улази и случај Владимира Пурића, Циганина који се у свом лутању замстазио, прилијепио за земљу, узео косу, коси, коси другоме, коси ноћу, и над којим се, зато што је по властитом исказу „много радно", „радио п ноћу", наша коса смрти. Испод ове косе глелају са самртничке постеље Владимирове бео-

"њаче у пејсника и траже пјесму у себи,

док ту посљедњу жељу не изразе најзад пјеснику и уста Владимирова. Он ту пјесму, жив остане ли или буде мртав, тражи као једини лијек. Какву, видјели смо: Па нека буде знако... као кад је умирао Бранко Радичевић.

Не зна се да ли је ту пјесму Владимир

прочитао у некој читанци неког разреда

основне школе, или ју је просто чуо, али остала је у њему тмуло, и ево је сад, јавља се пред посљедњим његовим дахом.

Крлежа је једном написао да је сваки човјек пјесник. Има ли за то веће, и дирљивије, потврде од црног Владимира2

Не зна се је ли п докле је дошла метастаза _ рака у Владимировом тијелу. (Љекари то зиају, али не казују.) Али се јасно види да се у њему дешава једма друга метастаза, метастаза живота у смрт.

Далеки умнрући Бранко п овај црни Владимир. Лук Бранкове дуге стоји овдје неугашен: иде од Бранковог до Владимпровог предсмртног часа, и ми, опчарани његовим бојама, виткошћу његовом ин капијом коју нам отвара, хоћемо да прођемо испод њега, да постанемо нешто лрукчије, живот некакав иза. тога лука.

Скендер Куленовић

Неуморни критичар

Игор Мандић: „УЗ ДЛАКУ“, „Младост“, Загреб, 1971.

СВАК КО ЈЕ, у последњој деценији, пратно шта се збива у хрватској књижевно. сти, није могао а да не примети, такође није могао да не чита Игора Мандића ко. ји се, одиста, упорношћу, жестином моду. ховитошћу несумњиво наметнуо својим безмало свакодневним рапортима о култури, књижевности, музиџи, театру, та читавом комплексу нашег такозваног јавног и културног живота, Игор Мандић пише ум дневним листовима, Итор Мандић на: ступа па телевизији, час као жустри ко ментатор дубровачког фестивала, час као деда Мраз, Итор Мандић великом тиражу једног недељног листа већ годинама открива тајне свог нотеса, Итор Мандић поле. мише, Игор Мандић дели дуеле у усме: њаштву са Миодратом Булатовићем, пред препуним дворанама и пред трибуналом коме председава Густав Крклец, Игор Ман дић рекламира, Итор Мандић куди, Игор Мандић лобија писма у квантитетима ко. јима. још једино могу да се похвале ес. традне звезде забавне и народне музике, Итор Маидић све и свуда, Створити такав глас у једној књижевности која је, управо у“ домену новинске критике и фељтона, имала вере п таленат једног Матотша, очевидно није једино резултат такозваних 06јективних околности које су захтевале да

' читке „пјесничке" ријечи...

се читава збиља савременог нашег трену: тка прелама кроз помодне наочара једнот свезладара, већ и истрајавање упркос многобројним, како ја одавде видим, задоцне• ло аграмерским трајањима. „Писати дневну књижевну критику за велике нови-

не значи имати истакнуто место у предњој линији непрестане битке књига... Писање дневних приказа књига за велике новине задовољство је, привилегија и из-

вор радослих узбуђења", писао је Орвиа _ Прескот. Нисам сигуран да то ми толико задовољство Игора Мандића,

за протеклих десетак година, није било неодвојиво од једног у основи горког сазнања о помањкању резонансе, оне позитивне, дијалошке, охрабрујуће. Игор Ман дић је, истовремено кад и аутор, тако често тема и мета — како се јасно може разазнати — чаршијских прича, анонимлих писама, претњи, Он псује да би'и сам, већ у следећем часу, био псован. Он квалификује да би, и сам, тако често, бивао дисквалификован,

Прва Мандићева књига доноси његове књижевне критике о хрватским писцима неколиких генерација, писане ми објављиване од 1965. до 1970. године, Марећи, по дужности свог дежурства, за све генерапије које су, још, присутне у хрватској књижевности, Мандић је далеко више ма: рио за афирмацију тренутка, многостру“ ког н веома сложеног, у савременој хрват ској литератури, него за апологију пекоАмких личности, Ипак, може се рећи да су његове критичарске, а не једино хро. мичарске симпатије на страни једне генерације која је наишла после круговашке, ми која је неко време била окупљена око „Разлога". Најбољи и најатрактивнији“ Мандић јесте онај који, иронично и јасно, товори не празном артизму, поетској конфекцији, претенциозности. Фељтон Итора Мандића не воли да ћаска, али никад не пропушта да, одиста питко и читко, постави ауторе на њихова стварна места. Исидора Секулић је писала како „критика из дана у дан, критика спољна, рефлекона, механичка, носи скоро увек карактеристику времена и карактеристику менталитета у некој књижевној републици, или у народу". Карактеристика савре“ мене хрватске књижевности, без сумње, Јасно се очитује у овој Манлићевој књизи. Она, свакако, говори о амсперзивном вишетласном присуству песничких, прозних п критичарских даровитости. Хрват. ска књижевност данас поседује Фељтон Саше Вереша, као специфично, лепршаво Апрско ткање које, тобоже пеобавезно, Уводи свог читаопа у само срелиште дешавања, У њој, још и данас, одјекије брио новинских критика и фељтона Аптуна Шо. Љљана, о којима је, уосталом, управо у овој књизи изречено неколико вистрених опаски. Фељтон Игора Мандића нема лепршавост тих вечитих писама Саше Вереита, нити пак стилско богатство ЈЏољано“ вих реплика. Али — увек има на уму крупни задатак ревалоризовања _ књижевне оаштине, п има жестине, јеткости, смисла за резолутне пресуде, духа.

Мандић се, у поговору своје књиге, наРругао онима који су мудри есејисти на ведиким примерима. Са разлогом и са јасмном опредељеношћу за сврсисхолиост посла којим се бави п који је из дана у дан пред њим. Мандић је забележио пи слелеће: „Напокон, практична критика је јеАпна мотућа критика — све остало је (хвалевријелна) есејистика, теорија критике и књижевности, естетика и Филозофија. Једино се она, својом праскавом површношћу, својим субјективним асоцијацијама, својом стимулирајућом читкошћу, може носити са сваколневном књижевном продукцијом. Они који се нал Рилкеом моле богу, што је спсолутно важна ствар, мишта не могу кал их запљусне каналска струја просјечне, брбљаве, упорне, препотентне, самозаловољне, полуписмене _ неПраву битку ВОДИ једино практична критика, тај олдрол теоријске критике, хомункулус критичког ума". Водећи управо битку за таленат, за писменост, за аутентичност књижевне експресије. Игор Мандић је постао и остао навика, рубрика без које се пе може п која се прва чита, негатор који је, како се јасно из ове књиге писане „уз длаку" види, имао пред собом управо ту релевантну, битну, са смислом за вертикалу постављену хијерархију вредности. Било би тако Аобро када би тај његов варничави политон остао присутан на новинским ступити ма, када дакле не би измакао у сфере тог великог одмора толиких наших критичких духова који сматрају да су јелноголитињи боравак у иностранству и петогодишњи живот као активних критичара доволљ ни да се искупе и пишу мемоаре.

Драшко Рећеп