Književne novine
навала амино
ПОЛАРИЗОВАНЕ ТЕМЕ
СЕКСУЛЛНОСТ и укус
УКУС, као стечена и усавршена способност разликовања лепог од ружног, одабирања лепог међу обичним и најлепшег међу лепим, спада у најизразитије доказе изоштрености чула, као прималачких елемената (рецептора), и усавршености можданих _ центара, као обрађивачког система (перпептора), оба у пуној зависности од сексуалне поларизације. Формирани укус је стање одреБене потребе сексуално поларизованог човека. Непобитна је чињеница да само правилно и потпуно уобличени човек, подразумевајући ту посебно његову полну сферу, може да прима одређени надражај и да га, преносећи та средотежним путевима, достави можданим центрима, тде је перципиран, обрађен, у осећај одређеног тона, захваљујући 60татим асопијационим процесима, у виду емоције одређеног квалитета и интензитета,
Чини се, пак, да се у анализи укуса заборавља на ове основне чињенице биологије човека, иако је он, и у тој области, од „крви и меса". Сумње нема, иде се путем недопуштеног абиологизма у тумачењу једне животне појаве. Да се то, на жалост, збива доказ је чудесно занемаривање значаја. сексуалности за стварање укуса и, самим тим, за пуно – естетотено хоживљавање. Међутим, ни у чему се сексуална узрочност толико не испољава колико у постанку естетских емоција, у стварању,“ одржавању и усавршавању укуса.
Не треба се при томе бојати: нормална сексуалност не ружи и не руши, она у човеку све УЗАНже и улепшава гради и надграђује. Временски, естетске емоције, створене путем интензивног дОживљавања, лепог, иду упоредо са сексуалним _ уобличаванем: _ оне интензивно настају с полним сазревањем, у пуној мери се АОживљавају у зрелости, а тасе се у својој динамици са утриућем полне активности, што никако не значи да пи потпуно ишчезавају, јер доживљено, по правилу, остаје као неизбрисива успомена, као блато дубоко покопано У нашој души, уживано као такво и у смирају нормалних процеса старења (биоморфозе), али присутно до последњег тренутка живота. МеБутим,, оно, што човек током <во| та живота није успео да мзгради, а нарочито да надгради, тетко да ће у старости моћи да осећа као драту успомену.
Потреба за лепим, остетском емоцијом, за уживањем У лепом јавља се само у интегрално уобличеном човеку. Карактером и усмереношћу свога укуса он миотоструко _ одаје своју сексуалну поларизацију, своју личност у ко-
за за
ју је сексуалност увек присно уткана. Тако, постоји мушки и женски укус. Мушки уобличена
(андроидна) жена открива мање или веће трагове мушког укуса, као што женски уобличени (гиноидни) мушкараш открива трагове женског укуса. Пред објективним особинама лепог, мушка поларизација по правилу одаје тежњу да свему дода снату, оаекош, блесак, упадљивост, док женска ублажава оштрине, сплемењује раскош, улива грациозност и доприноси општем складу. Асексуално стање све изједначује, изравнава и отупљује: сви су кастрати слични и сви су истог, замрлог, и сиромашног укуса. Они. су апатични, равнодушни и пред оним што У интегралном, чове= ку изазива најинтензивнију емоциону реакцију. Они се ничему не диве, ни у чему не уживају, Угушивани патњом због свог недостатка. Интегрална сексуалност као узрок емоционих стања није, дакле, никакво претеривање, него само указивање на оно што мнотима још није довољно јасно, Укус, као реакциона снага еротизоване мождане коре, последица је њеног прожимања хормонима, и то нарочито полним. Мозак функционише само под тим окод“ ностима. Складно томе. емоције су подложне електро енцефалотрафским мерењима: таласи електричног потенцијала мозга, иако микроволтне вредности, данас се уписују у виду путања, _ захваљујући претходној амплификацији, Укус је, дакле, У највећој мери зависан од сексуалне равнотеже; с њом се рађа и с њом
каз да многе одлике м асексуалне сврхе имају сексотено порекло.
За одржавање „свежине уку са", потребне за стварање „стила. живота", потребни су стални На пори да се што више и ило дуже одржи равнотежа свих наших тедесних и душевних особина, како би се постигло чврсто пепхо„физичко јединство наше дичности, без потцењивања или трецењивања једног елемента мад
| другим. | Др Александар Б. Костић
' пестаје. Он је најубедљивији Д0-
|
сиве за
ФИЛМА „МАЧКА“ ЗЛАТКА БОУРЕКА, КОЈИ ЈЕ НАГРАЂЕН КАО НАЈБОЉИ ФИЛМ
У СВОЈОЈ ВРСТИ
Ри
Никола Дреновац
БЕЗРЕЧЈЕ ЉУБАВИ
Моје речи садржане су у теби А ти у мојим речима
Игра ужаса дивног
Што уништавањем обнавља Стварност ми у снове утапа Па казујем песму живота
И постојање немогућег
Моје речи садржане су у теби. А ти у мојим речима.
И зато пустињом ћутања Цвета музика преображаја Опија мирис чудесног грожђа Чије вино увире
У крвоток оних који љубе
Моје речи садржане су у теби А ти у мојим речима.
У снопу сунца
Већ зрију зрна огњена
И ниче из стопа мота одласка Безречје љубави
У чијој дубини
Уместо речи
Говоре срца
ЗОВЕШ МЕ У ТАМУ
Зовеш ме у таму Пуну празне тишине Обредом црне тајне
. Доказујеш променљивост тела А ја узбудљиво присутан Одјекујем у плакању ветра У шумору увела лишћа у Ал жив у неугасивил Огњевима срца
Зовеш ме у таму
Свирепо надмена у светилишту Уздрманих кумира.
Одређујеш ми место
Под шкољком неповрата
А. ја узнесен'у љубави Обновљен у тразама
љЉубим да бих живео
И живим да бих љубио
Зовеш ме. У таму Претварајући у прашину Немоћ мојих костију
| | | |
А ја презревши твоју неумитност
Уткан у бол венења · Преточен у сјај незаборава Ј Светкујем један крај
И један почетак
НЕКО ДРУГИ
У извору добра и зла Безвремености глас Означава наду
И. крај њен
Тачка пепела у звуку У самообмани,
У силаску с престола Тек трунка једне истине И нешто таштини слично Између будног сна,
И успаване будности
1
Нема свршетка.
У опсени будућности
И не постоји ништа
Без сажимања у тамку
И кад сам крик галеба
У морском урлању
Увек сам неко други
У безброј ликова и светова
И увек само ја У другом
• Као у себи
Тања Крагујевић
СА 19. ФЕСТИВАЛА. ДОКУМЕНТАРНОГ М КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА — СЦЕНА ИЗ
Танка влат звука
| | Ружичњак дивљи, стасао | на. падини мог, гласа тако трновито ћутати исто је ша и бити далеко од спаса А грлом само кад бих кроз снег окопнели, крилом у вртлог ратни 3 . Иза окна. тмурног крлетка.
лакши би био овај облак меки овај дан златни
Летети би требало летети иза, окна тмурног зодишња доба
машу ми
у крлетки. птица ја.
Дарежљиве беху му руке не памтим да икад су отргле травку цвет или плод
Навек су плахо у сусрет ми те богате. ко зрелих грана недирнут род
мог =“
Одшкринут прозор
Ведри свод светом лута Пребол из сна ме гони Танка влат звука
Свирала од зове
Беочуг тела ломи , Тражећи пута
кож »
Ухваћена. у мали простор шаке тосподара
Гле шака господара ухваћена, у дрхтаву замку мојих шара.
до ч «
Била је цитра биле су струнс са којих је капао ожитки болни мед
Била је свирка мила сан девојамки танан дрхтав и блед
Где је цитра
где сам ја кад је душа немоћна да се заталаса
Тде је цитра |, Где сам ја | ·
кад је све
изван власти гласа
119
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
Педесетогодишњица емрти Ћованија Верге
Пре педесет година, 27, јануара 1922- године, умро, је у Катанији у осамдесет другој години живота _Бовани. Верга, италијански приповедач и највећи писац веризма. Пре него што је коначно заћутао Верга је дуго ћутао на књижевном плану, јер није имао намеру да се понавља, а схватио је да не успева да разуме нове
токове живота који су немило_срано плавили његову старост. Повукао се на родну Сицилију
и ту се, у клубу месне тоспошти је, по речима Карла Боа „удварао смрти". У годинама после првог светског рата, а непосрел но пре Вергине смрти, поново се пробудило интересовање за овог
писца који је раније, у неким страницама _ романа — „Породица Малавоља", тешко оптужио рат
— непресушни извор невоља за малот човека. Луиђи Русо, Пи рандело и Тоци указали су, У тим данима отрежњавања, на вредност Вергиног дела које је неоправдано било засењено < једне _ стране | псеудорадикализмом _ Кардучијеве поезије, а с друге суштинским _ декадентиз мом Данунџијевог књижевног ства-
рања. После Вергине смрти, ме-
Вутим, долази двадесет година фашизма које за његово дело зна“ че мук или искривљавање и тек се после другог светског рата наш: ло достојно место за овог највећег италијанског прозаисту из друге половине ХЛХ века, који је, по први пут, у италијанску књижевност увео четврти ст леж — сицилијанске рибаре и "пољопривредне раднике. (С. МЈ
Да ли је критичка школа из Кембриџа залеђена;
СУДЕЋИ по тексту непотписаног „специјалног дописника", који је објављен у Тајмсовом антерарном додатку „од 25. фебруара, та, критичка школа још није залеђена, али је сасвим извесно да се на Универзитету у Кембриџу, посебно на одсеку за Енглески језик и књижевност — на коме је предавала и предаје малтене елита савремена енглеске критике — нешто врло драматично догађа. Толико драматично да је професор А. С. Најтс, један од ветерана енглеске критике, био присиљен да осталим члановима катедре упути меморандум у коме говори да је традиција енглеске практичче критике, која се на Универзитету предаје, у опасности јер студенти, из ових или оних разлога, доказујући „ортодоксност" тог метода или зато што више немају интересовања за поезију, једноставно престају да се њоме користе (из једног текста, у ствари есеја који је један студент требало да припреми, професор Најтс је и цитирао термин „залеђена“). Како било, међу професорима (Л. С, Најте, Џорџ Уотсон, Греам Хју, Џон Холовеј, Рејмонд Вилијамс, Џорџ Стејнер и др.) је дошло до конфронтирања, у извесним случајевима до јавног, а више до имилипитног, у методима, а та се конфронтација, судећи по именима. која у њој учествују, сасвим слободно може сматрати и правом сликом стања У енглеској савременој критици,
Студенти су, сасвим очевидно, м великој већини за професоре Вилијамса и Стејнера. Први их подржава, како се каже, у ширењу критичког метода. на сопијалне. економске им историјске аспекте теме о којој је реч (његова је оријентација, наводно, марксистичка) а други, знатно радикалнији, тврди да су њихов факултет и рад на њему застарели, да се запостављају и друге дисциплине, и друге литературе (специјално лингвистика) и да је недопустиво да. са једног ентлеског факултета изаће дипломирани студент који
. пема појма о томе шта је „фоне-
ма" или „семантичка структура" М сваком случају, половином прошлог месеца дошло је до професорског састанка на коме је расправљано по темама о којима су. товорили референти.
Џон Холовгј је понудио теме „Литература, симбол и мит" и „Језик литературе, посебно поезије" у којима расправља 0 постливисовским правцима развоја енглеске критике и каже да су независни од симболистичке поетике
1
КВИЖЕНЕНОВИНЕ. 11
и да произлазе више из теорије товора (Кети Хамбергер) из опште дингвистике (Јакобсон, Сапорта,
итд) и мање-више марксистичког
теоветизирања о историјском развоју У односу језика и класа (Р: Барт). Рејмонд Вилијамс је понудио једноставну тему. „Литература и марксизам" која је, у ствари, критичка студија о неким компаративним марксистичким по зицијама у односу на литературу и _литерарну анализу. Најдинамичнији м, по свој прилици, најекстремнији био је професор Џорџ УМотсон, који је врло систематично и методично говорио о књижевној теорији, о историје и теорији енглеске књижевне критике, о независности енглеског на, чина мишљења, итд. Он. мисли да су и марксизам и структурализам („увозна роба", чији је продор на енглески факултет направио метеж) анахрони: марксизам је, по њему, диносаурус деветнаестог столећа, а структурализам ДИНОсаурус ранот двадесетог. „Може ли ико замисанти неког великог марксистичког или структуралис.. тичког критичара да данас пише у Енглескојг“ — пита се он и одговара: „Париски булевари су сада пуни бивших структуралиста". „Нема сумње — додаје он иронично — један универзитет је место на коме се изучавају дискредитовани интелектузлни системи, али ми ризикујемо да нам се подсмевају ако допустимо да их други искључе". Уотсон се залаже за „Историјску критику У Енглеској од Арајдена" као правац кретања енглеске критике и каже да је то једина духовна струја која укључује највеће енглеске и америчке критичаре и тотово једина критичка традиција у данашњем времену.
Како се полемика завршила „специјални дописник" не каже. Он мисли да она још траје и да пије завршена на оптужбама које су Рејмонду Вилијамсу упућене: за „политичку индоктринаци+ ју" и за „допуштање Руди-јима. Аучке-има. да се увуку на енглеске факултете". Очевидно је, меБутим, да критичка школа у Кем бриџу — која је себе пре неколико деценија сматрала најпрогресивнијом (ако не и најбољом) у свету — доживљава једну сасвим озбиљну кризу. Да ли је проблем само метод проучавања и критпковања енглеске књижевности и „увоза“ идеја које могу или не могу да нађу плодно тло у енгле~
ској клими духа2 Чини се да није. |
ЕИН-ова
награда касни
Уместо .одлуке о награди за роман године, коју сваке године крајем фебруара доноси стални НИН-ов жири, појавило се, тек почетком марта, обавештење да се мења досадашњи начин додељивања ове наше реномиране књижевне награде. У кратком редакцијском саопштењу, у облику одговора на необјављена писма редакцији каже се да су самоуправни органи НИП „Политике“ још прошле године одлучили да се убудуће сваке године мења половина чланова жирија, а једна од новина је у томе што о награди неће више одлучивати само београдски критичари него и представници осталих републичких центара. НИН-ов редакцијски коментар такође осуБује покушаје пеких листова да путем, конструкција и спекулација дају одговоре о променама у
_вези са наградом за роман,
Слажући се са осудом свих неоснованих конструкција и спекулација око закашњавања НИН-ове награде, у потпуности поштујући самосталност самоуправних органа НИП „Политике“ и ни најмање не сумњајући у успешан рад и новог НИН-овог жирија, не можемо да се отмемо утиску да је у овом случају чпак занемарена обавеза благовременог пнформисања културне јавности. Профил и судбина једне угледне културне, институције — каква је НИН-ова награда, уз све примедбе које би се о досадашњем раду жирија могле изрећи — с разлогом пзазива запнтересованост јавности, па се врло много ризикује углед и зна. чај награде ако се према културпој јавности односи на начин који није у нас уобичајен, У читавој ствари још више збуњује околност да ни досадашњи чланови жирија за роман, којима ман“ дат трале већ скоро лаве леџеније, нису обавештени о промени пропозиција нити о свом тренутном статусу у жирију. |
Посебно је за жаљење што се ова, надајмо се пролазна, криза НИН-ове награде јавља управо по-
сле тодине врелних романсијер
ских остварења, због чега се са
великом заннтересованошћу и не извесношћу очекивала одлука кри тичара. (4. М) ,