Književne novine
| КЕКТВИРНОВИНЕ 2
| нови
Т “
ПАРЦЕЛИСАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Наставак са 1. стране
ни имали нека значајнија дела из ове области, и да нам и данас
дечје стваралаштво није пребо-.
гато. Заборавља се такође: да ве-
| дики дечји писци у националним литературама које су оваквим.
стваралаштвом _ богатије имају третман писаца као и писци ос. талих књижевних жанрова и да се не одвајају у неки посебан сој књижевника; да код нас Змајево стваралаштво за децу, упркос различитим оценама, скоро ни један озбиљнији тумач није пренебрегао; да неповољном третману дечје књижевности данас, можда доприносе „уски специјалисти" који се за ову област
· вербално залажу а тумаче је неа-
декватном књижевном апаратуром. Затим, издвајање жена-писаца недавно је крунисано и једном _ антологијом _ песама, која
може да има и разлоге и при~
тодничарску употребљивост, али чији предговор н поговор натегнуто покушавају да докажу по-
" стојање суштинских разлика из-
међу стваралаштва жена и стваралаштва мушкараца, потенцирајући то скоро до непомирљивости. Дакле, у жељи да се истакне вредност књижевне области за коју се сматра да није добила заслужено место, одлази се У некакву куртоазију која више нема уверљивост аргумената. И овде се, као п у другим случајевима, дошло до апсурда методом оповргавања нечега што нико озбиљан пикад пије тврдио.
Може се и даље ићи у указивање на проблематичност ванкњижевних критеријума за одреЊивање писаца. Несумњиво је занимљив и вредан поштовања успех што је у литератури постигло неколико писаца који су смогли снаге и упорности да стварају и поред тога што се баве тешким физичким пословима. Али питање је колико је оправдано посебно истицање категорије писац-рал: ник, или је бар питање колико је овај појам утврђен и статичан, кад се има у виду да је појам радника код нас доста проширен. А при том је познато да материјални статуси неких других писаца, које би стереотипне дефиниције, према школској спреми пи послу који је њихово редовно занимање, сврстале у чисте интелектуалце, нису баш повољ ни за пуни замах у књижевном стваралаштву. ;
Подела на младе м старе писце такође се не би могла прих. ватити као књижевно релативна, поготову ако, — што је чест случај, — подразумева априористич. ку генерапијску компактност по друштвеном статусу и по књижевној оријентацији, а још теже би се могле прихватити импликапије вредновања, на тај начин па било да желе дати предност једном сили другом | измитпљеном блоку. Најновији покушаји да се писци леле на професионалце и непрофесионалце, ишли, чак, на професионалце и аматере такође је и за књижевни живот, а по себно за књижевност, ирелевантна. То кажемо најпре зато што књижевне разултате олређују таленат и рад, па многим писцима није сметало, и данас не смета, да пишу добре текстове нако су често заузети другим пословима, док другима не помаже ни анта жованост само књижевним радом. Но ту је тешко давати мопштене констатације због инливидџалности сваког случаја. Исто тако, за многе писце који су се тренутно приљежно прелали књи жевности и који су „про фесионалци" тако што су књижевних удружења и форума испоставиће се ла су били у књижевном — погледу професмонални аматери, док ће, као и увек. један део тренутних „аматера" заузети висока места у књижевности.
Полеле писаца на „велеград ске“ п „провинцијске“ редовно повлаче уза се митљење да су писци који живе у мањим местима у неповољнијим околпостима за писање јер су, поред осталог, ван токова оних актуелних и полстипајних струја. Ситурно је да за њих неке неповољности по стоје, али би препизнији показатељи, можла, и оповогаи појели на прелубећења. Имао сам пр лаике ла се уверим ла су извесни прсти из унутпватњости много обаветтенти о ономе што се у књижевности летпава ол великог броја велетпалских писапа који сваког · дана зађу у неколико критепиих пелакпита. Не би та. кође требало, без ттетхолних ана лиза, уопштено тврлити да су просек сопијалног статуса и Ару штвене признатости превише на страни писаца из великих гра: лова.
Није потребно много мулро сле да се олтонетне зашто се, упркос недовољној основаности.
овакве поделе, разврставања и сврставања ипак врше. На првом
су месту они вајкадашњи разло- | 0 боље сигуран. и. Ан
свом малом атару, него на несигурној и неизвесној лествици ширег простора, Уосталом, овом парцелисању књижевности и обе лежавању писаца више су допринели,и тврдокорнијега бране, поједини тумачи и трибуни него сами ствараоци. То се најбоље види по томе што даровити писци-сељаци желе да што пре постану само писци, што даровите жене-писци више претендују на антологије прављене по естетском него по биолошком критеријуму, што талентовани млади писци престају да носе епитет млади онда кад се потврде, што добри дечји писци желе, с правом, да буду третирани као ствараоци, а не као некакви књижевни примењени уметници, што,
решимо, новосадски писац пре |
стаје да буде новосадски онда кад се афирмише, итд, ита.
Уместо закључка: треба се залагати само за критеријуме који произлазе из квалитета. М, та кође, за улогу књижевности и статус правих писаца.
,
Чедомир Мирковић
ПОСЛЕ МАРТОВСКОГ ФЕСТИВАЛА •
аставак са 1. стране
респект, па и више од тога — ме Бутим, није ли баш та уједначеност сигуран доказ да стварпих догађаја није ни билог Лепе филмове направили су многи наши документаристи у зрелим годинама (а то су и Јоже Погачник чија „Цукрарна" нуди сликовиту галерију ликова с периферије живота, и Влатко Гилић чији филмови „Моћ" и много успелија „доубав“ делују сугестивно и рафинирано, доводећи класичан документарац на границу играног филма, и Александар Илић који је својој серији филмова о животињама додао још 1едан, жестоко режиран — „Сову“), а са веома успелим остварењима наговестила је свој долазак и потврдила таленат читава плејада млађих или
'средовечних аутора (реч је о фил-
мовима „Чинча“ Н. Пуховског, „Деца" Г. Паскаљевића, „Даске које живот значе“ А.Манлића, »Саме сапет« 3. Предића, „На љуљашци" М. Николаћа, „Живот је ли јеп" В. Петека, „Друге“ 3. Тадића, „Пекмез од шљива" Ј. Аћина, „Ми не продајемо Холивуд“ Ј. Аћина и Д. Караклајића) — о свакоме од поменутих филмова могло би се писати с пажњом и симпатијама, као што ће сви они заједно (или, бар већина од њих) врло брзо пасти у заборав и ишчилети из нашег сећања (а та им се мана, ипак, не може тако лако опростити, уз све уважавање воедности које се у њима крију!).
... Могло би се, ипак, на крају овог колико сумарног толико исуморног прегледа, рећи нешто и у прилог овотгодишње мартовске жет ве — нешто што, упркос свему, отвара извесну перспективу и указује на једну могућну оријентацију: реч је о извесном свесном
СПЕНА ИЗ ФИЛМА „ЈОЗЕФ ШУЛЦ“ ПРЕДРАГА ГОЛУБОВИЋА, КОЈИ ЈЕ довио ЗЛАТНУ МЕДАЉУ „БЕОГРАД“ У КЛАСИ КРАТКОГ ИГРАНОГ ФИЛМА
окретању већине аутора ка некој врсти хуманистичког реза лаизма, којим оштрице критичког односа према свакодневици
· бивају донекле отупљене, али се
то компензира једним потенцирано човекољубивим односом аутора према јунацима који долазе пред објектив камере. Таква човекољубивост подједнако је присутна и у филмовима који го воре о прошлости, тј. о темама из револуције („Целе ноћи рат“, С. Шкољникова, „Весели ветар" М. љЉубича, „За успомену“ М. Секулића, „Путеви храбрести" Р. Шарановића), и у филмовима који се баве тзв. „савременом тематиком" (као „Кубикаши" К. Вичека, „Угљари“ Е. Хаџисмајловића, „Љубав" В. Гилића, „Друге" 3. Тадића или »Нааха пазЛа« Н. Мајдака и Д. Албахарија) — па, ако се узме у обзир досадашњи иронично-супериоран однос који су домаћи документаристи имали према људима који су били јунаци њихових филмова, једна оваква оријентација, мада тек у заметку; може имати далекосежне последице по даљу еволуцију домаће кинематографије уопште. Свестан напор да се ЧОВЕКУ ПРЕД КАМЕРОМ врати достојанство пи да се о њего. вим тегобама пи животним дилемама проговори са саосећањем и добронамерним разумевањем, то је прилична новост у документаристичком третману на нашем тлу, па и у домаћем филму уопште — утолико пре, верујем, да ће се о овој појави, убудуће, још доста говорити, односно да ће тај хуманистички реализам постати предмет практичних и теоријских истраживања у времену које је пред нама.
Слободан Новаковић
ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ и ДРУШТВО
Наставак са 1. стране
ро (као међународна изложба), разне ревијалне изложбе и изложбе појединаца из разних жанрова, затим активност изложби Музеја примењених уметности на ширем плану, са међурепубличким разменама, те сталне продајне изложбе УЛУПУС-а, #' Фонтане, последњих ·година уносе све више оптимизма и могућности за. успешне експресије и оријента-
- ције. Све то показује још више
колико се полако али сигурно осећа извесна еволуција популарне уметности, која је стално присутна у нашем привредном, културном п друштвеном животу, мада искуства са ових многобројних манифестација, на којима излажу своја дела врхунски уметници, не користе довољно разне привредне. и туристичке организације, као ни остали аниматори културно-забавног. живота у нашем граду, а да не помињемо колико се с таквим изложбама мало гостује по унутрашњости.
Има чак: И примера који по--:
некад обесхрабрују. кад је у пи тању освајање заједничких. и нових медија за приступачнију и бржу анимацију и освајање будућег активног посетиоца изложби и потенцијалног потрошача културе. Сетимо се само притод: них камерних изложби о новогодишњим и другим празницима које су се до пре две године одржавале у галерији „Савремени дом" на Теразијама. Међутим, таква једна традиција усред центра града (где је иначе најјача
Фреквенција · радозналих пролаз-'
ника) одједном је прекинута уз уступак трговини. Те наоко „ма-
ле" уметничке приредбе су н те.
како привлачиће интересовање
купаца, стварале код њих навике.
и позитивно деловале у уметничкој еманципацији грађана и ма совном популарисању и ширењу ликовне културе код нас. Зар је требало дозволити да се тако на-
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
гАО „пресеку“ вене једне с стечене „духовне" потребе: олич ну судбину доживела је а 5 колико година и галерија • а, на Теразијама, која је имала свој штимунт и звучан ехо у културном животу Београда.
Мзроке овим појавама и слабостима, по нашем мишљењу, треба тражити и у недовољном дејству штампе, стручне критике им јавног мнења, као п У приличној инертности самих стваралаца л уметника — ентузијаста који су изабрани да а дотичним удружењем. ињеница је да се са једне прошлогодишње јединствене изложбе — Мајског салона УЛУПУС-а, с темом „Експеримент", није појавио У нашој штампи ниједан стручни приказ осим написа у Амсту „Вјесник У сриједу“, иако знамо да у помеистом удружењу имамо врсних познавалаца и теоретичара из ове области који би требало да информишу јавност, поготову ка да је реч о оваквим и сличним подухватима, које наше одговарајуће културне институције по: мажу и финансијски дотирају. У противном свака таква акција нема сврхе и унапред је осуђена. на неуспех.
Мало се уметника из ове ком. плексне друштвене професије на» лази у разним форумима, саветима, културно-просветним заједницама, где се разматрају и реша вају не само уметничка питања, већ и остали естетски проблеми у погледу уређења и оплемењавања човекове средине. Нарочито у брзом темпу ове индустријске и техничке епохе, када се све више поставља питање материјалне егзистенције креатора, која ће умнотоме зависити од њихове надградње, адаптације и прилагоБавања новим условима живота и стваралаштва.
У склопу ових проблема ваља
нешто рећи и о издавачкој и публицистичкој делатности у циљу
У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У СКОПЉУ СЛИКАРИ ФРИЦ ШОАДЕР И Т. С КЕНОН ИЗЛАЖУ СВОЈЕ РАДОВЕ СТВОРЕНЕ НА ОСНОВУ ИНДИЈАНСКЕ ТРАДИЦИЈЕ СПОЈЕНЕ С ЛИКОВНИМ
ЈЕЗИКОМ НАШЕГ ВРЕМЕНА — Т. С.
КЕНОН: ВЕЛИКИ ВОЈНИК
унапређења примењених уметности. Сем пропратних каталога са уводницима из пера зналаца, манифестација о којима је овде било речи, мало се негују стручне публикације, монографије, часописи и књиге из појединих струка, као што се то много више чини код друтих дисциплина. Је. дино по часописима из архитектуре и урбанизма, индустријског обликовања и других, била су понегде само додиривана нека теоријска питања која су третирала садашњу синтезу ликовних уметности и будућих њених визија. Поразна је чињеница да још немамо једну _ репрезентативну књигу о плакату, писму и његовој примени у модерној графичкој креацији, дизајну и индустри ји штампе, о савременим доститнућима у ентеријеру, одевању, сценографији и другим струкама. Немамо чак ниједан стручан ни информативан лист, као што то ммају друге уметничке професије, нити специјалног критичара из домена примењених уметности. Додуше, надајмо се да ће ускоро једна нова публикација: „Ко је ко" (у примењеној уметности), коју припрема УЛАУПУС, допринети бар бољем међусобном упознавању наше заједнице и појединаца са креаторима, као и пословној етици и комуникацији — тржиште — наручилац аутор — извођач. Најзад, у овој тодини — поводом Удружења
јубиларној 20-тодишњице ликовних уметника примењених _ уметности Србије (УЛУПУС-а) | предстоји _ акција путујућих изложби по градовима у унутрашњости (слично из ложбама УАУС-а), на чијем се пројекту тренутно још ради. Биће то још једна прилика да ствараоци на пољу примењених уметности, у својим преокупацијама, оставе печат свог времена и ос тваре једну нову димензију будућих естетских визија.
Љубомир Дамјановић