Književne novine

И а ми

ПИСМА ХРЕДНИШТВУ

српскохрватског језика

Цењени другови уредници,

Шаљем вам један подужи наџно посвећен отвореним и „затвореним“ пнтањима нашега књижевног језика за који верујем да може унети мало више јасноће у стварна стање ње“ гово, па вас молим да га објавите у два-три наставка, у

После вишегодишње камлање у Хрватској, У којој је суделовао велики број лингвиста, писаца н других културних радника, превладало је уверење о посебном хрватском књижевном језику. Одштампан је м нов Хрватски правопис који, мада није одобрен, неки листови употребљавају, У другој половини октобра Пелагошки савјет СРХ потврдно је своју ранију одлуку да се у школама језнк зове само хрватским ммепом, али се Србима у Хрватској препушта да донесу одлуку о имену језика за српску децу, Ако је тачан цитат у НИНЊУ број 1060 ол 2. маја 1971. из којега сам (с тргнуо реченину нз пера најпознатијег хрватског лингвисте Јрудевита Јонкеа — да је бит но „да знанствено можемо утврдити постојање драју народних и књижевних језика“, онда се може рећи да је доведено у питање но оно што иикад досад није било спорно: једност наролнога језика Срба и Хрвата,

У Босни и Херцеговини је јасно опредељење за име српскохрватски (или хрватскосрпскн) језик и прожимање двеју варијаната, У припрема је школско издање правописа које би важила само у БиХ. Не забрањује се екавски наговор, али се за службену употребу тражи ослонаџ на босански говорни језик који се оллинкује ијекавицом, Политички чиннопи залажу се за такав развој.

У Црној Гори има екстреммих заговорника носебнога _ нрногорског језнка и свеколнкога културног разграничења са српским народом, али се чини да је већина културних и политичких радника 859 то да остане службено име српскохрватски језик (неслужбено је увек било, а и сада је, српски) уз сваковрсну културну узајамност са српском културом по сарадњу с културама других наших нарола

Мзузмемо ли несретно срочени Предлог за размнширање УКС који се појавно 1967, године након Декларације о положају но нмену хрватекога књижевнога језнка, у Србији је било не еамо мало кампање (што је добро!) већ и мала разговора и полемика о књижевном језику из кајих би се дала видети србијанска језичка орџјентаџија (што није дебро!). Вило је истина, позивања на књижевнојезичке договоре у Бечу 1880. п Мовом Саду 1954. године, из којих 6н се могла закључити да Србија остаје верна поговерима н заједничком имену језнка. Како је Бечки договор, по моме мишљењу, бар јед-

| ним својим делом доведен у шттање захваљу-

јући погрешној оријентанији нашнх србијанских делова средином ХТЕХ столећа и како је Новосадски договор (који, премда је у основи еправан, садржи доста непреџизних тврдњи) отказан од стране свих културних инетитуција у Хрватској, ваљало би — особито после Кочгреса културне акције — озбиљно са позабавити питањем шта да се ради у овим (не)приликама, Пошта не припадам ниједној познатој културној институцији, принуђен сам да вам се с овим својим размишљањима јавим некључиво У своје лична име, Свестан сам да ми то не нзе у иприлог, али сам уверан ла би ово моје казнвање не само мегло умањити ћутњу о књижевном језику већ м унети мало више светла у нека значајна питања његова, Биђу задо“ вољан ако се у „Књижевним новинама“ но друтим нашим лнетовима појаве п полемички нанем, преко потребни нашој културној јавност".

Београд, 3. новембра 1971.

Бранислав Брборић, профгсор Београд, Лазе Лазаревића 4

(дужбено име језика, два изговора и два писма

АКО БИСМО утуком на утук, у овим бисмо тренупима свој језик и службено попово прозвали српским књижевним језиком, Гребало би плак да останемо верни досадашњем пазиву; српскохрватски књижевни језик. Заштог Не упуштајући се потање у разлоге хрватских лингриста и културних радника (које могу разумети, али не 1 прихватити као путоказ за наше понашање) да евој језик назову само хрватским именом, позивајући се при том на неотућиво право сваког народа да свој језик зове својим именом, сматрам да је за Србе пн у ужој Србији мудрије да остану при досадашњем двочланом називу,

И политички чиниоци у двема политичким јединицама југословенске државе, у којима је српски народ већински, у покрајини Војводини и републици БиХ, медвосмислено су се изјаснили за досадашњи двочланм назив. У обема овим јединицама са српским пародом живе повећи дедови

"хрватскога (не спомињем овде и друте на-

роде, муслимански и прногорски, јер до сада њихова имена нису улазила у. назив језика), па је такво изјашњење сасвим разумфиво и оправдано. У тзв. ужој Србији живе у огромној већини Срби, али ну њој има, доста Хрвата, нарочито у Београду, те бн и то могао бити довољан разлог за наше недвосмислено _ задржавање _— двочланог имена. :

И ми бисмо могли рећи да је неотућиво право српског народа да свој језик зове стојим именем, али је исто тако неотуђиво " његово право да има, без обзира на ре-

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „У ГОРИ РАСТЕ ЗЕЛЕМ БОР"

публичке међе, јединствено име свога књижевног језика у мелој држави, Како је у постојећој националној но политичкој констелацији, чини се, једино могуће име српскохрватски језик, вађа то име н задржати, без обзира на то како други поступају, Други нису ни надлежни да брину бригу о књижевном језику српског народа, осим ако својом слободном вољом не пронађу интереса да у тој бризи с њиме сарађују. Ако се уставним амандманима Србије прихвати назив српскохрватски језик, онда ми се чини логичним да тај назив, наравно у службеној употреби, важни за све Србе ма тде они живели.

У овим је тренуцима неопходно ојачати свест о двојности српскога књижевног изтовора: о скавици и ијекавици. На екавском изговору свој књижевни језик остварује око 65% свих Срба, а на ијекавском око 35%, Било би, разуме се, најбоље да српски народ има јединствен књижевни изговор, али су прилике да се то оствари пропустили наши србијански дедови не држећи се Вукове лингвистичке мудрости п политичке далековидности. Стога данас Срби у Србији пишу екавски, а изван ње ијекавски. Немогуће је постићи да Срби изван Србије, све кад би то и хтели, почпу писати екавски јер тамо живе измешани с народима којт товоре и пишу ијекавски, Тешко би било постићи да Срби у Србији потпупо одбаце екавицу и пригрле само ијекавицу после толико тодина. Згто ће ова двогубост и даље живети.

Користећи се културним добрима матичпнога дела свог народа, Срби су изван Србије наквикли на екавицу и не осећају је као нешто туђе. Разлози друте природе учинили су да Срби у Србији често осећају извесну одбојност према нјекавипи. М интересу је јединства српске културе и нашега књижевног језика да се та оОдбојност што пре и потпуно разбије. Стога. би било пожељно да београдски листови, када доносе целе текстове или само наводе делове текстова ијекавских аутора (били они Срби или припадници ма којега друтог народа који пишу ијекавски), буду крајње пажљиви и толерантни: да их доносе потпуно тачно, без измена и меша» вине. Било би такође пожељно да писци и новинари ијекавског порекла, били Срби или не, пишу своје текстове ијекавски како би се људи у Србији свакодневно сусретали с ијекавицом и навикавали на њу.

Како је очито да се целокупност српске културе може очувати толеранцијом и сталним прожимањем, мора се у Србији учврстити толико неопходна свест да је и ијекавица српски књижевни изговор. Србијанске ловине пи књите читају се масовно и изван Србије, па то њихову тиражу пе би шкодило, „Полнтика" и „Вечерње новости" су, па пример, дневни н свакодневни листови у БиХ и Црној Гори, па и у пе ким срединама у Хрватској, те би им присутност ијекавских текстова уз екавске само користила. То вреди и за уџбенике, поготову средњошколске и универзитетске, који се користе м изван Србије, За сада само читанке, осповачке и средњошколске, доносе ијекавске текстове, а сви су други уџбеници екавски, Пошто би било незграпно мешате наречја у једној књизи (осим кад је пише више аутора), онда би одређен број уџбеника требало штампати само ијекавицом, Ако тако не бисмо поступали, могли бисмо утирати пут могућем распепу књижевног језика српског народа п стварању двају, или више, српских језика. А то би било штетпо, Не сме се допустити да екавица и ијекавица постану камен смутње унутар српског народа, ако су већ постале каменом спотицања између Срба и Хрвата.

Како је познато, на ијекавском изговору свој књижевим језик, осим огромне већине Хорвата и значајног дела Соба, остварују Црногорци и Муслимани, Хоће ли се ова два нерода, задржавајући име српскохрватски језик, сматрати сувласником једнога књижевног језика са српским пародом, пошто су се хрватски лингвисти

и културни посленици определили за ЈеА-

|

| | | | | |

АНТОНА ВРДОЉАКА

ночлан назив и пуну књижевнојезичку по-

себност, или у обзир долазе н какво друге комбинације, пије моје да процењујем, а јеш мање да. саветџујем и пророкујем. Ме. ђутим, не верујем да деоба икоме користи.

Када су у питању ћирилица и латиница, ствари слично стоје. У последње се време појављују људи који предлажу „да се ми Срби вратимо ћирилици". Пред очима ми је „Гласник Српске књижевне задруге" бр. 5 од 20. јуна 1971. године у којем су изложене беседе на 64, редовној скупштини СКЗ одржаној 17, маја ове године, Ту је било „еуфоричара" с таквим и сличним захтевима, али и разборитих људи што тледају даље. Један од беседника, Душан Трифуновић, рекао је на тој скупштини да СКЗ „треба и мора да искористи ЖУдДЊУ и потребу тренутка за српском књигом и за књигом писаном ћирилском азбуком", Тој је изјави следио коментар председавајућега, друга Војислав 7. Ђурића, у којем се каже: „Чини ми се да у предлогу друга Трифуновића има једна велика опасност за срнеку културу: затварање у ћирилицу. Српски је народ, подсетићу вас, мада то није нарочито потребно, и ијекавац н екавац, али и ћирилићар и латиничар од памтивека. Носно је Стевап Првовенчани круну из Рима, нако је био одевен по византијској моди, а на вовцима српским у средњем веку писало је подједнако ћирилицом и латиницом, Део српске културе у Дукљи латинички је или ба рем добрим делом, ми латински и латинички. Подсетићу вас на извесне српске писце који се зову, па пример, Змајевић, који је писао латиницом мо српским језиком. За мене, не говорим у име Председништва, него у своје име, као културни историчаћ, за мене би било врло опасно инснетирати на једном пнему. До сада, бар у неторији срнеког народа, на томе није било инсистирано, Сигурно, појављују се други проблеми — прогона ћирилице. Тада треба дићи свеј глас, али не да српски народ врши заузврат трогон латинине, која је такође и његово пнемо".

Било је захтева у неким београдским листовима да Телевизија, Беотрад укине латиницу и да се хиљаде и хиљаде писаћих машина замене ћириличким. Ово друго је немогуће, а оно прво не би ваљало учинити. Можда није требало да ТВ Беотрал почне латиницом, али би после 1015 тодина било штетно таманити латиницу, На то смо сви навикли, као што смо навикли на „Политику“ писану само ћирнанцом, Телевизија Титоград ионако је узела ћирилицу, то може и будућа ТВ Ниш млин која лрута, а Београл „нека руке шири свима", нека мало комбинује, ако је то технички могуће (изгледа ла јест јер се текстуадин лео позорттних комалл лопосн ћирилицом), ман нека уведе ћиридицу у дтуги програм, али укилати латиницу не би ттебало, Стпека се култупа пе сме ослањати „на жудњу и потпебу твог нутка" већ па тоалипионалту по вечну лтојност која је очигледна.

На оно, о чему је товорио Војислав ТЈ. Бурић, не треба људе само полесћати, пећ их ваља у“ томе смислу одгајати пи образовати. Имати ову лвојност јест по извесна тешкоћа, пли би за судбину српскога народа м целовитост његове културе "ај погубније било решење то би та тура» ло не само у изолацију већ н у растакање његова властитог културног и политичког бића у којему је та лвојпост толико уврежена. Само неговањем свести о хвојности свога | књижевног изговора и употребом

двају писама српски народ може оситурати јединство свога књижевног језика и мелокупност своје културе, а тиме оставити отворена врата несметаном коришћењу културних добара других југословенских народа (и не само њих), и обратно, културна добра српског народа бивају ближа но доступнија другим југословенским народима, и но сама њима.

Бранислав Брборић

витрине таи аи ДИ па репа ае аааваиа-—

Кокетирање

демократијом

Уважени друже Јеремићу,

Тек недавно, по повратку из иностране ства, прочитах чланак који је „Политика објавила још 14. ављуста, а у коме 16, тоном неуобичајеним за један „културни коментар“, његов аутор Мирко Милора» довић изнео о мени као писиу м човеку крајње абузивне и произвољне онвне, У том смислу ц политичке. Да ствар буде чуднија он јеповод за овај “ оваказ обра“ чун са мном нашао у мојим позоришљ пим текстовима објављеним у ча» сопису „Кораци“ (март-април 1971), тач« није = у мојој критици неких „новиж позоришних тенденција"! Мој одговор М. Мљу, из мени непознатих разлога (пи игноришући Закон о штампи), „Политика“ није хтела да објави, а одбио је да то учини, из мени углавном познати“ разлога, п часопис „Кораци" (чита сам, узгред, био један од уредника пуних пет тодина). Зато Вас молим да ми уступика мало простора за тедну кратку реплику _—" окраћену верзију одговора коли спомемуте редакције нису хтеле да објаве, а који дугујем јавности в = својој савести. Захвалан |

Милан Николић

Одтовор | Мирку Милораловић

Пледирајући за „демократију и слобо= ду мишљења" кад је реч о праву свекоамких кретања и појава у данаштвем театру да се мсказују мо егзистирају, мм мени ускраћује по слободу и право да о тим појавама мислим и говорим другачије него што он о њима мисли и товори. При том, док ја товорим псафирмативно само о неким појавама (покушавајући да разЛУЧИМ авангарду Од квазнавангардо), ; М. о њима пише без икаквих ограда пи о траничења, демонстрнрајући управо једно анархистичко, ненаучно и несопија листичко схватање н демократије н слободе уметничког мишљења н изражавања, Онда и није никакво чудо што моје меслатање са, рецимо, псовачким позориштем ман са другим „новим тенденцијама" којесе издају за авангарду, ато најчешће ни формално ни суштински нису, крсти као „неождановистичко схватање позоришта, уметности ми, ако хоћете, историје ин живота"! х Импровизујући и алудирајући, пажкајући и постављајући „опасна“ питања („Ако нам је доиста јасно које је то време. н која идеолопта стваралаштва...) а У немоћи да своју замисао о мојој политичкој дисквалификапији спроведе са мање фраза и уз помоћ бољих аргумената, џрн» лепиће ми иовешталу етикету да сам, след ствено мом неслатању са театром панике. суровости, дроге, секса и псовке — »отишао у најреакционарнију стр ју" и да сам „борац проти све. опште демократизације"!

Симптоматично је да М. М. није нашао за сходно ни да спомене да се, осим мене, против такве „свеопште демократи зације"“ боре и дасуу ту „натреакши онарнију“ мо „неождановистичку“ струју (у том истом часопису) отишли, рецимо, и један Стево Жигон, као н један Душан Михаиловић (да споменем само њих Аво“ јицу), У њиховим текстовима он је тако, ће могао да пронађе довољно „превазиЂенот" материјала за свој „демократски“ пледоаје, а што га је нашао само у мо тим текстовима, то је ствар његових но буда и његове савести,

М, М-а нервира лексика (без меовки) којом се ја служим у критици псовачкот позоришта, а не нервира га псовка у дек, сипи тог метог позоришта! Он је, уз те, и веома малициозан у“ настојању да по каже како сам 1а, поред осталог, и.незнаамца, па се хвата за сламку стог сопстве» пог знања о — месту боџавка. Петера Бај са. А сам не зна ни како се зове пајстарије позориште “ Србији!... МИ даље, питам га: по којој логипн је неко „борац против демокпатизатије" ако се не слаже, репимо, са „Косом" иди „Гробљем аутомобила"2 По којој логипи ови комади требл ла значе праве п добрс плодове демокпатизације, а не, репимо, њену мнегапију2 И по којој логици је неко псожал“ новист ако мислан ла „Ломача" преписује „театар панике по суровости“ '3ез абачра што је за то добила илгрллу2 Кал се још зна да „Ломача" товопи“ о нашој Реводу. цији, не треба се, по М, М.у, изненадити ни ако некоме ускоро плапе на памет ла прикаже мо комада под стентуданим нпасла» вом „Сутјеска“, користећи при том дух, спелства по идеологију — Калкуте"! По М, М-овом схватању лемакпатије, тако нешто било би чак и — пожељно.

Милан Николић СЛЕДЕЋИ БРОЈ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ ИЗЛАЗИ 11. ДЕЦЕМБРА

КАО ДВОБРОЈ 404--405

ВИЖЕВНРНОВИНЕ

[0

па па ви љодв утаје ла папина пљерењалећ паше енво деца АЕН даљи ита ет ааивав вв пивари таван тинетивиттиРи

а аи ранили њена

и