Književne novine

: а даљ им 5

НЕКИ ПРОБЛЕМИ ЦЕНТРАЛНИХ БИБЛИОТЕКА

Наставак са 1. стране

ником у Белгији и Луксембургу пе пада на ум да задовољи пационалне потребе за књигама свих становника. То би их одвело сувише далеко. Код нас, дабогме, има малих нација и спромашних

република и. покрајина, али су.

све наше бпблнотеке надпационалне и све сакупљају све оно што се штампа у читавој Југославији. То је, дакако, добро и то је неопходно. Дабогме, то је и својеврстан доказ равноправности парода ове земље. Политички, то је и доказ јединства, несумњивог и неотућђивог, у духовном животу Југославије. Међутим, та равноправност није потпуна, јер, ла би библиотеке

нам све националне

биле равноправне, ваљало би да све имају приближно псти број ралника, када им је већ исти

прилив књига из обавезног примерка, махом уједначен обим размене и приближио иста количина књига које купују.

Ваљало би да су југословенске библиотеке националног типа и слично опремљене да би се могло товорити о њиховој равноправно“ сти, А тога, међутим, нема. Ол дичпо су опремљене само библиотеке у Београду и Скопљу, релативно добро опремљена је љубљанска библиотека, а у припреми су да реше овај проблем Онолиотеке у Загребу, Сарајеву и Приштини, У тешком положају и не види се решење у библиотекама на Петињу п у Новом Саду.

Упркос за сада нерешеном проблему црногорске националне библпотеке оснива се, дакле, на Цетињу још једна библиотека, која ће већ сутра бити и те какав проблем, Јер пи она ће имати драгтоцене књиге, али и она неће и

мати зграду, људе, опрему и дру-

то. Тај пови проблем неће, овог пута, моћи да решавају југословенске академије наука и уметпости, друштва п универзитети, којима и није тешко да пошаљу књиге које је и иначе платило лруштво. Дабогме, од академика пи професора, па и других научника, нико пи неће очекивати да властитим новцем обезбеђују књиге спомен-библиотеци на Цетињу, јер они толико новаца не могу имати. Али кад већ онн и не мо ту да поклањају књиге не би требало ни да одлучују о ономе што нису сами финансирали и што ће имати новчану вредност и много толина касније,

Цео: овај проблем. има још је

дап, саруштвенији, , значај. Ваља већ једном и код нас поставити питање докле ће наши људи и ин ституције имати сваштарске бибапотеке. То у свету више нико пе може да финансира. Иза таквих библиотека. једва да се могу видети пи људи п њихове институције,. Богати, одиста богати, Немци то знају већ одавно. Они би, верујем, на Цетињу, да је то њихов град и да је Његош њихов песник, имали јелну библиотеку која би се бринула о сваком Његошевом тексту који се изнова издаје и о свим текстовима који су написани о Његошу, То би, хлбогме, било познато свима онима који су упућени на Његоша и његово дело. За информације о Његошу сви би се, разуме се, обраћали тој библиотеци. Ми, додутте, нисмо Немци, нити смо 60гати као опи, па нам ваљда отуда на Џетињу није доста ни једна наппопална библиотека.

Овај напис не би смео да буде иш без. извесне поруке академијама паука и уметности, Оне би требало, можда, да буду иницијатори изградње прногорске нациопнахпе библиотеке (која би могла да буде и својеврстан споменик Његошу). За библиотеку каква је београлска или скопска, или онаква каква ће бити у Загребу или Сарајеву, на Цетињу и у Црној Гори тешко да ће икада бити довољно новаца. Тај новац не могу обезбедити ни академије на: ука и уметности, али ако не могу то, оне би могле и морале бити иницијатори код својих влада да се сагради црногорска наппопална библиотека. То не би био само гест добре воље него и обавеза, јер црногорске књиге стижу у све југословенске нациопалне библиотеке и на Цетињу се чувају књиге свих југословенских народа и народности, а новаца опде нема колико и другде. Црној Гори остало би још увек да обезбеди довољно новаца за људе

који ће. радити у таквој библио-

теци. Не. мање било би важно да

реллемије наука, универзитети и други обезбеде бесплатно слање књига само онде гле је то струч но олрећено и верификовано, Магред, када је већ реч о Њетошу у спомен, ваља рећи да до данас није описана п публиковапа Његошева лична библиотека. Само најбољи научници знаће ко дико је то огромна штета. Ако наше акалемије треба негде да залегну, „нека се ангажују око тога посла. На Цетињу има људи који би и тај посао обавили и 04: товорно и квалификовано. Прилика је, чини се, и ; позову академије наука и умет пости, универзитети, научна и

да се

културна друштва да не помажу никога хо (заојупотребљава имена великана за непромишљене и-

ли медовољно промишљене акци- .

је. Овај пример са Његошем, који Црној Гори и Цетињу може донети и непредвиђене издатке и велике главобоље, упућује на опрезност. Јер ако на Цетињу неко п није задовољан Централном библиотеком Црне Горе, а при том не може да измени ствари, нека учини за. једну другу и другачију библиотеку оно што може и ко„ико може са својим једномишљеницима пи нека то не заклања Његошевим именом. Ваљало би се, пак, заложити да се оданост онима који је заслужују изражава највишим професионалним ра> дом и обавезама. Не буде ли та: ко, мораће други да плаћају не познавање правих проблема. Таквих је појава код нас, на жалост, одувек било и због тога су и неке праве вредности код нас постале занемарене и отуђене,

Све ово ваљало би учинити и стога да се нико не би осетио угрожен у оданости према вредностима које то заслужују и према институцијама које обављају и те како одговорне послове. Бар онима који су пуни добре воље не треба пружити прилику да се разочарају.

Лазар Чурчић

КУДА И КАКО СА ПОЗОРИШТЕМ 2

Наставак са 1, стране

коне, У ствари, једну праксу У позоришту која ће убрзо ликвидирати и неке социјалистичке олносе који данас у њему постоје, Дабоме, о томе да о самоуправљању не може више бити ни речи, баш као ни о извесности судбине малих провилцијских позоришта... то не треба ни. спомињати. . |

Када би, пак, било могућно тим истим факторима саветовати шта би било у овом часу битније и сулбинскије за наше позориште, онда би то био, пре свега, онај комплекс питања који је везан за став по којем су позоришта установе од посебног друштвеног интереса. ~

Шта та реченица значи кад је реч о позоришту, и уопште о у метности2 са

Нема сумње, и нема дилема да то треба да. буду установе које испуњавају “националну тј. друштвену мисију А то значи: неговање, унапрећење и подстицање домаћег стваралаштва! Некима је то смешно, некима је то аксиом, а некима јетто-чак ствар самих позоришта тј, тегове рачунице... (Знамо већ целокупан миље тих широких „слобода“) Али пракса каже: све је мање домаћих дела!. Ако их има то су наши класици, које никад не бисмо имали да су се протла времена на данашњи начин односила према ондашњој савременој домаћој продукцији! Питање је “већ морала са каквом се небритом позоришта — и не само она! — односе према домаћем _ савременом _ стваралаштву. Време је, дакле, да се законом домаће стваралаштво фаворизује! Ако не због нас, а оно због наших потомака. Срамота је за једно друштво да у области ду: ховног стваралаштва нема сведочанстава! Тужно је да ми и да нас, о значајним датумима наше скорашње _ прошлости, изводимо једну од варијаната приредбе „Сети се, друже“, а још симптоматичније што то никог не. забрињава! А кад је. тако о форсира ним прославама, шта је тек. са обичном свакодневицом!

ПИЈА ОРН та ГАЗНИ Е

АЈ

ИОЛЕ још

ПЛАКАТ СА ИЗЛОЖБЕ ПОСВЕЋЕНЕ СТВАРАЛАШТВУ _ ВААДИМИРА _ МАЈАКОВСКОГ У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ

Једноставно речено, паша по зоришта су остала без савременог домаћег репертоара! Док, реци мо, телевизија живи од ломаћег пнеџа, док глумци, који их тумаче, постају национални хероји, наше позориште хоће да живи, да буде присутан чинилац, репертоаром који је готово потпуно искључио тог истог писца! А то позориште прима субвенције, живи од друштвених пара! Италија, на пример, не само да условљава давање субвенција првим извођењем италијанских дела, већ и ре призама дела која су имала своје премијере пре 20 година, чиме обезбеђује континуитет одржавања домаћег стваралаштва. А које наше позориште игра „Глорију“, иам „Небески одред“, или „Повлачење“, или „Освалда“ 2 Ту тему не вреди ни начињати,

Истичући овај проблем наших позоришта, која су као за пакост сва од реда — народна, па би их, дакле, требало: законски подсетити и кога народа, у виду једног. обавезног процента, никако не желимо да омаловажимо остале

проблеме, које, пак, не треба ло-.

кализовати, јер нису само:у позоришту настали и настајали!. Прагматизам. тренутка често је наметао многа решења која су остајала трајна, упркос ,чињенини , да нису одтоварала. При том тај прагматизам често је.идејно од“ ступао, а по правилу, тамо где

се идејно грешило тамо, се то мај... · више то светило И

"Уметност, те, не трин

го експери

У

| сања, поротовумекенерименвисања

из угла тренутка, И његових потреба... већ и зато што је' пред“ мет уметности, а позоришта поготову — човек! А тај;човек — Ууметник није крив што. је и једно и друго, и никакдУ не "може бити кажњен због тога; јер сем што је то, оп је и грађанин ове земље, и нико га не би могао нити смео лишити права која имају остали грађани ове земље. Закон о рад ним односима мора бити једнак за све. Право удруживања рада, као и право на рад, такође, У противном последице су несаглсдиве. Све остало може и треба да остане ствар кућних статута. Али, ако се једно друштво лишава таранпије да себе, своје- живљење; своја _ стремљења, своје · дилеме,.. продужи на начин којим су то чинили наши претходници, онда то друштво свесно. жели да остане — анонимно. Ко у име друштва може и сме да-прими ту одтоворност2 У ЦЕ а

Слободан Турлаков

41

НОВИНСКА КРИТИКА ДАНАС

2

Критика следећег јутра |

Наставак са 1. стране

туалну и идеолошку трознича“ вост новинске уметничке крити“ ке2 Да ли знате како нас наши рођаци, дустабанлијски“ заваљени пред малим екраном, називају „западним бубама" које у „Кош: тани" налазе „ђавола у телу , Јер, боже мој, врањанска Циганчица је много једноставнија, простија и простачкија појава у „сфери уметности"!

А: тек олимпијска критика новинске уметничке критике2 Ваш колега који верује да сте се „про. лали новинама", вази пријатељ који из обломовске лењости и „оптике на растојању“ чека да се извесни митови слегну, а мито. лашке оцене уметничког дела васкрсну! || Уметност у новинама живи у ' тренутку рођеног уметничког дела. Новинска критика је и сведочан'ство, п апологија и опена за прво, | следеће јутро. „Трамвај звани жеља" је позоришни, догађај легализован у повинској критици, ИМ позив да се представа поново игра ји поново опени. Новинска крити|ка је једина витална, једина сау'чесничка ми санграчка критика. Поред тога она је и дијалектички зембим: _ информапија, лозинка, упутство, парола» увођење у чи тање, позив на гледање, траг ин струмента које. сте заборавили, естетска тпифра за област поред · којом сте анонимни. Новинска критика је тренутна практична свест сваке уметности: чак и је дан фотос из прелставе као што си „Господа Глембајеви“ “лази У систем критичких знакова!

Мање квалитативна новинска критика“ јоји увек има: велико дејство у свом умноженом и наизмепичпом квантитету. М, оговарање је критика, и. најмања вест о фризури једне тлумице или о ДИПАОМТ једног песника, рецимо Звонимира Костића, једна је) новинска · критичка (апликација! Тенденције

'повинеких критичара. су ранорапнилачке: просветитељски се стар· тује а самостално, суперкритички доживљује. Покушаји да се девалвира личност уметничког критичара у новинској.. калварији вазда су ишли против. друштвено летализованог доживљаја те исте уметности. · : 55 Б

Новинска кри: · пристала. на“ дввутодећа и два кзизразито“ уаруштевета задатка: „да буде а); критичкелиформативна и 6). теоријско-критичка; Понекад је и“ структуром „ и:каквоћом уметичко дело, доваљно . обухваћено критичком ипфорђмацијом, а понекадије дело; изазовно и за теоријско-критичку :: процену. Шекспировог :„Хамлеца". непрестано оцењујемо и теоријски и информативно.. Шекспир нас обавезује на цео новински стубац исто ко лико и тренутно ангажовани глумац за данског краљевића, Али „Мистер: дохар" не тражи да се бацамо на трпезу Рушићевог тепија, већ да проценимо како из» гледа рандеву његовог келнера Жана. са нашим временом, са на шом. доларском манијом...

Новинска · уметничка критика може да буде загрижена, да тражи длаки у јајету; да копа ту неле у“ ораху: Драгана Колунџије. Али ваља имати на уму да су кул турне предиспозиције новинских читалаца на-истом нивоу читалаца књига, гледалаца позоришта,

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА _

е код „нас

· зирану рекламу.

слушалаца концерта. Фамилија је иста, а критичари различити!

Да је среће паше новине би имале тимове уметничких крити-' чара, добро „поткованих", при“ родно убеђених, истовремено 32 послених, Критичке информације би онда биле заједнички рал и резултат, а природа и величина доживљаја би превазилазила ма совну информацију и субјективиПросеку читалапа не одговара „просечан“ критичат, него натпросечан ложивљај који се демократски разграњава у масовном читаоцу! -

Новинска критика је уметност на ногама! Морате бити судија који вози. истом брзином којом и асови аутомобилизма. Морате бити раме уз раме уметничком Ае: лу, такође врући ол топлоте којом је оно створено. Па чак морате поистати у ма опетклине трећег степепа ако је уметничко дело злоупотребило п топлоту и облик и израз. „“

Сапутници _ најбоље _ сведоче. Чак и кад их заборавите на првој кривини. Или пред првом кафаном, свеједно...

Милосав Мирковић

ђез разумевања и подршке

РАЗЛОГА за анкету о природи и вредности тав, новинске критике (књижевне, позоришне, ликовне, музичке) има таман онолико ко лико и разлога за разговор о при. роди и вредности _ „културних рубрика“ или „културних дода. така“ у бсоградским новинама. Испразност, учмалост, одсуство дубљег интересовања или разуме. вања за збивања у културном тренутку у овој средини подјед: иплко прете ла преовладају у свему што поменуте рубрике и до. датке сачињава, па п у уметнич: кој критици. .

Поводи за ову анкету, међу тим, траже да се на њима посебно задржи пажња. Маипме, било је истински забавно слушати па телевизији или читати у „Књижевним _ новинама“ неколицину уредника _ „културних _ рубрика“ водећих престоничких листова како у сав глас или омаловажавају посао сарадника које су сами одабрали и надзиравали, или, опет, истичу сараднике своје рубрике као једино ваљане међу не, баш малобројним осталим критичарима, Тако, према уреднику „Поли тике“, у данашњој критици у новинама уместо страсти и сврси сходног обраћања публици узеле су маха мрзовоља, високопарност, тобожња озбиљност. Према урел нику . „Нина“, осим тројице њеТтових изабраника, нико други У овом граду и не уме да пише „новинску критику“.

Ако се за прилику усредсредимо на књижевну критику, онда заиста ваља рећи да оно што се у овом својству појављује у на тим новинама углавном није ни близу какве озбиљније замисли природе и улоге критике у новинама, и поред тога што „Ниновој“ елити можемо додати још поне. ког врсног критичара. Али, сама чињеница да су уредници новинских рубрика посвећених п критици спремни да онако говоре о својим сарадницима један је Од прворазредних узрока описаног стања.

Књижевна критика какву су расположене да објављују наше повине веома је разнолика; најчетцће, ипак, она буди помисао да је третирана као неки споредан, тотово излишан, унапред пропењен као најмање занимљив додатак друкчијим саставима култур“ них рубрика. И поред тога што појединачна искуства (и моје, уосталом) могу бити срећнија, мислим да је оправдано рећи да је баш такав третман карактеристичан (а он је само знак круг није невоље: мале друштвене брите за делатност критичара), и ла је баш он узрок кратких дома. шаја п неостварености књижевне “зитике у нашим новинама.

Новинска књижевна критика код нас слабо је подржана и рђа“ во је схваћена колико У птирој јавности толико по у књижевним круговима: једни гледају на њу као на готово излишну новинску рубрику, други је јавно презиру, или посматрају као услужну 32натску делатност.

Анкета не може бити прилика да се довољно разложно објасне ни овакав положај критике, ни каква срећнија замисао њене при“ роде. Можемо се тек подсетити неких особина које књижевна критика мора имати чак пи кала је писана за новине, Веома је распрострањено уверење, нарочи“ то међу људима из штампе, да је

Наставак на 1. страни

Љубиша Јеремић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ко