Književne novine

КУЛТУРА И ДРУШТВО

МОГУЋНОСТИ МЕЂУОЛИТИНСКЕ

УЛТУРНЕ САРАДЊЕ

У НАШОЈ КУЛТУРНОЈ пракси — подстакнутој самоуправљањем — општине су постале носиоци културног живота. У готово свакој општини наше републике већ постоје, бар у средиштима, организовани услови за присуство књиге, филма и аматеризма. То су минимуми културних стандарда, који је данас обележје највећег броја, па и неразвијених општина. У сред ње развијеним општинама услови за културни живот су богатији, обухватајући и многе друге видове и садржаје културних делатности (архиви, музеји и друго). У културно најактивнијим центрима културни профил је употпуњен, поред рада културних установа, и антажованим деловањем стваралаца,

Оваква слика културних прилика у Србији била би непотпуна — ако се не би знало и за бројне програме који се, особито у културно мање развијеним срединама, остварују захваљујући међуопштинској сарадњи. У тим срединама, и поред тога што мрежа културних, сопствених установа није комплетирана, културни живот је разноврстан и често веома близу 'задовољавања најширих културних потреба. Предности међуопштинске сарадње су познате. Њих су схватиле многе средине. пре свега оне које су успеле — у самоуправном културном одлучивању — да У културну политику ангажују и радне људе ван културе и који су умели да у амбицијама развоја избегну замке институционализоване културе. Последица таквих оријентација је м, нема сумње, природно ортанизовање општина у својеврсне културне регионе, који су мешто другачији од ранијих срезова, пошто су оформљени на основу сопствене опредељености и у пракси установљених потреба. Тако је, па при мер, Ваљево постало природно средиште и носилац заједничких културних инипијатива за општине Осечина, Мионица, Мб, Лајковац и Љиг. Слично је са ПТапцем, 3» Јјечаром, Паланком, Краљевом, Крушевцом, Чачком, Ужинем, Новом Вароши, Лескоћцем, Врањем, Пиротом, Нишом, Ћћутријом, Кратујевиом, _ Прокупљем, Пожаревцом, као м, разуме се, Београдом, који делује истовремено и на читаву републику. Смечно је и у Војводини и на Косову.

Ови региони, сем неких изузетака, јопг нису у довољној мери самоуправно организовани, Само у мекима постоје међуолштинске културно-просветне заједнице, олносно заједнице културе. Међутим, у свима је врло жива комуникација културних остварења, која, ипак, највише зависи од узајамне спремности да се свестрано развија културни живот.

Хочено је, у готово свим срединама, да култура пе може бити омеђена општинским гравицама. Њен смисао је у прихватоњу свих аутентичних вредности и баш зато је свака иницијатива, која значи бо. таћење културних збивања једне средине, истинска потреба. У развијеним срединама, рецимо у онима у којима постоје професионални театри, осећа се потреба — да би се рационално радило — да се делује на широј територији. Мале и мање сре дине, опет, немају могућности да имају све установе, али имају праве потребе за свим културним програмима, У последње време, особито после Писма Извршног бироа Председништва СКЈ и говора пред“ седника Тита, развија се и социјалистичка солидарност, која подразумева помоћ развијених неразвијенима, што омогућујг да се многи пројекти, ми раније начелно договарани, ефикасније реализују. Искуства мећуопштинске културне сарадње н'су мала. Међутим, и поред тога, са садашњим обимом међуопштинских културних комуникација пе треба бити задовољан, пре свега због одсуства система у тој сарадњи. Повремене експанзије могу да буду, У суштини, мање корисне и не дају ефекте које би било природно очекивати од _— договореног и здруженог деловања. Многи простори су неиспуњени, и ако су уочени и неопходни,

Примери, међутим, охрабрују. Говоре да је могуће да се — особито самоуправнинм договором и развијеном солидарношћу — много учини, Потребан је, често, обострани напор да се, уз установљење културних потреба и програма, осмишлље пије води културна политика и свестраније жели да развија културни живот, При том, треба приметити да међуопштииска културна сарадња подразумева више критеријуме и стална преиспитивања сопствене делатности. Онима који су успавапп сопственим институционалним радом, то може и да смета, Отуда и отпори, Они су уосталом, видни и у одсуству настоја: ња да се упоређује и напредује. Међуопштинска сарадња, бар институционално, данас се пајпотпуније остварује у архив“ ској служби, Закон обавезује сваку ог штипу да организује чување архивске тр: ђе. Будући да је то и деликатан и стру чан посао, који, уз све друго, изискује и велика материјална средства, у нашој ре публици је веома развијен систем међу. општипских архива. И поред тота што је то у великој мери. једино задовољавање гаконских норми, међуопштински архиви су успели да осигурају да читава република буде покривена, условно речено, редогним архивским радом, То је лопринело да се спасу и очувају многи документи и дратопена траћа, Остаје, међутим, отворе но, и у овом случају, нерешено финансти рање (многе општине само симболично помажу архивске институпије), али пи плот пуније деловање архивских институција У оним општинама које су присаједињене тим матичним установама,

Слична ситуација је и са средствима информисања, Готово сви листови у Срби.

КБИЖРВНРНОВИНУ

10

ји, са неколико изузетака („Наша комуна" у Паланци, „Комуна“ у Кикинди и сл), имају регионална, међуопштински карактер. Тако се, уосталом, и финансирају. Већ тако није са радио-станиџама, које су углавном општинске, иако им је чујност, по правилу, на много ширем подручју.

Сличних покушаја има и у заштити споменика културе, али углавном захваљујући ранијој и сада одржаваној републичкој пракси, која се огледа у подели Србије на постојеће регионалне заводе за заштиту споменика културе у Краљеву, Нишу и Крагујевцу, који, заједно са Републичким _заводом У Београду, настоје да уједине општине у организовању заштите. На другим подручјима искуства су вео. ма различита.

Позоришна делатност, могло би се очекивати, требало би да је са најизраженијим међуопштинским _ деловањем. Међу. тим, тако је само са неким подручјима, Рецимо, само је театар у Зајечару и зваипчно оспован од свих општина Тимочке Крајине. И тако се и понаша. Крагујевачко позориште настоји да буде у што више средина — отварањем сталних сцена. То рале и Нишлије, Лесковчани, па пи мпога београлска позоришта. Међутим, у _ томе нема правог система и од сезоне до сезоне ситуација је увек другачија, С обзиром да је одржавање професионалног позоришта, и за развијеније средине, доста скупо, требало би настојати да – позоришта буду, заиста, мећуопттинска. уосталом, сем неколико изузетака, ансамбли, професионални, не могу да се рапионално користе ако делују само у свом седишту или у својој општини. Има довољно раз-

Лота да се организовано — па основу самоуправних споразума заинтересованих општина — постојећа позоришта претво-

бији ван Београда — Симфонијски оркестар у Нишу — недовољно се користи за организовање редовног музичког живота, као што се, уосталом, недовољно користе и београдски ансамбли, посебно камерни. који се посебно помажу за концерте на тостовањима. Нема сумње, управо на пол“ ручју музичке културе треба највише учи пити и баш зато би међуопштинска сара“ња овдс свима веома користила.

Неки примери уједињавања приказивача: филма, а тако је на подручју Санџака, показали су да се то повољно може да 04 рази и на рационалности пословања, али и на избору репертоара, који је, није јеном уочено, озбиљни пропуст. Заправо, уједињени приказивачи, располажући са већим бројем сала, па самим тим и са 93 биљнијом могућношћу за експлоатацију филма, моту са дистрибутерима да се споразумевају на равноправнијој основи и 023 притиска да свој репертоар заснивају на пакетима филмова, у којима, по правилу, има веома мало добрих и данас тражених дела.

Повољна су искуства и неких библиотека које се удружују у куповини књига, у организовању пропагандних акција и слично. Међутим, деловањем јединственог библиотечког система, који ће — отварањем Наролпе библиотеке СР Србије — постати реалност, отварају се неслућене шан-

се ми за унапређивање међуотиштинских веза. 5 Мпоредо са облицима међуопштинске

културне сарадње, који се темеље на функипоналној повезаности постојећих установа, важан и још увек недовољно коришћек простор улапређивања културних комуникација су и садржаји исинститунионализованих културних веза, пре свега ум амалеризму иу коришћењу сталних тралициовалних _ културних манифестапија. Аматери су, с обзиром па ограничена _ срелства, учинили веома _мно: го, Подаши казују да аматерска дРуштва више од половине својих поограма и оствазују на гостовањима, Аматери су, често, били први „културни амбасалори" својих срелина у суседним општинама, Они су често крчили путеве, омогућутући, затим, ла се у комуникацију укључе и установе, Мећутим, и код аматера пио њихове сарадње пема довољно система. Неловољно се ради да се устале размене и ансамбала, али и други видови међуопштин-

УЛАЗ У НИШКУ ТВРБАВУ — СЦЕНУ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ХОРСКИХ СВЕЧАНОСТИ

ре у институције позоришне културе свог ширег подручја. Ако је то било могуће у Тимочкој Крајини, сасвим је извесно да је то остварљиво и у Мачви и свим друтим деловима Србије. Разуме се, то не искључује могућност да се — организоваљем гостовања, која од прошле тодине стимулише и Републичка заједница културе публика сусреће и сатеатримаиз осталих, удаљених средина. Несумњиво је, исто тако, да би међуопштинска позоришта била и материјално оспособљенија, што би могло да се одрази и на селекцију и број глумаца, репертоарску _ разноврсност и сва друга својства савременог театра.

Музеја, такође, нема у свим општина ма. У многима, још: дуго времена, неће моћи ни да их буде. Међутим, свака опљ штина има потребе за музејском службом — и да би се сачували знаменити пи драго. цени експонати, да би се истраживала прошлост, али и да би се публика континупрано могла да сусреће са разноврсним изложбама, Засад, у том погледу је веома мало учињено, Примери, рецимо, Тимочке Крајине више говоре о сарадњи музејских установа него о њиховој повезаности са општинама које немају услова за постојањем посебних служби или, бар, збирки, Трстеник је, међутим, покушао — и то је могући пут — да у својој општини отвори и оформи посебно одељење Крушевачког музеја, Сигурно је, то би могле да учине и друге општине, што би могао ла буле потодан облик _ припреме за стварање сопствене музејске институције,

У области ликовних делатности све је очевилнија заинтересованост општина, Га лерија данас има у више места Србије: у Нишу, Паланци, Светозареву, Крушевцу, Чачку, Пожаргвцу, Петровцу и још пе ким местима, У осталима, организацијом ликовног живота баве се музеји, домови културе, народни и раднички универзите ти, па и школе. Међутим, још увек је мното општина у којима до сада уопште није негован ликовни живот, Чак, има ог штина у којима никад пије била приређе на никаква ликовна манифестација, С об: зиром да је ликовпих стваралаца све више “ многим опптинама, било би природно, и могуће, да се остварује ликовни живот па принципима међуотитинске културне сарадње. То би значило, уз презептоватње сопствених стваралаца, и коптинупрапу могућност присусгва организованог лико ног живота,

Слично је п са музичким животом, Је

дипи стални музички ансамбл у ужој Ср

ске сарадње, који су баш. аматеризму нај потребнији (обавештавање о репертоарским повостима, помоћ редитеља, кореографа, хоровођа и других стручних руководилаца, којих је веома мало, нарочито, у неразвијеним општинама и слично),

Сталне културне манифестације су У једном периоду наше блиске културне прошлости биле доказ, за многе средине, културне зрелости и једина могућност јавног представљања читавој републици. Разуме се, често су те манифестације биле природни резултат културног развоја, али, није мало случајева, да су одржаване само да би се одбранило супарничко надметање. Свакако, те приредбе, неослоњене на потребе, на развој и на могућности, остајале су и својим садржајем и својим утицајем ван праве културе, претварајући се у полигоне комерцијализованих или идејно неприхватљивих манипулација, Ме» Ђутим, већ се зна, доказане сталне манифестације прелстављају богатство култур“ них прилика једне средине, па и читавих подручја и читаве републике. Тако је, рецимо, са Мокрањчевим данима у Неготину, Југословенским хорским свечаностима У Нишу, Слободиштем у Крушевцу, Вел ким школским часом у Крагујевцу, Фестивалом аматерских позоришта у Паланци, Меморијалом „Належда Петровић" у Чачку, Сусретима „Абрешевић" у Ваљеву, Вуковим сабором у Тршићу, Црвеном ру жом у Руском Крстуру, Вечерима братства у Призрену, Ликовним сусретом У Паљићу, Такмичењем рецитатора у Великој Плани, Сабором народног стварала“ тва у Лесковиу, Ворином недељом у Вра њу, Мермером п звуцима у Аранђеловиу, Музичким вечерима у Сомбору, Републич: ким фестивалом аматерских позоришта у Кули, Такмичењем дечјих хорова у Шапцу, као и Сусретима другарства, Смотром „Јо аким Вујић" и другима, Они су постали редовно збориште стваралачких остваре ња, али п могућност да становништво њЊИ: хових ширих срелипа буде са аутентичним уметничким програмима и ствараоцима Само један број ових манифестација је успео да буде присутан на пттрем ПОД“ ручћу

И доље се недовољно чују, на пример, најбољи југословенски хорови у Нишу У суседном Алексницу Лесковиу и другим траловима. Неловољно су, такоће, и наши најбољи аисамбли који долазе у Круше вал или Лрапђеловап тости Краљева, Кр“ гујевта. Паланке, Вењачке Баље и Аругих и мањих средина. Тако је и са аматер.

"ским, најбољим аматерским колективима који учествују У

Ваљеву, који су ретко Лознице, Лазаревца, Уба, Осечине, Мионице н других места. Ове неискоришћене шансе, неискоришћене како са становишта уметничких до живљаја, тако и са становишта, рапионал ног трошења не тако великог културног дипара, последина су неразвијене међуоп. штинске сарадње и непотпупе бриге, У мпогим срединама, за свестраност култур“ ног живота и ван сезоне. Коришћење ових могућности, с обзиром ла се највећи Орој трамиттонпалних попрсаби одржава у то ку лета, омогућио би да н најмање срелине буду без познатог голишњеолморскот застоја, кад су многа места заиста културно празна и пуста,

Нема сумње, простора и могућности за међуотлитинско културно повезивање има доста, Услов да се везе систематски остварују налази се, изгледа, у претходној културнополитичкој сарадњи. Ту првенствсна обавеза, припада културнопросветним заједницама. као но заједницама културе. Истина, приликом стварања _зајелнипа културе, настојало се да оне буди међуопштинске. На томе се и инсистирало, чак и у законским актима, Мије се, углатпом, успело, А и тамо тде су основане међуолљ пштинске заједнице културе (Ниш, Ваљепо, Шабан пи још почегде), сте је остало само на форумском раду, који није лао практианих резмлтата и који није био тпајти. ји и смишљенији подстипај за установљење система културне саралње, Чак, готово по правилу, међиотитипске зајелнипе су биле само формално ујелињене, јер су и срегства м даље брижљиво паздвајана, штто је погодовало олсуствовању солидарне и заједничке културне акције па шиоим подручјима,

Знатно више су чиниле културно-тросветне заједнице, особтто у“ оним кпајевима гле су се — на добровољној оспови — правили заједнички програми. У том потледу су посебно занимљива искуства, позна та лобоо уосталом, Међурепубличке Културно-тоосветне _ заједнипе у Пљевљима. као по све развијенија пракса Међуоптттилске Културпо-тоосветне заједнице Ибар ско-моравског краја у Краљеву. За разлик“ Ол ове две зајелпице, много мање се постигло са Полунпатско-поморавском 32 лелнитом, која је остала, предуго, на прогтоамском логтоварању... Ваљда п због тога што не пасполажу са укупним срествима за културу — као заједнице културе, показало се ла су кмлтурнотпросветис зајелнипце поголпије за припремање претхоаних услова за свестрану међуотшитински слралањуи, У | лапатњим _ културним околпостима, у условима аманлманске ор гтанизованости култупе, културио-тпоосветне заједнипе би требало да у прве своје обавезе упесу управо подстицање, па, ако ле потребпо, ми почетно организовање ме Бесттиитииских културних програма.

Поп том, треба посебно истаћи да се не ради увек само о већем коришћењу културних капацитета развијених средина, већ и — све више и све равноправни је — с Фтварним и вишесмерпим КУАТУРним комуникапијама које треба ла оботате, истовремено, културне програме читлвог краја, Реалност такве сарадње се види м недавно договореном и утврђеном програму _ културне сарадње Крушевпа Бруса, која је већ омогућила да се, са јел не стране, и материјално помагана, дак> ле солидармоштћу развијенијет, у _ Брусу појаве олабпапи програми Крушевпа, чи“ ме је обогаћен културни живот ове мале општине, али, са друге стране, која зна чи и, у почетку бар симболично, присуство културних достигнућа Бруса у Кт штевцу, Подстицај овој сарадњи, уз стремност заједнипа културе, дале су баш кутурно-просветне зајелнипе ова два гтпала.

на сценама Шапца,

Мећуопштинску сарадњу би требало, смишљеније. ла помпже и Републичка за јелниша културе, особито оне њене вилове који значе могућност организованије и реловније птезентапије домаћег ствапалаштва, као и све вилове социјалистичке солидаоности, који лопоиносе смањивању нелозвољиво велике разлике измећу паљ вијених ми неразвијених општина, тпто је, треба признати. својевосни израз нетачно. правности у остваривању права па кутуру нашег. валног стаповништва у чи товој републипи.

Разуме се, видови међуопштинске са радње зависиће и ол посебних _ прилика спаке општине п сваког подручја. Ун формних решења нема, па је отула сва ко искуство потребно претходно суочити са сопственим условима. Међутим, без 06: зира па ретеља, појединачна, посебна, принципи, пракса п смисао међуопитт" ске културне саталње су пужност свраке пате срелине. То _ озбиљно _ лоприноси културном папреловању, оном културном паптеловању које не тежи затворености и изолованости, штто је страно пи неприхват ћљиво зе сопијалистичко културно зајсатт штво паттег самоутравпог Аруптва,

Милош Јевтић