Književne novine
Божидар Милидраговић
Око боде
МЕСТО
· Ако је дрво остало у неприступачној гори И лукави ти кланац брани
Да банеш У хлад и врелину његове круне — А то је твоја давнашња жеља —
У средишту које се стиска
Као у првој зори
Ка једно! избочини језика остани
И ту поднеси и мук и свадбену здравицу.
И на том месту гледај да утврдиш · И темељ крика и слеме весеља.
РАСПРАВА О ИЗВОРУ
У покушају да се товори
Јављао се захтев у настајању
„Да се избистри тамо где је лаж замутила Плодно да се предахне. Х
Са правим уделом
Извор да сг нагласи : Онима што пију
„Док он ромори
Нагло
Време да буде скраћено Између открића и гтутљаја воде
"Сагласно.
„Али не треба само широко корито Па да се чује јасно
Како вода даје прави одговор
'И растерећује извор
'Од сувишног градива
Кад широк скуп слуша
Проповед протицања.
Јер људи никада нису одрасли Док пију.
На другој страни спор се
"Не приводи крају
И ми не стижемо до завршних речи Спеву о жеђи
"Од најстаријих извора
Што'увек су текли у свој захтев
Тамо где први дамари пам бију.
ПРЕДАЊЕ О ВОДИ
Насигурно
Дубље да паднеш
У угажено предање
Де нова мудрост саве у поглавље Кад се зорс помаља
Друкчије да погледаш
У изгрев
И у сенку,
Надај сео . Спреман је твој назор; Иза зноја пут се утире.
Јутром товори о води
Убу у њену збиљу
У којој се огледаш Придружи се недокучивом Гое мисао обдржава средину Која ти је блиска
Нек дух распирује огњишта Одвајкада.
На отвореном
Скучен
Језшс се разбија.
И обилује поруком:
У божанском кругу
Нема младима
Али ни јутра са Ђурбвевком Не затичеш
Обливен
Звездама са несталог лица Научен.
ИЗВОРУ
У кланцу се бориш „- Сабран,
И на окупу првотне ти воље
Изворе срмени... ·
И зебњом жубориш:
Чим нахраниш доље . Замутиће те стадо које пије. Заплачи, запени ...
Ти већ слути ослов. неке шире воде: Као узваницу мами те у поље
Затим све даље
У Океан где разлазе се чини.
И срце ти чисто стеже се и бије 'Под првим каменом · У првој дубини
Изворе, изворг...
ВОДИ
На земљи Гое се прстима откриваш · Узимао сам те Покуглавао да схватим Оно што нас је раздвојило 'И гутљајем тим што удаљен је мени, Пристајао сам да прихватим 6 Самоћу 1 "_ Био сам суд у ком пребиваш Али тек тамо где се није никад долило никад “ „одлило Сам ја твој сасуд.
„рјеђе.
ПРОЗА · „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
ПАСЈА ПРИЧА.
Непад Ибришимовић
· ПРИЧА СЕ да је у Дамбихезазиберу живио сиромашни ста-
рац Оди, који је имао неома интелигентног пса од којег се никада није одвајао. Живјели су у искреном и неразоривом пријатељству, а када је Оди умро, Кин, тако се пас звао, остао је сам и у дубокој тузи данима тетурао улицама Дамбихезазибера.
Поштовани читалац треба да зна да је Дамбихезазибер веома лијеп приморски град кроз који протиче ријека Ка, пловна још добрих стотињак километара У копно; да град има веома развијену трговину и поморски саобраћај са хиљадутодишњом традицијом, да је једном ријечју богат, Јединствен град по много чему, али и јако одбојан и негостољубив према странцима и непознатима. Дамбихезазиберчани су, пак, бескрајно сусретљиви један према другоме и брижно чувају традиције својих богатих и угледних предака. Лко читалац има то на уму, неће му бити тешко да замисли с каквом су љубављу житељи овога града бринули о Кину док је овај ауњао улицама и тужно цвилио за својим господаром.
Али нису прошла ни цигло три дана и, тиме почиње ова необична приповијест, Кин се опоравио од туге те многи грађанин похита да пса удоми и посвоји. Али Кин одби да се било ко о њему стара, а поготово олби то да некоме буде вјеран, одан пас.
Прво што је Кин урадио у својој надасве необичној, запањујућој каријери, јер не треба никада сметнути с ума да је, како то ми људи кажемо, ријеч о једној животињи, било је дакле то да је отишао у основну школу и завукао се иза посљедње клупе на општу радост и задовољство дјеце и за непуних мјесец дана научио да чита и да пише,
Поштеног читатеља не треба да буни то што Кин није изговарао ријечи, што је даље лајао, додуше све рјеђе и
Након првог изненађења Дамбихезазиберчани се силно запнтересоваше за даље Киново образовање и не прође ни година дана а пас положи све испите класичне гимназије. Кин се за то вријеме није одрекао својих навика, није се прилагодио сједећем људском положају, него је и даље ишао четвероношке, јео је оно што је и прије јео и даље је запгашавао ограде и грмље остављајући својој сабраћи љубавне поруке и територијалне ознаке, и ни на чему што се тиче његовог приватног живота није се могла уочити промјена.
јЕ4
|| |; ЦМ | |
. | |
| |
| | ||
| |
ТЕ | Ц 144
Рту |
па (И:
| | |
| | Нћ 1
Џ
1
||
|
А Ек 2
]
П || Ш И Му) М] у
| Ц | Ц
| | 1 Ц
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ-КАПОРА
.
Житељи Дамбихезазибера, су као што је поштовани читатељ већ на почетку био упозорен, мада племенити ипак у толикој мјери љубоморно настројени када је у питању нека њихова ствар да је тајна чудесног пса брижно чувана. И тек када је Кин с успјехом, након студија од око седамстотина дана, с просјечном оцјеном од 9,9 дипломирао на електротехничком факултету, сензационална вијест снажно је од јекнула у цјелокупној свјетској штампи.
Кин је био довољно интелигентан пас снажне воље да се није либио своје голотиње те је одлучо одбио сваки покушај да му се скроји одјећа. Истини на вољу он је себи направио много већу кућу него што му је била потребна, а када је отворио свој ЕЛЕКТРО-БИРО и када му послови кренуше преко сваког очекивања добро и он се обогати, Кин откупи ол Опћине Дамбихезазибера чувени замак Шрок Шерок са пољима, шумарцима вртовима и пропланцима који су се протезали од.лијеве обале ријеке Ка па све до обала мора и обухватали-проскор од преко дванаест хиљада хектара. + иу ка
пса и спева ми пити
_стале. Догодило се то након неких седа "успона међу људима. СИ
Са својим службеницима и послугом поступао је благо и нико не памти да је икога ујео осим сиротог старог Сама,
коме је бијесно одгризао ухо и гласним лавежом заувијек га најурио с имања, зато што му је овај умјесто сирове
донио барену кост.
Међутим, промјене и то велике промјене, ипак су на-
м година Киновог
Једно лијепо љетно предвечерје изађе Кин у своју уоби. је заскакутао, кад најед-
чајену шетњу вртом и само што ] у ном, урођеним, оштрим њухом осјети не једног него десе. тину паса. Не би било никаквих незгода, не, да су то били пси: Кин би им пришао, поразговарао с њима на њиховом матерњем језику, видио шта желе и зачас издао наређења људима да се те псеће жеље и испуне. Али нису то оили, пси него кује. Све су биле веома лијепе и све веома разавчи, али бестидно понашање којим су хтјеле да привуку Кинову пажњу толико му се смучи да дубоко У себи донесе одлуку
да се с кујама псећег рода више никада неће парити. Дос гојанствено и мирно пође он у свој дворац а слузи паредп да их након тога па мијеп начин замоли
ла кује нахрани, те ла заувијек напусте његов врт.
Бијест је међу псима тако одјекнула да Дамбпуса ма р чани три дана и три ноћи нису ни ока склопили ол теоховој
незапамћеног лавежа и завијања. Шеф поллинје изруји да
се Шерок опапе трост руким кордоном до ба насружаних
полицајаца е да бил се заштитио живот њиховог углеАноОт
пса и грађанина. | дама у дан ни оп је осје-
Киново богатство расло је из
ћао потребу за новим вишим задовољствима, Ускоро је био
веома радо виђен гост У Удружењу ликовних умјетника, међу књижевницима и музичарима. Многи пјесници су се утрхива ли да му посвете своје најбоље пјесме пстранице свога лите-
рарног стваралаштва. Коначно је Кин постао толико осјетљив на љепоту и узвишено да та је вријеђало не само оно што је било ружно него и оно што није било лијепо.
Тош једанпут је свјетска тптампа зазвонила на сва ово на. Наиме, послије оне сцене у парку с кујама Кин с2 за љубио У Дамбихезазиберчанку, чувену љепотицу 1 филмску глумицу 2727 ЕПџ, која је иначе била паспонпрани обожаватељ паса. Познанство је било брзо склопљено, родила се снажна узајамна љубав која је ускоро била круни“ сана браком. Свалба је била величанствена у своме сјају и раскоши, а „фуф“, свадбени дар који је ЕЛа лебпла од свота супруга, био је фотографисан и објављен на насловНим странама МНОГИХ европских листова, док му је телеви зија посветила цијелу једночасовну вечерњу емисију.
Аодуше, било је и завидљиваца, оговаратеља, па се тако за ЕПш понајчешће могло чути да је перверзно искварена содомистички настројена дроља, која своје настраности и прљавштину скрива испод скупоцјених хаљина п блистава накита, а за Кина понајчешће се чило ла је „стари олтњали
пас“! И овдје, на овоме мјесту ова необична прпповијест мо гла би бити окончана да се ускоро није догодило нешто што
је превазишло сва нагађања и очекивања, нешто што нико. ме није било ни на крај памети. Наиме, Кин се досљедно стаде уклањати свему што је и у псећем и у људском жи воту ружно, прљаво, глупо или нелолично, па се затвори у својој прекрасној резиденцији, али у својој племенитости не отпусти послугу и службенике свога великог Шарон,
замка него даде начинити различите отворе кроз које "ће"
гледати само оно што му се на људима допадало. Тако је рецимо, његов лични секретар 3. Киберду, који је имао буј ну валовиту косу са сиједим залисцима, кроз специјално начињен отвор Киновог пребивалишта смио промолити само — своју косу. Дивна Ххитгшт ЕПа-Кин само је у одређе ним позама смјела сједити, стајали или лежати наспрам свога мужа, а као знак велике милости било је то што је Кин жмирио док се ЕПа не намјести у одређен положај. Списатељу је понекад дозвољено да завири и у оно нај тимније у животу лица која описује: ЕПа је по естетском протоколу свога мужа морала при уласку и изласку у знак
„поздрава раширити ноге и показати ону ствар.
Елем, предалеко би нас одвело када бисмо описивали све оно што је Кин морао подузети да се заштити од ругоба овога свијета, али није згорег напоменути, ако ни због чега другог, а оно зато да се још једанпут увиди моћ и утицај
"који је Кин имао у Дамбихезазиберуу није, дакле; згорег на
поменути да је Кин добио одобрење да искључиво, једино само за себе, начини једну улицу која би везивала замак Шарон са Електро-бироом. Био је то дугачак тунел ол специјалног мљечног слакла дуг неколико километара, са за: садама најљепше: суптропског цвијећа и дрвећа, са украсима од злата, сребра, слонове кости и драгог камења, са чудесним мозаицима и скулптурама најбољих мајстора ХХ вијека. Са дискретних мјеста емитована је музика чију ље поту људско ухо још није освојило. Мора се признати да је Кин успио у ономе што још ниједном човјеку никада није пошло за руком Тако је Кин провео неких седамнаест година изолован од свега што је ружно, мучно, туробно и тегобно. -
Али, то вјечно несретно „АЛИ“ (узгред буди речено Тултатшт ЕПа-Кин је у међувремену остарјела, па је само у посебно урешеном оклопу из којег су вириле само њене заиста прелијепе очи, смјела изаћи пред Кина), али Кин је непрекидно здружен с љепотом постепено и сам постајао све љепши и љепши, мијењао свој изглед, мада се још увијек могао назријете његов псећи облик и тако се приближавао своме необичном крају, почетку своје чудесне смрти. У Мемоарима 272ат22шт ЕПе-Кин, који још нису доступни јавности, али у које сам успио завирити њеном превеликом милошћу, на једном мјесту се наводи да се тај необични префињени лик грчио у ужасним боловима, ако би се Ета маска само мало помјерила и при том се указао дјелић њеног лица, или ако је однекуда у Кинову резиденцију допро случајан.сиров шум улице. Кин је био осуђен да се стопи и сједини са својом околином коју је брижљиво одњеговао током свога дугога живота.
Научници сматрају да је Кинова смрт била безболна, зато што је свака слика, свака умјетничка драгоцјеност, пролазна љепота цвијета и све оно што је било око њега једновремено упило по један његов дјелић, Богата Кинова заостав птина налази се данас у замку Шарон у Дамбихе зазиберу и посјетилац се не може отети необичном дојму који га обузима у додиру са стварима надахнутим Овим
псом.