Književne novine

дипл па тпааавЛапнм љиљана њи = === а паљ ставниљпв——

ТЕЛЕВИЗИЈА |

УПРОПАШЋЕНА АОБРА ТЕМА

КАД УЧЕНИК у писменом задатку „прома ши тему“, добија слабу оцену. Кад: тркач погреши стазу, његов резултат се не рачуна. Кад фабрика изабере лошу производау оријентацију, она прави губитке и иде у стечај. Телевизајска серија није ни фабрика, ни тркач, ни школски задатак — ма“ да понекад подсећа на све то, нарочито у случају сувише очигледног „падања на ис. питу“. Е 60 Баке 5 ови

„Камионџије“ су завршиле вожњу пре ко телевизијског. екрана и отишле, вероватно, на отпад. Први пут имамо придику да жалимо за упропашћеном темом, коју. је крајња невештила аутора извргнула у безначајну фабулу хермафродитског типа: нити је за смејање, нити за плакање, не можете да будете огорчени, још мање да се одушевљавате. Правнички речено, ова серија је „промашај са елементима. преваре“, јер, гледалац има право да се осећа превареним — почевши већ од имена серије. Камионџије су, колико нам је познато, шофери тешких транспортних камиона, који уздуж и попреко крстаре континентима, доживљавајући сваког дана и на свакој вожњи десетине сусрета, згода и незгода, ве селих и тужних авантура... Не треба. за» боравити: камионџије су до сада гаумили светска великани Жан Габен, Мастројани, Монтан, Ванел, Богарт, Робинсон! О правим камионџијама могуће је снимити и „Надницу за страх“ и лирску епизоду са Мулуђијем из „Четворице без кревета“, да“ кле све у распону између трагедије и коме. дије! То је једна од малобројних истински неисцрпних тема, која не подноси са. мо један третман — онај „ни слатко, ни ки“ село“, јер тада резултат добија укус бљутавоста, као што се и догодило у случају наше серије.

Аутори су, у тексту и реализацији, скренули на једну несхватљиву странпутицу: скинули су, већ у првој епизоди, своје јупаке са камиона и послали их да тетурају кроз приградске авлије и ћорсокаке, уто. пили их у квази- драме и назовипроблеме некаквог „симпатичног периферијског полусвета“ (проблеми, ликова и амбијенти као да су позајмљени из црно-беле социјалне литературе између два рата), поиграли се прежвакавањем бибилјских заповести о крађи и кајању, љубави према. ближ“ њем, невиним брачним „врдањима“, а уз пут су упорно отварали већ давно отворе» на врата пасушне потребе за школским квалификацијама. Сервирана су нам и не ка „открића“, позната углавном још из дав них времена: радни човек је „мученик“ ко“ ји не жели да се школује, он скида ципехе у музеју и спава у опери, жељан је да «2 преждере тортии саламе, и тако даље :=ла88 дно, што искрсава у свакој твореви“ ни, која зам примерке“ лумпенпролетари: јата подмеће као аутентични радни народ.

Гордан Михић се, изгледа, скаменио У свом драматуршком развитку у давнопро“ шлом периоду конјунктуре писања о „малом обичном човеку“, мада ни тада није било могуће доказати постојање „ма

лих“ и „великих“ људи у нашем друштву.

Мило Букановић, после успеха „Мушкара“ па“ и „Не дирај у срећу“. наставио је са радом у кинематографији и на телевизији у својству надничара, за. плату, пуштајући да. ствари оду — куда оду... Ми као да једлоставно не умемо да говоримо о себи и свом савременом животу!

Треба, међутим, јасно истаћи разлику између промашених „Камионџија“ и, мож да, „Грабана села Луга“. Код Михића и Букановића не постоји тежња да се оцрни је. дно време и његови људа, нити се проповеда „повратак на добра стара времена“. Павле Чутура и Живадин Т. Јарић не почињу своју калдрмску одисеју партизанским песмама да би је завршили са „Многаја љета“. На тренутке велике креације Павла Вујисића, Миодрага Петровића-Чкаље п Славке Јеринић, као и одличне минијатуре Еугена Вербера, Власте Велисављевића, Милана. Срдоча, Миодрага Андрића и трагачно преминулог Аце Таврића — поновљено су сведочанство о изванредном и погрешно употребљеном тлумачком потенцијалу, а не о злонамерном политичком опредељењу. Уместо „бескрајне траке“ залимљивих догађаја и личности на широким аџто-страдама Европе — добили смо малограђанску козеријицу о клистирима, фамилијарним дроцама, горопадним и ме косрцим мотелџикама, шетачима паса и мачака, кокошарима и јајарима, злоћудним предузамачима и доброћудним судијама и директорима основних школа... Једном речју, „камион-шестотон“ после примамљи“ вог обећања у почетној најави, кренуо је пеочекивано у „риквери“ им заглавио се У трицама и кучинама.

На завршном вечеру овогодишњег фестивала краткометражлих филмова, за време приказивања приче о инокосној стари“ пи и њеној кози, чуо се узвик: „Погледај те, београдске даме, како живи народ!“ Овај исеудоборац за социјалну правду седео је такође у Београду, У топлој и удобпој ложи Дома сандиката — и тиме дисквалификовао самог себе. Серија „Камионпије“ скројена је, мање-више, по истој рецептури: седећи у добро ситуираном, материнском крилу телевизије, аутори су покушали да нам представе „како живи народ“ — без потребне веродостојности да се ради о битним питањима живота пашег човека у данашњем. времену.

Берислав Косиер

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8

ПОЗОРИШТЕ

СЦЕНА ИЗ: КОМЕДИЈЕ „МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ“ У АТЕЉЕУ 212

СМЕХ ПА ДВА НАЧИНА

УЗ премијере комедија

„Маратонци трче почасни круг“

Аушана Ковачевића и „Лепеза леди Виндермир“ Оскара Вајлда

КО О ЧЕМУ — ми о нашим менталитетима: била у питању драма или комедија, савремена. или историјска, са смислом или без њега, доста олако се бавимо нашим страстима, изналазимо симболе, одређујемо значења и заносимо се да нам је драмска литература све бокатиј а. М таквој атмосфери приређена је у Атељеу 212 премијера. комедије „Маратонци трче почасни кру“ Душана Ковачевића. Представа омогућава контроверзна тумачења, па јој је веома тешко одредити право место у нашем репертоару. Да не би било неспоразума, Душан Ковачевић има доста смисла за прављење смешних ситуација, лако и вешто прича досетке и вицеве, склон је каламбуру и уме да забави. За наше прилике то су одлике које би ласкаде н искуснијим писцима а камоли по. четницима какав је овај младић. Школска лектира га је инспирисала да напише „Десни профил Београда у два чина и десет слика“ (поднаслов комедије „Мара-

тонци трче почасни круг) у коме исто.

времено на сцени опстојава шест тенерација Топаловића — вечних мајстора мртвачких сандука! Драматургија црног

хумора и театра апсурда је у овом сало-,

ну што личи на погребно друштво направила простора за најнеобичније обрте тако да смо добили успелу бурлеску!

Овај комад се састоји из два неједна» ка дела: већег, посвећеног старцима, у коме писац, редитељ и глумци подједнако налазе задовољство (сцене у 'радионици мртвачких сандука, на гробљу и приликом тажења недужног пролазника су изузетно смешне), и мањег, у коме ником од учесника ништа не полази за руком (реч је о призорима у коме се млади појављују као контраст старцима). Мада се инсистирало на контрапункту, њега, заправо, није ни било. Када би се ова породична хроника свела само на ситуацију којом истовремено доминира неколи“ ко генерација и збивање ограничило на њихове међусобне односе комад би био целовитији и ефикаснији. Мада се непрекидно инсистира на разоткривању наших менталитета — не треба бити сувише 1аковеран! Све је ту необавезно да би било аџтентично и у домену праве литературе. Тражити смисао тамо где га нема — заиста је исувише смешно.

Љубомир Драшкић је текст схватио са“ мо као претекст представи. Осећајући се тако слободан, није се задовољио само режијском поставком него је наступио и као сценограф и костимограф, У све три дисциплине имао је извесног успеха: као редитељ — у раду са глумцима, као спенограф — у баратању спортским ауто мобилом им као костимограф — у прету. рању по позоришном фундусу. Његова представа је сва у знаку те необавезности, тако да је у њој све дозвољено п мотуће! Рађена у стилу лаких импровизација, сва се мсцрпљује у гегу и речима, тако да чим почне нови пасаж претходни заборављамо. Арашкић се и није трудио да у овим бизарним призорима тражи нешто што они нису: да врши синтезе и уобличавање целине, већ је једино пазио на темпо како би, интензитет растао све до завршне сцене на београдским улипама, где Топаловићеви руше и тазе све жи во пред собом. Тај призор је гротескам, али им до те мере анархичан да негира и ранији стил представе.

Милутин Бутковић (Аксентије), Борђе Јелисић (Милутин) и Бора Тодоровић (Лаки) су у овом стилу бриљантни. Нимало театрални, сигурни, често на ивици баналног али увек присебни, шармантни и непосредни, задржавали су инливидуалност, а опет се допуњавали У трију који носи читаву представу. Када псују толи"ко су природни да се не зна је ли то сцена или приватна релаксација. У њихов стил уклапали су се и Ташко Начић (Били Питон) и Мића Томић (Максимилијан). Мада на други начин, убедљив је био 1 Милан Гутовић у улози најмлађег Топаловића. Драган Не оић и Весна Пећачац трудили су се да своје улоге, сведене углавном на неколико речи и сусрета еротске природе, учине што резлистичнијим.

|

Извођење комедије „Лепеза Леди Виндермир“ „Оскара Вајлда на сцени театра „Бојан Ступица“ није, међутим, тако смешно — али га ипак треба видети! Оно нас подсећа на незаборавну креацију Невенке Урбанове у Народном позоришту и чињеницу да временом овакви текстови нису много изгубили и да их публика прима са интересовањем.

Петар Словенски као редитељ, са по. делом која му је стајала на располатању,

није могао да постигне нешто посебно.

Ипак, то га није обесхрабрило и учинио је све да његова представа буде у знаку оне познате вајладовске циничне лепоте. Истина, све је почело у стилу који је већ провераван на другачијим текстовима, а који налаже глумцима да интерпретирају не само своје текстове него и пишчеве упуте што се налазе у дидаскалијама. То је уводним призорима дало неочекивано један другачији шарм, али је редитељ Одлучио да настави стандардно да би тек

на. крају поново инсистирао на казивању.

речи и објашњења.

Слично је и са сценографским решењем, с тим што се мора признати да је.

Владислав Лалицки изузетно надахнуто

исликао позадину. То платно је необично · богато тако да не означава само амби-

јент него га допуњава и на одређен начин омогућује. Словенски је имао поузданог сарадника мн у Божани Јовановић и њеним костимима. Он се трудио да све буде на сцени лепо удешено и у томе је успевао, па је представа прилично умивена, мада не и посебно изражајна. Итра је прилично млака, у салонском цинизму нема довољно бриљантности, а ни оне познате театарске вредности нису У појединим ликовима нарочито. наглашаване. Ипак, Словенски је учинио доста да текст Оскара Вајада публика прати са пријатном радозналошћу. Он салон изванредно познаје и требало би му омогућити амбициозније поставке оних некад веома популарних, још увек вредних старих добрих текстова.

У улози Леди Виндермир наступила је Светлана Бојковић. Она лепо изгледа, сигурно се креће, коректно говори, али би са мало више салонског израза била још ефектнија и дражеснија. Зоран Милисављевић је својом појавом, наивношћу и друтим одликама био складан партнер У лику лорда Виндермира. Њих двоје су играли у истом стилу и носили су се са заплетом врло дисциплиновано и углавном успешно.

Фамозну госпођу Ерлин представила је Марија Шрнобори, Њена настојања била су више у знаку неког посебног морала него парадокса, па је деловала покровитељски и инструктивно међу онима које треба да воли али и остави. Рахела ФЕерари је п Војвоткиња од Бервика, као и многе друге сличне улоге, испунила својим личним шармом и особеним “мислом за овакве комедије. У њеној сенци Цвијета Месић је ипак нашла места и начина да буде запажена као леди Агата. Танасије Узуновић је као Лорд Дарлинктон покушавао да са својим усхићењем и локнама на природној коси буде неки модеран млади енглески племић. Бранко Цвејић је лорда Грејма представио на свој начин бивајући истовремено и комичан и циничан, Капиталина Ерић је играла Леди Статфиалд, а Жарко Митровић сер Аугустуса Лортона. У представи су се појавили и Млађа Васелиновић и Љуба Богдановић, док је Петар Словенски оставио за себе лик собара Перкера.

„Маратонци трче почасни крут“ и „Лепеза леди Виндермир“ су Врло различити комади, али представе које подједнако привлаче публику. Сви ми волимо да се смејемо и управо због тога позоришта би требало да се према комедији односе с већим поштовањем. За театарске људе код нас, међутим, трагедија је узвишена уметност и отуд се њеним инсценацијама поклања сва пажња, а комедија и сви остали забавни жанрови вечно третирају као нешто мање вредно п значајно.

Петар Волк

| ИСТРАЖИВАЊА

Када је рођен Радоје Домановић:

О РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ до сала је . ло писано, мање него што је овај сир . чар заслужио. Они који су о њему пи истицали су како је само он смео да У својим причама извргне подсмеху не С Но. олдашње министре, већ и самог владају ћег краља Александра Обреновића и Драту Машин, и зато су га неки, с правом, назвали српским Гогољем. И поред Домановићева значаја за српску књижевност У му још није подигнут споменик ни У со" граду на у Јарушицама. Његови Јаруши чани су чак растурили кућу у којој је он одрастао и У којој је написао или скицирао велики број приповедака...

Кад тако стоје ствари онда је јасно што се зико није сетио да утврди тачан дан рођења највећег српског сатиричара. То је, пре кратког времена, покушао само Борбе Поповић у своме раду „Свечари се преварили".) У својој „Историји нове српске књижевности“, Јован Скерлић је као датум ро' ћења Радоја Домановића означио 4. фе и то да је Дома

бруар 1873. године, као новаћ 1894. године завршио тимназију, а 1898. Филозофски факултет Велике школе

— што све не одтовара стварности. Остали Домановићеви биографи прихватили су 9 но што је Скерлић рекао. |

У вези са овим питањем, аутор овога рада. прво је обишао Јарушице, село у ко ме је Домановић као дете одрастао и свр“ шио три разреда основне школе (четврти џ Крагујевцу), и прегледао све црквезе књиге. Пошто ту није нашао оно што му је требало, обратио се за помоћ Радојици

Туковићу, је џ Овсишту, који га је обавестио 19. децембра 1950. године: да је Домановић крштен у Овсишту; да је кућа. у којој је рођен била некадашња основна. школа, грађена 1852. године, и с обзиром да је зидана. од камена. „могла би се лако и депо оправити да служи за музеј или дом Домановићев".) Шуковићу је причао Дамњан Тодоровић, земљорадник из Овсишта, који је живео 108 година (умро 1939. тодиле), како је Милош Домановић на дан Радојева крштења приредио зелико славље, које је трајало дуго У ноћ, уз песму и свирку и често пуцање прангија.

Село Овсиште, у време кад се у њему родио Радоје Домановић, није имало сво“ ју пркву, те је због тога писац ових реда“ ка, да би дошао до жељених података, 0' бишао Влакчу и друга суседна села.

У Књизи рођених Цркве чумићке за 1873. годину, на страни 14, текући број 24/183- убележени су ови подаци: Радоје, син Персиде, домаћице, и Милоша Домановића, учитеља из Овсишта, рођен 4. фе

" бруара: 1873, године; крштен 11, фебруара.

1873. године. Обред крштења обавао све штеник Г. Георгијевић; кум Илија Малишић, земљорадлик из Чумића. |

Ранијих година, пре и после Радојева рођења, свештеник у Чумићу био је Милан Поповић, што потврђује наводе живих са, временика да је Милош довео једног од својих школских другова да му крсти си на, а то је био Борђе Борђевић, члан [ кла се Београдске епархијске конзисторије.) Ту чињеницу поткрепљује а то што под овим именом није обављао дужност ниједан свештеник на територији Крагујевачког протопрезвитерства. |

Родитељи су Радојев рођелдан славили све док се он није оженио, мимо њихове воље, са, Наталијом Ракетић, сиротом де војком која је морала и своју браћу да шкодује. И баш то њихово прослављање синовљевог рођендана открива други датум рођења највећег српског сатиричара. На почетку једног писма Милоша Доманови· ћа, упућеног 18. јуна 1893. министру про. свете, стоји: „24. фебруара 1893. г. ја сам у славу Бога прослављао тај дан већ пу. них 20 година, као. дан рођења мог сина, који ми је на Великој школи, па сам и ове тодине- то чинио. Кад су гости напијали здравице искочио је из авлије на сокак капелан јарушички Милован Домановић... јер је пукла прангија по моме наређењу".5)

Сада се поставља питање: да ли је тачно оно што је уписано у црквене књиге или оно што родитељи тврдег

Писац ових редова сматра да су у пра ву родитељи, јер ниједна мајка че забо“ равља дан рођења свога детета и оно што је преживела тога дана — пораБајући се без помоћи лекара и бабице. Свештенику се то може десити из разних узрока, а поготову У овом случају кад се на дан крштења јело и пило до изнемоглости, уз оучно весеље. Осим тога, писац овога рада паилазио је у неким књигама рођених цедуљице са појединих крштења које су се разликовале од онога што је уписано као дал рођења и крштења, што наводи на то да су свештеници исте тренутно загубили им датуме уписивали по сећању.

пне с шематизма Књажества му а ка · тодину види се да су У стар а с штампана оба календара, бон и, и да је разлика између становог календара била 12 дана.

45 и Е Рао што је наведено промзлабрувра. 1873 ој Домановић рођен 22. фе посна ЊЕ би А по старом календару, 7 Србија = рта“ 873. године по новом, јер џ Српека Пн администрација, као рим календароћ. на црква, служила ста-

Милоје Р. Николић

1) „Вечерње новости“, 17, 11 1978. године, стр. 23,

2) Писмо Радој ице Шуковића упућено пис их редова. 5“ и

3) „Шематизам Књажест бије“

кества Србије“ за 1873. гоДину, стр. 40, ' | 4) Министарство просвсте По Бр. 8330/1893.