Književne novine
ИНТЕРВЈУ
ЈУГОСЛАВИЈА. ХИСТОРИЈСКА НУЖНОСТ
Разговор с књижевником Новаком Симићем
таи описи
КЊИЖЕВНИК Новак Симић спада у ствараоце који живо и заинтересирано прате сувремене токо ве нашег живота. Туђ му је и стран кабинетски рад, па га сем Загребу може срести у најразличитијим срединама. Омиљен је меЊу младим писцима због искреног и некомформистичког става, а радо им и помаже, преноси своје 60тато искуство човјека и писца. По много чему је изузетна појава хрватске литературе, као писац који у њој активно дјелује, познавалац проблема културе у земљи "им свијету и дугогодишњи уредник једног од наших најстаријих књижевних _ часописа _ „Републике". Члан је трију академија, али каже да му је најдража „академија живота" и — малих људи. У овом интервјуу покушали смо дотакжути нешто од питања која су у посљедње вријеме присутна у књи жевним разговорима Загреба, а која занимају ширу јавност...
—. Сјећатели се,„Књиге другова", која представља значајан датум у повијести напредне југославенске литературе и хоћете ли се мозабавити њеном обрадом у неком вашем дјелуг
— „Књита другова“ штампана је почетком 1929. године и била је одмах заплијењена од државног тужилаштва у Кикинди. У ствари она и није дошла до читалаца, али вијест о њеној заплијени од стране цензуре имала је великог одјека и то је доприниједо да се скрене пажња на интенције њених аутора. Јован Поповић и ја смо били ухапшени, као им група словенских књижевника — Миле Клопчић, Франце Козар и Иван Грахов, а у Загребу, Београду и Цетињу били су саслушавани остали сурадници и вршена преметачина у __ њиховом стану. У Кикинди је Поповићу пи мени одржано концем те године суђење које је трајало три дана, након чега смо били ослобођени, Чак нас је и предсједник суда узео у заштиту рекавши „да се поезијом не обарају друштвени системи". Догађај око „Књиге другова" исцрпно је и документирано обрадио новинар Васа Добросављевић прије неколико година. Рекао бих да је „Књига другова" актуелна м сада утолико што смо сви који смо сурађивали на њој, писали сваки својим књижевним језиком и „правописом. Да се тако ради данас било би у нашој литератури мање неспоразума. Показали смо већ тада да је Југославија хисторијска нужност и да се којекакви интелектуалци не смију заносити идејама о одвојености.
— У коју књижевност ви, заправо — спадате2
— Не тичу ме се дискусије, Још 1939. године дао сам изјаву да спадам у хрватску књижевност, иако сам поријеклом Србин. Успркос свих размјерица — непотреоб. них — остајем при ономе што сам већ давно рекао.
— Ви сте један од југославенских писаца који је први почео нисати о тетобама сувременог човјека, али, сада као да већ дуго времена шутите2
Године 1956. написао сам „Браћу и кумире", један од првих наших урбанистичких романа. Покушао сам нешто рећи о људима који. прелазе из полупримитивне и конзервативне средине, оптерећени великим традицијама, у раздобље за које Маркс каже да су први почеци капитализма. Описивао сам, у ствари, високо инду-
стријализирано друштво предратне Чехословачке. Сматрам да сваки писац треба да гледа развојно на друштво. Ми смо тек за ових 25 година стигли у друштво које ствара индустријализацију. Не спа дамо у оне који пишу на брзину и док све ствари не сагледају. Послије поратне „митологије“ индустријализације, која је попратна појава сваког социјалистичког дру штва, било је разумљиво много тетоба, тражења и лутања да се дође до идеје и реализације самоуправног система. Писци су увјек ишли напријед, али рекао бих да је У овом друштву, током његова развоја, и данас, било и оних на руководећем положају који су се идентифицирали са друштвеним системом. Зато се и догађало, на примјер као у случају Мајетића и Лубарде, да су неки секретари комитета и политички руководиоџи реагирали на, литерарне текстове и судским тужбама! Унаточ најбољег, најдемократскијег устава, наша средина још није зрела за сувремене теме својих књижевника. И зар се онда чудимо да још увјек имамо мало дјела на сувремене теме2 Ја мислим ако писац не пише истину и не треба да пише! А свака истина је у исто вријеме — неутодна!
— Ипак, југославенски роман као да је стао на пола пута2
— Имамо доста романа, нисмо их никада прије толико објављивали. Али мало их је трајне вриједности. Писци су још увјек соанпсистички и херметични у својим преокупацијама.
— Како оцјењујете данашњи. тренутак хрватске књижевности2
— Она је тренутачно у еуфоричном стању. Излазе и многа вриједна дјела. Нарочито бих истакао најновији роман Крсте Шпољара „Вријеме и паучина".
— И у Загребу се често чује: књижевници много дискутирају, а премало стварају, пишу!
— Можда је то и истинар Колико ја знам никада се није штампало толико домаћих дјела као данас у. Хрватској. И свакако мислим да ће се то одразити у књижевности. Што рекао Маркс, који се и у литератури може примјенити — квантитет прелази у квалитет! — Има ли отворених сталешких проблема!
— Има и нема, као и код друтих писаца у земљи. Писац мора бити у сукобу са временом и друштвом. Највећи проблем су писци без стана. али се подузимају мјере да не буду безкућници и град показује разумијевање.
— У моди су дискусије око језика, нарочито у Србији и Хрватској. — Ја овако на то гледам: говорни језик Хрвата и Срба је заједнички, један! Али, што се тиче књижевног језика сигурно је да постоји и хрватски и српски језик! — Што је по вашем мишљењу, карактеристика младих писаца у Хрватској у њиховом стварањуг
— Млади писци су код нас у тражењу, лутању и то је нормална и здрава појава. Већина долази из средина које су, да тако кажем архаичне и они носе са собом наслеђе отаца и праотаца, па
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
|
НОВАК СИМИЋ
су сувише оптерећени традицијом, накото не сматрам маном, јер без ње нема литерарне подлоге. Међутим, карактеристично је да има мало младих писаца из урбанизираних средина, из Загреба, на примјер. Ј
— Да-ли је код нас писац довољно награђен за свој радг
— Није. Из једноставног разлога што се у нашим. приликама, срединама ·од памтивјека писца сматрало неком врстом паразита! Писац проводи много времена над својим рукописом, а. њему је сировина, да се послужи. економским ријечником — моћ запажања, спознаја _ живота, размишљање, упознавање проблема, људи... он је своје врсти произвођач! Међутим његов производ није увјек адекватан раду и зато није плаћен за свој рад. Ни за једно његово дјело, које се плаћа по извјесној тарифи, не узима се у:обзир п њетова трајна вриједност за културу народа и културу цијелог свијета! Још увјек превлађује схваћање да је књига роба а-не културно добро! - и
— Писци се упосљедње вријеме из наших центара мало сусрећу, измјењују искуства... као да је наступила поларизација2
— Писци морају да траже оно што и писце и народе спаја, а не раздваја. То је њихова прва дужност! Мора .се сурадња обновити, продубити и непрекидно његовати. Умјетник писац је свијест — и савјест свог народа!
— И на крају реците ми. када ћемо видјети у књижарским излозима роман који већ тодинама пиете2 — Можда најесен. Зове се „Падова" и у њему обрађујем тему да је главно питање „данашњег човјека да мора вјеровати, без обзира у што! Јер, како се лијепо изразила у једном напису Натали Сарот „живимо у доба сумње и безвјерја"! Најжалосније да су код нас многи изгубили вјеру (зна се који) и треба им: је поново дати. Како н на који начин, то није ствар књижевности већ политике. Да поновим Крлежину мисао: „Књижевност никада неће и не смије бити слушкиња политике"! Разговор водио
Бора -Борђевић ·
ЛЕТОПИС
ПАРАФАЈЕ ЗА УНИВЕРЗАЛНУ КРИТИКУ.
Међународни симпозиј
Од 28. маја до 1. јуна у Ници је одржан Међународни симпозијум књижевних критичара, на коме се окупило преко тридесет критичара из око двадесет земаља. На овом симпозијуму, који је, уз материјалну помоћ града Нице и ње товог председника г. Жана Медсена, организовало _ Међународно удружење књижевних критичара, разматрана је једна врло занимљива и актуслна тема. Ову тему дефинисао је познати француски критичар и историчар књижевности Анри Клуар, а та дефиниција је у облику теза разаслата свим учесницима пре почетка симпозијума. Клуар сматра да књижевна критика, захваљујући развијању и умножавању односа међу критичарима разних земаља и традиција, све више 'универзализује и чак униформише свој начин приступа и анализирања књижевних дела. Али, пита се он, не долази ли она тиме и у једну опасностг Пошто се чак и. највећа дела раЂају из одређеног тла, „региона, нације, поставља се питање: како избећи да универзална критика. не запостави оригиналност која зависи од средине у којој књижевна дела настају2. .
Гледишта критичара о овом питању била су врло разноврсна им тицала су се не само њега него п многих других тема у вези са књижевношћу, критичким _ суђењем и вредношћу књижевних оцена. Било је читавих унапред написаних реферата о понуђеној теми, а н кратких, непосредних ин живих реплика срочених на лицу места. Већина критичара, међутим, није мимоншла питање им, у основи, сложила се да предочена опасност није алармантна. Адријан Жанс је, информишући о стању критике у Белтији, истакао да је један од главних задатака критике да спаја књижевности и књижевнике целог света. Пољак Ричард Мату тиевски је изразио мишљење да пис ци не дају верну слику стварности већ њену метафору и да због тога ни критичари не треба исувише да воде рачуна о тлу на коме настају књижевна дела. Бутарин Иван Цветков подвукао
је да. у универзализацији | треба
видети и пут за модернизацију књижевности. Миклош · Саболчи из Будимпеште, истакавши велику улоту таве-тефа у међћусоб-
оним утицајима књижевности, зало
жио се за неку врсту синтезе универзалних критеријума и напионалних спепифичности. Мирја Болтар из Финске, позивајући се на Пола Валерија, који је универ-
КВИНЕВНЕНОВИНЕ
Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је ремић (главни 8 одговорни уредник), Љу: бета о Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В, Предић (секретар _ редакције), Владимир — Стојшин, Бранимир Шћепановић. _ Техничко уметничка опрема: Драгомир Димитрије. вић, Уређивачки одбор: ар Аимитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. ћеку, др Милош Шанћ, Аушав Матић (председник), др Војив Матић, Момчило "Миланков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић. Лист изла. зи сваке аруте суботе, Цена 1,50 ашв. [одн шња претплата 30, аолугодишња 15 динара, а за нностранство авоструко. Љист издаје Новинско аздавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редак. зија) и 626-020 (комерцијално одељење. = администрација). Текући рачув. 608-1-208-1, Рукописи се не враћају. Штампа: „Гааес", Београд, Влајковићева 8.
/ . Е ; • ум књижевних критичара
зааном давао предност У односу на национално и регионално, сматрала је сасвим природним да, као представник мале земље, ин-
" систира на што већим и што те-
шњим везама са снажнијим и ботатијим књижевностима. Норве. жавин Карл Фредрик Енгелстад (који је, узгред (буди речено, члан друштва Норвешка — Југогославија) указао је на то да опасност, кад је реч с књижевности малих народа, не лежи у универзализацији него у изолацији. Џон Браун из САД је анализирао стваралаштво Виљема Фокнера, које је тако успешно спојило и измирило регионално и универзално. Наш учесник у раду овог симпозијума (Дратан М. Јеремић) изнео је. више разлога који тово-' ре у прилог универзалног приступа књижевном делу. Указујући на идеолошке и.естетске концепције које превазилазе регионалне и националне границе; он је заступао тезу да је природно да, пошто писцима не смета да, на овај начин, „негирају“ регионалне и'.националне специфичности, ни критици не би требало да смета да, слично филозофији и науци, буде много више интернационална него напионална активност, Подсећајући да су одувек били плодни страни утицаји, он је указао на то да данас књижевност често настоји да споји искуства и изразе чаки разних континената и“ раса, као што показују, на пример, дела Пола Клодела, Сен Џон Перса, Пабла Неруде или Леополда Седара Сенгора. Ако би, у таквој ситуацији, критика инсистирала на регионааном м националном, она би заостајала за својим предметом и деловала регресивно. Најзад, он је истакао да се све више јавља ју писци који упућују изазов својој средини, времену и народу.
[исцима који пишу насупрот официјелним ставовима своје земље критика из других земаља ппужа шансу за афирмацију и рехабилитацију, исправљајући илеолошке, моралне и политичке. предрасуде њихове средине. ;
И остали учесници у овом раз-
· товору, мако нису разматрали питање примата регионално-наци- |
оналне "или унивеозалне _кпитике у првом плану, изнели су низ занимљивих мишљења
(и обавештења. ·Италијанска списатељица М. А. Асталди критиковала је доктринарну критику, која личност критичара замењује једним апстрактним ставом, и заложила се за васкрс иманентне критике. Совјетски. критичар Александар Михајлов говорио је о везама руске књижевности са страним књижевностима у поо шлости, а његов сународник Борис Сучков залагао се за хуманизам критичке мисли, Томас Мелон из Камеруна. је, на искуству своје земље, која тек ствара намионалну ' књижевност, показао како је. критика једно од битних средстава за образовање националне интелигенције, · изјашњавајући се само против извесних видова универзализације књижев ности, који су значили потчињавање једних ради истицања других књижевности. .
У једном кратком напису немогућно је забележити чак ни основне црте многих излагања у јел ном тако (богатом н значајном разговору као што је био разговор вођен на симпозијуму крити: чара у Ници, али битно је да су мање или више сви његови учесници пледирали за универзалне критеријуме оцењивања књижевних дела, изражавали жељу за збли жавање књижевности својих народа са осталим књижевностима и. најзад, истицали неопходну потребу | духовног _ приближавања свих народа света.
Црта Џоја- Ратковић