Književne novine

" мично

Организовано друштво

не може без уметности

Разговор са немачким књижевником

Карлом Цукмајером

КРАЈЕМ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ, 27. децембра, славни немачки књижевник Карл Цукмајер је напунио 75 година живота. Овај јубилеј је прослављен у готово целом културном свету. Цукмајер је "рођен 1896. године у Накенхајму на Рајни, а 1938. тодине је напустио нацистичку Немачку, одакле е, преко Кубе, отишао у САД. Вративши се у Европу 1947. тодине, од 1958. године живи у СасФеу у Швајцарској. На прослави у швајцарском Амрисвилу говоРио је председник владе Хајнеман, члан сената Чуди и чувени теоретичар књижевности Емил Штајгер. |

Цукмајер је у почетку свог рада изненађивао књижевну публику својим експресионистичким делима. Клицало му се, међутим, приликом појаве „Капетана из Кепеника“ (1930), а поводом „Бавољег генерала“ (1946) је слављен као писац који је сјајно приказао један део Трећег Рајха. Носилац је више награда, од којих су најзначајније: _ Клајстова — награда (1925), награда Георга Бихнера (1929), Гетеова награда (1952) и Аржавна награда Аустрије (1960).

У вези с Цукмајеровим јубилејом, у хамбуршком недељнику „Време“ објављен је његов интервју са Петром Кипхофом. Да бисмо скренули пажњу читалаца „Књижевних новина“ на овог значајног писца напредних идеја и изразите хуманистичке оријентације, доносимо тај интервју у преводу Милорада Софронијевиза. — Драма уз позориште, а нарочито због њега, спада данас у оне форме књижевности о којима се највише расправља. Позориште у „уобичајеном смислу“, како се оно увек изнова назива, не може више да постоји — а оно ипак још постоји, а и то само као антипозориште или документарно позориште (не узимајући у обзир класична извођења). Какве су данас по вашем мишљењу шансе позоришта, где су могућности једног драматичара»

Ба Еј . — Када се цео свет налази у једном прелазном стању — а то

је без сумње случај у привредном, политичком, техничком, екоАошком, религиозном, међудржавном и међуљудском подручју како- онда при том да истраје позориште и да буде у стању да развије. стил који ће бити лерспективанг Ја лично верујем да има места за све и да ни јелан стил времена, нако за једну културну фазу епохалан, не може да захтева да буде свемогућ и једтни. „Шансе позоришта“ ин „могућности драматичара“ зависе увек од општег културног напретка, од ступња хуманости тог доба. Ово важи и за. драматичаре који су тек касније дошли до пуног изражаја, као на пример Бихнер, тек после сто тодина, или као Хорват, тридесет година после своје смрти. Једно је сигурно: у позоришту ће.се увек играти, цако се опо Аокттиглопо понаша. Једно иоле добтоо огганизовано друштво без уметности и игре не би могло да опстане.

— Постоји, додуше, лично постављена теза, али и књижевноисторијски и статистички потврЊена, на основу које ни једну значајну драму светске књижевности није. написао аутор старији од 50 година. Ви сте сами додуше увек сумњали у ову тезу, али и Ваш

·„ последњи велики позоришни успех

(„Бавољи генерал“) је стар тачно 25 тодина. Да ли ћете упркос тога још једном да покушате да побијете ово правило>2

— Не зна се тачно са колико тодина је човек, кога називамо

Шекспир, написао „Буру“. Верди

је у поодмаклим годинама компоновао дело „Фалстаф“, које, иако није драма, представља ипак једно истакнуто позоришно остварење. Саичних остварења у позним голинама било је код других музичара и код ликовних уметника. Не знам ла ли ће ми још јел ном успети јелна драма — допустите ми да покт"ттам, управо сам у току. Могела ће та драма бити боља Од мојих старих комада који су успели — оне мање срећне да не помињемо.

— Пре пеколико тодина забранили сте приказивање „Бавољег генерала“ на немачким позорнинама. Да ли: се-још увек двоумите, као што сте раније изјавили, да би овај компо могао да буде погрешно схваћен»

— Мој комад „Бавољи генерал“ је како пре тако ми касније делисхваћен а делтамично не-

схваћен; ово последње нарочито

| | |

25

КАРА ЦУКМАЈЕР

од позваних критичара. То даље нема значења. Мој покушај разјашњења које би се односило само на две, три реченице, не би у томе ништа изменило.

— Ви важите у аналима историје књижевности претежно као драматичар („најуспешнији живи немачки драматичар“, тако стоји код Гера фон Вилперта у „лЛексикону светске књижевности“). Да ли вам ово годи или сматрате да је приповедач Џукмајер тиме оштећен2 — Сматрам да је моја проза делимично — квалитетно боља од мојих драмских радова. Позориште, наравно, повлачи са собом већи публицитет. Али сматрам да сам сала и као приповедач вредан веће пажње.

— Које дело је било најуспешните, које је по вашем мишљењу најважније књижевно дело из пера Карла Џукмајера — и како ви објашњавате, у случају да се овде ради о два различита наслова, разлику између укуса аутора и укуса његове публике»

— Моје најуспешније остварење је без сумње немачка бајка из Кепеника. То је до сада и моје најбоље дело. Изгледа да се овде укус публике (већ неколико деценија, и чак прелазећи језичке границе) одржава духовном садржином дела.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уређивачки одбор: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Љу-

Вук Крњевић (заменик

биша Јерсмић,

главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметнич-

ка опрема: Драгомир Димитријевић,

Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Ђерћеку, др Душан др Војин Момчило Миланков, др Драшко Душан Сковран,

Милош Илић, Матић,

Матић, Ређеп, Алекса Шафер. Богдан

Јара Рибникар, Зуко Џумхур, Идејно решење графичке опреме:

Челебоновић, Пал

Кршић.

Мист излази сваке друге суботе. Цена 1,590 дин. Годишња претилата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоЛист струко. издаје Новинско-издавачко

предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Директор Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Београд, Влај-

ковићева 8.

Штампа: „Глас“,

ЛЕТОПИС

Дејвид _

Талбот Раје |

У својој шездесет деветој го„дини умро је истакнути енглес "ки историчар уметности и архео| лог Дејвид Талбот Рајс, један од | најбољих познавалаца _ византиј-

ске и уметности Блиског истока. п Рођен 1903. године, Талбот Рајс ује, након студија у Итону и Ок | сфорду, још 1925. године учество|вао у ископавањима у Кишу (Ме-

| сопотамија), а следећих година у у истраживањима уметности на Кит|ру, У Цариграду и на Атосу. Већ 1934. тодине изабран је за професо| ра универзитета у Единбургу. У па|узама између разних истражива|ња иископавања на Блиском исто. |ку Талбот Рајс је написао и обја|вио низ књига, од којих најпре | треба споменути „Византијску у| метност" (1935, друго издање: 1954) и „Иконе Кипра" (1937, са Рупертом Ганисом и Тамаром Талбот |Рајс).

За време другог светског рата био је у обавештајној служби и „одликован је, а 1946. године вратио се на Елинбуршки универзи„ тет, где је 1967, тодине био биран "за проректора. Учествујућа и даље у истраживањима на Блиском истоку, Талбот Рајс је након дру. гог светског рата објавио низ нових дела, од којих треба поменути бар „Велику палату византи!ских царева" (у два тома, 1957, 1968), „Енглеску уметност од 871. до 1100. године" (1952), „Југославија — средњовековне фреске" (1955, са дром Светозаром Ралојчићем) и „Почетке хришћанске уметности" (1957). Године 1958. организовао је велику изложбу византијске уметности м написао текст за њен каталог, 1965. године објавио је дело „Исламска уметност", а три голине касније и књигу о последњој фази византијске уметности.

Код нас је Талбот Рајс познат по преведеним књигама о византијској и исламској уметности, а нарочито по прелтовођу књизи о срелњевековним фпескама у Срби ји и Макелонити, обтављеној у из даљу Јујоттткот графичког друтитва и УНЕСКО-а. У овом делу Талбот Рајс је показао и воло пох“злано познавање матезије и велику љубав према наттем уметничком благи, Сматрајући да су фреске највећи допринос Јутославије светској уметности, он је истакао и неке спенифичне прте о ствапења српске уметности У односу на остала дела визан-

тијског домена и утицаја, указујући _ при том — посебно на две битне _ разлике: „Ова љубав према реализму може се

сматрати једном од главних особина која олваја ралове стпске школе од дела ужег византијског правна у Грчкој и Шапиграду. Хруги фактор ове врсте је, вероватно, колорит, назочито искусно примењен у Сопоћанима". Утолико више смрт Талбота Рајса потаћа и нашу историју уметности, која је његовом смрћу изгубила једног ол најбољих иностраних познавалата

У част (алка Назечића

Протле тодине преминули др Салко Назечић, књижевник, књижевни историчар и педатог био је маркантна појава у босанскохеђрцетовачкој културној средини један од њених барјактара. Њетов стваралачки допринос био је вишестран и вишеструк, али су ипак његови прилози историји 1утословенске књижевности најзначајнији. Посебан предмет његовог занимања било је наше народно епско песништво. Управо у раз јашњењу феномена настајања народног епа Назечић је и највише прилонео,

Овог пролећа, на тодишњицу његове преране смрти, његова бивша матична установа — Филозофски факултет “ Сарајеву, уз помоћ сађајевске издавачке куће „Свјетлост“, излала је занимљив „Збозник радова“ у част покојног Назечића. У првом делу његови пријатељи и најближи саралници дали су своје прилоге о лт ку и стеаралачком опусу дра Назечића. Тако је Мидхат Бегић написао топло слово о лоу Назечићу као истинском соптталистичком култуоном претаону, док је Бранко Мплановић написао осврт о Мазечићевим паловима из домена зомантичаоске литературе. М"оо“лав Пантић је дао птилог „Саалко Назечић и дубповачка књижевност", Љубомир Зуковић: „Сал ко Назечић о проблемима натег епског народног лесниттва", а Хатиџа Крњевић: „Стилија Салка Назечића, хајдучке борбе око Дубоовника и наша наролна песма". М „Зборнику ралова" су штампани и прилози знаменитих аутора који товоре о разним тенленпитама и појавама у натој литератуРи. Понлози су презелени упопеАо, на немачки и француски језик. Душко Бабић

Алекеандар (олжењицин о свом раду

Совјетски књижевник Александар Солжењицин је 30. марта примио у московском стану своје супруге стране новинаре и том приликом водио с њима разговор о себи и своме делу. Из овог разговора. преносимо најзанимљивије делове према тексту објављеном у „ЊУ јорк тајмсу“.

На питање о његовој књижевној слави у иностранству Солжењицин је рекао:

— Знате, више бих волео хад би ме слободно објављивали у мо јој сопственој земљи,

“.

О „кругу првоме":

— На том роману радим и сада, иако се он већ појавио на Западу. Последња верзија ми се допада више од претходних.

Четрнае-

О наставку „Августа

сте“: ј

— „Октобар Шеснаесте“ је дРУта књига овог опсежног рада. њена. фабула ће углавном бити по свећена позадини за време рата, а не фронту. Сви најважнији догађаји тога месеца одигравају се

у позадини.

· Хоће ли ускоро завршити књигу2 '

__—- Не, у току рада испоставило се да је посао сложенији него што сам мислио. За рад на овој књизи било би ми потребно да неко време проведем у разним историјским здањима у којима су сада смештене државне институције, а власти ми не дају пропусницу. Може ли у свом раду да ангаожује сараднике»

— Не. Они не могу да раде за мене. Прво, пошто нисам члан Савеза писаца, немам права на секретара или помоћника. Друго, такав секретар који би заступао моје интересе био би изложен истим ограничењима као и ја. Треће, једноставно не бих био у могућности да секретара плаћам. После хонорара за „Ивана Денисовича“ нисам имао неких већих прихода, осим новца који ми је тестаментом оставио покојни Корнеј Чуковски и који је сада на измаку. Хонорар ми је био довољан за шест година живота, а новац Чуковског за три године. Уз то, могао је да ми толико потраје само зато што су моји расходи били на најнижем нивоу из година мога школовања. Никад нисам трошио за себе више него што бих морао плаћати секрета-

РУ.

О његовом ству:

новцу у иностран-

— Написао сам тестамент и, када се укаже прилика, читав ауторски хонорар ће мој адвокат послати у Русију како би се ис користио за подизање њеног животног стандарда. Ја лично желим да се користим само новцем од Нобелове награде, што, наравно, није мала сума — да није ове понижавајуће, компликоване. и неизвесне пропедуре око. добијања тог новца. Министарство спољне трговине ме је обавестило да је за сваки трансфер новца неопходна специјална дозвола министарства и да ја у сваком случају могу да добијем само известан проценат.

Како се одвија његов рад»

— У.том погледу се сусрећемо са обрасцем нашег живота, који ће човек са Запада, вероватнс, тешко моћи да схвати. Колико знам, — мада се, можда, варам на Запгду је обичај да се сваки рад плаћа и није обичај да се нешто ради без новчане накнаде. Али узмите наш самиздат — он је у несумњивом развоју, а при том никакав новац не прелази из једних руку у друге. Људи троше свој рад, своје слободно време. Седе- ноћу и раде, и за тај рад највише што могу да очекују то су прогањања. Тако је и са мном. На каквој фабули радим познато је најшипој јавности, чак и изван Москве. Људи који су ми наклоњени, _ често и непознати, шаљу ми — наравно, не поштом, јер онда можен да не стигне до мене — своје сопствене успомене и свакојаке књиге, чак најређе... Ја радим за Русију и Русија ми помаже.

О поукама историје:

— Проучавање руске историје, које ме је одвело уназад, ка епохи краја прошлог века, показало ми је од коликог су значаја за земљу мирни расплети, од какве је важности да власт, макар она била самодржавна и неограничена, осахтикује добзоплмепни глас друштва и да друштво поседује

жени промаји. Угаљ за ложење

НЕ акве је ваеалну снагу, од к

пости да се земљом управља истином, а не принудом и насиљем,

О својој породици:

— Ми смо до рата 19 година живели у Ростову, од чега 15 година нисмо од државе могли да добијемо собу. Читаво време били смо принуђени да за велике паре од приватних власника из најмљујемо уџерице. А када смо најзад добили собу, то је био_ део адаптираног обора. Увек је било хладно и вечито смо били издо-

било је тешко набавити. Воду смо морали носити из другог краја... Мама је добро знала француски и енглески језик, научила је стенографију и дактилографију. Али је због социјалног порекла никада нису прихватале установе које су добро плаћале... Двапут или трипут мајка ме је преко лета слала на одмор мојој тетки Ирини, али је све остало (у репортажи часописа „Дер Штерн“) плод њене маште, која је зацело постала необуздана... Оца памтим само по фотографијама и причама мајке и оних који су га познавали. Као сгудент је напустио универзитет и добровољно се пријавио за одлазак на фронт... Иако се фронт већ почео распадати, батерија у којој је служио мој отац остала је у првим борбеним редовима све до мира у Бресту, Мајку и оца венчао је на фронту пуковски свештеник. Тата се вратио кући у пролеће 1918. године и ускоро умро као жртва несрећног случаја и недовољне лекарске помоћи. Његов гроб у Георгијевску је трактор сравнио са земљом кад је грађен стадион.

Треба ли сматрати да су прогањања писаца, каква су она којима се излагао Пушкин и које је и он сам поменуо у свом Плачу за Твардовским, стална појава руског живота:

— Ваше питање није предмет за кратки, површни разговор. Да би се на њега одговорило, требало би да озбиљније поразговарамо о руским традицијама — како су могле да се мењају из деце-

про ~

АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН

није у деценију, шта је у њима заједничко и чиме се разликују једна од друге. Било би нескромно с моје стране да о таквим стварима говорим кратко и површно. Једном речју, да би се од говорило на то питање ваљало би обавити низ књижевних истраживања. Ја лично нисам кадар да се позабавим таквим истраживањима и не намеравам да то чиним.

О Вознесенском, Јевтушенку, Аксјонову и другим представницима књижевног стваралаштва, који су се афирмисали шездесетих година:

— Имена која сте поменули 0 диста су позната не само у нашој земљи него и на Западу. Тај пе риод је, у ствари, почео већ крајем педесетих година. Немам намеру да анализујем туђа дела, али ћу на ваше питање одговорити у најопштијим цртама. Када се писац дотиче тема које имају вечити значај, постоји нада да ће ње гова дела бити од тратније врелности. Други писпи могу да се баве нарочито актуелним пита: њима, п док та питања остају ак: туелна, њихова дела ће се исти: пати у светлости _ савремености. Касније, пак, она ће се наћи у задњем плану, Рекао бих да су имена која сте набпојали сада популарнија, на Запалу него у“ Сов: јетском Савезу. Али то не значи да 1е стваралачка снага у литера тури уотттте пвесуттитла. Не, то само значи да је ствазелаттво преттло на лубљи ниво. И не са МО то: вама јотт нису позната сва дела таттих тела, будући да она још нису објављена.