Književne novine
|
упорних судија.
ПЕРСПЕКТИВЕ
ТРИ
У СТВАРИ, то и нису биле помоБИ ве а биле обичне, мале ојене ман : 5 о У тражи. пАРИНе КОјетретогабај се одиграо воћној продавници близу Слави. З радњи што као шарена шатра, с кловновским тајнама на вашар привлачи сву децу — због банана“ крупних јабука, смокви, због „ја: фа“ и другог скупог, лепог воћа,
Дечака, чији се носић залепио за _излот, све то није интересовало,
Нешто друго је њега привукло у том шареном, живом амбијенту. Зашто — не знам, што вероватно ни остали нису знали, сем њега самога. |.
Малишан, Од десетак _ година, доста пристојно обучен, дуго је стајао крај отворене тезге, гледао нешто, освртао се, а онда је мислећи ваљда да то нико не примећује — кришом узео три мале мандарине и ставио их у џеп.
Ништа више није узео.
Зашто није узео крупне „јафа" поморанџе, или неко друто лепо воће, остало је његова тајна.
Дете гледа својим очима. Сићушне је е мандарине имале су свакако тог тренутка несу чудну, магичну вредност за њега. Ко зна на. шта су оне личиле или подсећале. Ко зна какву су жељу или амбицију будиле.
_ Углавном, дечак је невешто скрио свој плен, љубоморно га чувајући у џепу, али је у том часу, као у ружном сну, осетио туђу руку на рамену и чуо претњу;
· = Мали, ти крадеш2
Око заплашеног, ухваћеног зечиЋћа за час се затворио круг стротих судија. Процес је одмах почео, ту, на улици. Прави, смишљени процес, у коме су тужиоци били зрели, одрасли људи, публика свет који се окупљао, а оптужени: збуњени дечак који је, узевши мандарине, и не знајући дирнуо у један култ, у једну стару тврђаву, у једну дуто ковану баријеру приватне својине, у · Дечак, разуме се ништа то није знао.
Мандарине су за њега биле нешто друго. Можда: занимљива, лено обојена играчка, или жеља, или подвиг пред. друтовима који су та негде иза ћошка посматрали.
— Мали лукави лопов!
— Како је само то вешто извео!
= Добар човек расте! ге Срамота 55 5454
= Треба му уши иштчупати!
— Не, него у милицију, има суд за малолетнике. сјенау
— Хоћеш да крадеш, је лиг Ево ти, на! — ударио га је човек из публике која није хтела да остане равнодушна пред таквим „страшним · преступом“. | у
Строг, ужасно строг је био тај суд, окупљен око заплашеног маашшана, који није ни слутио какав је тежак морални прекршај
· направио пред људима.
Лопов! — тако се каже када неко некоме нешто украде. Макар шта — макар и трн мандарине. Нема ништа прње од тога — бити аопов: то јест узети ОД Аругога (од конкретног власника) његову имовину.
Једини бранилац окруженог де чака био је сам продавац, човек за тезгом, који је одједном, у том хаосу мишљења и пресуда, рекао: -— Шта вам је људи, мали је платио мандарине! Д
— Платио! Није истина, он је украо — успротивио се неко од
= Платио је! — тврдио је продавац п пришао дечаку да та заштити, после чега се круг строгих, гневних људи почео безвољно разилазити. у
Ту би требало да буде и крај приче. Сентименталан, осетљив, леп крај, чији други део нису ипак сви чули.
Свет се р де је била завршена, у нуте главе отишао С мепрерива ма низ улицу, човек за ле Ба остао задовољан, а два пр 1 Б ~— два сведока — наставила су томе оазтовор.
— Мали је ипак рине2 .
— Да, украо је. , — Зар то није тадно:
— Није лепо.
— Али он је украо. рбаво. 3
— Осуђујеш та зато што је то лоповлук2
— Тачно.
— Вилиш, ти си као и ја, израз телнот у та, пене традипије, једног с тања, које је старо жао 5 класно друштво. Буржоази! а је вековима стварала КУЛТ МР својине, неговала та, разви! МЕ кроз све форме људске оТИННИ сти — филозофију. економи! Паша антику, уметност. Човеку је ен усаћено у главу ла је то пи 2 неприкосновено. Ко 16 дирну
Наставак на 2. страни
азишао, сензација правдечак је пог-
украо манда-
То је
у праву, ти си, г менталите-
4 [У
Драган Мерковић » =
ПОВОДОМ 60-ТОДИШЊИЦЕ ОСНИВАЊА ТРАДА У КРУШЕВЦУ ЈЕ 27. ЈУНА СВЕЧАНО ОТКРИВЕН СПОМЕНИК. КНЕЗУ ЛАЗАРУ КОЈИ. ЈЕ ИЗРАДИО БЕОГРАДСКИ ВАЈАР НЕБОЈША МИТРИЋ Ра
~
ТРИБИНА
Између
, па пр парна
ИМА ТАКО НЕКИХ мисли ми максима, изречених у прекретнич“ ким или необичним границама вре
мена, које уђу у памћење и у слух.
као нешто сасвим природно, нормално, тачно и неприкосновено поуздано, толико окамењено У сигурности: суда и става и тако лапидарно формулисано до по. словичке сажетости и применљивости, да не остаје нимало наде за сумњу, нимало оне сумње која би нешто у познатој и давно усвојеној мисли „испитала“, „окренула", „додала“, а да семи не говори о томе како би, можда, јед. на нова, друкчија, мисао „ранила
' ону коју жели да испита, па и да
је „измени". Тако изречене мисли „путују“ светом, цитирају се неизмерно (понекад заиста до баналности), по њима се често мери ко.. лико је ко модеран, савремен, 2вангардан и колико заостаје. У схватању о вредности и улози про гресивне идеје. Ваш сумњичави ум постаје немоћан пред _ силом навике мишљења и заклања се и сам иза утврђених и усвојених канона. Најчешће су оне необичне мисли и пуштене у свет да разбијају каноне, али су се, током времена, и саме претвориле у ка-, нон. Изречене некад у име слободе; оне су и спутавање слободе. Саопштене као изненађење, као изазов или бунт, оне постају опште место, неутралност и мир. Из. врћу се, дакле, у своју супротност, коју нико не казује, а многи осећају и виде. ;
Погледајмо неколико примера, важних за смисао поезије и улогу песника. .
Ја одавно не могу да подносим мирно добро познату формулу А, Б. Шимића: „Пјесници су чуђење у свијету“. У условима У којима је саопштена, та је формула садржавала побуну против аристократских и грађанских представа о песнику; она је била, у ствари, одбрана чуда поезије коју су песници стварали. Ни мизерни социјални услови између два рата, ни глад, болест, ни свакаква немаш тина, ни прогони и затвори, ни угушивање сваке слооодне мисли и забрана сваког напреднијег књи.) жевног гласила, = ништа није-мо,
Ка Му
и апсурда
Да ли је „поезија непрекидна свежина света“
гло спречити правог песника да буде оно што мора бити: одбрана света, занос животом, вера у наду, смисао речи, а то је, у то време; значило — бити чудо, бити оно необично, за практични и сит. ни грађански ум несхватљиво, оно што је толико ван конвенција једног преживелог и умртвљеног мо. рала, у ствари, било је то као да се, упркос свему, „види“ како животом путује једна фантазија, нестварност и сан, над којима се ишчуђавају .малограђани и све врсте ситних духова.
Узимам ту формулу и друкчије и, чини ми се, ништа мање смисаоно оправданије. У том свету подлости, незнања, интрига, по. Аитичких дажи и моралног пада, ја. видим „личност песника, која је, у свему томе, чудо — чудо лепоте и поштења, она узвишена хармонија идеалних хтења која обе ћавају нови свет. Што се та формула могла код нас и ретроспективно тачно примењивати, то је само доказ за наше, од давних времена, неусавршене прилике, то је вечити страх над делом да, се неће створити и да неће наићи на одјек п разумевање. Услед наше примитивности и свакојаких заостајања, на песника се гледало као на какво залутало, немоћно, немогућно створење које скита светом подвала и неправде, хоће
жину света", а често завршава на улици, у поткровљу, у болни-
и, у лудници, у беди и' напуштен Тод свих; не ретко резигниран и
разочаран и сам, зато што је постао свестан да се никаква чуда остварила нису.
И даље би се могле ређати, не асоцијације. прама „чуду“, него мисаоне зраке, које као стрелице погађају и осветљавају мрак и незнање. ;
Па ипак, па ипак,.. Ја осећам како та формула данас није применљива. Или, не бар сасвим. Ако поезију пишу и стварају сви, ако ће је, по оној пророчанској мисли песника, писати сви, онда она није „чуђење“, она неће бити „чуђење“. А ин песник није више денас та-
ко настран као што је био некада,
и уота о г
ПРИ
нешто да измени верујући у „све-
— као да је отпало „чуђење“ и од његовог изгледа, и од понашања, а вероватно и од улоге коју у животу ' треба. да има. Ако је. данас „чуђење", он је то, рекао бих, заслужено: мисли дајеу разбарушеном романтизму, сам и спутан, да та опет нико не разуме; он почиње да живи по аналогији и по "сећању, хоћу да кажем: он копира једном већ живљени и преживљени живот, То и јестечуђење, ако се види. али не оправдава; ако се разуме — за њега нема симпатија, али не зато што је чудо, нестварност мли Сан, него зато што је анахронизам и заостајање. Нека су некада визионарски ишли испред живота (требало се, уосталом, много борити за слободе), песници сада, врло често, „не. могу ни да хватају корак са њим.
. Нисам престао да мислим како је однос песника према стварности у којој живи основно питање поетске вредности и егзистенција дела. Зато бих волео да су и данас песници „чуђење у свијету" (истина, не у духу ове мисли него шире и друкчије); они то нису, на жалост. Вероватно, више и не могу бити. Шимићева формула, дакле, нема „свежине". Она је о томе сам често мислио — нема, не само мисаоно, него ни стил. ски. Узмите ону страшну, просто невероватну о глаголску именицу којом се тежина мисли одређује („чуђење"!), затим ону децидираност која отуда произлази и која није својствена песнику уопште, па ћете видети како је та мисао некако спуштена на земљу сувише ниско, до прашине и блата (оно „чуђење" и јесте уперено против јадних и примитивних представа о песнику, пре света); лежи та мисао мирно полегла, више да трпи нова гажења него што прети отпором и побуном.
ка још једна мисад-крилатица коју сам још мање мотао да прихватим (напротив, одбијао сам је), а која је постала најбанални-
Наставак на 1. страни
Василије Калезић
-Не знајући живот и људе, они би
У овом БРОЈУ:
Велибор Глиторић: ГЛУМА ДУБИШЕ ЈОВАНОВИЋА
Звонимир Кулунџић: ЗА ЧИСТЕ РАЧУНЕ И НА ХИСТОРИОГРАФСКОМ ПЛАНУ
Василије Калезић: ИЗМЕБУ ХУМАНИЗМА И АПСУРДА САВРЕМЕНА _ НОРВЕШКА КЊИЖЕВНОСТ (текстови
Олге Московљевић о про зи и Љубише Рајића о поезији)
ПРОЗА Нилса Јохана Руда
ПОЕЗИЈА Тарјена Весоса
Војислав Минић: О ОТУБЕЊУ ПЕСМЕ (,Песма“ Васка Попе)
Радослав Златановић: ИЗАЗОВ: ЛОТРЕАМОН ИЛИ
СВЕТ2
Слободан Новаковић: ЋАО, ХЛАДНИК!
Андрија Б. Стојковић: СВЕТОМИР РИСТИЋ КАО ФИМЛОЗОФ ИНТЕРВЈУ СА НОВАКОМ СИМИЋЕМ
АРУШТВЕНА ПИТАЊА
ГОРЕ Од УМА
ЛЕТЊЕ ШТИВО ЗА ЗАБАВУ
НОВИНЕ СУ (опет те новине!) ових дана оживеле стару расправу о конкурсима. О томе да су конкурси удешени већ како треба ономе ко их расписује. Само што више нема наивних, па се, особито за руководећа места, не јавља нико, извештили су се не запослени. А они школовани и врло способни међу њима кажу: „Изјаве да најспособнији, најшколованији треба да заузму најважнија места су само приче у животу. је друкчије".
Разуме се да -је- друкчије у животу; шта би они хтели, ти способни и.школованиг Зар нису имали прилике да уче, да постану врхунски стручњаци: инжењери, економисти, правници, лекари, професори, писци итд И уместо да су захвални што им је пружена та прилика, они нам годинама машу испред носа својим дипломама; неки су то чинили на преко 250 конкурса! Мисле ди они да су постали мера света, иако се зна да их је много мање нето осталих; Ти учењаци и генији су толико забављени собом да че сто постају деструктивни. Они мудрост пословица („Умиљато јагње две мајке сиса", на пример) сматрају медиокритетском. Шта иако је медиокритетска, ако је животна, а животна јесте, но то њих не интересује. Али не једе се све што лети.
Они не могу да схвате што су чак и новине приметиле, не могу да схвате да једном директору са основном _ школом бензин у кола налива девојка инжењер која је, каже, срећна због тога, али, ретки су интелектуалци који нису егоцентрични.
Они су спремни, нарочито ако су без посла; да' причају стару причу како на издавачку политику више утиче један аквизитер с везом, него један писац с та лентом. Они даље сматрају да једна књига треба да се штампа само зато што је добра. Таленат, знање, марљивост, понављају У хору!
Али, докле би нас довело ако би људи добијали радна места им положаје, само и пре свега, на основу талента, марљивости, знања и стручних квалификација2
Ако би се којим случајем испунио тај њихов захтев ја не ве рујем да би они стали на томе.
нешто
касније, вероватно, тражили да се и плате дају према раду, а бојати се, да они потајно желе да се на тај начин стиче и друштвени углед и утицај.
ОПАСНИ, ДЕСТРУКТИВНИ
Ако би један с таквим схватањем постао директор издавачког предузећа, на пример, сигурно би штампао књигу само зато што је добра. Такав би једва дочекао да штампа генијалну књигу, можда би Тину Ујевићу приредио и пријем! |
Наставак на 2. страни
Васко Ивановић
а а а сиде