Književne novine
лира =
1
Па ПИ ПОП ни ава
ФЕСТИВАЛИ
НЕДОСЛЕДНОСТ | ПУЛСКОГ ЖИРИЈА
У: БРЗИНИ, хотећи да што пре, и што уочљивије, известе своје редакције о победницима филмског фестивала у Пули, извештачи наших листова, радија и телевизије одмах заборављају на жири који је те исте награде поделио. Одлуке жирија се обично нападају и омаловажавају, доводе се у сумњу критеријуми и прин- | ципи рада жирија, па и морални и стручни квалитети појединих, или свих, чланова жирија.
Овогодишњи Пулски жири, међутим, д9зволио је себи тај гест друштвене одговорности да јавно и писмено, унутар саопштења о наградама, односно пре самих саопштења, утврди и критеријуме којима се руководио у процењивању 0овогодишње наше продукције играног филма. Гест је, по нашем мишљењу, за сваку похвалу. Објављујемо га у целини:
„2Кири 18. фестивала југославенског. из раног. филма у Пули, одржаног од 26. јула до. 2. августа 1971. тодине, радио је У саставу: Бошко ПЕТРОВИЋ, књижевник предсједник, и чланови: др Есад ЋИМИЋ, професор универзитета, Мило КРАЉ, књижеевник, Милан ЉУБИЋ, филмски режисер, Мића МИЛОШЕВИЋ, филмски критичар, Ватрослав МИМИЦА, филмски режисер и Цветан СТАНОЕВСКИ, новинар.
Суочени са сликом овогодишње југ0славенске продукције, чланови жирија сматрају за потребно да констатирају слиједеће: прво — опћи ниво већине филмова пријављених за Фестивал ствара дојам о кинематографији изгубљене стваралачке концентрације, у којој као да су нестали они ' плодотворни и експанзивни импулси која. су ранијих година. створили високу и заслужну репутацију _ југославенској филмској продукцији. Умногоме склона конформистичким, импровизаторским и. не ријетко јефтиним и писеудоаванлардним на стојањима, овогодииња продукција оставља утисак једне кинематотрафије која. је изгубила. способност да се с успјехом пред-
| стави својој и свјетској средини.
друго — тешкоће, око валоризациј“ такве продукције, у којој се У недостатку шаре квалитетне конкуренције многе ствари пи вриједности веома релативизирају, увећане су још и тешкоћама које настају око тумачења правих та важећих циљева тп' критерија Фестивала у Пули. Околност да се на њему укршћавају многи контраверзни умјетнички, репертоарски, жултурни, идеолошки, комерцијални и други интереси, а да поједини од њих нису сааржани у темељима неке прецизније одређене фестивалске могуће политике, отежала је посао овом осирију. Жири је неизбтежно морао водити рачуна у једном случај) о умјетничком, у другом о жатровском, у трећем о културном моменту 1: тако. даље. сматрајући да у оваквој, инкохерентној слици није могуће примјенити неки кохерентни критериј.
треће — пошто је међу кандидатима за награде за филмове у ијелини, као и за награде за режију, уочио више могућих менкурената, жири је стао на становиште да се награде за филм у ијелини, то јест продуцентске награде, одвоје од награда за режију.
четврто — имајући у виду све досад) изложене моменте, жири се, додјељујући- све предвиђене награде, руководио критеријима условљеним оваквом физиономијом овозодишње југославенске филм“ сте продукције. Изражавајући наду да ће ове његове одлуке представљати један од повода за иначе све неопходнију расправу о стању, односима ти опредјељењима у на:шшој сувременој филмској производњи, жири: те настојао да афирмира остварења која то заслужују и увјерен је да те у томе настојању поступио по свом најбољем нахођењу." Наравно, све одлуке се, с мање или вшие права, са мање или више аргумената, могу ставити у питање, па и одлука Пул„ско:. жирија. Али. при том треба имати виду и основни став жирија, став који указује на одређено осветљење наше тедногодишње филмске продукције. А очигледно је да и сам жири сматра ту продукиију резултатом „изгубљене стваралачке концентрације".
Није. међутим, тасно због чега је жири доделио све предвиђене награде а није имао храбрости да неке, рецимо најзначајније награде, не додели и да тиме таене, и гласно, демонстрира своје незадоеољство овогодишњом продукцијом. Поступив против свог прокламованог увећења, против своје оцене продукције жири је и сам улетео у замку конформизма. Тиме је показао да је, својим одлукама, и сам постао израз стања у нашот кинематотрафији, Он је само потводио кризну ситуацију нашег филма давши јој ореол највећих награда и признања, (К.)
СА ОВОГОДИШЊЕ ПУЛЕ — СЦЕНА
(ФИЛМ
ФИЛМ
из ФИЛМА „У ГОРИ РАСТЕ ЗЕЛЕН БОР" ЈЕ ИНСПИРИСАН РАТНИМ АНЕВНИКОМ ИВАНА ШИБЛА)
ТОНЧИЈА ВРДОЉАКА
КРИТИКА И АУТОРИ
НА МАРГИНАМА ХУШЕ ПУЛСКОГ ФЕСТИВАЛА
КАО ШТО, непрестано, еволуира домаћа кинематографија, и у садржинском и у производном смислу — тако исто, непрестано, еволуира и однос између наше филм ске критике и наших филмских аутора. Педесетих година, теоријске текстове о филму писали су будући филмски редитељи
' (од Владимира Погачића, Радоша Новако-
вића п Жике Митровића, до Владе Петрића, Љубе Радичевића и Александра Петровића). Они су, свакако, ударили темеље не само једном теоријском начину мишљења, кад је о филму реч, већ су пишући о естетским проблемима отварали пут појави једне нове кинематографије — њихови су текстови, несумњиво, претходили по јави те кинематографије. На, кад се шездесетих тодина почео рађати наш „нови филм“, он је настајао на више извора 0лједном: делимично из документарног филма (Чукулић, Штрбац, Шканата, Петровић, Борђевић), делимично из аматерског филма (Павловић, Макавејев, Хладник, Ракоњац), делимично · из. анимираног филма (Мимица), а делими“ трна зао свих оних теоријских текс а У аутори, на спекулативан = 5 природом филмске метафоричности, дубинским кадром, монтажом унутар кадра ита. (надилазећи, најчешће, својим теоријским нивоом практични ниво саме кинематографије!). Све та, данас. припада предисторији нашег „новог филма“, с чијом се појавом, шездесетих година, огласила и једна нова генерација критичара: њихов задатак више није био да буду претходница кинематографије, већ да иду у корак са њом! ;
. Нови критичари и теоретичари, који су се појавили у исто време кад и филмови „Двоје“, „Дани“ и „Плес на киши“, имали су пред собом једну сасвим другачију кинематографију, па је и њихов задатак био да пронађу другачија мерила вредновања (јер, нови _филмовиа. Петровића, ДА. Макавејева, П. Борђевића, В. Мимице и Ж.: Павловића, битно су се разликовали од старих филмова В. Погачића, Ф. Ханжековића, В. Стојановића, ф, Штиглица и С. Јанковића). Ако се, педесетих тодина, наша хритика бавила филмом (ра+ мишљајући о њему на један уопштен и помало апстрактан, али плодотворан начин) — критика, која се појавила шездесетих тодина, почела се бавити ауторима (размишљајући о њиховим делима и целовитим циклусима на један врло конкретан и помало практицистички, али и веома виталан начин). Та критика је, са своје стране, учинила доста за афирмацију аутора, али је чинила веома мало за своју с0тствену афирмацију. И, како су тодине олмицале, било је све мање озбиљних теоријских текстова о филму, а све се више, и све пригодније, писало о појединим ауторима. Другим речима, пракса је била тако жива, богата и провокативна, да се на. теорију све мање мислило. Што се аутора тиче, њихова једина брига била је да се афирмише оно што су сами радили, а критика их је интересовала само онолико колико је доприносила тој афирмација — тако је углед аутора растао, а отлед критичара је опадао (док су се аџтори међусобно све више разликовали, заокружавајући своје „агторске светове“, критичари су се међусобно разликовади све мање, пишући све “ниформнилје текстове!). Критичари су, водећи сваколневне битке за поједине ауторе 1 поједине филмове, тотово сасвим престали ла размттиљају о природи самог медија (1телини изизетак у томе смислу представљао је, последњих десетак тодина, беогоалски филмски теоретичар Ауттко Стојановић, који је упркос лневном практинистичком воењу и даље неговао онај апстрактнити и достејачствентји начин размитиљања 0 филм). Тако је, веома 6030. АОШЛО Ло извесне канонизапије вредности ИМ контика се, истог часа. осетила сувиттном (јер, после стварања теза о „глобалној метафоричности“ им „отворено! метафоричности“ ломаћег филма, као п' после стварања теза о „замењивању колективних МИТОлОгија појелиначним им сублективним мито-
логијама“, критика се није могла развија-
ти даље — притиснута сједне стране ауторима, а са друге стране притиснута сопственим канонима). Резултат је добро познат: и аутори м критичари почели су да тапкају у месту, варирајући до унедоглед оно што су једном створили! Укратко речено, пракса која је „појела“ теорију, почела је полако да „једе“ и саму себе — јер, наши филмски аутори су се, током минуле деценије, сасвим наметнули нашим филмским критичарима, који су до те мере апсолутизовали све њихове потхвате и експерименте, да су потпуно занемарили теоријско размишљање о филму џ једном ширем смислу (па, уместо да критеријуме. стварају теоретичари, њих су почели стварати филмски аутори, апсолутизујући све оно што су сами радили и захтевајући од критичара да буду само њихови стрпљиви сабеседници и послушни тумачи!).
Кинематографија се, тако, претворила У
спокојну оазу, у којој се сасвим поуздано о вн. „ко је ко" (ако је реч о аут
“ ако
(ако је реч о естетском вред
ој.
"се тоуздано; знало и уш
орима), Е зпта“
таквој ситуацији, оставши без естетичког пдеала филма (теоријски фундираног!), многи критичари почели су, спокојно, и у доколици, систематизовати оно што су тоданама писали о филму: појавило се, одједном. неколико домаћих књига о филму! (Јер, критичари који су годинама откривали искључиво ауторе, као да су пожелели да мало открију и себе, своје сопствене светове и системе.) Појава тих књига о филму, дакле, до које је дошло У
' тренуцима очигледне кризе нашег „аутор-
ског филма“, значи с једне. стране и кризу саме критике (која је, у једноме тренутку, престала да се потврђује. кроз откривање аутора), а с друте стране то истовремено значи и тренутак истинског самопотврђивања те критике (која је, одједном, „осетила потребу да се и сама потврди кроз откривање и дефинисање свог сопственог погледа на филм). Истог часа, у тренутку кризе аутора, као и у трепутку самоосвешћивања критике, поче ле су пуцати дугогодишње везе између појединих критичара и појединих аутора, почео се распадати њихов прећутни десетогодишњи савез — то је, без икакве сумње, почетак једног новог креативног врења, на плану читаве домаће кинематографије! ..„Осамнаести пулски фестивал значајан је управо по томе што је, на њему, дошло. до тоталног распада критичарског и ауторског фронта. То су на својој кожи, међу првима, осетили они аутори, којима је критика годинама доказивала своју оланост: Жика Павловић (чије је „Црвено класје“, својим академизмом, оставило прилично хладним многе присталице овог аутора), Боштјан Хладник (који је, с „Машкарадом“, први пут доживео апсолутни крах и негирање) или Душан Макаветев (који се с муком трулио да у Пули обезбеди безрезервну полршку номплетнот кри тичарског аудиторшума, кеме је судским путем било ускраћено да вили њетов нови филм „Мистерије организма“) | Традиционални савез између критичара и аугора, дабоме, може постојати и данас, али само ло одређене границе: док се јелноме филму не обезбеди гоаво на јаппо приказивање пол нормалним околностгма (тренутно. таква битка се воли за Фллм „Мистерије организма“ — уз чапомену ла је много ефикасније да се за права овог филма. ла се пред публиком појави. зоре убудуће професионални алвокати!). А опот часа, кал се неки филм појави ппел тубаиком и тоед критиком, сваки савез измеђи ктитичара т аутора престаје ла важи (није нимало случајно што оте голипе, у Пули. нтте било ни једног филма који би критика безрезетвно и листом при хватила!ћ. Коначно, критичари су се по ново нашли у ситуалији не само да се пзнова опредељују _ према појединим делима п ствараоцима, већ и ла глобално пренспитају свој властити однос према филмском медију — долази, према томе, опет, време домаће филмске теорије!
Слободан Новаковић
ћ Мирко Гаши
И злазак
дуте
кише чекао дугу
Дуго сам после | као дете под погледом
Река је нарасла. Мајке
Водо безазлена Кад се тркаш са временом Од извора ка ушћу
Храниш се светлошћу
Мој пријатељ Орфеј свира на лири
Веровао је да су ме звоници
Великих градова звоњавом оглувели.
А ја сам поред реке чекао на излазак дуге
У мојим очима весталке су потпириле пламене
Мислећи да су ме песмом опчиниле сирене
Дуго сам чекао на излазак дуге
Поред реке
Сваког. сам трена очекивао да видим како
изгледа хаљина
Неба
Водо огледало свега
Водо јача од свих стега. Желео сам да видим лице Сањане лепотице
И у коси влати
Од жита што се злати . | у Све док се не сетих да је мој пријатељ Подримја. Рекао да лепота није лепота ако своју Нема ружноћу . '
А ја нисам знао како је ружно чекати Дуго
После кише
Певаће обојене капи.
ПОНОРНИЦА
Настала си из самртног пољуту Неба и земље
У време кад је у аду Еуридика Испевала безброј песама
Док је Орфеј спавао свој камени сан Тврд и чист као дан
Мрачан и густ као тама.
И муње су севале громови свирали опела А ти си мирно расла и текла
Текла и расла: кроз времена
Сунце се старало о твом гласу и стасу
И гиздаво си промицала
Кроз планине и горе —
Живела си као и увек да загрлиш море.
Тада је Еуридика запевала умилније „и сисари јаче
Орфеј се није будио
Небо није престало да плаче
Тром је ранио земљу
А ти си кртиио залутала у рану
Нешто се с тобом збило
Нешто што ниси знала
Пожурила си омамљена
Песмом Еуридике
Између твојих обала
Да успоставиш мир.
Небо се над тобом смањило
И настала је трећа обала
Да свадљиве две не буду без моста Поцрвенела си од стида што си се повела За Еуридикином песмом
Сазнала си да њоме буди свог Орфеја
Из сна
Залутала си.
Заборављена била си под корењем биља
И дојећи та осетила си се мајком
Даривала: си своја чеда лудим мирисима , и бојама
Од којих су се пчеле разболеле
Суние помрачило сном
И звезде падале с неба.
Одапела си своје лукове
Орфеј се будио омамљен песмом Еуридике Твоје стреле нису сломиле окове. ; Онда сг Орфеј умио у твом кориту Запевао и песмом разбио опне:
Пут до светлости био ти је отворен.
ЉУБОМОРА ВОДЕ
Кад река пољуди поток Умире тамо где увире Смрт чини оток
На реци се потоци мире
После пољупца реке и потока Излети феникс из ока
Па лети лети
По времену
Да јави о једној смрти и једном рођењу.
РЕКА ПЛАВИ ПОГЛЕД
пр еви стрепњу из камена ноћи
ека суза ископаће корито
0264 ће њиме прошетати
б16аа птице да настани зенице
| пожару срца и гарежи
ОРИ ЕН сне што браздају лице
НЕ ока стеже бреме крвотока тве дана лежг тама.
Са албанског превео аутор
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ б