Književne novine

САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

ЈЕЗИК И ТЕЛЕВИЗИЈА

СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК није неки изузетак међу језицима Европе, или, гледано шире, међу другим језицима света, Сви језици, па према томе и српскохрватски, пролазили су и пролазе кроз динамичне токове свог развоја који су увек нарушавали језичку јединственост. Неког јединственог језика, у ствари, и нема на свету. Према томс, ако је српскохрватски језик један језик, а није и јединствен, то само показује да је жив језик као и толики други. Само су изумрли језипи јединствени, утраво сведсни на своју писану форму и оне

особине које. су у писаним текстовима, 22.

чуване. Свака се земља данас на свој пачин бори. да постигне што већу језичку јединственост, а истовремено се бори да сачува и развојну динамику језика која се непредвидљиво повинује потребама. пе само датог друштва у целини већ и свих појединаца који свој матерњи језик користе у различитим видовима у свом свакодневном животу. Па и ми бисмо, према томе, били суочени са истим језичким. питањем (јер нисмо, нити можемо бити, неки изузетак): како обезбедити језичку јединственост 2 сачувати изворе развоја језика. како обезбедити његово слободно развијање и богаћење, а спречити његово распадање или њетово уситњавање2

. Из овог рађа се један од најсложенијих језичких проблема: како даље изграбивати по спроводити језичке норме, а да оне буду ослобођене такве рестриктивне функције која би својом дужом применом почела да одваја писани и књижевни је зик од општенародног језика, која би нормиранк. језик одвојила од његове опште Људске подлоге и тим одвајањем претворила та само у језик интелигенције стварајући језички јаз између оних који се нормираним језиком служе и оних који се њиме не служе2 Ми смо у нашој историји, у предвуковсхом добу, управо искусилп такво подвајање. Оно је _ латентно присутно м ланас. тоне да се избећи, већ приморава савременике да о њему воде бригу не само користи ради садашње већ и будућности самог језика ради.

Да би се језичко питање сагледало у још већој својој сложености, морали бисмо указати и на једну другу његову димензију по којој се он генерише у различите смерове мнако израста из истог језичког стабла. Постоји стална опасност да се та језичка тенеративност претвори у пнструменте цепања језичког тела и да дође м сукоб са језичким нормама. као средствима обезбеђивања језичког јединства. Ми смо били навикли, и још многи међу нама живе у том уверењу, да се језик, уколико је јединствен, дели на два основна стила“ на писани и говорни; да се писани језички израз подвртава правописним нормама. које припадници датог језика усвајају У 'свом основном образовању пи, аналогно "томе, да постоји говорни језик који бл

требало да се подвргава истим језичким

нормама као и писани језик. Ми смо навикли да сматрамо да писани м говорни језик чине јединство остварено у два различинта облика. Међутим, као што писани језик нема само један свој изражајни стил тако се ни говорни језик не може свести само на једну изражајну форму. Ми ра» ликујемо, према М. Јоови, најмање четири изражајне форме. Те четири. изражајне форме су међусобно толико различите да се не могу замењивати једна другом, свака од њих има оправдање својета постојања, и своју нужност у језичкој употреби. Нећемо, на пример, са својим укућанима раз говарати на исти начин на који бисмо разтоварали са непознатим људима. Својим укућанима не морамо дати онолико информација колико је потребно да дамо непознатом лицу, јер многе делове поруке укућани схватају и без експлицитних тумачења. Тим интимним говорним стилом располажемо сви, и сви га свакодневно користимо. Он се умногоме разликује од разговорнот, конверзационог стила. који · ипотребљавамо када се нађемо у мањој групи саговорника. Тада своју поруку де финишемо са више података јер је неће иначе наш саговорник моћи разумети,

Ова два језичка стила су општа форма товорног изражавања, и управо се кроз

м Овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ СРБОЉУБА МИТИВА

њих, као кроз најмање језичке капиларе ми обавља процес језичког грађења. У тој језичкој појединачности језик налази своје изворе и истовремено своје спонтаџо одвајање од целине. Та два језичка стила си'и представници језичке спонтаности и непосредне свакодневне језичке комуникационе нужности на локалним подручјима.

Трећи језички говорни стил квалитетно се разликује од претходна два, То је консултативни товорни израз. Њиме се служимо на мањим скуповима, на скуповима од десет до двадесет људи. Уколико се ти скупови и прошире на већи број учеснике» говорни стил којим се служимо постепено се мења у четврти који називамо формалним. Консултативни изражајни стил подразумева организован разговор. Претпоставља некога ко тим разговорима руководи, ко даје и одузима реч учесницима, интервенише да се разговор креће у границама теме која је постављена као предмет разговора.

Консултативним стилом не владају сви људи па је отуда и честа појава да многи на таквим састанцима ћуте, А када се састанак заврши, и када се људи поделе у маље групеу којима могу да користе иптим-

• првенствено због тога што путем слике

преноси · информацију и поруку; што путем говорне речи (која је у већини случаЛева још и пропраћена сликом) ступа у контакт са светом непосредније но штампа; што има потенцијално, а и стварно, већу публику но штампа; што не подразумева. описмењеност пи способност човекову да влада вишим облицима језичког. мишљења; што нема просторних и временских препрека које има штампа у процесу изформисања најшире јавности. Језик телевизије, према томе, не сме бити затворен или сведен на појединачне особине трупе људи, Не сме одражавати само њихове је зичке квалитете који, као и све друго што је лично, не мора увек да буде у сагласно. сти со. нормираном језичком општошћу. Значи, језик телевизије мора бити ослобођен оних инливидуалних особина које лслазе у сукоб са језичким нормама. Језик људи који на телевизији професионално учествују, без обзира да ли се они звали водитељи, новинари или спикери, мора стојати у границама општих језичких закона. А то значи да људи на телевизији морају имати правилан изговор тридесет наших изтоворних гласова, морају имати четири гкцента (краткосилазни, краткоузлазни, дугосилазни и дугоузлазни) и две вокалне дужине. Они морају имати мелодију реченице у складу са природом српскохрватског језика. Лко они те језичке особине у свом говору немају, они не моту вршити општу друштвену улогу језика, већ долазе у противречност са њом. Негирају основну функцију телевизије на подручју језика. Ничему пе води стварање лошег новинара од доброг спикера или

ТЕЛЕВИЗИЈА ЈЕ СПРЕГА ТЕХНИЧКЕ ЕФИКАСНОСТИ У ОБАВЕЛ ТУРНО НЕМА АКО ОНИ КОЈИ СА МАЛОГ ЕКРАНА ГОВОРЕ НЕ

пи или конверзациони стил, тада се завршеип формални састанак наставља у незванични који је обично пи живљи од претходног. Мчествовање људи на састанцима условљено је, дакле, и стилом изражавања ко ји се не стиче спонтано у свакодневном животу. Они који су консултативни стил научили, или мисле да та знају, ти та људи и користе, а они пак који консултатињним стилом изражавања не. владају, који се устручавају због тога да товоре, ти људи остају пасивни, па је њихова улога у формирању одлука ограничена, мако формирању одлуке присуствују. Улога језика у доношењу неке одлуке огледа се у. томе што се због способности или неспособности језвчког изражавања консултативним стилом људи деле тако да једни остају пасивни а други дејствују са више утицаја. У степену дејства на доношење одлуке језичка развијеност, и способност људи да своју мисао изразе одтоварајућим стилом, игра изванредно велику улогу. ;

Ова два друга говорна стила | (консултативни и формални) јављају се као ин струменти друштвене општости која, да би била у интересу појединаца, мора пол: разумевати и веће учествовање појединпа не само у присуствовању чину донозпења неке одлуке већ и њеном грађењу. Консултативни и формални језички говорни стил је, према томе, друштвена страна језика. Интимни и конверзациони стилови нису формални репрезенти интереса опште друштвене заједнице, већ су репрезенти појединаца, Они чине периферију на којој се врши процес језичке негације. Спој процеса негације (који је п процес развојног језичког тока и одраз непосрел пе стварности) са језиком општих интерсса друштвене заједнице је успостављен преко консултативног стила. Ако та спојнипа између процеса периферних негација нема слободну комуникацију преко изражајне форме (консудтативног изража: вања), тада „Аолази до одвајања језичке основице од језика општих друштвених интереса, па се врши симултано формирање два језичка тока — једног којим иле тлав: на матица језика и другог који лебди нал ТОМ. . У

[ У структури језичког живота телевизија се управо јавља као представник оп штих друштвених језичких интереса. Она није установа неке групе људи. То је ус танова за све нас, То је установа од „оп штег друштвеног значаја“ како би се то, према номенклатури установа, рекло, Немогућно је замислити да „неко" том оргамизацијом дејствује на заједницу по сво. јој вољи и нахођењу. Телевизија по свом дејству има и већи домашај од штампе,

· је'знак

Ј СУАТУРЕ 5 А КУЛТУРЕ СИАДАЈУ "БЕСПРЕКОРНО ЈЕЗИКОМ

од лошег спикера доброг новинара. Критериј да ли је неко новинар или спикер потпуно је прелевантан за језик. Борба новинара да заузму екран, негативно се олразила на језик телевизије, Ми смо дошли, па жалост, сада у ситуацију да се боримо за „језичку таблицу множења" јер неки људи који са пајмоћније језичке трибине товоре, управо њу нису научили.

Овакво језичко стање на нашој телевизији, свакако, само је привремено и више унутрашњих струјања према микрофону но што је неки знак језичке по-

" дитико те куће,

А истини за-вољу, када телевизија бу-

· де отпочела да води већу бригу о језику,

када (буде поставила посебне лекторе за товорну реч, када буде отпочела заиста да негује говорну културу својих гледалаца и слушалаца, тек тада ће наићи на језич-

· ка питања која неће проистицати само из

говорне стране језика већ ће доћи и са

подручја лексике и синтаксе.

О тим језичким питањима би требало

· п посебно писати, п то не више само пово-

дом језика телевизије. Телевизија би мог ла бити пример јасног, једноставног говора, разумљивог пи чистог нашег матерњег језика. Она би требало да буде саставни део пашег језичког образовања, пи живи ни свакодневни узор у том образовању. Ако ми данас излазимо на друштвену позорницу са више смелости но раније, п ако данас претварамо друштвене _ говорнице каква је и телевизија у опште добро свих нас ради нас свих, тада бисмо могли и очекивати да мам она помогне више но

"ишта друго да се оспособимо да путем

живе речи учествујемо у животу и да на њега дејствујемо снагом језика, Она би могла да усмери токове нашег језичко! развоја ка уздизању изражајних могућности-људи до пуне адекватне мисли и осећања нашег човека који тражи путеве у своју будућност. Она би могла да заузме мес. то међу најутицајнијим средствима фор мирања наше језичке културе. Само она би сама требало да се обезбеди од разних облика језичке некултуре да би заиста мо тла блеготворно да делује и у језичком образовању својих слушалаца и гледала ца, као што то чини у сваком другом пог: леду иначе.

Борђе Костић

КЉИЖЕВИВНОВИНЕ 7

Арагутин Вујановић Орфички искушеник

У СВЕТЛУ ОПОМЕНЕ

У кругу око мене све је ситно, ј ал смисо, трајност свака ствар и боју има и све је ту и непобитно

све мора' да је увек око мене;

на другом месту траг је губилишта. Разум је морао баш ту да се прене већ предодређен као у простору Ништа, баш ту, да. И моје забринуте зене

ко метеор заискре краткотрајно,

све слутње моје тамне и шарене одлазе ко знаци чудни у бескрајно

и враћају се у светлу опомене

да ту сам само ко узрок промене

а не ко биће са правом конмамишта.

Ц

Притиска и немоћ већ да се зажели тај простор, У њему смисао свог бића. Сатеран у теснац свој, и дух се дели, без наде да ће доћи до открића. Изопачене су васкрснуле силе

п покренуле свет ко брда Анда, потресају нас вулкани ко банда шпијуна и силеџија пуних иле.

Да имаш и други живот, зар би мого гледати овај, стиснут облик маске,

и други живот зар би ти помого

да схватиш смисао истине и скаске

о законима и коренима света2

Зар би ти тада што јасније биле слабости и сјај са мермерне даске>

НАДИРАЊЕ

Зјапи чељуст меба и мозак нам сише и разбојник мора да се о плам опре, ал надире сумња и хоће да допре

пи тамо где вода до грла кидише. Раскубено биће ваздухом се храни, бар чист ваздух да ти залази у кости; ал ко те брани тај те још и рани, јер и њему су намењене ости!

Сад знаш: и крз је вода која сања, бескућници траже да зароне само.

Са тиранима своје мучење преживљавамо; глас клизне у пусте собе за примања,

а лето мине са сунцем пожуде

да му негде, можда, жар милости понуде.

ДУГОВАЊЕ

О, ми смо и сенци властитој већ дужни и пузимо пред њом као и пред светом 4 прикхривајући своју ћуд наопаку. ' Простори од нас постали су кужни

и враћамо се сви тек започетом

као шкорпије своме дугом мраку.

О, ништа више и није у нашој моћи;

из нашег разума само пустош веје.

Шта да одређујемо кад у мрклој моћи без светлости и звезда одређено све је2 Надамо се празнини и надамо самоћи, богињама, куги, потоцима тонореје. Смислили смо све да би Крај могао доћи, а Крај је већ ту, у праху цветне алеје.

НЕУНИШТИВИ

Неуништиви> Нисмо пи траг дима. Милост је века већа малом чупу и мир па води пружеп лопочима. Светлост нам дуго дрхти у очима сенку да бисмо тек видели пуну извијену на нашим путевима.

Не, више заиста није реч о болу

и сузе већ су сувишне за све.

То сјај се мути У звезданом колу

и тежи другом пространству, ко пре. А ми му нисмо дорасли за тајну; збуњени пред свим, стојимо без снова, слутимо неку одлуку бескрајну

ко звери у шумама испред лова.

НИЗБРДИЦА

Низ брдо свако мораће да кружи док себе на крају трагања не нађе и сенку своју мораће да пружи

оном коме је од мучења слађе.

И долином ће тражити свој пут, без компаса, између поља мина,

јер нема краја и све је тек празнина, повлачењем ће бити замакнут.

Све што родише очај, глад и страх. постепено ће време да уништи, пољима само остаће још дах: Судбина само увек је у праву; противник јој на коленима вришти ц слабости коначној нуди главу.

ТАЈНО ЗНАМЕЊЕ

О мом гласу земљи нема ко да збори. Поражен 'тајним знамењем у крви, јавља се само да моћ своју смрви

као барјак који једном завијори.

У пустињском песку пестаде без стрви све што је могло са сунцем да се бори. Видех како ветар у прах камен мрви, видех како плам се у свингу претвори. Видех и дотакох чисти велур шума

п помамни мирис своје снаге с брега осетих 7“ храсту. тврдој, грубог кори, и на трну видех границу свог ума, границу љубави и границу света,

и одох, а за мном вечност зашумори.