Književne novine

АРХИТЕКТУРА И' УРБАНИЗАМ

ИЛИ НЕ

У ВРЕМЕ КАДА СЕ ВОДЕ опсежни разго, вори о предлогу новог Генералног урбанистичког плана Београда, чини се интересантним указати на критике које покуша» вају да оспоре могућност, па и саму потВИ третирања просторних феномена.

Да ли је могуће планирање градова2

„ Добри познаваоци историје урбанисти чкот. планирања могу приметити да кри: тике ове активности нису никаква новост. Већ раније је било низ покушаја да се планирање простора оспори као самостална дисциплина. · Разлике између оних некадашњих „на пада“ и ових нових ипак постоје. Данас се негира читава дисциплина (а не само =њено место у поретку), а иза људи који оспоравају планирање градова стоје веома озбиљне студије и дела. Напади не додазе само са стране — планерска кућа као да се руши и изнутра. Постављено је фун“ »даментално питање „планирати простор или не"2 Једно од таквих типичних истражива„ња, које би требало да укаже на немогућ-ност планирања направили су сарадници дондонског Центра за истраживање епмајегитета планери Н. Кенјен и А. Вил давски, Њихова студија „Ако је планирање све, вероватно да није ништа указује на то колико се различитих појмова, ци“ 'њева и метола крију иза појма као што је планирање простора. Заправо, они сматРају да широке и уопштене дефиниције Гпланирања као што су на пример: плазиање је контрола будућности, планирање е процес решавања проблема, планирање "је прилагођавање, планирање је управља се, планирање је рационални избор алтернатива, итд. итд. показују пуну бесмис"деност такве друштвене активности. „Ако планери нису у стању да дефинишу проб“ авме којима се баве, онда они заправо и не знају чиме се баве. Планери — џрбанисти се занимају за толико различитих 06аасти да више не знају ни да дефинишу своје. принципе и своју џлоту“. Ове речи пре исказују потребу за добрим интеграл“ ним плазнирањем, него што такву потребу 'негирају; јер и данас многе научне дисциплине простор кго општи услов живо. _та и рада не третирају целовито, већ са становишта сопстленог интересовања. Та чињеница, упоредо са порастом становништва, сложенијом поделом рада, експанзијом технологије и технике, ког "нентрапијом становништва, све већом ос кудицом природних извора и, огромним порастом интензитета саобраћаја и кому“ "ницирања — изазива у савремеком свету "драматично нежељене последице у кори шћењу простора. ' Ха би се комплексно схваћена просторна компонента из пасивног претвопила у. активни фактор друштвеног и привреа“ ног развоја, неопходно је изучавати прос“ "тор као интегралну вредност, откривати законе рационалности његовог коришћења, а уз то и поступке и методе и сред ства његовог оптималног уређења. Такав приступ омогућава стварање услова за хармоначно организовање различитих ак“ тивности, за коришћење све ограничени“ јег простора за живот и рад људи.

Да ли је потребно планирање градова7

Друга замерка садржана је у питању: да ди је уопште потребно планирати про“ сторо Типичан заступник таквог става ] а историчар уметности Џејн Џекобс. Она у својој књизи „Живот и смрт америчких градова" управо покушава да укаже на "лошу улогу коју су планери одиграли У

ању градова. = „Уметност' планирања градова и ње гов нераздвојни компањон „псеудо-научност", још увек нису успели, и поред ве "ликих напора, да униште и окамене прави и природан начин живота".

За Џејн Џекобс планирање било каквог поретка у простору, а она се највише осврће на насеља, противречно је органском развоју; тај органско природни раст она сматра за изузетан квалитет који је директна последица свих животних ак· тивности у граду. За њу је планирање „не. "потребно наметање", жеља да се нешто што је природно извештачи и шаблони“ зира. „Простор града у коме људи живе и обављају своје активности има природан раст, као што је природна шкољка У

"скоју се сместила острига", а „планирање је у својој бити вештачки процес", Слично мишљење више пута је изра-

зио и планер Кристофер Александер: „Градови који су

расли спонтано, током много, млого тодина ја зовем природним гра"довима. А друте градове или делове градова, који су били замишљени и креирани од стране плапера и пројектанта ја 30 вем вештачким градовима. Сијена, Ливер“ пул, Кјото и Манхатан су примери природних градова, Левитаун, Чандигар и британски нови градови су пример веш. гачких градова. Данас се све јасније и јасније распознаје да су у вештачким тра“ довима промашени битни елементи".

|. У овим критикама планираних градова изгледа као да је планирање градова сасвим нова појава. Шта је са новим градо. вима резесансе — да ли се критика одно" си и на њихг Шта је са чињеницом "да највећи број америчких градова, и то оних које многи данас сматрају „природним", заправо има детаљно планирану структуру. __(Све то вероватно значи да планиране структуре ве искључују могућност орган-

о КЊИЖЕНЕНОВИНЕ 5

ЛАНИРАТИ ТРАДОВЕ

ског раста. „Вештачка“ шема улица која је изграђена на Манхатну 1811. године није спречила да се развије мрежа активности због које Александер описује Њу. јорк као пршродан град. Чини се да би било погрешно прихватити критику „да није потребно планирати, јер је то веп» тачки процес". 6

Пре би се ргкло да се Џејн Џекобс м Кристофер _ Александер _ супротстављају монофункцеоналком схватању и планира: њу простора. А са тим се вгћ морамо сложити. Градови замишљени да се састоје из зона ставовања, трговине, пословног простора итд. п планирани тако да се ти простора не прожимају и не мењају током времена, морају да трпе критику. Али то још увек не значи да не треба планирати. Напротив, то показује да је попребно боље плапирати.

Урбанизам у трансформацији

Многи урбанссти данас виде своју професију у прелазу од планирања физичких структура, до приступа који у себи садр: жи покушај комплексног анализирања простора. А чују се и мишљења да активност коју смо у прошлости називали плачирањем простора то у ствари није била; тек се сада учимо тој вештини.

Традиционално схваћен урбанизам је на издисају, јер није био у стању да ус пешно решава акутне проблеме градова. Такав приступ није пронашао одговоре који су градовима данас потребни, као, на пример, начин елиминисања сегрегације, решавање статуса градске стротиње, проблеми загађења и бољих јавних услуга итд. Ако је „један од кључних задатака урбаниста да лече болесне градове" како констатује Херберт Ганс, „Њихови пацијенти не показују знаке побољшања".

Током последњих година урбанлсти физички планери су се све више ослања“ ди и на стручњаке различитих профила и њихове анализе простора. Почели су да се стварају тимови у које су прво били увучени географи, економисти и социолози, затим еколози, психолози и тако редом.

Ханас под планирањем простора полразумевамо процес који кроз идентификацију циљева предлаже Судуће стање одчоса човека и његове околине, а уједно установљава и ефикасну политику која обезбеђује да се са минималним напорима достигну циљеви и обгзбеде оптимални резилтати, не само на ужем простор" ном плану, већ и социјалном, економском и психолошком. 5 а

Арх. Миша Давид

ОПЕРА ХАНСА ДАЛА – ОБАВЕЗА ГЕНЕРАЦИЈЕ

ПРОЈЕКАТ ЗГРАДЕ београдске Опере већ је неколико месеци предмет оштрих јавних расправа. Чланови конкурсног жиргја који су се једногласно сложили да је рад данског архитекте најбољи, нису до данас јавно изложили своје ставове који су их определили за додељивање прве награде. Пошто се нису појавили ни на првој и за њих обавезној дискусији јула месеца прошле године, могло се унапред знати да се њихов глас неће чути. Нескромно је очекивати да ће инострани чланови жирија оправдавати свој избор пре него што неко од четворице наших представника то не уради. '

Чани ми се да се све примедбе које су до сада изречене могу прихватити једино као ставови који се односе на мала издвојена питања која се постављају због себе самих. Оне се искључују у тренутку када се проблеми почну посматрати као саставни делова читавог предложеног архитектонског решења. Овде се налази разлог због којег пројекат Далове Опере треба. гледати више са аргументима то него солбта, Потребно је апстраховати ставове споредне за просуђивање идејног пројекта и онда размишљати о неизбежности и обавези за подизање баш ове Опере у Београду.

Већ је касно и узалудно замишљати Оперу са ове стране града. Требало је да

. прођу готово две деценије и да се после

седам препорука дође до осме локације у Новом Београду. Да би се ово узело као прихватљиво решење, нужно је схватити да ће се кроз педесет година пентар читавог Београда стварно налазити У тој приобалној зони града. Урбанисти су то годинама одлучивали, па зашто им не бисмо поверовали2 Поготово сада, кала је чин завршен, а Опера добила свој најбољи облик баш за ту локацију: Изгледа, да судећи по Даловом пројекту, ипак није штета што — претходни конкуосни покушаји нису остварени.

Притовара се да је пројекат данског архитекте скуп за извођење. Да ли се прп томе размишља колико је материјалних средстава утрошено од првог конкурса 1940, другог 1948, рада Комисије и Одбора за изградњу, дугогодишњих студија У Урбанистичком заводу, оснивања и рада Дирекшије за изградњу зграде Опере, расписивања међународног конкурса 1979, његовог спровођења и свега онога што је уз то ишло или после тога следилог Боље је и не питати се колико је квалитета изгубљено због тога што. Београдска. опера. није имала решене своје егзистенцијалне услове. Да ли ће у случају да се дефинитивно одобре средства за изградњу пред;

8

ПРВУ НАГРАДУ

“ | Изет Сарајлић

ХОНОРАРИ НАЗИМА ХИКМЕТА

Хонорари НШезима Хикмета износили су како за коју књигу

од пет . до петнаест година робије.

Ми се љутимо

што нам „Просвета“

још није исплатила

оних десет по сто . и још увек се надамо

да ћемо и ми.

ући у историју.

ко х "

Готово је, готово је, готово је!

И срце почиње да отказујв. .) Срце — не света, већ једино, твоје

ушло у своју последњу фазу је.

Срце — не света, већ једино, твоје.

Клупу на твом скверу заузо други је. Сто пута да му опсујеш бога милог, он је ту по закону драматургије,

а ти седи и смишљај свој епилог. , Клупу на твом скверу заузо други је.

А баш сад би такав друг животу био, животу ма каквом, макар и најцрњем,

МАКЕТА ПРОЈЕКТА НОВЕ ОПЕРЕ У БЕОГРАДУ ЗА КОЈИ ЈЕ ДАНСКИ АРХИТЕКТА ХАНС ДАЛ ДОБИО

али шта се може: такав је сценарио младост је прошла, купи своје прње. Такав је сценарио!

КО ХЕНРИКА ОСМОГ

Ко Хенрика Осмог његови министри. лажу ме ови претпролећни дани. Тобоже — Краљу, ми смо они исти кад први стихови беху написани,

А њих, романтичних, ко из Валтер Скота, не да више нема. већ није ни било!

Све је то, кад дође зима живота,

срце за утеху себи измислило.

У ОВОЈ ПЕСМИ

Густаву Крклецу

У овој песми Лорка не гине, ова песма, Густаве, нема домовине;

у њој је завршен и последњи рат, У њој се пењемо на Арарат;

Ану толико у њој збуне врапци да сасвим заборави да се под зоз баци;

у овој песми све је радост сушта, . само због.славуја у њој ноћ се спушта;

ова песма само што лоше завршава: ставим ли тачку — оде Лорки глава.

ложеног пројекта све заједно мање кошта ти него ако се Опера сада не изгради, већ поново крене испочетка2

У погледу критике техничких карактге ристика, које се углавном односе на акустику и климатизацију, изгледа да су на ши стручњаци или мало преуранили, или

· су у добром заостатку за савременим зби-

вањима. Никако не значи да се у идејној фази пројекта, онаквој каква је захтевана условима конкурса, може ситничарити. категорично тврдити супротно од онога шта каже аутор пројекта коме је међународни жири указао поверење, а код кога је радила и радим екипа експерата. Зашто на основу класичних теорија акустике, У времену када развијена техника решава сва питања досадашњих препрека, сумњати и песимистички тврдити да је априорно ·постављен проблем немогућно отклонити2 .

Због чега сматрам да чак и под прегпоставком да пропуста има, Оперу по про јекту Ханса Дала треба градити2

Изузетан пројекат је већ сам по себи довољан разлог. Међутим, постоји и вишеструка морална обавеза. Мотивисана пре свега као дуг према Опери и њеном. ансамбау, затим нашим пелесетотодишњим настојањем да се зграда подигне и нарав но, према архитекти, чији разлог за уч= ствовање. на конкурсу није био питање стилске вежбе. Уколико би остала неостварена, Далова замисао би постала пример визионарске архитектуре и вероватно 0н брзо била заборављена и потиснута да би у неком билдућем тренутку у нечијим но. вим ргзмишљањима била поново прона. ђена. Ако ипак, и поред свих препрека буде извелена прелстављаће једну од но вих могућности изпаза савремене архитектуре и тиме изгубити ону несоећиу припадност визионарским идејама које су увек толико испред свог времена да остају забележене углавном само на папиру. Оне не могу никад имати довољно после дичне врелности — обично лобитају своју потврду у поновљеном пропесу открива“ ња, који тек тада неизоставно и нензбежно доводи до реализације. Као да савремени свет нема довољно осећања за чи сте идеје — оне се прихватају јелино ако су физички саглелљиве и тек онла омогућавају да се начини корак напрел. Због тога не треба правити грешку и очекивати неки нови тренутак — непотребно 1е враћати се на оно што је већ једном смитиљено.

Стаклене фасаде се праве од Пакстоно-

„ве Коисталне палате. Челик и стакла су употребљени заједно још у 18. веку. Ипак

на поменутом примеру из 19. века дати су у новом облику створеном на доугачићим идејним и естетским концепцијама. Стаклене фасаде су м у овом веку надоградиле нови квалитет. Али опет кроз нови идејни став. Нису у питању само транс формације и прилагођавања по облику идејност, као суштински квалитет озређује вредности према савременом тпенутку У том смислу, пројекат Ханса Дала |е новина. Стаклени оквир није случајно смишљен — он није накнала за слоболно и независно функционално обликовање унутар њега. Београдска Опера је последеца вишегодишњих студија једне примарне идеје коју је Дал на једном свом пројекту већ применио. Олатле стаклена структура као потреба за новим исказивањем, за схватањем епуајегптепа као једног од израза наших дана, али не по унапред одређеном залатку или моли, већ по интуицији као волиљи. Зграла Опере има једну своју структуру животне средине, њена је вредност у идејној замисли склопа употребљених материјала, највитје У стакленој опни која јој даје неке битне животне функшије. Опера није згоала под стакленим звоном, грађевина обухваћена једном друтом и њом чувана да се не би од ње раздвојила и обесмислила. Она не личи ни на једну која је до сада направљена. Погрешно је помислио јелан од огледних домаћих чланова житија када је рекао да је сличан мотив видео КОА зграде Фордове фондације у Њујорку. То подсећање је срећом био разлог због којгг се он при жирирању определио за Далов пројекат. Бит илеје је остала ван. њега. Због тога не треба ол њега очекивати да стане у олбрану пројекта Опере, па чак ни свога става. Боље је веровати једном друтом члану житија, познатом енглеском архитекти, који !е пови осетио да је реч о пројекти будућности, а који је ипак прављен по систему олноса према човеку, а не олноса птема прелметима. Архитекта Дал је своју зграду замислио као „комал кристала о који ће се дању одбијати светлосни зраци и одлојтај воде, а који ће ноћу блистати светлошћу из своје унутрашњости“. Изгледа да би, изграђена. она 1елеако зргтила, не само за ове који су јој близу већ и за све оне који би је само јелном вилели. Зрачила да би привукла, а и као “нетпирација да се и даље може рачунати на архитектуру, у креативном и рекреативном одређењу. Зар јелна генерација која је можда први пут у историји своје културе кпенула светским токовима не може занемари. ти питање економичности и обезбелити материјална 'спелства како би у својој срелини лобијала и неговала креативне имтудсе2 Због сопствених булућих оствирења на плану архитектуре или због доживљаја у Опери који се у некаквом 06 мпеу морају испољити на сваком ко. се таквој архитектури препусти. Бао би то можла тек лруги по хоонологити, отути“ налан објекат У Ђеогпалу, а сигурно бн' још! дуго остао поРМ по воелности. И највероватније чак јелинствем у свету.

Арх. Татјана Јовановић