Književne novine
ИЗМЕЂУ ХУМАНИЗМА
И АПСУРДА
"Наставак са 1. стране
је опште место кад, тобож, хоће да се изрази нешто ново и необично, а по смислу и значењу — та. чно. То је она Крлежина: „И мје-
сечина може бити поглед на сви...
5 , · јет“. Поштујући објективност истине, Ја. налазим ин оправдање за њу, Остајем, засад, Код тога да је та мисао изречена у време ве. Аике борбе за песников поглед на свет (тридесетих година) као са. ставни део уметничке вредности дела. М, дакако, није постајао је. дам поглед на. свет, један непомуЋћени однос према њему, није постојало јединство у схватању да је било какав поглед на свет неодвојив од песника и његовог дела, не, свако је имао свој поглед, борио се за њега, пропагирао, друте тукао њиме, забрањивао — у искључивости борбе — да се буде Арукчији, да се буде „свој“. „Дода ли се томе, да је у највећем броју примера борба за поглед на свет била борба за утицај иде. одогије у уметности, за свест о свом учешћу у борби, за корист којој дело треба да слаужи и да се,:у свим примерима, почињало скоро све и завршавало скоро све позивима на тај проклети по. тлед, — онда ће се боље разумети ре ја на то, схватиће се јасније изненадност једне мисли која се иронијски поставља и која. одмах, својим хумором и изазовом, н стишава борбу за поглед м чини је много сложенијом. У. место што је за тај поглед написао да може бити „и мјесечина“, Крлежа је могао рећи (као што је, вероватно, негде и рекао) да је то и: како киша пада, како мрави иду, како жене кисну, итд. мтА, за функцију мисли није важно, јер је то мишљу исказана аосада једног човека комс се учинило да је све превршило меру, изопачило се, постало ос. мислено. Правити данас од те мисли (за коју тако хоћу да кажем да је била „штос“!) некакву те. нијалну „свежину“ у опењивању књижевних и идеолошких борби (не. само онога времена, не и : -мено), позивати се на њу : О лије са свом озбиљношћу зналачких "аргумената, дитирати је у свакој прилици (како се то код .нас тако дуго и упорно ради), то ми сада изгледа, заиста, неоправдано потчињено и размет љиво, помало тужно и донекле ја-
Ано, Ја не сумњам у то =ха је Кор -
љежа знао да је она „мјесечина“ као поглед на свет — бесмислица; она је доказ за његову досаду и духовитост тренутка, али Је “ исто време, одступница и пре; дах. „Свежина“ те „мјесечине била. је, постски, свежина једног виа.
Не могу да тврдим, али мислим да је у једној пнарафрази Душана Матића садржано _мисаоно „НС
5 јесечине“ као прављање“ ове „М ка Пека на свет; „Свако дете које сб. роди — значи нов поглед на
свел“. У овој мисли ја налазим праву „свежину“ — увек изнова и ново откривање света, изненал“ нест појава, радост и муку сваког сазнања, поезију сна и јаве. Матић, познат са своје дутрадне тродорности, нарочито у мислемом сажимању идеја, изрекао је неколико мисли које су убрзо ло. стале крилатице и од којих за једна, симболично схвавена, као сам израз поезије („Поезија 7 непрекидна свежина света ): 12: давно изазива па расправу. р зато што је и она постала. Оре место У разматрањима 0 сми Лу поезије, него зато што се с РА чевек. може спорити, „уверен А има за предмет спора јаку и твр: ар мисао, _ веома употребљавану данас, ади — донекле непоттув у, па можда смислу поезије, и зе сасвим одтоварајућу, тј. не са верну, формулу. ј "ћу ближе и боље да се под“ сале на тај Матићев =. ов“ 5 за једно књижевно он паса аје за поезију — Јер. Је ај ЕН све то заједно аи опет исте ми: астај двлачим 0 у и питам се као, падито су се Ма. ј 2 1 реч; 32 а Јев ара“ (надреалисти вера у случајг) нашли, та оу једна књита песама мо Е н пре: тасд научних доститпу ла та = САСАЊИХ пола века ЗОЈА поови. послужили за бљпотаву "6 за зацију 0 поезији; кољи ал зе ређа Ма преда па о Па бручају, уопште раздва-
јати2 | "Прво што издвајам, 7 оном кратком, Шшту Ра тачком, хронолоти ки И 5 брајању научних ОтКРИ одразуме.
то је да У статис-
про-
5 Е К
; - има ТОЛИ ла
налазака бе. има чудовишних 40
ване поезије, џи још више пнеиз| не
векових Моћи е то АНЕ ха мени не оста.
" : са. ати“ је " лрсто него да. С пиши ено, поновим оно, ишо је он на крају тог набрај
се слуте, има
рином на .
као: „Човек је практично сагледао до дна. бескраја, који не може да замисли, али који, ето, може да мери и види“ А набрајања која Матић врши из француског информативнот часописа за-
тављају се на 1948. тодини. Шта је све од тада откривено и коли. ко је новог човек сагледао! Друто, песма Десанке Максимовић „Песник и пролеће“, која се Ма. тићу „отворила“ на првој страниши књиге, добро је дошла, изгледа, у том тренутку, Аа. потврди идеју (да ди већ створенуг) о по. езији као „свежини света“, јер независно од те идеје, сама за себе, та песма није од нарочите вредности. Она је Матићу повод, утеха, заштита, јер се одмах, преко неразвумљивих ми у детињству често понављаних речи у игри, „крије“ иза снажног стиха Њего.шевог: „Што је човјек" А мора бнт човјек.“ Матић се диви успесима им чудима науке, али ми се чини да се поезијом брани Од њих.
Јер, ако поезија, како каже Ма. тић, „дели све са својом епохом“ (заблуде, врлине, борбе, победе),
ако „поезија једне епохе наджив-'
љава своје време“ и зато је „непрекидна. свежина света“, онда је она проживљено сећање и задржано време, али не ин свежина.
Осим тога, . свежина _ појмовно садржи у себи више материјааног него духовног. Ломену-
та песма је сва у тој врсти „свежине“: у њој песник трчи за водом бујица, гази траву до колена, кисне до коже на априлском пљуску, гласовима дозива птице, живи целим животом — у другар ском разговору, на раду, у дочекивању зоре, итд, Увек сам мисАлио да је, поводом те песме, Матићева потреба са свежином настала у радној соби, за столом који је претрпан књигама старим, новим и прашњавим, а песма та „изводи“ напоље, засипа сунцем и кишом, купа га свежином. У том тренутку та песма је за њега, заиста свежина; да — свежина света чак, Али, мислим, поезија није „непрекидна свежина света“, и не може то бити. Истичем овај субјективизам ради опредељења, а опредељење је став. За тај став, за ту негацију, ја тра жим' савезника баш у Матићу. На другом месту, другим поводом (да овде не објашњавам све то, а било би врло интересантно),
скоју годину касније (све је из ле-
Аесетих година), Матић је ону формулу о поезији (три којој, наравно, остаје) преиначио у другу формулу, на изглед сличну, исту, али у суштини потпуно различиту од прве, различиту по смислу. Она. гласи: „Младост — непрекидна свежина света“ (није битно, да ди је ту мисао Матић преузео Од другог; он се с њом слаже), Хоће ли Матић тиме да изједначи поезију и младостг Ако је тако, мени то изгледа сувише наивно и неприхватљиво у наше вре ме. То је некако старински депо и симпатично, благонаклоно, са вером безазленом, али у суштини није истинито, Мом схватању свежине више одговара младост, иако не и она увек, Поезија је то ретко, једва, врло мало.
Само за последњих сто година временске епохе обележаване су, мисаоно-етикетски, хконџизно, тј. крилатиџама, тако да не остављају места поезији као „свежини света“. И то није без разлога. Ево само неких: „дух анализе и испитивања“, „дух критике када све подлеже критици“, „доба сумње“, „време толеранције“, „доба антиуметности“., Ми хоћемо да се заклонимо поезијом, да се бранимо њоме. У ствари, налазимо се пред смртним страхом од науке и њених проналазака; ми стрепимо за развој цивилизације. Ми знамо да у основи поезије треба да буде хуманизам, а видимо и осећамо како нас апсурд притискује. Њега се и бојимо. Тај апсурд се (не као теорија, нето као стварност) увлачи полако и у по езију; поезија почиње да бива алсурдна. Треба то признати с поносом пораженог. Уосталом, није се једанпут десило да је пораже. ни хуманији од пооедника,
1 ље свије-
песни И ан бата 14 ту“, „и мјесечина МИН глед на свијет“, „поезија је непре-
жив ета“, све су то кидна свежина св а Хо формуле којима се брани посзи. јја, и брани се од круте и строге стварности, а бране Је они за које не смем рећи да не воле пос. зију и да не знају колико је у. грожена, У поезији мора бити, не. што од чуда, она „мјесечина“ ако није поглед на свет — јесте део поезије, песма може, да буде
свежина, Данас, у поезији, као и огор-
у читавом свету, ја видим чену борб! између хуманизма ин апсурда, Не знам ко је у превласти, Не знам исход, Верујем да од песниковог погледа на свет, ол његовог схватања смисла поезије,
зависи много. Василије Калезић
дЕТОПИС | ЈУГОСЛАВЕНСКА
ТЛАЗБЕНА (ЦЕНА у СПАШТУ
У ОКВИРУ „Спантског љета 71" од 15. до 26. јуна ове године Одржана је „Југославенска глазбена сцена", која је замишљена као својеврсни пандан Стеријина позорја. " Смотру је започела Олера сплитског Хрватског народног казалишта изведбом Готовчеве опере „Еро с онога свијета." Редатељ Нандо Роје тражио је комику у дијалозима, а не у видљивој акцији и нагласио је оне моменте у дјелу који нису везани уз одређено мјесто и вријеме а уоквирио их је фолклорним елементима. Клонио се тав. сценског натурализма, скоро увијек и досљедно, Тако је поједине радње у друтом чину само назначио (жене доносе живот, Сима чисти маин и др) У том смислу и смјеру дао је спенографију Миодраг Апић који је с не кодико карактеристичних детаља означио мјесто у којем се одвија радња.
Текст који је равноправан тону, ријеч која је привукла Јакова Тотовца, остао је на сплитској представи „Ера" прикривен велом нејасноће. Слушатељ није могао уживати у љепоти и духовитости либрета, за који многи кажу да је најуспјелији у повијести хрват.. ске књижевности. Тешко би било сигурно и поуздано казати тко је придонио да је већи дио текста остао опћинству неразумљив: не баш чиста дикција пјевача, посебно пјевачица, или пак амбијент и вријеме који нису били „склони“ тредстави. Од _ пјевача су се истакли: Томислав Нералић као Марко п Никола Станковић из Осијека као Сима. Обојица су се представили не само као поуздани пјевачи, већ и као добри глумци: Нералић је својим покретима одавао самоувјереног тазду и богатуна, а Станковић се с мјером служио им теговима.
Сплантеку представу „Ера“ сигурно је водио Силвије Бомбардели, а плесне точке увјежбао је Оскар Хармош.
Сумарно бих навео остале пред ставе „Југославенске глазбене сцене" које су своју премијеру имале раније, То су: „Охридска зе генда" Стевана. Христића (тостовање Балета београдског Народног позоришта), „Пјесма над пјесмама“ Тома Прошева (тосто. вање Балета скопског Македонског народног театра), „1ле4" Ива Малена и „ла“ РНатка Девчића (тосковање"- “Балета загребачког Хрватског народног казалишта), Уз то су изведени слиједећи концерти: „Из хрватске глазбене прошлости 18. ст", (тостовање коморног оркестра пн мушког збора Радио-телевизије Загреб), Солистички концерт Владимира Крпана из Загреба, Конџерт. сувремене тугославенске глазбе (тостовање коморног ансамбла „Свете Софије" из Скопја).
Као задња представа „Југославенске глазбене сцене" остварена је премијера „Едипа“ Силвија Бомбарделија, коју је извео Балет сарајевског Народног позоришта, који је ин у овом делу „скептичан _ према изражајним _могућностима тзв. лванаесттонског система". Занимљиве су и "неке новости у инструментарију балета. Ма стандардни велики оркестар користио се је електричним оргуљама и магнетофонском траком на којој је снимљена боја и звук стандардних инструмената који се онда. различито репродуцирају. Тако се споријим обртајима емитирања од оних код снимања 40бије већа дубина у басу и нова боја. Либрето су према Софокловој трагедији написали Живко Јеличић и Силвије Бомбардели.
Сарајлије су извеле балет у кореографији и режији Славка Пер. вана, према: којему „музичка фактура балета „Едип" сувремено је конципирана, тако да је и њено сценско остварење пшло истим путем, како у ликовном тако и у ко реографском смислу". У добро Уиграном ансамблу посебно су се истакли Антон Маринић и Ката рина Коцка, која у појединим призорима није подлијегала закону „силе теже." Као диригент је нас тупио Иван Штајцер. Костими Ве селина Бадрова израђени су с ма штом и смислом за угођаје.
Шимун Јуришић
· родне поезије.
тМ МЕМОЕТАМ _
(ВЕТОМИР РИСТИЋ
ГОТОВО 85 година дуг, 60-тодитњим плодним стваралаштвом испуњен, 48: стан животни пут Светомира Ристића је завршен, "Остало је, међутим, његово дело као филозофа, лексикографа ни преводиоца — подједнако значајно и трајно у нашој филозофији и лексикографијн,
Ристић је поседовао висок степен складности снажног духа, племените душе и виталног тела. Однеговао их је на оригиналној синтези наших народних традиција са хеленским мн са врхунцима савременог западног духа.
" Наслеђем и. образовањем, био је је-
дан од наших изузетних султилних чнтелектуалаца који се бескомпромисно руководи моралом српске на(који је повезао са Кантовом етиком дужности) сажетом у категоричком императиву мајке Јевросиме, по коме је боље изгубити главу него се огрешити о _ истину, правду и добро; интедектузлац који је животом без мрља успео да трајно очува етички смисао живота, чистоту душе н спокојство духа. Духа снажног и дисциплинованог у немачкој природнонаучној и филозофској школи, у којој је стекао огромну изворну ерудицију н однековао јасност и егзактност као основу своје методологије. У филозофији, бавећи се општом филозофијом, логиком, тносеологи“ јом, етиком, естетиком и историјом филозофије, Ристић је пре свега филозоф наука који полази од примарности целине над деловима и од иденитичности као принципа света и мишљења. Студирао је у Берлину и Лајпцигу, и усмени докторски нспит из филозофије полагао код — Вилхелма Вунта, а из астрономије п физике код Хајнриха Брунса н Ота Винера. У својој дисертацији (1909) Ристић на оригиналан. и оштроуман начин покушава да индиректно локаже Кантов трансцендентални идеализам. Снажна и самостална духа, у својим радовима, у доба владавине дискретизма _ Планкове _ теорије _ кванта (1900) а код нас дискретизма Петронијевићеве метафизике и геометрије, Ристић се бори „против струје“: ов заступа онтодошки принцип континун тета. Насупрот старој, аристотеловској науци. која се заснива на супсумцији посебног појма општем, ов се опредељује за наву науку (од Галилеја на овамо), која на основу 38кона тј, функцијским мли законским појмовима утврђује идентичност из: међу општег и посебног у стварима, (Ристић је показао да разлика из међу родног и законског појма, приписивана Ернсту Касиреру, припада Еугену Дирингу и Алојзу Рилу.) По Ристићу, наука и филозофија се овако односе: наука констатује слагање општег и посебног, а филозофија Као онтологија и гносеологија испитује могућност тог слагања а као етика „стварност људских — побуда, одлука и“ радњи". У приручнику из логике (1913, затим 1923, п 1935) другим радовима, Ристић узима он толошки принцип континунтета као основу логичког принципа ндентичности и истовремено У логику уводи и своје „ново схватање Платонове ндеје као целине".
Петронијевић није хтео да прави компромис са Ристићевом концепцијом па га није узео за сарадника, 2 Ристић није хтео да прави компромиже“ни у питањима морала па је дао оставку на професуру на Филозофском факултету у Скопљу (1920); та. ко је стицајем околности од 1995, до 1954, био професор физике м филозофије на Вишој педагошкој школи у Београду, н претежно се бавио лексикографијом. Али он није прекидао ни рад на филозофији, У књизи „Целина, делови и стварност" (1922), која представља фрагменте његовог на жалост недовршеног животног дела под сличним немачким насловом, он наставља истраживања о локажљивости нрашионалног у филозофији ни заснива свој „критички онтологизам" којим се (инспирисан Руђером _ Бошковићем) донекле осамостаљује од каптовског критицизма., Метафизику сматра немогућом и филозофију заснива на релативистичким | претпоставкама. . Као природњак-филозоф он достиже знатан “степен реализма тежећи да повеже филозофију са науком, логику са онтологијом, априоризам са ем пиризмом, ирашионализам са рапџноналнзмом, Аргументе 38 своју — концепцију Ристић налази у нашим, хеленским и западним традицијама, Међу првима он брани атомистику Руђера Бошко“ вића од Петронијевића, и његових у“ ченика, доказујући њен _ савремени значај, Он налази да је непролазан значај српске народне мудрости, по-
· себно етике. За разлику од Канта,
по. коме се природа и морал нискључују, Ристић сматра да они „морају имати исти основ“ — а то је примар. ност пелине над леловима, из које изводи соџијални утилитаризам („ети чка вредност једне личности јесте у радњама посвећеним целини"), Своја зутономистичка етичка схватања Ристић повезује не само С Кантовим већ пре свега са нашим народним, Сма“ тра да упркос историји, која _ нам вије била: наклоњена, наш народ ни,
,
СВЕТОМИР РИСТИЋ
~
кад није допустио да буде средство већ је „тежио да буде сврха", и опомиње међуратне властодршце да неће избећи народну правду.
Са Ристићем одлази из наше средине један умногоме изузетан човех и стваралац. Отворено је питање да ли је скретањем његовог рада ка лексикографији наша култура више добила, али резултати које је Ристић дао у лексикографији (урадивши мно го н на развоју наше _ филозофске терминологије) несумњиво нредстављају врхунаџ који је код пас у тој области достигнут. Ако У шелини својих филозофских погледа није показао ширину захвата проблема света п живота и синтетичност једног Петронијевића или Кнежевића, по луцидности и консеквентности Ристић се готово може мерити с њима а по оствареном етичком смислу _ живота он спада у најређе наше ствараоше. Резултати његовог мислилаштза имају трајних елемената нарочито тежњом за превазилажењем пуког епигонства ин за обогаћивањем наше мнсли страном а не за утапањем у њу. Он је један од великих апостола ча“ сног живота им поштеног рала у на. шој 'средиви, рада који ствара вреле ности, и то утолико трајније уколи“ ко су дубљи израз народне свести и потреба.
За свој живот и рад Ристић је заслужно друштвена признања, Она су га, међутим, сасвим заобишла. О-« но што би наша заједница сада мо“ гла да учини било би издавање избора његових највреднијих филозофских лела. А можда п увођење награде, која би носила његово име, за најбоља остварења у нашој лексикографији. Андрија Б. Стојковић
Бдипија „Југословенска бибанотека“ у Америци
Амерички професори славистике југословенског порекла Васа Михаиловић и Бранко Микашиновић, основали су едицију „Југословенска библиотека“, у којој ће се публиковати књите о југословенској књижевности на ентлеском језику. Издавач ће бити позната кућа „Твејн“. У оквиру ове едиције треба да им се штампају ова дела: „Увод у југословенску КЊИ · жевност“, антологија једне прозе и поезије ХТХ и ХХ века, „Есеји о модреној југословенској књижевности“, Антологија модер не југословенске — приповетке“, „Шест модерних југословенских драма“, „Историја српске књи. жевности“ и „Иво Андрић — живот и рад“. Ако се има на уму да се наша књижевност предаје на око тридесет америчких универзитета без неопхолне _ литературе — очекује се да ће овај леп подухват проширити интересовање читалаца за нашу књижевност и помоћи њено изучавање,
ОБАВЕШТЕЊЕ
УСАЕД | НОВОНАСТАЛЕ _ ФИНАНСИЈСКЕ СИТУАЦИЈЕ, ДО КОЈЕ ЈЕ АОШАО СМАЊЕЊЕМ ДОТАЦИЈЕ ЗА „КЊИЖЕВНЕ МОВИНЕ“., ЛИСТ НЕЋЕ ИЗААЗИТИ КАО АОСАД, СВАКЕ ДРУГЕ СУБОТЕ, ВЕЋ СВАКОГ 1. Н 16. У МЕСЕЦУ. МОЛИМО ЧИТАОЦЕ ЛА ОВО УВАЖЕ,
| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11