Književne novine
О НОВИМ ОБАВЕЗАМА КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ
_ Наставак са 1. стране
И у култури има социјалних разлика. ·Најпре, лични дохоци културних радника су веома раз личити, чак, мада је то тешко мерити, и са становишта обима м _ значаја посла, тако и са стано-
вишта доприноса друштву. Тако
ђе, оно што је очевидно, јесте · потреба да се што пре сви, носиопи друштвених средстава за културу споразумеју о такозваним
допунским и хонорарним ангажо- ·
вањима. Поједини уметници, на·_ рочито естрадни, добијају неуо' бичајено високе хонораре, чиме се деградира расподела према раду. Уосталом, то је и простор за многе друте злоупотребе, приватизацију, и слично, ': | Разуме се, ово нису једине, условно речено, „недовршене или | отворене“ линије културе данас,
| Определихли смо се да поменемо
|
|
| | |
ове, имајући у виду смисао наше организације и осећајући за по-
' требно да се усредсредимо, како
оу данашњем разговору, тако и у будућој акцији, на оне задатке који су и хитни, али и трајни по свом значењу за културни и дру. штвени развој.
3.
,
Међутим, у нашем раду било је доста пеиспуњених послова и неизвршених обавеза.
Пре свега, Културно-просветна заједница Србије, а и заједнице У општинама, нису успеле да 40 вољно ангажују У културној подитици све потребне друштвене снаге, посебно _ раднике. Такође, често смо били по страни у конкретној акцији поводом "уочених идејних, националистичких, _ мо. нополистичких и других пропуста. и слабости у нашем културном животу. Нисмо довољно доприносили бржем развијању самоут равних акција у културним делатностима, у којима је, иначе, у0очено одсуство друштвених утицаја. Затим, редовно и са систематским ангажовањем _ нисмо дело. вали у оцени ефеката и резултата остваривања финансирања кула
· туре, већ смо више пажње поклањали самом систему. Такође, многе заједнице, па и наша, још увек нису довољно ангажоване у образовању, нарочито у оним акинјама које би могле да значе заједништво _ културе и образо| вања, '
ЧЕАјУћи све то у виду
себно, имајући у виду наше ре
алне могућности, предлажемо да“
се у наредном времену — при У тврбивању приоритетних задатака — посебно води рачуна о овим обавезама, чије би ефикасно и конкретно реализовање било наш до“ принос у остваривању _ ставова Писма Извршног бироа и говора председника Тита:
— да се ефикасно и одговорно остварују принципи самоуправљања у култури,
— да се доследно примењују уставни амандмани, посебно У структури и деловању заједница културе, као и самих културно“ тросветних заједница и осталих организација у култури,
— да културна политика. буде право и обавеза радника и да њихови утицаји у култури буду израженији и виднији,
— да се организују редовне расправе о идејним и другим елементима културног живота,
— да се даље проширује ко муникација са општинским _ортанизацијама, пре свега у развијању правих културних вредно“ сти и у широком укључивању свих слојева радног становниш тва у културу,
— да се редовно разматра о, нос средстава информисања и КУЛА туре, при чему се треба посебно залагати за већу критичност = одговорност у оцени културних збивања,
— да се развија већа координација и редовнија сарадња из међу појединих републичких кул“ турних организација, И
— да се систематски развија међурепубличка, међунационална и међународна културна сарадња,
— да се, практичним акцијама, повезују образовање и култу ра, ; — да се, — кадровски и програмски · помаже делатност општинских културно-просветних заједница, 5
— да се проучавају социјални и други проблеми стваралаца
и да се у нашим акцијама и про-.
гтрамима што шире укључују уме тничка удружења као и ствара опи свих категорија. _. | Тедном речју, Културно-просветна заједница Србије. настојаће да се, будући опредељена за са моуправни културни развој, . још одтоворније и ефикасније у наре, дном времену допринесе укупној друштвеној акцији за напредовање друштва у целини, самим тим и културе. " за и »у Одломци уводног излатања на проши" феном састанку Секретаријата КУЛТУРно-просветне заједнице Србије.
милош Јевтић
и, по-'
ЦРТЕЖ
„ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ ЈОЖЕФА МАРАСТОНИЈА
ХУМОР | 7 ЈАКОВА ИГЊАТОВИЋА
Наставак са 1. стране
преплиће различите врсте хумористичких слика, када постигне мета НИ МЕ пуноћу слике; Игњатовић, на пример, врло добро уочава породичне односе. “ „жалошћеној породици“ је до савршенства. разрађена једна сликовита хумористичка секвенца из романа „Васа Решшект" (рођаци чувају болесну старицу лијући лажне сузе да би се неколико секунди након њене смрти баци: аи па њену имовину као хијене). У описивању породичних односа често се повуче доброћудно лице козера и уступи место сатиричару, мада Игњатовић није имао правог сатиричарског дара.
Смех код Игњатовића увек носи етичку компоненту, зли на извесним местима он је надмаша призвуком медитативног о» носа према животу и пеке песимистичке визије која зрачи из контекста (у том погледу је ме:
лдаљонски рађена приповетка „Ал
вокат као холанер" са мноштвом фино нијансираних психолошких запажања). Као да се придржавао извесног теоријског. захтева, изреченог много касније но што су његова реалистичка дела поче ла излазити („Да бисмо разуме-
_ ли смех треба га вратити у ње
тову природну средину, а то је Аруштво; о би, пре свега, одредити његову корисну функпију, а та је функција друштвена... Смех мора да одговара из весним захтевима заједничког жи вота"), Игњатовић је сликар мно штва. Треба само побројати прелставнике те широко и питорескно насликане фреске пишчева вре мена: попова, ђака, адвоката, слу шкиња, трговаца, војника, занатлија, хохштаплера, _ бонвивана, златне младежи, сељака, судија, скитница, удварача, удавача, ско ројевића, _распикућа, _пијанаца,
чиновника, каријериста, идеалис- |
та, тврдица, особењака и многих , — све то насликано у непосредној повезаности, напоредо, понекад до искључивости, _природно и ненаметљиво стварајући н смењујући те слике. Најбогатија жица комичног лежи у опису занатлијске среди-
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
· рече песник Петар.
· не („Адам и берберин"). Кроз Иг
њатовићев хумор паралелно тра је осуда и симпатија, здраво осе• ћање живота, Живојин Бошков је уочио да је Игњатовић волео да скандализује малограђане показујући какву комедију праве од својих етичких „принципа". Хумористичким сликањем је динамизирана приповедачка и роман“ сијерска проза, са низом прециз“ них детаља у масовним спенама у којима се осећа пуноћа живо“ та одређеног амбијента, војвоБанске и панонске средине. То је све доприносило стварању портрета појединаца и портрета средине. Хумор у делу Јакова Игњато-
· вића служи као важан састојак
уметничког поступка _ пишчевог којим је допуњавана слика сав"
ремености. У уметности је то те.
жња ка „померању општег сензибилитета'“, још један доказ да сва средства уметничког изражава ња, па и књижевног. израза, служе првенствено настојању да се што пластичније изрази пуноћа живота, особеност појединих животних манифестација са симбо
личним настојањем ка универзал-
ном исказу живота. Хумористич„ка визија је отуда драгоцен састојак целокупног Игњатовићевог књижевног опуса.
Радомир Ивановић.
(усрети у гралу Коче Ранина
Управо су завршени „Рацинови сусрети" у Титовом „Велесу, родном граду песника и револуционара Косте Рацина. За четири дана (од 8. до 12. новембра) колико су сусрети трајали, било је неколико манифестација којима посвећујемо ове редове. Пре свега треба подсетити на вече поези је у препуној биоскопској- 'дво-
рани. Публика је изванредно со.
дачно примила песнике из Љубљане, Сарајева, Титограда, Загреба, Београда, Новог Сада им Скогљ-
ја. Такође ваља подсетити на ср-
дачне сусрете песника и радника ~“ фабрикама им предузећима, те на незаборавно време проведено са војницима.
Тости су имали виде _ ретроспективну „Савремена македонска књижевност“", а управо је стигла вест о лепом пријему антологије македомских песника У Паризу; =
прилику да
У радном времену сусрета во
ђени су разговори на тему „Тенденције. социолотизације у лите-
ратури данас". Наше је да истак-
пемо успеле реферате, а ствар је њихових аутора да ли ће их ставити на увид читаоцима „Књижевних новина" или неких друтих листова. Између осталих, реферате су прочитали: Твотко Чубелић, Иван Ротар, Тарас Керма“ џнер, Гане Тодоровски, Димитар Аимитров, Милан Комненић...
Традиционалну награду „Рационово признание" добио је македонски писац Јован Павловски.
„Рационови сусрети“ нису спек такуларни као „Струшке вечери поезије" и не „пате“ од. звучних имена из иностранства, али СУ, по нашем мишљењу, интимнији, топлији, лакше је на њима про. наћи се и препознати. Или, како Бошковски, директор сусрета, „поезија је гласнија у тишини".
Брана Петровић
пзложбу.
ФРА ГРТО МАРТИЋ
н идеје о културном и политичком јединству
Поводом сто педесет годишњице рођења
ЛИЧНОСТ И АЈЕЛО фра Грте Мартића нису, зна се, ни досад остајали незапажени у освјетљавању културне, књижевне и По литичке прошлости, у Босни, БИ фрањевачке, ни хрватске, ни 09 санскохерцеговачке цјелини. Својом разноврсном, дуготрајном. и значајном дјелатношћу, КУАТУРнопросвјетитељском и литерар-
ном, друштвеном и политичком, |
као и важношћу своје јавне лич ности, фра Грго Мартић се, н за вријеме свога живота, а и У као нијим историјским ретроспекти вама, увијек истицао и истиче као једна од маркантних фигура које је Босна и Херцеговина има: ла на културном и Поа) пољу ХАХ стољећа.
Поријеклом из сиромашне се љачке породице из Западне Херцеговине (рођен 1822. у Растоватчи код а он је имао = оно вријеме ријетку и велику срећу да палеђу бројне браће и рођака буде изабран за школовао“ ње им да након проведених година у крешевском самостану и по жешкој гимназији, на студијама филозофије и теологије у Чагреоу и Стоном Биограду, уђе У круг хрватских илираца и, заједно са
: х
још неколико фрањеваца, постане њихов _ ватрени сљедбеник.
Илирски сан о славенској узајамности и илирске идеје о кула: турном и политичком јединству југословенских народа неће, зна: но је, дуго потрајати, али неће и без трага и бразде на културном пољу тек тако нестати. За босањ скохерцетовачку културну башти“ ну, и посебно хрватску компоненту у њој, то је било од посебне важности. У традицији фрањевачког културног рада, уз давно присутну и развијану бригу за народни језик, улазе, наиме, управо тада, и други правци илирских тежњи за оваплоћењем народног духа у култури и народ; ног освјешћивања културним Ае" ловањем. А у случају Мартићевом, п веза са српском култур. ном (баштином, поред хрватске, његово занимање за Доситеја, за Његоша, за Милутиновића и друсте, упоредо са његовим присним односом Вразу, Шулеку, специфична је и
- важна пројекција „илирских иде
ја на босанскохерцеговачком културном подручју.
Рад на књижевном пољу Мартић је започео у вријеме свог школовања (1841) п одушевљења. лирским идејама и наставио га све до смрти (1905). Претежан дио тог рада, поред пригодних посланица, препјева Расина и Шато“ бријана, једног занимљивог путописа у стиховима, те значајних мемоарских _ „Запамћења", прелставља његова епска поезија, пје сме под заједничким насловом „Осветници", у“ којима Мартић настоји опјевати бројне историјске догађаје и личности свога времена (хајдуковање Луке Вукаловића, устанак у Босни и Хер. пеговини 1876—1878. и друго).
Критика је својевремено дочекала „Осветнике" с великим хва: дама и величањем Мартића као пјесника, поредећи га са Качићем и Мажуранићем, а његово дјело
ОМ
према" Рају, · Бабукићу, .
и са „хомерским приказивањем" (б. Шурмин). У каснијим критич ким освјетљењима суд о Мартићевом епском пјевању знатно ће се, међутим, измјенити. Први ће то учинити Тугомир Алауповић (Андрићев земљак и наставник у вријеме његова _— гимназијског школовања), који је оцјењујући Мартићеве _ „Осветиннке" — одмах након пишчеве смрти, примјетио да међу појединим дијеловима њиховим нема чврсте везе, да се „радња помиче споро и лагано", да се писац губи у описима сит' них појединости те пада „у низи-
"ну обичне хронике" или затрпава
нит „реторскум развлачењем".
А Антун Барац је, у својој књизи „Величина малених" (1947), за кључио да Мартић „уопће није био умјетник — стваралац". мала је при том додао да се поједини одломци _ Мартићевих _ пјесама ипак „дсимају као поезија“ и да имају вриједност као „документи једног књижевног раздобља".
Сам Мартић, без обзира на ве Аичања својих савременика, сматрао је основним својством сво. јих епских пјесмотвора то да су „на истинитој догађајности основане", а та везаност за догађаје нетом минуле, као и популарност епског десетерца у који су се они претакали, давали су им у своје вријеме печат изразите ак: туелности с обзиром на предмет и с обзиром на тадашње потребе најшире · читалачке публике у Босни за ријеч блиску и одавна најприснију.
Данас је, очито, и историјска важност и књижевно значење тих радњи друкчије: историјско зна чење, не у тематској везаности за актуелне _ догађаје „Х1Х вијека, него у идејној обојености, често противрјечној, а толико карактеристичној, у свим њеним преливима и противрјечностима, за. на. тиу сложену повијест протеклог стољећа; књижевно значење, уз поједина мјеста која се, ипак, могу дојмити као поези ја (а таква су у првом реду она. у којима је изражено Оолно со: пцијално осјећање због страдања раје и неправди према њој), пр“ је свега у типологији толико карактеристичној и важној за тре нутак у којем се умјетност наше писане ријечи извијала током ХЕХ вијека из усмене народне књижевности. Жива народна лек. анка, крепкост и мјестимична сликовитост израза нарочито пријатно нас сретну на појединим мјестима _ Мартићевих — прозних књижевних радњи.
Особеност је, даље, Мартићевог књижевног рада, његова пове“ заност с политичким идејама и дјеловањем Мартићевим на том пољу. Већ његов илиризам имао је то изразито политичко обиљежје, а Мартићева улога заступника фрањевачке провинције, ко: ју је он, по свом повратку са школовања у Босну, вршио пуних двадесет година (1856—1876), даје и његовим дјелима и његовој дјелатности (у коју иле, уз поменуте, и рад на отварању 'ткода, прикупљању народних пјесама и података о обичајима и др.) из разит друштвено-политички _ печат, и то у једном преломном времену када је Босна завршава ла читав један период своје историје и улазила у нови.
О тој повезаности књижевног и друштвено-политичког У дјелу и дјеловању фра Грте Мартића говори нарочито непосредно, уз идејна усмјерења и тематску 02 ређеност његових епских пјесама, још непосредније, карактер Мартићевих прозних свједочанстава: записа Агенције, које је он водио, као и сјећања у „Запамћењима“, насталим у тодинама пред смрт.
А све је ово, у испреплетености хтијења, дјеловања и оства рења Грте Мартића и саставни, веома често битни дио разноврсних ширих контекста: фрањевач
ког реда и његове историјске уло-
те у Босни, слике _ политичких збивања у Босни.и Херцеговини у вријеме посљедњих _ деценија турске владавине и у вријеме доласка Аустрије; контекста илирског покрета п његових одјека, контекста хрватске језичке, књ жевне и културне традиције ни контекста те традиције у њеном напоредном постојању и: преплету с традицијом друтих народа у Босни и Херцеговини, итд, ита. Тако виђено, дјело и дјеловање фра Грге Мартића, историјски важно и данас још актуелно, улази и у шире структуре у којима се њихова појавност јавља у У зајамном дијалектичком спрегу не само бројних, разноврсних дије лова, него и разноврсних, а ком“ плементарних, цјелина.
Бранко Милановић
| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2.
и ентитети сиви писта атаја