Književne novine
о =
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ Митологија негативних појава
И ПРЕ ТАКОЗВАНОГ „Закона о шунду" постојали су у нашем друштву људи за које је супротстављање негативном било најбољи начин критичког огледања у области књижевности. Културно душебрижништво и није ништа друго до ударање по слабостима уз природно избегавање потврђивања несумњивих вредности. Дакле, бирање негативних повода уместо исгицања и подстипања оног што представља истински домет и стварну суштину књижевности. Отуда околност да су се многе друштвене снаге после Конгреса културне акције у Крагујевцу и поменутог Закона усмернле управо против шунда — није нова појава, нето само веома увећана ранија тежња. Читаве рубрике посвећују се питању штунда, наводе се подаци, упоређују бројеви, врше анализе: статистичке, социолошке, економске, политичке. Могло би се рећи да Проблем Шунда већ почиње да конкурише самом шунду: потискује, бар просторно, и порнографију, и криминалистичке романе, и вестерн сторије...
О шунду пишу, сви, о Њему знају сви, стрепе од страхота које Он може да донесе многобројној, али невиној и зато лако обмањивој публици, од погибељи која прети нашој, иначе моћној, култури и књижевности, која, очевидно, ужива све друштвене благодети, хим што досад није имала увакву заштиту, коју јој са а још једино треба пружиги па да се сасвим расцветг. Главни "правац културне ахције готово је постала друштвена реакција против шунда. Скоро заустих — свела се на то. Колико се то допало нашој прикњижевној чаршији, која и иначе стално тавори у неком тамном међупростору, немоћна, као Буриданово магаре, да се приклони књижевности ни политици, међу којима се вечно колеба — показују све бројнији написи разних „компетентних" анонимуса у нашој свеколикој штампи. Сви лече књижевност од шунда, сви развијају шарене борбене заставе, певају ратничке песме. Пале се логорске ватре, одржавају протестим скупови. Акаде. мици прекидају учене "расправе, политичари остављају привредне проблеме — и сви се једнодушно устремљују на омраженог непријатеља. Дакако, јављају се ту и тамо неверне Томе, које не виде где је суштина, којима се чини да наша култура има и већих, и озбиљнијих и пречих проблема «нето што је шунд, да у њој многа крупна питања нису ни постављена, а камоли решена, да у њој не мале вредности нису довољно искоришћене, нити потврђене. Они сматрају да је боље бавити се питањима стимулисања издавачке делатности, подстицањем обнављања и попуњавања библиотечких фондова, стварањем услова за што снажнији развој културе, уметности и књижевности, на селу као и у граду. Они наивно верују да је најбољи начин борбе против
да — потпомагање добре књите. Међутим, то су, углавном, људи који се културом баве професионално, а ми смо још пре Конгреса рекли да нећемо културу за културне раднике и да. желимо већи утицај радничке класе У овој области. па сада бирамо директоре привредних предузећа У културне форуме.
Мосталом, класна борба још траје! А она се води порицањем. Зато појединци траже увек негативне поводе за испољавање своје свести. Зато се многе занимљиве књиге, изложбе, представе и АРУте појаве у нашој култури тТОдДИнама заобилазе све док се не уочи неки недостатак. А онда се
јавност прене. Друштво постане |
угрожено због тога што се нека делатност не упражњава, што је нешто омануло. Тада, се сетимо да: постоје књиге, које, напавно, уносе немир у наше стадо божје, да има изложби које скандализују нашег малограђанина, да савремено позориште квари морал, итд. У таквим случајевима често последице прогласимо узроком, критичност — недостатком, уочавање — појавом.
| Мос Коу“ 301, > Ед) | | СТјЕ 5 г
БЕОГРАД 1. МАЈ 1972.
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ГОДИНА ХХЛУ БРОЈ 414.
ИВО АНДРИЋ ПРИЛИКОМ ДОДЕЉИВАЊА ВУКОВЕ НАГРАДЕ
7
НВН АНДРИЋУ ВУКОВА-НАТРАДА
У свечаним просторијама Скупштине СР. Србије, у присуству великог броја културних и јавних радника, 25. априла предата је Вукова награда — у износу од милиоп старих динара — књижевнику Иви Андрићу. Осам тодина након њеног установљења, ова награда је дошла у најбоље руке, јер је Андрићево дело умногоме довршило велике књижезне и културне подстимаје дате радом Вука Сте-
фановића Караџића.
Свечаност је отворио председник Културно-просветне заједнице Србије Стеван Мајсторовић, који је, између осталог, рекао: „Ми таквог писца који нас“испуњава дивљењем немамо права да награђујемо, јер то подразумева просуђивање дела које нисмо У стању да надвисимо — ми можемо овим
чином само да изразимо своју најдубљу захвалност као исвоје задовољство што је такав дух део наше културе и наш савременик, што изражава нас садашње генерације као и: оне прошле и будуће јер, посредством његовог дела, ми бивамо дефинисани као скупина овог тла повезана. елементима заједничке историјске и духовне судбине, Његова.
у најишрем, смислу."
књижевност нам не дозвољава да се омеђујемо језичким и другим границама — она нас уверава
да је Андрић наш писац, писац ове средине и ове вишенационалне културе у Србији као и наш пи-
саф У ширем југословенском смислу, писац свих наших народа, исто толико колико и наш писац универзалном и
интернационалном
Потом је, у име жирија, који је још прошле
ЛПридружујући, „Књижевне новине“ доносе интегралне текстове Чанадановићевог товора и Андрићевог одговора.
године: донео одлуку да се Иви Андрићу Вукова награда. додели у овој години, У којој он навршава осамдесет година живота, говорио председник жирија мр Мирко Чанадановић, а Андрић је на то одговорио малим пригодним говором. Награде се — као што је познато — Андрић одрекао у корист библиотека у Тутину и Трговишту. Те библиотеке ће бити смештене у домовима културе које, у ахцији солидарности, граде Културно-просветна зајгдница Србије, друге културне институције и радне организације.
се честитањима _ добитнику,
ПЕСНИЧКОМ СТАЗОМ НВЕ АНАРИЋА
ГОВОРИТИ о Ива Андрићу, макар и у једном ограниченом поводу какав је овај данашњи — кад му се уручује Вукова награда за изузетан допринос развоју културе у Социјалистичкој Републици Ср. бији, у исти мах је врло лако а врло тешко. (Толико лако да се то не може, како је он једном рекао у вези са Матошем). Лако, јер
је Андрићево дело већ одавно и
свуда познато, неспорно и са
поштовалаца и најбољих познавалаца и тумача Вукових.
ж
· Иво Андрић је ушао у живот (1892, Травник) тврдом и врдетном стазом, без радости и велике на де, одонуд „тде жега и ветар "и снег и киша једу земљу и семе у земљи“ и „срета се само измуче на стока и људи ћутљиви, тврда
,
дубоког живота, оскудног сјајем" („Разговор са Гојом“) и непрестано снујући мисао „о богатству и лепоти света".
Као писац, Андрић је безмало увек и сав у завичају; њетов је „материјал“ углавном „босански, време највише „турско. Он ама „бескрајно и врело интересовање за исламски елеменат који је толико времена био господар и сулбина његова завичаја, за све при.
Тако настаје још једна међу на- највишим _ признањима – (године лица" („Стазе“). митивне, сурове, грозне, а уз то тиим "бпотним мито вон Цијела 1956. добио је највећу књижевну Том истом (вишеградском) ста- | загонетне и живописне типове, из тологија негативних појава. Мако | награду у земљи ст "абаекеја | 3ОМ наставио је да корача целог | тог старог, турави времена Босрадничка држава, ми чешће по- животно дело, а ЗАО живота, опрезно и одмерено, жи не" (Исидора Секулић). И нико
свећујемо новинске ступце убицама — што свизђепијим, Тим боље —_ него ли претаопима. Као да |е прошло време Алије Сипотановића __ наивно доба детињства нашег — и дошло време Штефке Хопић, сентименталнот Точиловца и Арутих јунака наших несувислих сно-
Наставак нл 1, страни
Јован. Јанићијевић
му је Нобелова награда за књижевност), _ Тешко, јер је Иво Андрић — песник, приповедач, романсијер, есејист и критичар, рад. ник на пољу културе, створио обимно, разноврсно и сложено дело.
Теши нас једно: да ће Иви Андрићу ова награда бити драта, јер је он не само потврдио и овећао вредности Вуковог је-
зика већ је и један од највећих
већи тихо, „миром која је неопходан добром писцу, јер писац треба да заноси читаоце а не да сам пада пред њима у заносе" („О Вуку као писцу"), радећи стрпљи. во и истрајно („Бити радник и мајстор, човек од посла! Ничег бољег ми поузданијег у овом жи воту у ком много добра нема, а поузлано није ништа" — „Осатичани"), увек „ на страни једно.
"ставности, на страни слободног,
ф 3
као он није тако дубоко истражио, објавио и протумачио свету „пороке и подвиге, ратове и сулбине, легенде и амбиције, устанке и“ драме нашег балканског тла (Драшко Ређеп), наше муке итескобе, опоре наравг и дивљину на. шег живота у прошлости.
Наставак на 2. страни
Мирко Чанадановић
"нити трка за извештајним поени-
У овом БРОЈУ: —
СТАРА И НОВА КРИТИКА — анкета „Књижевних но. вина“ — пишу: Мидхат Бегић, Петар Џаџић, Иво Видан, Владо Мађаревић, Фрањо Грчевић, Душан Пувачић и Срба Итњатовић ;
ПЕСМЕ Бранка ћБопића, Ра: дована Зоговића, Флори ке Штефан, Добрице Ерни ћа, Божидара Милидраговића и Зорана 2. Милића
ПРОЗА Неџада вића
Ибришимо-
Миодраг Максимовић: ПЕВА МИЛОСАВЉЕВИЋ 1972.
Јован Јанићијевић: _ МИТОЛОГИЈА НЕГАТИВНИХ ПОЈАВА
ИНТЕРВЈУИ са Карлом Цу- | кмајером и Александром Солжењицином
Катарина Амброзић: ЈЕДНА ОРИГИНАЛНА ВАРИЈАНТА БАРОКА
КРИТИКА— о новим књигама Радомира Ивановића и Милована Витезовића
пишу Радојица Таутовић и Чедомир Мирковић
Петар Волк: ПРИЗИДНО ЗАДОВОЉСТВО — о овогодишњем „Стеријином позорју" МЕБУНАРОДНА ГОДИНА КЊИГЕ (3)
Књига и њена пропаганда
У РАЗВИЈАЊУ И СТВАРАЊУ новог односа нашег човека према књизи библиотеке, јавне и матичне библиотеке, имају изузетну улоту, одговорност и могућности. Готово све и готово свуда, библиотеке су изишле из својих читаоница и депоа и настоје да се у истинском смислу боре за читаоца. То више није кампањска тежња,
ма, већ стварно прихваћена реалност, реалност која обавезује да се напусти буџетска лежерност, комотност и некакав непотребни и привидни мир. То је — у најве ћем броју општина — постала стална. акција, акција која пи лаје резултате. Истина, треба признати, ти резултати су већи међу школском омладином, чак много очевиднији и уочљивији. Повезпвање са радним организацијама не налази се у таквој ситуацији да би се могло назвати праксом, али су покушаји несумњиви и охраб. рују. Библиотеке се све више ус. меравају на радне организације, настојећи или да учлане што више радника или, пак, да у радним организацијама отварају своја о дељења.
. Такве тенденције треба развијати, још шире и још упорније. У томе треба подржати библиотеке, охрабрити радне ганизације, а и једне и друге удвуживати на заједничким, племенитим пиљевима, који нису безначајни, већ су, напротив, одлучујући за квалитет друштвеног и културног живота тих средина. Међутим, ваља приметити да у библиотекама у мно-
тим срединама нема довољно рад: ника, како оних који су ангажовани на малим операцијама тако
св
и оних који су укључени у најстручније послове — и због тога што су садашњи књижни фонлдови библиотека превише опредељени на белетристику, па и у оквиру ње на школску литературу. То је озбиљан хендикеп за многе библиотеке, а јопт већи за раднике, који су упућени и на књиге које нису белетристика. О томе се, пак, у последње време у библиотекама озбиљно размишља и већ има покушаја да се битно мења структура књижних фондова. Уверавату да то, готово одмах, има одраза и на повећање броја читалаца, и то читалаца из радних организација. Такође, озбиљну сметњу причињава — што је, у највећем броју примера, ван моћи библиотека недостатак стручних библиотека ра за нове области литературе, за техничку, политичку, стручну и друге врсте литературе Данатњи библиотекари, и то они најстручнији, оспособљени су превасходно за тумачење и презентацију књтг га из лепе књижевности, Заправо, поред завршених ученика Библи отекарске школе, највећи број 6" блиотекара су дипломирани сту
Наставак на 11. страни
Милош Јевтић