Književne novine
„је изолованих појава,
САВРЕМЕНОСТ КАО
Наставак са 1. стране
догму и доктрину, ако се клима безбрите и равнодушности спрам непосредне реалности прогласи за идеалну и литератури тОјећу и примјерену, с то већ онда није исто, ни издалека.
Проза поготову не може без от:
· тећења по себе да прихвати так-
ву ситуацију, она све и да хоће не може а да с времена на вријеме не залре у конкретност животног сижеја који јој се нуди надохват руке. Примјер Иве Андрића је у том смислу вишеструко поучан али само као генијалан изузетак од правила а не и као правило: с осматрачница историје он је најбуквалније говорио о свијету којим живимо, и којим ћемо заду го живјети, те је у питању крајње инљивидуалан случај, код нас по умјетничкој снази без преседана. Али подизање тог случаја до ранта правила и начела најдиректније води до комбинаторике која не одтовара литератури, литератури по правилу разноликој, „индивидуалној. Јер и Андрићев примјер и случај је само примјер и случај једног писца. Једног Андрића. Повођење за њим је ипак само повоЂење. Ипак само друга рука. Друга индиго-копија. Морао је ла се појави јелан Други велики случај — случај Селим а — па ла то буде јасно. И већ и за њим наступа фаланга кописта. Манириста, епитона.
Хругим ријечима, крајности се заиста не додирују него, напротив, искључују. Ни протежирање неутралистичких концепата — субли-. мисано у ТЗВ. естетизацији — нити наметање свима и свакоме неке другачије, поготову супротне, оријентације, рецимо — стварносне, не води .практично ничему. Води заправо догматизацији која је литератури страна, јер литература увијек изнова збија све формуле, све наметну те јој догме. Она их својом разноликошћу поражава, деструира. И у једном и другом случају тежи се наметању, тежи се кастрирању, ушкопљавању живог литерарног организма. Нема једног јединог арбитрарног приступа, нема једног јединог врхунаравног тумача у литератури. Нити га. може икад бити. Стота је превласт естетизантних тема, која је била узела маха, била једнако штетна за литературу, као што би и нека друга оријентација уколико насилно потисне све друте могућности такође била штетна. Ова пова је и изазвала речену реакцију, налолазак писаца супротне, стварносне опредјељености. Ријеч је о кретању које више није омеђено на само једног хитеца, МАМ. групи
узима, х какав 1 је о екивати. Стога то кре-
тање не можемо свисока отписати као безначајност, стога му ва-
ља поклонити више слуха и кри-
тичког разимилјевања. Пошто. је ријеч о далекосежној – појави. Можда _ прекретничкој. Продор
свакодневице је толики и такав да га ваља разматрати и у њему аналитички лучити добро ОА л0шег а и значење као цјелине. Савременост као тема у литератури није поука нужност с којом се рачуна него већ стварност. Она је временски разуђена и несводива на неколико голина, она за собом вуче читаву тролепенијску историју, више раздобља, и слично. То је читав јелан сложен процес ботат садржајима, слојевит, изнијансиран, пун мијена и континуитета, .
У протоку тог времена има, и збило се, драматичних историјских дстађаја, врхунаца и катарзи тог драматизма, по којима то вријеме рачунамо као одсудно и прекретничко, вихоровито, сулбинско, али у њиховој сјенци тече и наплављује се много тога што је ефемерно, ситно, случајно, свакодневно, банално, интимно; али једнако за литературу релевантно, То је све заједно преплетено, изукрштано. и баш та сложеност и чини појаву слојевитом, вишеетаппом, и за литературу привлачном али и нимало лаком. Великим, 0зорљним испитом, Ризиком, авантуром. Стога је свако поједностављено. _ приступање _ реченом комплексу = у смислу дескрипихронике догађаја по сличло— већ унапријед превазиђено. Нелостатно. Неппепоручљиво, МИ у олносу према са» врамености као теми, као обухват. мој теми за литературу наступа тренутак паслојовања, усложава» ља и апфепенпијације,
но свој мелић искуства, али У ос ови свих тих иначе нопмалвих и ус уовпих пристит тих различитости постоји и нетито зателничко; покута! да се кроз. опсервациту елног Фрагмепта п сегмента досегне _ проблематика као таква, астина као таква, бар колико је то у јелном зохвату могуће суге. исгти Спе се псхоли У лапу питп-
. чевом, ган иу способности ла се
"уз појејипацеа бар наслути Оп-
зета о птмубиачтпа тритерзално, Негазојући опај лио истине ко.
"и му је запао у дано, писац тежи
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
сале безобличних, · факата, Чињеница
уупицу _ писаца, оно какав се доскора ни- |
Сваки пи~. сап има свој угао, и свој приступ, ,
облику опште истине. Оне коју ће литература. кад-тад ни. исписати, кад се сложи фреска и мозаик, њене слике о реченој проблемати пи, О раздобљу бар у захвату те. пробле ке. Сви појединачни тематски покушаји сливају се у
корито цјелине, у хук доба, која
као и свака друга тема, остаје
Могућност новог и другачијег сагледавања је аксиом, безбројне
варијације увијек слиједе. При- | марно није набрајање немуштих дата и чињеница пего проницање у истину која је иза маске и: фаич! упија ТАУПИХ_ д је привид, истина је у дубини живота, у расколу и раскораку, у размакнутости и помакнутости, у прошепу Њу високих начела и добрих принципа и реалности такве каква јесте, бр. изгоре, Писац у том
простору између начела и реалија
и налази прави за е, он је-на извору ис он поов:ерава доказаност _ прокламованих
· Једна је,ствар фотум-
ска истина, истича актуелног подитичко- ка, а
СА уто сомда у дубину живота. У том смислу има и постоји јави за. им литепатуре. Пиљ је увијек исти: анизација, очовјечење. У Но име
критика је морална, хума-
свака на. Ајелотвотча, оправлава и пло- без
дотворта. Међутим,
) У).
те подлоте. немотивисана хуманим _
инспирацијама, ван неимазско-
хитељског конпепта, измеће се у дјело без покрића и свохе, нигме не циља па ни не домашије. То би био својеврсни црни ларпур
латтизам. У
Већ је говозено о дјелима писаца тав. београдског крута (Стеванозић, _ Јосић-Витињић, _ Савић) који грађу црпе углавном из властитог искуства дошљака из унутрашњости. Њихова дјела одишу свјежином и елементарном снатом. Истина, у њиховој глобалној оријентацији, као пазумљивој реакпити на постојеће стање у литературџи с којим се сни не мире, има ' рушилаштва, жестине, претјераности, изазивачке неганије и радикализапије, али то су тек изданци јелне литераторе која се гради на добтим основама. на жи-
вотности. Дјела тих писаца нису“
самочикла, она се настављају на птелшаснвике сличне оријентатије, Алела која трају кроз двије деценије а настајала су у сјени естетизма. Некако паралелно и у млалој хрватској поози дешава се нешто слично, заокретај према сличним свакодневним темама. Окус живота, непатворен, понекад горак. Ријеч је о пистима попут Лубоавка Јехчића Бу-
жимскот, Стјепана Чуића, Кази-.
мира Кларића и друтих. И у бо санскохеоцеговачкој „литератури були се интерес за „савг нос кад тему и као; инспиоациј
,
(литерарно стварање. Истина, пре-
| |
"влалава историцизам као тенленција и као умножена поакса која иде ка маниру, али се већ јављају, ту и тамо, дјела која се окушавају ~ сликању реалности. Сличан пропес одвија се и у македонској литератури. Она, како је речено на РБапиновим сусретима, излази из зачараних прелјела артизма на вјетоометину и свјеж зрак сваколневности, инипирајући тим изласком нешто као полоуштвљење литературе као потаву социјализације литерарног феномена. Слично се збива и у словеначко! литератуђи,
Све у свему и попел извјесни“ тешкоћа, и посред различитих, пг и контровеозних миттљења о по јавама и кпетаткима кола су увехико у току, па упркос и могу. ћим неспоразумима, чак и инци-
.. ()
више Од .
"мере убуд
МАРЈАН КОЦКОВИЋ: ПОЕТА (БРОНЗА) — ПОСЛЕ ИЗЛАГАЊА У МОНТРЕАЛУ, ЊУЈОРКУ, ПАЛМ БИЧУ, ФИЛАДЕЛФИЈИ, ТОРОНТУ, ДЕТРОИТУ, ЧИКАГУ ИТА., ОВАЈ ПОЗНАТИ ДУБРОВАЧКИ СКУЛПТОР
КОЈИ СВАКЕ ГОДИНЕ ПОВОДОМ ДУБ-,
РОВАЧКИХ ЉЕТНИХ ИГАРА ИЗЛАЖЕ СВОЈЕ РАДОВЕ, ИМАЋЕ У МАЈУ И ЈУНУ ИДУЋЕ ГОДИНЕ РЕТРОСПЕКТИВНУ ИзЗЛОЖБУ У САРАЈЕВУ И У БЕОГРАДУ
4 '
дентима и ексцесима, чета је и
раније бивало а није
Ада. неће бити и убудуће, процес приб. а и прожим
ања ли-~
"тературе и савремености као те.
ме, као свакодневности у виду и на плану теме, даје већ озбиљне резултате, и увјерени смо да ће их све више давати, на корист и литературе и друштва, те иху критичком сусрету не треба омаловажити него, напротив, оснажи-
"ти, окрепити и подупријети.
Ристо Трифковић
ДРУГА. ДЕПЕНИЈА
САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ДРАМЕ ·
Наставак са 1. странс ватно, ако се има у виду искустве но правило да ни најгрубља критика не може изазвати такво осе“ ћање тетобе и мучнине као што то може готово празно гледалиште, или глелалац који наочиглед
писца пати од досаде и учмалости, |
ез обзира какве су намере руководиле поозне писце и 3 се о ају на пољу стваралаштва икакве су куће) једно „је сигурно: из те групе излвајају се појелина драмска дела као целовита и значатна остварења, која указију на своје ауторе као на драматичаре који много обећавају.
Неколико већ раније афирмисаних драмских писаца, од којих су неки пре 1962. голине добили значајна признања за. своја дела, појављују се о овом временском периоду такође са. свега једном драмом: Милош Шрњански (.Те>да"),Миолптаг _ Павловић („Игра зезимених'), Алексанлар Обренозић -(„Липе"), Милан Бокорвић („По "ле љубави"), Мирослав Беловић " Стеван Пешић („Омер и Мерича"у. (
Мопште, симптоматично 1е да се "ови писти јављају у веома кратком временском раздобљу, док је _
~ 4 "+
су им на- |
. || ро: узалмд"), |
| 4 ! |
+ | , |
| наставља своје леловање: де Чипдшћ, · (,„Варалица „у "= Трактат. 0 саџшкињама", '„Пула» · Бурђевић („Еми ају узми своје ли-
"временски размак између нових дела већ опробаних и афирмисаних драмских писаца знатно дУжи. Узроке тој појави треба пре света тражити у индивидуалним "склоностима и могућностима ауто ра, мада постоје индиције које указују на то да разлози могу бити објективне природе. Често ћудљиви однос. позоришних управа и позоришне критике према драм-
ским писцима, те материјална Не.
сигурност која то стваралаштво неумитно прати, могу до те мере ла иритирају писца да оно еће леђа позоришту, тражећи,а ир-
мацију и материјалну сатисфакци
ма, у филмској индустрији телевизији.
Не мала група драмских пе ца, од којих се већина не појављује први пут у овом временском периоду, није успела да се пробије на београдске сцене: Саша Петровић („Нерешив проблем“, »„Ви-
"ски и сода", „Комад товедине > глимир _ Суботић (,„Прозивка, „Дудово, моје Дудово"), Миленко Мисаиловић („Пет случајних при“ јатеља", „Вечити цвет"), Драгован Јовановић („Лептир"), Томислав Кетиг („Ружичаста ноћ"), Радослав Павелкић („Сунчеве пеге", „Проневеза"), Димитрије Талић („Прозивка за вечност"), Добрица Ерић („Прстен на извору"), Милан Ттуторов. („Нови анђео", „Подземли шетачи", „Крајпуташ за троје"), Вера Нрвенчанин („Човече, не љути се"), Пеђа Милосављевић („30пир“, „Самунло“). 0). . Неоспорно да се међу тим драмама лако проналазе полупроиз-
] другим литера 'областиЈУ У АРУ пеприји или. ла
искључено води и текстови сумњиве вредно.
сти, али исто тако је без спора чињеница да су неке од тих драма неоправдано отеране у прогонство или бачене у запећак. | Не може се заобићи ни група српских хумориста која се у овом периоду својски трудила да српској комедији врати углед и да јој поново ди почасно место у драмској литератури: Брана Црнчевић (Кафаница, судница, лулнина", „Гри пара хозентрегера"), Жика Живуловић („Лево од савести", „Оптужена комедија“), Борђе Фишер („Ноћ за Марију"), Раливоје Лола Ђукић („Бог је ум Влада Булаловић Виз („Љилилвик"), Мирослав Мит ровић („Поноћна поовала“), Миле Станковић („Бог бстова“). Ти покишаји нису донели велика померања у квалитету, али су истакли неколико комелиотраћских талена та и подстакли млгае писпе да се у том мукотопном послу са можда више среће опосбај“ (Милован Витезовић, Милетка Вучетић, Јован Кесар и други). ш Неколико већ афмчрмисаних писаца, који су своје присуство У драмској литератури видно обе-
"лежили још'пре 1962. године, и у
овом периоду, понекад са мање, понекад са ветпе креативне моћи, Боглан Бечеју",
дао), Маодо анти“, „На кр це", „Даске што живот значв"); Борислав Михајловић — Михиз „Бановић Стоахиња" — Стеријина пР пада 1268, ој рани 'Сајлер", „Краљевић Марко"), Борђе Лебовић на а Стереји. на награда 1965, „Сребрно уже“, „Викторија“, „Усамљена гомила", „Ново, јеванђеље“), Јован Христић („Чисте руке", „Савонарола и њетови птијатељи“. — Стеријина награда 1965, „Тераса"), Велимир Лу кић („Дуги живот краља Освалда", „Бертове кочије или.Сибила", „ВаАануртијска ноћ", „Афера недужне Анабеле" — Стезијина нагзада 1969, „Повратак на Лем»о"), Иван Студен („Вожхт“, „Вук"),Слобохан Сто јановић брду") Вук Вучо („Балада о аж-
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА _
писа- |
(„Аевавијум“, „Кућа на.
|
' свакидашињих ЖИВОТНИХ појава. Те
| ка", „Утва
јунаку", „Госпођица куга ного псето", „Кула Од ЛО Васко Ивановић ("Мртви оправдано", „Стаљи-
даји и или тро бања), су одсутни ист"). Ј
Интересовање тих драматичара. остало је превасходно 7 домену егзистенцијалних проблема: жи-. вотни контрасти, апсурди и парздокси, мит као веза са савременим токовима,свести и збивања, историја као веза са'традицијом, противречности и сфемерности
драме су најчешће међусобно супротне по естетском опредељењу,
међутим оне једна другу Нити об.
потавају нити искључују.
Други десетогодишњи _ период доноси афирмаџију и пуно признање и новим именима савремене. српске драме: Александар. Поповић („Чарапа од сто петљи", „Љу бинко и Десанка", „Сабља димискија", „Крмећи кас", „Јелена Ћеткозић". „Смртоносна мотстистиптица | златокрила",, „Развојни пот Боре птналдера" Стеријина матпада 1967, „Аруга врата лево", „Земаљски рај"). Момо Капо („Трула кобила", „Пасијанс"), Бора Босић („Радо иде Србин у војнике", „Улога моје породице у светској револупили"), Ботислав Пекић („Како забавити господина Мартина", „На лудом белом камену" — Степијина награ ла за комедију 1972), Миодраг Илић („Камелеови“, „Вештац“, „Ка фана у луци"), Зоран Петровић („Село Сакуле а у Банату“, „Извол'те у Сакуле"), Жарко Јовановић („Прсрок"). , то
Ова генерапија вешто је искористила магију сценске речи у својим драмама које одишу свежином инспирације. бритком иро-
шијом, природношћу и вибрант- _
МАРЈАН
КОЦКОВИБ: КРЕМАТОРИЈ (БРОНЗА) ЈЕ 4
1
пним смислом 'за хуховито; успела је да заинтригира и придобије, позоришну публику. <
Иза ових писаца наступа читава плејада младих, талентованих: и предузимљивих, који су смелошћу и. дрскошћу која импонује готово у једном налету освојили позоришне сцепе: Мома Димић („Бомба у топлој леји", „Живео живот Тола Манојловић“), Милан Јелић („Јелисаветини _ љубавни јади"), Гордан Михић („Жута"), Слободан Божовић („Флора господина Флоријана"), Миодраг Ђукић („По траживања у мотелу"), Радомир Путник („Највећи домет секса"), Миливоје Мајсторовић („Огањ у џепу"), Миленко Вучетић („Краше Аок имаше престаше кад немаше ' „Тајна вечера. код Сложне браће"), Јован Кесар („Да ли је могуће доугови да смо сви ми волови", „Задужен сам испред фракг циледа ти искривим вилилу").
У тим делима присутна је младалачка разбарушеност и: нестрпиљење, али исто тако и свежина, маштовитост ми обиље духа. Коју количину праве вредности лоноси ова текерација одгонетнуће тек будућност, у
На крају, треба истаћи општепозналу истину да живот драме почиње и завршава на сцени, јер се њена. своха оствапује тек у Додиру са публиком. Из фаталне чињенице да позопиште може зла живи без ломаће драме, док је драма без позортипта осуђена на смрт и забопав, неки људи 7 'позо»иттима цопе своје лаголно осе» ћање супезиовности у олносу на драмског писма, те могу себи дозволити не само инлолечтност већ и став потпуне игноранције.
Такође је чињенипа, охрабтмтућа, да ни друга депени-
"ла савремене сопске драме, осим
ретких изузетака, пије логела змчла чатнити гтолор у свет.. Животопис сепске драме.огбђаничен је за: сала искмучито Тогогловечским меКама Та појава може се тумачити двојако: с Телне стпане, то је слпаз неповетђења у почетнитттво, без пповепених тралитија и без порепопгука: С лруге стране, то је резултат неспособности. или нехостатак амбиттја ла се сопствене врелоости постуле п наметну Атуутимга : Мажла ће тпећа депенита у том пготлелу лонети ако не мнето вотле успеха очла бар вите искуства и сттетности,
Борђе Лебовић
не баш
|