Književne novine
ПЕСНИЧКОМ СТАЗОМ ИВЕ АНДРИБА
Наставак са 1. стране
Са Истока, на домаћим примерима, његове су теме, међутим, увек општељудске и важнеза сва времена. Не само стога што су се ту сусреле, завађале ин ми риле се четири вере, Исток м Запад, што су овамо за лазили _ или овде | започињали толики ратови и буне, него зато што је Андрић уметник широких погледа и велики стваралац.
Андрић ствара загледану прошлост; ослушкује легенде и истражује у наслагама столећа. Тамо, У „баштинама дједова", он пак слабо мари за оно што је прошло, пето та занима „жива старина", оно што је непролазно, што је у корену човекова трајања и наролпе судбине, што превазилази детуме и догађаје, географију : граЊевине („Нема случајних грађевина, издвојених из људског друштва у ком су никле и његових потреба, жеља и схватања"; „Неко је давно тврдио — истина, то је Оно старац и говорио је у тџали — да је ова капија имала утицаја на судбину касабе мл на сам карактер њених грађана" — „На Дрини ћуприја").
Он походи прошлост, сабира и проверава податке (и увек од њих макар мало уметнички олступа), посматра и размишља са жељом да одгонетне „смисао кретања _ историје и живота" СК ратан М. Јеремић), да би на видик донео „не само пример како се пати већ ми како се одолева" (Петар Џаџић), те да би и сам саградио мост који ће да „повеже, измири м споји све што искрене пред нашим духом, очима и но тама, да не буде дељења, протинности и растанка" („Мостови“).
Андрић заступа пуну језичку разумљивост између писца и читаоца: ,...језик... је живот људи, свесни и несвесни, видљиви и скро вити. Изван живота постоји само смртно ћутање. Нема те речи која је без везе са животом као што нема биљке без подлоге која је храни. Значи да треба бати олизак људима и њиховом животу, слушати њихов говор, упијати га у себе, размишљати о њему, живети са њим као брат са братом. И тада ћемо моћи постићи оно што треба, тј. да људима њиховим и познатим језаком кажемо нашу н нову уметничку истину".
То демократско, Вуково наче-
ло („Наша је при овоме теж: ња · да описујемо просто јаспо. и истинито без икаквог ро-
мантичарског каћења" — „Црна Гора п Црногорци"), Андрић остварује доследно им са највећим успехом.
Он пише језиком узорне. правилности, смирено, језгровито и пепосредно, Речи су му тесно пловезане са оним што описују и од тота „лобивају топлину живота п снагу уверљивости". Реченице су му чисте, одмерене.
Та правилност п чистота Андри ћевог казивања не потичу, из граматичарских прописа, већ из врела пајлепшег народног причања. 3Зато је његов речник врло богат, а правилност његовог језика је „нешто што се подразумева" (Алексанлар Ђелић).
Исто је и са Андрићевим стилом: „то није стил који се види;
пре би се могло рећи да је то стил који све види" Милеве Бандић),
Обичне речи и смирено кази“ вање, а ново и велико књижевно дело — то је Андрићева језичка новост. Новост права и одувек највећа.
ж
Поводом „Пута Алије Берзелеза" Милан Богдановић је 1920. године написао: „Иво Андрић је књижевно име које још није продрдао У широке читалачке редове, али коме је отворена најлешнпа будућност".
Ми данас знамо и радосно сведочимо да је Кво Андрић ушао у будућност, Никад не силазећи са оне стазе којом је први пут слободно проходао...
Мирко Чаналановић
РЕЧ ИВЕ АНДРИЋА
ВЕЛИКО је признање и не мања част за свакога: бити одликован натрадом која носи име Вука Стефановића Караџића, оног Вука који је одавно назван реформатором народног језика и оцем новије српске књижевности. То је, У исто време, добра прилика да. чо-
век баци мало строжи испитива-
чки поглед на вредност свота рада за који му се награда даје. То је природан и обавезан али не баш лак и једноставан посао, ко“ ји сваки награђени мора да обави за себе, како најбоље зна и уме.
У културном животу редовно је тако да се једна награда даје или као подстрек и охрабрење млађем ствараоцу за даљи рад и даље напредовање стварања, или. старијем као признање за остварено дело и мање-више завршен посао, Кад је у питању она трва врста награде, још се и мо оке нешто рећи о томе, али по. водом ове потоње не много вшивг од једне речи: хвала!
Захваљујући, дакле, на овом признању, које пада у осамдесету тодину мога живота, хтео бих овде да дам израза жељи која се у овом тренутку у мени живо јавља, Моја је искрена жеља да се рад Културно-просветне заједнице Србије продужи још много година, да то буду године мира и. културног стварања свуда п на свима подручјима, пи да у дугом низу година ова награда буде додељивана новим и све заслужни» јим културним радницима нових нараштаја чија ће дела, богата садржином а савршена обликом, зрачити духом знања, напретка, разумевања п човечности, духом који је био у самим основима Вукових главних напора и настојања. Са том жељом и таквим ми слима ја вас још једном молим да примите моју захвалност на части коју сте ми указали вашом одлуком.
већ.
ЛЕТОПИС ..
ге
Признање Мирославу Крлежи и Југославенском лексикографском заводу
На свечаности одржаној 24. 2 прила у „Вили Загорје“ у Загребу, председник Републике Јосип Броз Тито предао је Мирославу Крлежи одликовања којима је. од: диковао њега лично и Југославен ски лексикографски завод, коме он стоји на челу од оснивања. Крлежа је одликован Орденом братства и јединства са златним венцем, а Лексикографски завод је добио Орден Републике са златним венцем. Свечаности су при: суствовали многи политички и културни радници СР Хрватске, као и представници Завода.
У образложењу за Крлежино одликовање наводи се да му се орден додељује „за изузетне за-
МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
сауте за оснивање и дугогодишње руковођење радом Југославен ског лексикографског завода, за стварање и издавање низа енциклопедијских издања, те посебно за довршење велебног дјела повијести и културе ваших народа, Енциклопедије Југославије, што је драгоцјен научни допринос из учавању нашег властитог живота, прилог јачању братства и јединства наших народа и народности . Одговарајући у своје лично име пи у име Југославенског лексикотрафског завода, Крлежа је, између осталот, рекао да никако не би желео да се њетова улота олваја од рада Југославенског лексикографског завода, јер све што је у Заводу урађено, урађено је колективним радом, При том је подсетио на низ својих врсних сарадника, који су у току двадесетогодишњет рада Завода дали значајне доприносе мнотим издањима, али нису међу живима до-
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
чекали високо признање које је сада и њихов рад добио. А иста: као је да је предузети посао дуго“ трајан и да га треба наставити.
Југославенски лексикографски завод Крлежа је, по директиви Савеза комуниста Југославије и југословенске владе, основао 1950. године. У току протекле двадесет две тодине објављено је 13 ра= них енциклопедија у 72 свеске м У тиражу од преко два милиона примерака, који су готово сви распродани, _ Овај успешан рад, каквим се мало културних народа може похвалити, био је бази“ ран на дугој и плодној сарадњи научних радника из свих наших република и покрајина. Сада се припрема штампање Опште енциклопедије ћирилином, а предвиђа се и њено превођење на словена“ чки и македонски језик.
Досадашњим „радом Југославен ског лексикографског завода по стављена је солидна основа за бу“ дући рад на припремању и штампању нових енциклопедија и но вих издања постојећих енцикло“ педија, чему, наравно, треба да претходе озбиљне критичке анализе, којих до сада није било или их је било врло мало.
Недеља |угословенске културе у Паризу
Акцијом једног малог броја југословенских културних радника. а пре свега дра Драгана Недељковића, професора Сорбоне по позиву, од 24. до 30. априла у Паризу је одржана Недеља југословенске културе. У организацаји ове недеље велику помоћ пружио је Париски универзитет — Одсек за славистику, на челу са Ж. Бона муром, директором овог Одсека.
У позивници за отварање Недеље, Недељковић истиче да је први циљ ове манифестације“ да укаже на духовну заједницу из-
међу Француске и Југославије, која се манифестовала током
ХЛХ и ХХ века. Под утицајем Париза код нас су се развиле читаве школе у књижевности: реализам и натурализам у наративној прози, симболизам у поезији, „београдски стил“ у критици, надреализам у књижевности и ликовној уметности након првог светског рата итд. Међу онима који су повезивали обале Саве и Сене он помиње само нека, али врло значајна. имена | наше _ културе: Матавуља и Матоша, Богдана Ло повића и Скерлића, Аучића, Ракића и Ујевића, Ристића, Матића, Дединцна и Растка Петровића, Надежду Петровић, Саву Шумановића и Марка Челебоновића. И данас има десетак хиљада културних радника из Југославије који живе у Паризу и стварају интензивне везе између своје земље и Франпуске, посебно сликара (Бата Михајловић, Петар Омчикус, Радивоје Кнежевић, Коса Бокшан, Љубинка Јовановић, Владамир Величковић, Дадо Бурић, Љуба Попо.вић итА.).
Жеља је организатора ове Недеље југословенске културе да се успостави једна традиција, која би се временом увећавала. У овој првој недељи, југословенска катедра и лекторат српскохрватског језика на Сорбони, могли су, о
слањајући се умногоме на личне
везе, да прикажу само три-четири
карактеристичне појаве савремене.
југословенске културе; једну песникињу, једног сликара, једну пијанисткињу ми _ серију краткометражних филмова.
Отварање Недеље _ југословенске културе одржано је 24. априла увече у универзитетском пентру у Великој палати, У источном амфитеатру, након уводне речи дра Недељковића, Десанка Макси мовић је имала рецитал својих песама под насловом „Песник тражи помиловање". Исте вечери, један сат касније, отворена је из ложба слика Петра Омчикуса, уз презентирање публикације Ренеа де Солијеа „Виолентно сликарство" посвећено Омчикусовом сликар. ству и илустровано његовим сликама са изложбе, Два дана касније одржано је вече краткометраж-
вих _ југословенских филмова. посвећено _ средњовековним фрескама, уз уводно _— предава-
ње Живорада Стојковића, лектора српскохрватског на Сорбони. А 27. априла, и Институту уметности и музикологије, Вера Вељков је дала пијанистички рецитал, на коме је свирала ком позиције Моцарта, Шуберта, Равела, Дебисија, Фореа, Листа, Ра-
" даћа, Тајчевића и Коњовића. Уз
#
језика ·
ове манифестације треба помену. ти и врло укусне позивнице за вече отварања Недеље југословен. ске културе, у којима се, поред текста дра Недељковића „Зајед ница духа", налази и текст „ОЛИ карство Петра Омчикуса из пера нашер познатог историчара умет. ности дра Војислава Љурића. Започета скромно, ова манифестација која ће, надамо се, поста. ти традиционална, следећих тодина ће сигурно добити у ширини и значају, а то ће бити од Користи како Французима тако и нама, по. себно нашим културним вредностима које без зазора можемо пре зентирати целом КУАТУРПОМ свету, |
Знанствени екуп
о Јуру Крижанићу
ЗАГРЕБАЧКИ свеучилишни про фесор др Иван Голуб пронашао је цедавно у архивима Светога Офи. ција у Риму непознат рукопис Крижанићева дјела – »ВЉПошеса зета согит штуегза«,
Јурај _ Крижанић – (1618—1683), »пођ в Стоага«, иде међу оне уче. њаке и политологе о којима је вео, ма много писано, макар му ни једно дјело није објављено у цјелини, О њему је, између осталих, с по, штовањем и опширно писао и Мирослав Крлежа („И постоји ли у нашој хисторији лице, које је прошло свијетом као симбол хрватства, то је био овај ингениозни Аоминиканац, који је петнаест го. дина јалово прочамио у Сибирији под, љатом да је Латин, а који је у Риму пао у немилост под сумњом да је славенофил, који се приклања шизми".), а био му је посвећен и знанствени скуп, који је 2. и 3. марта ове године орта. низирао Факултет политичких на ука у Загребу и Политолошко друштво Хрватске. Предавања су одр. жали: др Анте Пажанин, др Јарослав Шидак, др Иван Голуб и др,
Загребачке „католичке двотједне новине" „Глас концила" у броју 7 (од 2. ТУ 1972) опширно су реферирале о споменутом скупу под насловом „Јурај Крижанић. Први хрватски _ политолог, католички свећеник, који је у 17, стољећу од Русије очекивао спас народа и је. динство Цркве". Чланак је потписао Ж, К. (Живко Кустић;). Ево два значајнија одломка из тога приказа:
~ Већина предавача особито се задржала. на Крижанићеву дјелу „Разговори о владалаштву“, Крје је написао за вријеме свота изгнанства у Сибиру, у Тоболску, тдје је провео вријеме од 1659. до 1673, То је дјело трилогија економике, стратегије и политике, Како је ка толички свећеник, који је из Рима дошао у Москву с неприкривеном жељом радити за јединство Цркве међу славенским народима, те су га лако могли сумњичити као „ватиканскога штијуна", дошао на то да рускоме цару пише лјећо о политици и владању И да у том дјелу на прво мјесто не ставља Библију. него економикуг Слуша, јући предавање дра Јосипа Бадалића о господарским погледима Јурја Крижанића изгледало је као да је тај Крижанић читао дамашње ирквене документа о Цркви у“ сувременом свијету, или енциклику о развитку народа, или си. нодални докуменат о правди у сви јету. За Крижанића је први залатак државе оситурати економско благостање својих грађана. Упозорава цара да је држава си. турна кад је људима у њој добро, а кад су људи незаловољни да она нема будућности. И јасно му питте да није народ ради владара, нето да је владар ради пмарода.
#— Важно је такођер спомену» ти (то је посебно истакао др Гоуб) да Коижанић није очекивао јединство Цркава по онда лктудлном унијатском моделу, По свему судећи, он у поавослављу није тледао Аругу вјеру ни АРУГУ Цркву, За њега се Црква протезала докле допире крштење, Зато је писао тм посебно дјело 42 мвтери Русе како не смту опе који су католички крштени 10. ново крстити, Неслота међу Ис. точном и Запаллом Џоквом за њета је тешка повијесна т1уана, али она није угушила сактаменталић, милосни ми уопће поквени живот православних. Зато он изравно помаже онда закониптом паттијапху Никону, позивајући монахе који су се против њета бунили нека му се покоре. Крижанић оче-
| вилно није бно за прозелитизам.
није мислио да треба празославиг кошћане појелиначно увјеравати како су „та кривом путу" па ИХ појединачно или у скупинама преводити у Католичку Пркру. Држао је да треба поматати раст м развитак тих кошћана у њиховој Шркви, како би се освијештћене и све више Исусом прожете Пукве пронашле и помириле.
Шимун Јуришић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ >