Književne novine

ЕСЕЈ

(тваралачки поступак | Миханла Лалића

СТВАРАЛАЧКИ ПОСТУПАК Михаила Лалића карактерише кондензованост наративног тока у другом делу. сваког од романа. Епска слика из првог дела романа расте мозаично, на млоштву детаља. Осећајући да је широка фреска догађаја бројних људских судбина, већ увелико завршена романсијер приступа динамичнијем при. поведању, мање прави екскурзе и од мноштва меандара пут води ка дефинитивном разрешењу (карактеристични су у том по. гледу „Свадба“ и „Раскид“ у обе верзије). Та се појава може тумачити најпре природом Лалићева талента, а потом и потребом да се избегну манирска понављања у роману. Ту особину показао је Лалић у романсијерском првенцу. У њему се појавио знатан број људских судбина, некад као са-

| мосталне целине романа, а некад као богата илустрација животног исечка обухваћеног романом. Лалић поседује изузетну моћ опсервације. Има задивљујући снагу меморије и уметничку имагинацију која наткриљује све остале његове особине, повезује разнородне компоненте даровитости и омогућава, у најуспелијим романима, пун креативни замах.

Рађен неуједначено, први Лалићев роман „Свадба“ показује на уском простору и наговештава на многим местима више ' особина зрелог Лалића, Без те компоненте тумачење овог романа је непотпуно. У првом реду то се односи на фокус приповедача, који је час шири час ужи, и неколико нуклеуса романа који га деструктурирају, упркос постојању главног јунака и мање-више чисте развојне линије. О томе сведочи мали број пејзажа и готово потпун недостатак лирских места.

Основна особеност највећег броја личности романа је виталност и акција. Виталност се одражава у горштачком стоицизму, трпљењу и патњи, вери и нади у условима када не постоје ни најмањи поводи за њих. Акција је други део те особине: супротстављање злу ради победе добра. Симболика „Свадбе"-је у том погледу изразито антибиблијска: само се уништавањем зла може добро исказати. Човек је оно што уради сам, не постоји ли у акцији не постоји у животу, због сурових услова у којима живи,

Етика Лалићевих позитивних јунака налази израза у преовладавању онога што тренутно изгледа као надмоћ која никада не може бити побеђена, И уколико је већи раскорак између могућности и остварења, утолико су остварења достојнија човека. Очито је да виталност и акција добијају све више израза, све рафинованије облике у борби против зла које се истим темпом усавршава. Постојаност храбрости најлетше је својство таквог човека, супротстављеног многим разарајућим силама, постављеног на многим раскршћима супротности, борбе која јењава или се распламсава али никада не престаје.

Лалићев јунак носи дијалектику коју изражава у дијалогу са противницима, пријатељима, природом, са собом. То непрекидно супротстављање омогућило је Лалићу пре вазилажење упрошћене схеме ратне тематике. Његово интересовање креће се од револуционара до _контрареволуционара (главни јунак приповетке „Побегао“ и последњег романа „Прамен таме“ је из не пријатељског табора). Роман не служи за спутавање романсијерових симпатија и антипатија (у том погледу пишчева опредсљења су увек јасно назначена), за приказивање „рестриковане стварности“. Попут научника, верни тумач живота завири У све његове поре, уочава његову сложеност у еманацији, животност налази У 87 шшебојности и могућностима разнородних тумачења истих појава.

Свестан многих противуречја која ну ди живот Лалић изукршта различите пси. хологије, реакције личности, покаже њи-

| хово дејство у екстеријеру и у интимном свету, укрсти више етничких групација, па чак и цивилизација, што све његову прозу обремењује новим садржајима. Ладић је присутан у делу, понегде директно, као супериорна свест, понегде као равноправна свест, а местимично је ван романа, мада не и ван времена о коме пише. Он је истовремено повучен и далек, и присутан и ангажован, често замишљен и мудар, спреман да изабраним појединостима прикаже живот у свој његовој пуноћи.

Лалић у уметничкој слици негује биполарпост. То динамизира радњу и читаочево интересовање, Многобројни су примери у којима се из једног става прелази у контрастав Романсијер мења становиште посматрања живота, покушава да покаже њихову бројност, тако пишчева визија живота бива обухватна. Насупрот развије-

КРИО 7

ним епским сликама налазе се једре и кондензоване слике којима би требало посветити читаве главе. На другој страни, многи од Лалићевих јунака, датих у скици, могућност су за нов романсијерски ток, Потребна је чврста самодисциплина да писац таквог кова не крене путевима који маме у нова пространства романа. Лалић успева да нађе меру, да направи пропорцију између појединих делова романа, мада је очито да су експозиције у готово свим романима могле бити знатно мање обимом. Писац изузетне сугестивности никад не пропусти могућност да зарони с оне стране баријере свесног, У сан, кошмарна стања, фантазмагорије и сл.

Лалићев стваралачки поступак захтева, мотом, анализу макро и микро слике (тотала, који су чести на уводним местима романа или поглавља романа, и визуелних појединости, које се све више негују што радња романа тече даље, јер они омогућавају већу разноврсност од тотала). Има неке ритмике у смењивању макро и микро слике, као што има ритма у смењивању перифрастичног начина казивања и директног изражавања личности, што снажно доприноси њиховој комплексној карактери зацији.

Романсијер велику важност придаје говорној карактеризацији. Поникао у наративној култури, у којој егзистирају њего ве личности, он дијалошки или монолошки портретише поједине јунаке или групе ју“ нака у роману. Потребно је, у погледу стварања портрета, видети колико снажвије избија та карактеризација у дијалогу карактеролошки супротних личности ОД дијалога истомишљеника, како је знатна разлика у изражавању осећајног света У фрази личности која негује метафорику народног говора или оне личности која се изражава језиком урбане средине. Тематика се на тај начин остварује од објектив не нарације до страсно ангажованог односа у првом лицу једнине.

Лалић је импулсиван писац, Упркос дутим припремама, честим враћањима и критичком односу према тексту, он се најчешће спонтано изражава, у тренуцима најтежег стваралачког искушења. Тешко је угврдити од чега све зависе ти инспиративни подстицаји, како ће се један детаљ или дотађај транспоновати, јер су детаљ из жи вота и детаљ из романа, који делује животворније (у томе је магија уметности), понекад повезани готово невидљивим нитима, а у логичном редоследу немају готово никакав међусобни додир, не можемо их оправдати узрочно-последичним односом. Баш зато је код Лалића и најневажнији детаљ неопходан, не толико у тумачењу самосталног живота уметничке цедине или слике колико у тумачењу психологије стваралачког поступка. На том месту тешко је утврдити закономерност поступка, јер се он мења од једног случаја до другог. Не зна се тачно од чега ће зависити да ли ће један доживљај писац разбокорити има тинативним узлетом или ће га саопштити безмало информативно и на изглед незаинтересовано, мада у оба случаја они пружају подједнаку могућност за уметничку транспозицију.

Утврдили смо, на појединачним примерима, да Лалић има готових уметничких целина, у оним областима људских односа за које показује нарочито интересовање. Он их доцније уноси у роман, јер су оне „очекивале“ роман. Међутим, то је само једно од објашњења, лако уочљиво, јер композиција Лалићевих романа дозвољава напоредно ређање мањих или већих приповедних целина. у свет његовог романа никад није дефинитивно саопштен (то је показало двема вро ним верзијама „Лелејске „горе“ и „Раскида“, као и „Прамена таме, који је најпре био објављен као подужа приповетка у збирци приповедака „Последње брдо“). Стота је вероватно да је крајња редакција п за писца често изненађење (не треба сумњати у његову искрену изјаву да му се „Свадба“ отела из руку). Роман, у завис пости од низа околности, крене самосвојним путевима, увек у оквирима основног ауторовог опредељења — не изневерити живот.

Детињство често налази израза у ретроспекцији. Оно има увек призвук аџтобиографског, било да је из сопственог, било из суседног света детињства. Тиме се тумачи мноштво пасажа у свим романима посве“

у ОВОМ БРОТУ, ВЕЊЕТЕ МИОДРАГА ВЕЛИЧКОВИЋА

Ри

Јасно је, такође, да.

ЛАЛИЋ.

МИХАИЛО

ћених првом светском рату, од првог до, засад, последњег романа, јер је он веома присутан у афективном свету романсијеровом. Из низа идентичних ситуација У детињству и у зрелом добу пишчевом, пи: сац долази до сазнања да се у основи исто ријски ток веома мало мења, да је човечанство тешко поправљиво јер се мало користи искуствима, непрекидно их стиче изнова. На таквим местима треба разликовати шта је лична, пишчева пројекција. од неких пројекција његових јунака, ол носно шта је појединачан случај, а шта психолошка законитост која је подједнако примењива и у случају да таквих искустава није било у пишчевом животу.

Сан је највећи домет стваралачке има. тинације Лалићеве. Он му у првом реду служи за симболизацију, у оном виду који кондензује изражавање личности, неке ње не метафоричне пројекције, Сан је на тим местима служио за економију мисли не кономију осећања. Потом је сан омогућавао излазак из реалног света, логичког закључивања, омогућавао је обрнуту слику света, пројекцију, што је све омогућавало потпуније изражавање личности. Лалићу је познато Фројдово тврђење да су дечија игра и фантазија на јави, односно и сан, у најближој вези са уметношћу (види чланак В. С. Виготског „Уметност и психоанаАУИДЕЕР), » употзебљаван као везивно то Саамбсин механизам против суровости јаве.

М Лалићевим романима сањарење се не показује као „асоцијални продукт“, јер опо има органску повезаност са свим то га окружује, мада је оно у суштини одбрана индивидуалитета, те помаже карактеролошком сенчењу јунака Лалићеве романескне прозе. За нас је, међутим, најзначајније то што је сан омогућавао превазилажење традиционалног реалистичког поступка; из чистог реализма писац прелази у облике фантастичног реализма, руши тра: нице између њих и отвара могућност за неканонизирано усавршавање уметности речи. У њему је имагинацији било омогућено да се потпуно разигра и да покаже све дарове од којих је састављен пишчев таленат.

Што се више смањи растојање између живота и смрти, ка оној оштрој траници која их раздваја, утолико се све више мобилишу пишчеве креативне могућности, изоштравају се његова чула, утолико постаје виспренији и луциднији у саоштавању оних атоничних предсмртних размишљања и расположења, када се врши сублимација свега што је представљало људски живот., То је процес у коме наука тешко да има приступа а има га људско саосећање и имагинација, утолико бриљантнија уколико је то саосећање веће, као и моћ идентификације са личностима у одређеним ситуацијама. Лалић је без сумње најбољи када се највише примакне тој гранипи.

Време у ишчекивању смрти добија 1“ зузетну димензију. У кратком временском интервалу кондензују се егзистенцијална питања. Кондензују се и људска искуства.

·_ На тим местима Лалић је достигао андрићевску гному и лапидарност пуну симболике, неких универзалних истина о живо-

ту. Лик је носилац животних манифестација. Ако живот није саопштен кроз лик,

онда је дело слично трактату, пуко! апстракцији, сматра писац. Тиме се може тумачити откуд толико ликова У „појединим романима (њихов број се у појединим романима пење на неколико стотина), јер мноштво еманација живота захтева мноштво ликова.

Лалић посебно води рачуна о симболици сваког романа, Већ сами наслови ДОВОЉНО "илустративно поткрепљују то тврђење. Многи симболи преузети су из говорне фразе а неке је изградио сам писац (Ле лејску гору, на пример). Лалићева симболика и говор њетових јунака пун симбола рачунају увек на саговорничко разумева: ње, односно ање света симбола који по унутрашњем својству тежи ка ми нимуму речи и максимуму значења, То је својеврсно „ослобађање енергије језика“,

што све заједно романескну прозу чини,

слојевитијом, а уметнички ниво вишим Има неког вишег подударања симбола “У. међуодносу регионалне и универзалне 77" гике живота.

(Одломак)

Радомир 8. Ивановић

Едвард Коцбек ђе | смрши

Једна је умрла, друга умирала.

Она што умрла је

млада и усхићена беше. Истоветност ју је обузела

као верну животињу

коју господар позове,

посао је био јасан и смео,

игра природе, обред историје.

Зато је умрла ужасно, али свечано. Друга, њена скривена мати

умирала је читавог живота,

лагано, с непрестаним откупљивање:“ горко и нодатно, с муком

што никад не преста, из дана у дан, из часа у час, из века у век.

Веома мало је умела,

ал зато знала све.

Умрла је од глади

и зато у друштву другара.

По првој су назвали трг

а по другој самоћу на Млечном путу.

НЕЗНАНАЦ,

Као да је измакао гониоцима.

или покопао стравичну љубав,

или се већ родио с дугим брковима и хризантемом, појурио је даље

у страшном инкогниту,

један од Аполинерових

Слепих кројача или Блокове Аванаесторице, или преобучен сам Тебански принц из његових

бечких времена.

А пријатељи га сретаху ноћу, притискао је на звонце шећеране и у Тиволију тражио Јекопичев павиљоћ, грмео је с предикаонице У празној иркви и пенклубовцима послао кисељак на сто, носио жеравицу од Трубара до Пре“ и пред осветљеном вилом крај пруг“ читао на глас из Јовове књиге, спикерки на телевизији изненада побркао последње новости о Израелу и у станичној ресторацији написао опроштајно писмо Репнику на Мути, на крају су та ухватили у зору када је бацио камење на Цанкареву

32 п одвезли та на хитно саслушање, а кад су отворили врата марице, у рукама им остала црна пелерина.

БЕСКУЋНИК

На брељу се љуља колиба направљена од дрвета и сламе.

У долини стоји кућа саграђена од камена и звожра, „бан М

у граду се уздиже палата од бетона и стакла.

У суседа расте раскошни дом од жеља и рачуна.

А негде лута и тражи ме кућица у којој сам се родио.

Непријатељи је сазидаше, пријатељи је разрушише.

Ове ноћи ћу поново заноћити у ој и осрамотити их.

ЦРКВА У СЛОВЕНСКИМ ГОРИЦАМА |

Граораст шатор уморних ходочасника, заштитна боја паметне корњаче, лишај старих ноћи, маховина благих шума, тишина лептира,

у стрпљивости бројно трајање —

а ипак није сфинга нити риба фараонка, нити змај из бајке, то је уморни во

с дебелом главом ослоњеном о небо, добродушно око отвори му се понекс“ на мирисно сено или опојни тамњан, на певца у ветру

и бронзана звона,

уз света јасла

још увек чами, створено везује

с нествореним,

нигде нема пукотине, мируј срце,

не откуцавај прејако да се порука

тихог пергамента

не сручи у прах.

Са словеначког Љубиша Бидић

дану;

2

УК