Književne novine

ва от и

НАКОН КОНГРЕСА КУЛТУРНЕ АКЦИЈЕ СР СРБИЈЕ ( и).

Наставак са 3. стране

тим, не може се пренебрегнути чињеница да је овакав скуп занемарио расправу о техничкој култури, култури радне средине, утицају савремених научних и техничких

оналазака на богаћење духовног живота У Јер, ови и још многи други аспекти заиста су од капиталног значаја за савремено живљење и за уклапање у модерне токове људског друштва, за подухват да се изађе из сопствене коже провинцијскег битисања, не само у оквиру Европе, већ н целог света.

Ла нисмо у заблуди и да се не би стекао. утисак о, по сваку цену, враћању воде на „техничку“ воденицу, показује и лодатак да је наша штампа обилато посветила простор својих стубаца еминентним културним, политичким и друштвеним ралпиџима, чија су нас разматрања баш навела на констатацију да се области каква је култура, прилазило на традиционалистички начин, док је активно учешће јединог техничког стручњака, инж, Александра Дедијефа, само регистровано на крају једног „Политикиног“ извештаја,

Несхватљиво мало простора је дато м излагању арх. Богдана Богдановића које се састојало у апелу за одбрану угрожене људске средине пи за избегавање грешака индустријски високоразвијених земаља.

о се поставе ствари онако као што је учинио Иво Андрић у краткој изјави рекавши да не прави разлику између материјадне м духовне културе, избећи ћо се будући ланчани неспоразуми, узалудно уизтубљено време н кретање у месту или зачараном круту.

Храгиша Радосављевић

ЗА КРИТИЧНОСТ И ДЕМОКРАТИЧНОСТ КУЛТУРНЕ АКЦИЈЕ

ЗАХВАЉУЈУЋИ Конгресу културне акције у Србији, неколико дана наша јавност је била у могућности ла осети како су м проблеми кудтуре важни, како ни наше друштво не можа без културе по без бриге за њу, и како за њен напредак треба учиннти више него досад. Идеја о конгресу такве врсте поникла је У Хрватској (наравџо, тамо би било речи о хрватекој култури), али је та идеја, како сазнајемо од неких културних радника окупљених на једном скорашњем састанку У ВУС-у, замрла зато што су је покренули интелектуалци који мису добро виђени код својих политичара. Код нас у Србији иницијативу су, међутим, и далн п остварили политичари илњ, тачније, политичари који руковоле културом, н то, наравно, уз помоћ извесног броја културних стваралаца. Не може се рећи да они то нису урадили ефикасно ни вешто = у чему су им, наравно, помогли и неки ствараоцн -— али баш зато остаје отворено пнтање;: каква треба да буде стварна улога културних стваралаца у културној акцији

_ „Судећи по томе како је Конгрес остварен, улога културних стваралаца у садашњој културној акпији је другоразредна. Ствараоци су бачени у сенку делимично захваљујући једној исувише широкој дефиницији културе. Будући да култура зависи од материјалних средстава, У културу су убројани н сви материјални чин“ чноџи, па су за културни рад мепали врло важни и прнередници, који су били позвани ла изразе своја мишљења о култури. Служећи са том истом логиком, зато што самоуправном привредом морају да управљају само култури људи, требало би да позивамо м културне ствараоце да говоре о развоју привреде, а то се, ипак, не чини, Привреда се, дакле, препуш“ та привредницима, 4 културу Културки радни“ ци деде с многим другима и немају могућности да буду самостални у свом властитом раду. Штавише, све врсте радника у самоуправном друштву, чини се, имају више самосталности него културни радниџи, ЕКенхова несамостал“ ност се заснива на њиховој економској завне“ ности, која се интензивно истиче, а из 6 про“ злазе зависности свих других Врста. ћије, пак, тешко закључити да је то туторство над културом веома штетно за њу и да је први корак ка њеном размаху, да не кажем и расивату, несумњиво, њено осамостаљење.

Културни ствараоци су били некључени из такмичења за улазак у скупштину, ту највишу државну институцију, па чак и у просветно"културна већа, зато што се то такмичење од“ вијало на нивоу општина, а оне су обично биле много више склоне да у скупштину нова већа пошаљу директоре гимназија и осмоголишњих школа него чувене писце и уметнике. Ти људи, упркос својим другим евентуалним вредностима, међутим, нису кадри да плани“ ају путеве нашионалне културне политике. То је, наравно, довело до тога да се укаже по треба да се планирање врши из неког другог џентра, а културни ствараоци су, на тај на“ чин, чак п појединачно, остали не само без помитичког него и без битног културног ути“ цаја на своју земљу. На срећу, таква ситуг“ ција није у свим реџубликама: у Македонији кудтурни радннџи, а посебно писци, заузима“ ЈУ врло висока места у поднтичким у културке-подитичким организацијама, а поготову У кудтурвим установама, као што су издавачке куће, радно м телевизија ита. Србија се, мећутим, помоћи писаџа добрим делом одрекла ни, ако се и налазе у пеким друштвено-политичким но културним организацијама, они тамо обично имају мезнатну улогу.

На Кангресу културне акције 1 нехотице дошло се до пегирања једног од ОСНОВНИХ. привиипа наше досадашње културне полднтике лвнентрализације у материјалном, друштвеном

"ни професионалном погледу. Истицано је нераз-

лучно јединство материјалних, друштвених и личних фактора, а код пас је то јединство фрапантно негирано чињеницом да постоје посебне организације које се баве овим елементима културне политике, За материјалну базу се брину _ Републичка заједница за културу, општине са својим заједницама м предузећа, едносно радне организације; 33 друштвени смисао културе м, посебно, науке и образоваа = лржавне установе, од скупштине до републичких и општинеких секретаријата за културу, а за персонална питања = друштвено политичке организације и форуми. Где је онда она снага или онај форум који ће обједиња-

ватн ова три доменаг Је ли то организациони одбор Конгреса, његов себретаријат или оно тело које се одмах након Конгреса састало да утврди задатке чијем остварењу треба најпре приступати Али та организација нигде није предвиђена у систему ·нашег самоуправног друштва н не би ли она била, кад би и постојала, административно тело које би одговарало јелном већ цревазиђеном добу нашег друштва» Тешкоће системског карабтера су очигледне по оне се не могу пренебрегавати у недоглед, Натраг се не може, а Конгрес се заложно за јединство нечега што је претходно било раздвојено,

Оно што културним ствараоцима највише смета нису пп тенденције да се било како материјално побољша њихов положај нити да се инетитуцнонално испуњавају задаци културног унапређивања културе, образовања мн науке, него исувише велика брига за персонални састав оних који заузимају места од првенственог змачаја за културу. Самоуправно друш“ тво зихтева одбацивање јединствене кадровске политике у култури им потпуно слободно конкурнсање на основу једног јединог критеријума: способности за одређену функцију. Кадровска политика у области културе се, међутим, 1 даље води и спроводи, наравно, тако да се политичко-идеолошка крутост м строгост често вреднују више од других, правих вредности. Такав кадровски однос према ствараоцима за-

У

СА ИЗАОЖБЕ У ГАЛЕРИЈИ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА — ПЕТАР ЛУБАРДА: „ЏУТОВАЊЕ КРОЗ НОЋ"

пажао сен у списку (званичних или полузваничних) _ референата м дискутаната на Конгресу, Организаторима ништа није сметало такво, неконкурентско, одређивање референата, које је онемогућило можда и способније и внспреније духове да активније учествују У раду Конгреса,

То н не бп била тако велика грешка Кад не би одражавала сталан однос према културним ствараоцима, Још није одумрла идеја да држава и званичне друштвене организације треба да имају и своје звацичне или бар по лузваничне _ културне _ ствараоце, _ Насупрот трима, у последње време, нестављају се мн опозиднонн писци, вредновани по истом, занестет“ ском критеријуму, али супротног смера. Ових других је све више и чини се да је њихов курс против званичних идеја, бар донекле, усмерен н из амбиције и рачуна. (Не сматрам да наџи“ онализам може да буде носилац прогреса, а других опозиционих идеја код културних стваралаца је мало.) Писци кој, пак, не воде рачуна о ветровима који одређују правџе друштвених кретања, остају у сенци, далеко од блицева, лишени јавне пажње, једном речју: писци другог реда. Штампају се, на пример, збирке критичких рецензија инфинитези, малне вредности писаца који било чиме умеју да скрену пажњу на себе, док претерано скромни писац који је добио Октобарску награду за студију о једном француском класику годинама не може да штампа књигу 0 другом француском класику! А такве појаве сигурна не говоре у прилог правилном развоју културе.

Већ пословична пејединственост | српских културних стваралаца умногоме умањује њихо“ ву способност да створе капитална дела сааремене културе. У Хрватској или Словенији они су много јединественијн 1, пред озбиљним тежњама од општег интереса, лакше занемо рују своје међусобне антагонизме, Код нас је, међутим, супротно, Сваки клан, група, кружок вуче на своју страну п своје резултата бележи кво. епохалне, а друге занемарује, прећуткује, омаловажава. У таквој ситуацији изгледа да би задатак од највеће важности сваке озбиљне културне акције требало да буде уједињавање културних снага, Чини се, међутим, да људи који су реализовали Копгрес културне акције п који настоје да из њега извуку максималне резултате, на то це помишљају. А у међувремену прва конкретна акција није потекла од њих, него од једне групе липгвиста, писаца и културних радника, који су предложили одржавање научног скупа о српскохрватском јеЗику. Тек уједињени, српски културни ствараоци би могли да приступе утврђивању стварно најпречих културних послова. Бе може се порећи да је последњих година доста урађево на проучавању пационалне културне традиције, али се та традиција често једнострано проучава. Насупрот иницијативама појединаца, мнепирисаних утипајима старих духовних усмерености, треба створити списак дела која најпре треба скупити, проучити, објавити, Велики део наше иационалне културне баштине стоји још написан ма другим а и крајње је време да се он преведе. Тек је неколико година како је, на пример, преведена Скерлићева лисерта-

ција, а ни до данас нису преведене дисертације

Љубомира Недића, Михаила Вујића, Иве Андрића, Миодрага Ибровца, Душана Милачића, Милоша Савковића итд. Недостају нам такође и монографије о многим великанима којима се

„српски народ може поносити, на пример 0

Миколи Тесли, чији се лик налази на инсигнијама ректора Загребачког универзитета н 0 коме је недавно „Хрватски тједник" писао истичући његову љубав за хрватску домовину 4 занемарујући припадност и приврженост српском народу. М за све те послове треба расинсати конкурсе, јер се „задуживање" појединих Лисаца за писање капиталних дела пока зало као погрешан пут да дођемо до истински значајних и неопходно потребних дела

Једна од идеја која је у последње време наишла на широке одјеке и одобравање УПр“ кос извесној двосмислености јесте идеја о ле метрополизацији културе, Већ сам термин указује на могућност да се ова идеја погрешно схвати. Мико не може негирати неопходност да се ојача култура у мањим срединама, У провинцији, у слабијим културним средиштима, али то јачање никако не сме да иде науптрб културе У главном граду републике, која не значи само његову културу, зећ по културу целог српског народа им читаве републике.

Сваке слабљење културе у „метрополи“ у корист мањих градова, свако развлачење и усит“ њавање устаљених културних предности значи слабљење културе у целнин н умањивање

њених највиших домета, Који служе као ме-'

рило ни за културно уздизање слабијих културних центара. А управо се то десило приликом расподеле републичких фондова за до“ тирање часописа н листова за књижевност и културу. Одвајањем извесних средстава — за дотирање „обласних“ листова но часописа њима се није много помогло, али се многа одмо“ гло „централним“ листовима н часописима. Занемарена је, чнин се, чињеница да централни часописи и, првенствено, _ једини књижевним лнет за књижевност п културу, преко својих иностраних претилатника, много чине и за ме“ ђународну афирмацију српске по ме само срп“ ске књижевности и културе.

Нема снгурно о културног радника у Србији који не би са радошћу поздравно сваку акцију за побољшање услова за култур“ но стваралаштво им за напредак саме културе, « баш зато треба настојати да се са раз них страна размотре све могућности 34 то побољшање ми за тај напредак, И неверовање да се може било шта изменити и веровање да се то лако може постићи подједнако су опасна и неплодна становишта. Пуна критичност о садашњој ситуацији п настојање да се културна акција заснује на истински демо“ кратеким принципима, међутим, могу ла по: могну да се, уз пуну подршку МА људи и највећих могућих материјалних срел“ става, учини највише што се може.

Драган М. Јеремић

ПАБАО ПИКАСО: ЦРТЕЖ ИЗ 1901, ТОДИНЕ

Орлођаћ Пађле

На вечери што се никад не понавља Млада му прилазим, радује се вину. Пиће га, вечерас под зеленим шатором Руменије од мојих образа. | Спуштених у земљу као у кревет.

Наточиће и мени мирисног вина

Где тод се у свој огањ затварају божури

И деспоти пробају укус трпезе. Дазар ће

Отворити врата да јесен, залутала однекуд,

Ко предјело уће у глинене зделе.

Млади мозгови слетели из гнезда.

Пуше се под погледом што на конаку блиста.

Гробна је тишина завладала када је рекао Да му у вучју крв,

Да му у лепршање плица,

Главном и жедном умачем хлеб. На. Косову Куша у сенке вишања без кандила, да, уће И мирисом меса разјарене славује слуша: Певају без сете из изгубљених шума!

Са мном девојка спава у ветру, Свила је главу на мојим поломљеним ебрима:; Дсли ме од см још. само прегршт њеког Бе даха! Има ли гаврана да се из загрљаја врађи. · орошен И без црних вести слети на јастуке2 Залуд су мени и три кондира. златна, Вино нас никад неће дићи У седло.

СТРАХИН-БАН

Који оно добар јунак трејс топуз |

И њиме удара раскрвављену тлавуг

Нагнан кроз поље ко се оно провлачи

Између уморних, спушкених зотника2

Који оно добар јунак сокола моси.на рамену2

Чијом кашиком посрка вечерњи мир

И пројаха у галопу, замаче у небо

Пре него сазру олује

И с брзим војскама се кључевима побију

Куда је пошао облизнут језиком зашјскима Косачи знају зашто Прахве га распукли. облаци С тајнама људским. Румено се јутро ојагњило, Паште коњи врани, . А крвник му проклет облежао љубу. Њеним се млеком пјани а ноћу и дању! Који оно добар јунак снагом плоди огаљ, Ура уста јој и недра мека2 еверство је разодева као јесен шуму, Под левом сисом ' Нежности јој разтони. вихор! Он Мушка прса не могаше спасти пн Да не залаја псето из сребрних вода, Да не уједе у зебњи свитања Тромости слатком учарана тела Са којих -су љубавници јалову храну » брали.

Ко у леденој барци сада чупа њену косу2 У тами вечној сигурно сте одахнули: Верни пријатељу, хрте Карамане, Говоримо о теби када смо издани, Пламна главо наше постојбине, Страхинићу, Утеха си наша у часу када праштамо! Ал св ниједна. права љуба нија окаснила И за вас из срца путир да напунп Када буди мужа на уранку, Када. ручак пред њега поставља!

Већ му је у срце змија умиљела, Нема ништа, осим хрта. и. њених уједа. У змајевом леглу има доста заслуга, Из загрљаја пуног сродства. са лазом Води жену начету тућим семеном.

СРБА ЗЛОПОГЛЕБА

Језше ти ветар жлати лишен говора. Најзад си стизао на мегдан:

Весници то су Новог живота из грла бегунца п: колевке Што понпре у људски жамор. По домовима те милују и прале. Ход твој не дотиче земљу. Је л казна: Не успесмо да. отворимо гвоздене двери Из којих се чују појања разна>

Ако се љутиш У нутрини храњеној дрхтајем саха, Негдг би море ударало у телећа, уста, Негде би нас птице попела на, коње Да при ниском сунцу разоримо им крус Ал ти стрелу- одапе из два одрвна. лука И погледом, далека ван света, Устрели осољеног вука!

Однекуд облаци — на леђима Кабанице црне; извор Почиње да бива. иверје тела: . ЖХећемо ли поново љубав ставити У, 1080ј, Ако св оглуше о ројење испод мишке. Јаблани које ти пред свануће дисање

· њшае2 Чекај да прво зарасте земља . Од мрачне и моћне бранећи те кише, | Чувај снагу и толотињу Омекшалих жеена, из матере блистај Јер ти предстоје ловине. те та са сећа у сваком честару И чека са храбрим пахуљцима на тасу: да измерите разорену снагу, Пса поред ватрг што снава! Можеш ко птица летети шумарком, Међу бедрима смелост ти даје глава

КВИЖЕТНЕВОВИЕ 4