Književne novine
сва.
Танасије Младеновић
%
а, Соттшпе | де Ратв
И мртви имају своја трава Еренбурт
Иза зидина, иза углова, иза острмљених степеништа.
Иза мртвих кућа, испод. хладних кровова. Испод плочника, испод дељебова цигала и : бетона Ча бреговима, иза реке, иза дрвећа
Тспод лукова и аркада. палата
Е
У ноткровљу потлеуша, испод неба 5
И испод земље %
Испод разгранатих пи раскриљених сенки >;
Дана и ноћи ;
Покрај ограда, покрај вртова ГА
Покрај забачених и утишаних паркова 5
Покрај .жуборавих водоскока 3 %
Џокрај занемелих споменика МЕ
На мостовима 7
На ливадама у предграђу
На острвима у реци
ка гробљу међу ракама мртваца.
У. лејама. цвећа
У дрворедима воћњака
У живицама наоружаним бодљама
Међу копривама и међу ружама —
Заувек утишани гласови, заувек уснули спавачи
Заувек изгубљени колектив јуришника.
На острвљено небо с мало наде.
И лавеж мрака, лавеж пробућене крви
Лавеж дозван из далеких успомена.
Лавеж који разједа измешане костуре
Пријатеље и непријатеље
Збратимљене и загрљене [3 -
Само у смрти % "
Само у непостојању · же,
Црвена гарда и бела гарда
Над којима лебди још увек
Непостојано Време "
Набијено екразитом
Мржње и љубави у
Време што ко облак пада '
С висина једног века. |
Време што све неумитном, продорном ј
Јасношћу осветљава 5.
Време које не лечи и ис исцељује
Мокре крпе на љуту рану р
Облози пролећних кита у ~ 8
И озона револуције 5 %
Предео мрачни којим лутају
Изгубљене душе
Заборавом п мутном маглом
Затворени пејзажи
Пуни страве и ужаса пејзажи
И храбрости и поноса
Пејзажи мртвих, изобличених лешина.
Старана, жена, деце, сасвим смирени
Једва слутљиви редови згомилани крај
а . зида
На гробљу Пер-Лашез у
Зида-границе између живота и смрти
Зида уздаха и плача
Зида-осматрачнице
За све будуће сударе
Зида просјака и господара.
Оних што имају и оних што немају
Просјака који пе просе
И господара који не тосподаре
Токовима реке живота и неживота
Токовима непресушних извора
ПЏостојања п ништавила
Бића п небића
Токовима најзад још нерешених загонстки
Једног старог. света
Овог света и света који долази
У мукама у
У грчевима
У хропцу невино измучених
У проклетству јеретика
У погибељној нади
Да само оружје
Да само јуриши
Да само заставе
Да само вера у људе '
Да само смелост, смелост, џи опет смелост
Да једино озарена. мисао људска
Доноси победу '
Доноси:
Небесно знамење свељудске среће
Свељудског остварења сна,
И повратак давно изгубљеног раја
Повратак благог адамског лета
„оба благости
·И доба без мржње и злочина
Доба рајских жеља
И доба најзад потпуне правде
Мисао о том повратку
Што продире из избледелих тротоара
Из стученог бетона: на улицама'
Из излизаних плоча камених тробова
С кејова Сене
Из предграђа Антоан
Са висина Монмартра |
Са падина Белвила и Менилмонтана
Из катакомби
Иза сатрвене, стрељале крви комунера
Мисао о продору у будућност, у вечност
У наоружану будућност наоружаног.
народа.
Мисао о невиности, чистоти тог првог узлета и пада
Сан о јуришу на небо без боја и милости
Сан што израста из скелета )
Побијених џи оних што живи закопани.
Осташе на авенијама
И трговима Париза |
%
а, Сан о праву који мртви упућују Петру, ваздуху, сунцу · Копну и мору
Свим континентима
Свету будућем
И дану данашњем
И будућем
ЗА марта 1971. 28. маја 1973.
ОПВИНЕВИИНОВИЊЕ 6
ПРОЗА. КЊИЖЕВНИХ | НОВИНА“
У БЕЧУ, ПРЕД
КОНГРЕС
Бошко Метровић
ОНА ЈЕ Беч одмах заводела 'и тако се ненадано срећно умела у њему снаћи да су се и други чудили. Већ после неколико дана, и пошто се узбуђено и уз хиљаду свакојаких изненађења преобукла, уз раздрагану помоћ Швабице газдарице, у немачке хаљине, усудила се да тркне по неку ситницу у оближњу бакалницу. Ту је стекла своје прво ве лико бечко искуство. А
Бакалин беше некакав грмаљ Шваба, с кецељом о врату, Навикнутг на странце из доњих крајева. поготово на Србе који после пропасти беху натрнули у престоницу, сместа је, угледавши Јелу, знао с ким има посла. Јела му се по свој прилици свидела — олако пажљива али отворена и љубазна — и он се сместа упусти с њом у некакав разговор, а тај њихов разговор, вођен на тајанствен, прост и помало комичан начин, али у ком су се они обоје забављали и трудили да једно другом саопште — онако у току куповања — свакојаке ситис али корисне ствари, био је прототип свих доцнијих разговора који су се између њих водили затим, за цело време Х-ова и њезина боравка у; Бечу: Бакални је одмах убардао шта Јела купује, па 10] је то остављао и кад би она наручила и кад не би, а опна је умела да му се захвали. Само ти мени напиши како се то каже, али српски напиши, па се не брини — говорила је мужу. Са цедуљом у руци, улазила би онда у бакалнипу, па би подако п пажљиво; као амбициозно и слободно ђЂаче, бакалину, који ју је слушао као да слуша царски указ, читала на пример ово:
— Цу — кер. Цукер!
— Аћ, Хискег, Хискег — ја, ја, У Штит, 2иске! — лико: вао је Шваба.
— Ха — ха — халб; халбг — рекла би питајући погле-
дом да ли не треши и у исто време контролисала. објашњење
овога тешког израза, написана овако: 1/2 фунте. — Халб иф — унт2 ИДЕ . — Ја, ја — викао је Шваба и један пост попола пре-
РУ
сецао друтим л Јела одобравала тлавом, — Вгахо, ја ја!
И тако. Па то је било дивно. Куда тод да се окренс. дивно, забавно и смешно. То јест, пријатно. То јест — и то је оно право — слободно! ;
Најлепше је било то што је било слободно. Она је слободу схватала буквално, свакодневно, могао бих рећи опит љиво: као могућност да се иде куд се хоће и како м камо се хоће. Да се без зазора пролази улицом, да звоне звона,
г—=
А—Ц | ЈА НУ
Др,
јрат А
[== = АРА ЊУ
2 ду ИМЕ. ИУ
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
да се отворено говори, смеје, застаје — да се може, сме живети. Да, исто тако, нико не обраћа пажње што је њихов фијакер, приликом једног недељног излета У Пратер, успео да у бескрајни низ кочија упадне, негде око Штефансдома, баш мало испред ћесарева, и да нико од њих скоро до краја вожње не помисли чија је та ненаметљива калеша иза њих. Нико ваљда осим домаћина тога излета, 2-ова школског друга, лекара доктора Белецког, кога то, међутим, нимало није бринуло такође .
Овај симпатични и скромни смеђи Словак, који се са Хеом зближио још у Пожуну па с њим после дошао п на студије у оближњи Беч, био је једини његов школски друг који им се нашао на руци и помоћи. Он се око њих бавио са оном тихом, боље рећи немуштом усрданошћу коју лако запажају и највише умеју да цене. Јели се Белецки одмах врло свидео, као да је с њим одрасла. Исто као и са бакалином, само на други начин, нашла је с њим изванредан заједнички језик. Истина, био је то језик само допода, јер нити је Белецки много говорио нити је Јела све што би јој он рекао могла разумети. Па ипак, после извесног вре' мена разумевала је његов словачки чак добро, мада је ту, пре речи, било од значаја расположење двају сатоворника једног према. другом, она мирна и поуздана симпатија коју је доктор осећао према простосрдачној млади свога школ ског друга. .
Тако су разговарали. и приликом излета, онога ЈуНског дана кад су упали у низ кочија што су се споро кре тале улицом према легендарном Пратеру. 5 и један његов пријатељ Србин седели су на задњем седишту задубљени у' онај један једини, ваздашњи и тако рећи непрекинути разговор на своју једино могућу, српску тему. На. супрот ном, предњем пи неудобном седишту пак, окренути им лицем — јер Белецки је унајмио један такозвани уам1 — беху Јела и он. По пропису, Јела је требало да седи онако, но ома је то одбила. У ствари, хтела је да угоди 5-у; из по штовања према њему — тест који јој је муж прихватио са природним нехајем српског супруга —, а онда и из симпатије према доктору. Између двају седишта, и њима четворима између ногу, беху котарице са јелом и пићем, којима је Доктор частио друштво такође. 0,
Јела; која је већ била у Пратеру, и сад је с уживањем посматрала мноштво најразличитијих запрега што су, У ДУ гоме низу, како рекох, полагано се и свечано кретале према излазу из града, да би преко Дунавца удариле ка омиљеноме забавном парку. Белецки јој је помагао да У своме усхићењу нађе реда, то јест, скретао јој је пажњу на поједина карактеристична кола и свет који је у њима седео. Гледајте „онамо, рече јој у један мах и показа јој — обоје су се морали окренути, да би, извивши се иза. кочијашевих леђа, могли бацити поглед преда се — свечано украшене, високе и као златне кочије у даљини. Да би их угледали како се споро љуљају, требало је да прођу погледом из међу веселих глава трију девојака у ружичастим чипканим хаљинама и двојице кавалира са јаким црним зулуфима,
с цилиндрима који су личили на камилавке. Затим преле-
теше преко крупних мушких и женских фигура Њачки поређаних у три реда, један за другим
сељачким колима с лотрама, у којима су кобасица и винске флаше, назирали натр корпе. Најзад, после још неколико кола, бегато огајтањених хусара некаквог маџарск. фаетону, стигоше до речених свечаних ! љуљале, већим, као на води између сви прилика наређаних онамо од себе па амо
фијакера.
у дугачким и простим се шунке, парови пани у отворене између Авојице ског племића у сочија: Оне су се х оних немирних до њиховог прпог
ући прстом. — Оноз2
— Онамо чакр — упита Јела показуј : ао што се поучава.
— Апо — рече Белецки и додаде К
ју деца: — МеџКкахијје ргаћот.
— Добро — послуша га она. — Па шта» — Пођге маце2 — Видим.
— То је мох с15атоупеј. 3
— Шта2 — рече Јела више не верују вајући. — Она кола2
— Ствагоупа,
— ћесарка2
— Апо. То је ајзагоупа.
— Ћесарка2 — узвикну она поново.
— Апо, Апо, А (егах, ођтаНе Мауц а адке рекпе зет.
На то она — пошто се онамо још није била паглелала и просто откидајући очи, учини како јој је речено. Окрете се па бани поглед па супротну страпу, преко мужевљсва рамена, на: пиз кола којп се беше отегао иза њих.
— А «егаћ — рече Белецки — ууд!е 11 каје5и
— Ову ту — упита Јела — одмах2
— Апо, ћпед, одмах
То је била старомодна двопрежна зелена калетша са двојицом старије тосподе који су се возили спокојво по као да се одмарају. С времена на време, рекли би јеслан АРру гоме нешто очигледно обично.
ћи но не разуме
та пат)2
— Видим. ·
— То је ст5аг. .
=– Њесар — понови Јела пригушено, изненаћђена ло краја, и широм отвори очи, — Којтиг Бечки ћесар2
— Апо, сјва; — одговори Велешки, па јој прстом ли
скретно скрете поглед на мрштавог господина исобичпо лу: тачке пи коштане тлаве, врло ружна. Обучен у мрк по изно шен капут, и са одговарајућим тиеширом па тлави, он би по некад бацио поглед на лево и на деспо н љубазно климао главом, поздрављајући све п никога.
Јели тај ћесар дође напросто певероватан. Телесно и стварна. онако неугледан, он јој је, у своме вантелесном изгледу, или таквоме њезином виђењу, лолазно као да блештн
=== Јој — рече она доктору по с поверењем се скоро приби уза њ — ја се чисто бојим. — МЕ #и те з!табпе — охрабри је Велецки мирно, —
Саваг. МЕС. -
Али њојзи је неко време срце тукло од узбуђења. Како ништа, па ћесар! Но пошто су неко време путовали а ни. шта се не деси, п пошто звонџад с понеке запреге тласови мо смех, ударци копита, кретање пролазника у пралиити хаљинама као и остављена шарепа перлета пад пзлозима
Мара ЦИИ па Ра |
а === 24 оф
ара 222 1
ИО
затворених дућана поново заузеше своје стварно место у свету и тренутку, Јела спази да иза ћесаревих кола има много других лепших него његова а по људи који су, узети самп за себе, били много изгледнији и достојанственији од њега. Тако угледа некаквог страног дипломату са ешарпом и ле пим ордењем преко прса, а нешто дађе — п још занимљивије — фигуру једног Турчина са турбаном. Он је путовао седећи охоло и непомично, а иза леђа су му се назирала његова два роба принца, укипљена п нема такође. |
Све се то кретало и таласало у блистању пролећних боја — слободно! МИ ово кретање, смех, поздрављање, руко: љуби, то је било оно што је она називала слободом п с одушевљењем тако осећала, то скоро путено неспебивљиво живљење које је некаква невидљива велика шака делила, као оно нафору, свима подједнако ми равноправно.
Амо је спадао онда, разуме се, пи Пратер. Пошто су прошли кроз густе сокаке између шатри свакојаких прода“ ваца, крчми са столовима под отвореним небом и куглана, и пошто су завирили у две-три циркуске шатре, седоше, већ уморни, у једну зтодну гостионицу. Белепки поручи кафе и луле, дтеј Мејапсез ипа аге! зезђорће Рестеп цпа Рт де Спафсе ештп Весћег О'вгогепез, дакле чашу сладоледа за милостиву госпобу, и док су господа и даље разговарајући, јуначки диманида, она је уживајући лизала свој слатки сладлолед, Испред њих, с обе стране. главне алеје, пролазили су низови јахача, дама и. господе, док су се по мањим стазама које су водиле у шумарке шетали љубавни парови, „загрљени исто онако слободно као што су малопре јели, „ховикивали се и зачикавали. Па кад су се онда све четворо вратили предвече, уморни од ваздуха, сунца, комешања и шетње, Јела је — емиграција овамо, емиграција онамо — била једноставно срећна од живота.
Што даље, томе су је, као нечему природном, учили затим сви њени бечки дани са парковима и излозима, као и ноћи, с позориштем, музиком па и касним легањем. Уосталом, били су то и онако изванредни, бурно струјни лапи конгреса, који је трајао целе зиме и пролећа — дани пуни забава, парада, војника, лепотица и царева; пуни. исто тако, п наших Срба одоздо; пуни трчања, прелставки и мол би, политике и њезиних новости и промена, али све су те ствари овде, на увек исти бечки и слободни начин, умеле да постану део приватног живота, свачије и нимало страшне.
Конгрес — Јела заправо није знада шта је то. Али једнога дана 5 се за ручком слатко насмеја; само спусти кашику и прасну у свој пријатни, не сувише гласни смех из груди. И она се насмеши и питајући та погледа. На то јој он рече нешто француски. Слушај, рече, ]е сопогев Чапзе, конгрес плеше свако се вече држи бал, тај 1 пе плагсће раз, али не иде, али, рече, не миче с места. Џе сопотев Чапзе тла П пе тлагсће раз, разумеш, понови он и об“ јасни како је ту реч чуо пре подне у граду. Она та није схватила сасвим, али довољно да. осети како се човек уз супу може забављати причајући и тамо нека крупна царска посла. |