Književne novine

г

"срет писаца имао

ОВСТОДИШЊИи Осми, сад

а „већ Е чиснални, ан Октобарски а: ре ; је доста. уот му: „ДУу% стварања — дух Зуи ротнјЕ ња". Ова тема је омогућавала књижевне разговоре и разговоре о књижевности из свих углова. Међутим, ова општа тема, која је била наслов разговора првога

дана, разгранала се другога дана одржа-

"вања сусрета у дискусије вођене и за че-

тири округла стола и ови а320в0. епосреднији, интимнија, на тне ораси а контактима који екс катедра никада не могу да се успоставе, показали су се као нов квалитет традиционалне октобарске манифестације м хао могућност да се, су. срети убудуће више развијају у овом

“Теме округлих столова биле су: „Ми-= тологија стварања и митологија арања: у књижевности ХХ века“, „Језик и стварање", „Писање — чин наде, отпора и стварања", „Авангарда — непрекидна светина света".

" Мада су за свим столовима вођени разговори који су текли од изграђених пледоајеа и сублимираних ставова, о "структурализму, линзвистичкој поезији, филозафија У литератури, до упадица, врцавих досетки “ инсистирања на атрастивпом — чини се да је најживахније ипак

:ло за столом где се говорило о авангарди. Авангарда је свакако појам који је' писце највише привлачио и нудио им најашиг могућности за стваралачке исповести. Разговоре о авангарди надахнуто јегводио Душан Матић. а -

мрпвцу.

ПЕСНИЦИ

БЕЗ РЕВОЛУЦИОНАРНОГ ДУХА — ОСРЕДЊИ ПЕСНИЦИ

НЕМОГУЋЕ ЈЕ замислити, песника који би се целог живота, па и у младости, држао разборитих граница уског конформизма. Мислим да: је бар 200 последњих година, од 18. века, књижевно стваралаштво у Француској уско везано за револуционарни дух. Песници кол којих нема ни трага револуционарног духа су, по, мом мишљењу, осредњи песници, бар кад је реч о француској историји књижевности.

Симе дакле, до питања које је веома слично једном од ових о којима је реч на

„оком састанку, питања које се намеће духу

који настоји да размишљао судбини књижевности у својој земљи и уопште у свету. Пошто је стваралаштво песника и, писца У“ ошште,..као. што смо рекли, повезано с револумионарним духом, шта бива са стваралачким духом песника или писца у земљи која је извела своју револупију» То није случај“ са Француском, то је случај са Југославијом. Ја

„долазим из Француске и постављам питање:

шта је поетско стваралаштво као револуционарна појава у земљи која је извршила своју

револуцију, ако се песник у основи слаже с режимом земље у којој живи. Да ли ће тај % искључиво

песник бити осуђен на то да пише песме у славу стања у својој земљи» То би било оно што је у 18. веку у Енглеској „био „песник — лауреат". Песник — лаурезт у Енглеској је бивао крунисан — Како бисмо то данас рекли преводећи то на олимпијски језик — прве године бронзаном круном, друге годи“ не-сребрном, а треће златном круном. РЕЗУЛТАТ је био ла је његово песничко стварање пресу шило, Сигуран сам да је то довољно да се т ик елиминише. + Алибтатате остаје без одговора. Питање детаје без одговора јер би било сувише лако кад би ми се одговорило онако као што су то“ неки већ учинили у приватном разговору: револуција никад не престаје; после Оена револуције долазе друге за које тај Е а: ради." Допуштам такав одговор, али. он, 2 може потпуно да задовоњи један „тежа, дух, један дух Који поставља велике за теве. Мислим да би то питање требало ПРИ | : „И ево идеје која ми је пала на паме Г У. трос, док сам слушао разне говоре Ио Е размишљао о њима. Чини ми се да би у врло корисно ла се постави табво питање, 5 довољно прецизним потпитањима, Кој о могли на крају ових наших сусрета КИ чки саставити; па ПА вју. сунњ рање у земљи која Кеа ; огао бих да предложим на „ И еакну одбора часописа УБвРОНЕ ето се стим слажете, да се један ањУ То ће бројева часописа Повлен ан јећи да би мени ИЈ а ее да поново даИЕ пута иекнувоПадеж н песни их а 1965 године, али их јавили у нашем броју из Пре а овде има и младих, МОЈИ а лојвне у том брог ли пре шест голина "с Ту повећеном. југословенској „књижевности Радовао бих се кад би поново Изи паса ~ тетослевенској књижевности, 1 5 оре уррет као што је овај о рецимо, једном проблему

којем данас расправљамо,

Пјер Абрахам

ТРИ РАЗЛОГА (6 ЗА СТВАРАЛАШТВ

Е аралаштву као. супротстав“ МИСЛЕЋИ о си слоја, три могу зноста У ја 5. _три слоја која су, и вечна. упротстављања, имају некакву

и "присутна, ш 4 према рт засновану, лосвоју унутрашњ , 5

гику.

Овогодшињи Октобарски сусрет окупио је преко тридесет писаца, преводила“ ца и издавача из иностранства, четрдесетак писаца из републичких друштава и удружења и знатно више него раније књижевника из нашег Удружења.

__У оквиру Октобарског сусрета одржан је и састанак у Југословенској ауторској агенцији, чија је сврха била да се пронађе ефикаснији систем приказивања наше литературе иностранству. Показало сг да се превођење наших књига у иностранству сводило, највећим делом, на личну иницијативу и контакте који су, наравно, били од користи али не увек и: од највеће користи, тако да спискови књига наших писаца на. страним језици“ ма не представљају и списас наших најбољих писаца. У жељи да страни издавачи и преводиоци добију реалнију представу о нашој литератури, на састанку је одлучено да Удружење књижевника Србије заједно са Југословенском _ ауторском агенцијом покрене један часопис, информативнег природе, који би учинио да на'мих књига У иностранству буде више и да њихов одбор буде бољи.

У овом броју објављујемо колаж састављен од одломака реферата које су на тему „Дух стварања — дух супротстављања“ одржали Пјер Абрахам (Франиуска), Ингеборг Дрееиц (Савезна Република Немачка), Тарас Кермаунер (СР Словенија) и Зоран Гавриловић и Зоран Мишић (СР Србија).

Први случај је најопштиви, разуме се, јер У свим разговорима овакве врсте мора се поћи од најопштијег. То је супротстављање према ономе што су немачки класични филозофи звали објект, оно што се иначе, у нормалној терминологији, зове живот, или стварност, или. Како год хоћете. Суочено у том свом првом, најопштијем, слоју са животом, са објектом, стваралаштво је антитеза и живота и тог објекта. Антитеза утолико што покушава да, стварајући облике, упесе ред У хаос који се зове објект.

То је један слој вредности који се уздиже над објектом, то је покушај људи, од првог поетског стиха, од прве поетске мисли, од "прве метафоре, да сведу свет на хумане вредности. Покушај драматичан, покушај несумњиво осуђен на успех уколико се верује у хумане вредности, и у исто време покушај који показује да хумано, људско биће, суолено са светом ван њега, с реалношћу, покушава да створи једну своју сопствену реалност. Стварајући ту сопствену реалност, стварајући тај низ облика који се зову уметничко стваралаштво, · човечји дух је створио један други

= и налити равне аи он ан трн таи

него се супротстављају свом сопственом животу, Уметност је антиживот у најплеменитијем и најлепшем смислу те речи(...)

То је, чини ми се, други необично важан тренутак постојања уметничког стваралаштва, разлог за уметничко стваралаштво.

Трећи разлог, последњи, то је разлог који брине не само ове генерације — а ове генерације веома брине — но разлог који је бринуо и многе прошле генерације. То је суочавање, супротстављање уметничког стваралаштва — то значи стваралаштва које своје облике уноси у нове вредности — с дневним, прагматичким истинама живота, које се најчешће обликују у политици. Политичка истина је истина тренутка, уколико је истина; уметничка истина је исказивање хумане потребе за преовлађивањем животне окрутности. То су два тока, два трајања која имају разлога да буду у сукобу. Јер политика, политичка мисао, политичка пракса врло често, и најчешће, тежи да своју ефемерност преобрати у вечност; то јест да свој систем мишљења, да своја схватања наметне оном духу стваралаштва које никад за дневно везано није. Унутрашња драматика политичке мисли, која се супротставља духу стваралаштва, чини ми се, састоји се у томе што политичка мисао, било како формулисана, тежи ка догми, Тежећи ка догми, она мора, у првом свом сусрету са стваралаштвом, да се том стваралаштву наметне, Бојим се да у неким просторима и у веким историјским епохама, врло видно ни врло јасно, та тежња, та узалудна тежња политичке мисли да се наметне стваралаштву, има веома много успеха. Дијалог уметности са смрћу, са објектом, успешнији је по уметност но њен дијалог који води с прагматичиом истином своје сопствена реалности.

Питање је за мене: како изаћи из тих дилема и из тих противречности које непрестано чине јаз између стваралачког обликовања и политичке прагматичке мисли» На то пита ње је врло тешко дати одговор, заго што се то питање мења од епохе до епохе, од тренутка до тренутка, носећи стално у себи од» ређену драму. И носећи ту драму, уметничко

стваралаштво — у овом тренутку, у овој релацији: уметност — политика, уметност пракса живота — вреди толико колико се

успешно супротставља ономе што представља низ догматских, низ унапред датих политичких и идеолошких вредности.

Зоран Гавриловић

НОМО ГОРрЕМ5 И НОМО РОШТЛТСИЗ НЕ ЧИНЕ ЧИТАВОГ ЧОВЕКА

КАКО СУ НАМ СЕ први кораци дадаистичких игара чинили некад смелим, вратоломним, ван свих. правила, у раскораку с тактом који су давали малограђански свирачи! Како су нам се гневне социјалне лароле чиниле некад убојите, способне да повреде тај исти малограћански слух! Шта се збило с тим играма ис тим гневом» Где је смелост некадашњих играчар Где су дегдашњи гневни млади људи» Утопили су се у малограђанштини и конформизму. Далаистичких игара малограђани се на "једној половини света већ увелико играју, а на другој половини соц-литерарни гнев већ. се одавно преобразио у малограђанско блаженство сопијалистичког реализма. Додајте поп-арту мало патетике, а соц-арту мало хумора — и видећете како ће се две велике силе убрзо наћи заједнички језик и у уметности. Ма-

ИМА ли У НОВОМ СВЕТУ КОЈИ ПОЧИЊЕ ДА СЕ ОБИСТИЊУЈЕ МЕСТА ЗА ЧОВЕКА КАКАВ ЈЕ ДОСАД

БИО САМО ФИКЦИЈА2

свет. Тај други свет је оштро супротстављен том првом свету, и тако супротстављен он постоји као вредност за себе,

То је тај први, најопштији, _ дедуктивин тренутак из којег се могу извући некакви: конкретни закључци (. . .)

Чини ми се да супротстављање смрти кроз читаву историју уметничког – стваралаштва представља не само психолошку потребу љу“ ди да превазиђу један трагични фепомен живота као што је смрт, него да, у исти мах, стварајући, створе једно друго време, једно време које је различито од историјског времена. Постоји историјско време, које се лепо учи У уџбеницима, и постоји уметничко време, време облика који имају своју сопствену судбину, · свој сопствени смисао, апстрактан, покаткад и трагичан, али који постоје као један низ вредности које демантују историју. Аристотел је, чини ми се, то наслутио, а читава историја људског духа, по мом дубоком уверењу, то трагично уметничко време, у антитези, у сукобу са историјским _ временом, потврђује. Смрт је крај, а стварање облика те неко људско пројицирање у нешто што није крај. Људи се стварајући облике не само супротстављају малочас поменутом

објекту |

лограђави свих земаља ујединиће се. То ће бити — ако дотле ова лопта не препукне од буке и беса — крајњи исход свих љутњи и свих игара. ; Али није ли то оно чему, у крајњој линији, теже свуда у свету и ћото Јидепз н ћопо ро ем» Није ли њихов заједнички идеал да усреће човечанство, да му пруже оно што жели: хлеба и игара» Оно што су радили личило је у почетку на скандал. Изгледало је да их малограђанин неће хтети. Све му се те чинило, и те игре и те љутње, неприступачно и гнусно. Он је чуо само како га грде и како му се подсмевају. Није схватао да су им у суштини идеали исти: да и они жуде, каои оњ за савременим животом, за кичом и за благоста» њем. Схватио их је коначно кад су му рекли, као оном Молијеровом грађанину-племићу, да је све што ради од јутра до мрака сушта уметност, поетски и политички чин, флуксус, Хепенинг. Како да их не прихвати и да не заигра њихозу игру! И он је брзо научио правила игре, увидео је да нису ни тешка ни непријатна. Нотло Тиделз и ћото ронисиз могли су да ликују: испуњава се. најзад, пророчанство да ће поезију. и политику прави“

ти сви.

|

опита

Има ли у том новом свету који почиње да се обистињује места за човека који није: ни ћого Јидепз ни ћото рон сир Али које,

заправо, тај трећи човек» Је ли га икада било»

Није ли он фикција једног доба у којем су се привиђали духови» Зар се његов глас икада чуо2г Није ли он одувек ћутао, или му је позив одувек био тај да говори у пустињи»

Ја у тог трећег човека верујем. Макар он и не постојао, макар ја морао и у непостојеће веровати, Верујем да живот није лудакова прича, да свет у којем владају бука и бес није прави човеков завичај, да игра: и гнев вису његов прави позив. Да ћотао Јџдепз и ћот ронНсиз не чине целог човека. :

Прошло је већ доста времена откада су се ћото Јидепз и ћото рон сиз решили да смене социјалистички реализам и измисле вешто ново што ће их обојицу задовољити. Донели су на свет сопијалистички модернизам. Чудан неки хибридан стил, у којем се тобож играло, а све се политички мислило, унутрашњи монолог служио је као говорница, а надреалисгичке слике као говорнички украс. Штете које је тај стил нанео непроцењиве су, Али се он одржао на цени, нико се није усудио да га сруши.

Оно што је тада био социјалистички модернизам, то је данас нова левица. Ното 1идеп5 и ћото роћси5 нису више апологети; постали су- критичари, И сада се, као пре петнаестах година, гледа помало с подозрењем на њихов нови подухват, али ће ускоро добити признање и похвалу, о томе нема сумње.

А ћото поуџ5 и атз5 поуа живеће, као и угек, другде. Где их бучни и јаросни це траже. На местима врлетним и непривлачним, гле тек почиње права игра, у мирном средишту света који се окреће.

Зоран Мишић

АВАНГАРДА ВЕЛЕИЗДАЈА СВЕГА

ДАТОГ

АВАНГАРДА није слобода него њена могућност, која, међутим, у себи такође носи не само могућност, већ и реалност

неслободе; све авангарде се, кад се реализују, претварају у затворене системе насиља, н педагошких Очева, чиме, ипак, није речено да су зато већ унапред конзервативне, не, нипошто, Тек онда кад се стеврдну, рађају се н њихови гробари. Зато авангарде нису запимљиве као програми и системи, па макар амаз!-спонтани, него је вредна отворена нисторијска пракса у којој авангардисти учествују, игрива и непрограмирана производња света у "којој сарађују. Масовни нозконформизам данашње омладине који се одупире — свету старијих, па се зато програмски друкчије че-

шља, облачи, говори, понаша, у односу на. свој систем је страховит, фаталан конформи~

зам који захтева исто тако потпуно прилагођавање бунтовничким правилима (зовемо их мода, али нису само то у рђавом смислу речи, него реалан социјални систем) какво тражи

год становника данашњег свега индустријски

тип продукције и тоталитарне државе. Творење слободе као основне човекове потребе отклања дилему између конформизма н нон конформизма; уместо лозинке против (контра) покушава да праксом твори друк• чије Друкчије нијени против ни з а. Напросто је друкчије. Оно је на стањивање у оној распукливи датих система, о којој сам говорио раније. Оно је непрограмирани свет. Оно је мутација кбја са не може прогнозирати, јер се увек одваја од зажељене, Оно је сваки чудесни тренутак, мог живота — од мојих сопијалних реаклија ло осећајних трептаја — кад ми успе да нечему будем . неверан: Идеји, Себи, Традицији, Континунтету, Револуцији, Моралу, свему стабилном и.по.себи разумљивом, и крутом и вечитом: Кад изневерим очекивања мојих, исто“ мишљеника н противника, кад ме. баци. на колосек .- који. се не. може описати „ни као круг ни као елипса, већ као нешто замршено —--наравно замршено у односу на наше дотадашње знање о геометријским лиховима,' о правилности осећања и социјалног реаговања, Фантастична: шанса п судбина: издавати традипију с авангардом и авангарду с традици“ јом, бити од једне и друге, а читаво време држати шипак у џепу и тај шипак тренутак затим гурнути обема спасилачким покретима под нос. Боравити у свету који ни у чему није спасилачки, не ангажовати се, дакле, У погледу овог или оног есхатолошкосотеричног циља, а он је увек својствен како авангарди тако и традицији, бити у односу на захтеве таквих спутавајућих – Покрета неангажован, али се ипак и унек „ангажовати“ у превирањима тренутка и времена, праксе и историје, теорије и мисли. “ Дакле: не ангажовати се, јер ангажман значи везивање, а везивање је :лужење затвореном систему: структури. Живети без неприкладне дилеме; ангажман неангажман, Учествовати у свету, 'по. сваку цену, и што више произволити, борити се, тући, негирати. и признавати, чак молити, бити понизан према чудима овог света, према величини жртава и херојских чиноза и. одличних укуса и чаробних боја и човекове. радикалности, а истовремено бити ипак,у. пајвећој мери бестидан, сумњичав, оштар, једак; бити, дакле, пластичан и убилачки, размек“ шан и горак, да би у лудом вртлогу искуственог, непредвидљивог, прожлрљиво-аскетског, поданичко-освајачког, бризгавог и разбризга-

ног, ·хетерогеног, разликујућег, тражећег, бе- '

жећег и 'ловећег побожног оргазма налетео на "мутацију Која је веленздаја свега датог, бившег и будућег. ' 5 РРии . – ' . » , ' „зе

Тарас Кермаунер Уна вама

Наставак на 9 страни