Književne novine

ПОРТРЕТ

МЕДИТАТИВНА АМРИКА И МОДЕРНИ РЕАЛИЗАМ

Панорама књига Бошка. Петровића

МОГУ СЕ УСПОСТАВИТИ занимљиве аналотије између писаца који не наступају генерацијски, чија се афирмација, дакле, не остварује у оквиру једне групе ствараЛаца, и оних писаца који наизменично негују различите књижевне жанрове. Као што ствараоци ван генерацијских фронтова обично морају дуже да чекају на о» биљнију пажњу књижевне критике и културне јавности, тако ни књижевници који нису доследни и постојани у опредељењу за једну врсту књижевности — била то поезија, приповетка, роман или драма обично бивају заобиђени или узгредно помињани у оним првим покушајима синтетичног и панорамског вредновања савремене литературе. Срећа је, међутим, у томе што су оцене стваралаца ове друге врсте, ма: и касније дошле, обично много поузданије, чвршће и потпуније. Ову напомену поводом Бошка Петровића не чинимо случајно. Дајемо је зато што постоје покушаји да се мање гласно присуство овога писца у литератури објасни једном Аругом, чини нам се мање битном околношћу, тиме што је он остао ван београдских гужви и перипетија, везан за новосадску средину.

Постоји, можда, и један други разлог који је утицао да све донедавно, до 06јављивања романа „Долазак на крај ле та", Бошко Петровић остане писац о коме се изричу претежно афирмативни судови, али успутни, без опширније и богатије аргументације, Тај разлог је у нешто ређем појављивању са новим књигама него што је у нашој данашњој књижевној ситуацији уобичајено, а, такође, и у томе што се површним хроничарима могао учинити да се Бошко Петровић превише мења и да, по формалним обележјима, измеЊу њетових књига не постоји континуитет ни јача заједничка нит, која би омогућавала лакше одређивање неке доминантис особине и књижевне. опредељености.

Али не треба изгубити из вида још нешто што онемогућава лако стицање праве слике књижевног профила Бошка Петровића. Кад би, наиме, неки књижевни историчар, који изучава послератну српску књижевност, најпре испитао генералне токове књижевног стварања, па онда по први пут узео да чита, без обавештења о годинама објављивања, књиге Бошка Петровића, вероватно да ни једну не би успео да укључи у време кад је она стварно објављена. По свему особене, ове књиге као да су следиле само неку дубоку ауторову потребу за одређеним садржајима м књижевним техникама, а потпуно игнори-. сале текућу књижевну климу и продукцију, Кад данас узмемо да читамо прву књиту Бошка Петровића (збирку песама „Земља и море“, 1950) доведе нас у малу недоумицу већ и сама напомена да су песме настале између 1936. и 1950. године, Дакле, у време кад се врши извесно преоријентисавање У поезији, кад напоредо постоје и она песничка струја која се данас обично квалификује као певање о масовним расположењима и, с друге стране, поезија која претендује на сложенија значења и богатију симболику, појављује се једна збирка за коју се не би могло рећи да припада било којој од ове две струје. У њој се, кроз пет разнородних циклуса, сме њују песме младалачких треперења, осећања богатства живота и слутње.о тајнама љубави, са песмама које сенчи меланхолија логорских видика и носталгичних излива, и са стиховима у којима се интензиван лирски доживљај природе удружио са зрелом медитативношћу.

Већ у тој књизи показаће се нешто што ће остати стално обележје овог писца: настојање да се о познатим и трагичним ис торијским догађајима не говори језиком крупних категорија, него да се живот слика кроз драматику малих ствари које су око човека и у њему самом. У време кад су бројни списатељи певали громке корачнице, уз устаљени декор и оскудну симболику, Бошко Петровић преноси осећање слободе сликама појединих доба дана, људским силуетама и разноликим пејзажима. Он пева о ведрим јутрима, о несташном фићуку косова, о устрепталим младим девојкама што промичу градским улицама. Иако се местимично _ осећају видљивији утицаји традиције српског песништва, ова. књига има много права на поновна, накнадна читања и тумачења. М њој се показао још један елеменат који ће касније, у књигама што ће тек доћи, добити нову књижевну потврду и нове доказе искрености и неусиљености: огромпа љубав према животу и хуманост која пе јењава чак ни кад се над људима надвију тамнији праменови.

Десет година после прве збирке појавила се невелика књига, скоро плакета, „Руј“, Животно и књижевно искуство ус МИА су и већу компактност песама и чвршћу постску структуру појединих текстова ове збирке. Лирске импресије и осећање за чудесно богатство природе чвршће су подређене контемплативности, а смисао за мелодијско нијансирање и прозодични стих измирени су са класичном прецизношћу стварања лирске слике. Из разито субјективистички однос према свету није овде ни У једном стиху манир, нето настојање да се кроз медитацију полстакну ту спољашњим утисцима докуче ве-

чите и увек изнова снажно доживљаване

ПРИНИНЕНОНЕ 7

тајне живота. Мирна, спора и развучена ритмика стиха непрестано усмерава и пребацује драматику“ животних немира у сферу асоцијација и интелектуалних значења песме.

Кад се значења песама Бошка Петровића, нарочито из збирке „Руј“, трају издвојено, него паралелно са значењима у књигама прозе, онда окренутост природи — што иначе није честа особина савремене литературе — добија и дубљу психолошку _ мотивисаност и потпунији смисао. Нека врста идолопоклонства пред вечним трга љем и неумитним променама у природи у вези је са интензивним осећањем сеоских амбијената, чија се исцелитељска моћ кроз песме тек наслућује, да би се у прози она и рационално доживела. Стихови као што је овај: А онда опет помислим | село је сигурни, прастари. чун / који ће ме преко тог безбедног тока / превести, — сугеришу и исконско поверење у живот и веровање у колективно биће као подлогу индивидуалном трајању.

Између две збирке песама, појавила

се, 1955. године, књига приповедака „Ла-:

гано промичу облаци“, са пет обимнијих текстова. Већ сам податак да је рат једна од најприсутнијих тема Бошка Петровића, а да он — за разлику од многих других стваралаца, који су прве књиге са овом тематиком објавили одмах по завршетку рата, још под непосредним утиском доживљеног — овакву књигу приповедака објављује десет година након завршетка рата указује на посебно специфичну стваралачку ситуацију. Мако су испричане у пр вом лицу, да и на тај начин, намерно, сутеришу утиске о животној аутентичности и фактографској веродостојности, ове пр:че сликају рат кроз судбину појединачпих, пе увек типичних, јунака, и одблеске ратног кошмара у психи војвођанског човека, Кроз изузетно драматично приповедање, које местимично има арому легенде (прича „Цнганска песма“), показују се поједине сцене нечувеног страдања беспомоћног народа, али и уверљиво узбудљиви примери моралне снате да се опстане и истраје. „Између живота знаног и смрти мневиђене има безброј варљивих и невероватних могућности“, каже се на једном месту, а у свим се текстовима трага за тим скривеним везама између живота и смрти, оне смрти чије је ирационално 06личје нормалном људском уму тешко докучиво. :

Књижевџо изграђиван — уз остало и као преводилац — на најбољим делима "реалистичке литературе, чије концепте

већ у овој књизи богати и осавремењује модерном техником психолошких анализа, Бошко Петровић не слика рат директно, као централни догађај, као главну нит фабуле, него му хвата оне мале, залутале рукавце, тде његова трагичност показује лице и независно од знаног нам историјског оквира, Невоље рата бивају упечатљивије и снажније доживљене. баш зато што писац уводи његову сабласт у унапред припремљени реалистички штимунг мирнодопских стања и вечитих ситних тежачких радости, мука и надања.

Мада се све приповетке у овој збирци

“ одликују изграђеним начином портретирања, успело датим амбијентима, и лепим смислом за поступно развијање приче, посебне је књижевне вредности приповетка по којој је збирка добила наслов. Очигледно са доста фактографских и, вероватно, аутобиографских детаља, али са успелом стилизацијом која више припада романсијерској него приповедачкој техници, приповетка „Лагано промичу облаци“ прича о фашистичком махнитању у неком сремском селу и о томе како се у људима руши вера у било какву логику даљег живљења. Али завршетак ове приповетке, тде се хвата психологија враћања живота у његове вековима одређиване колосеке,

ФРАНЦЕ МИХЕЛИЧ; „ЛЕТЕЋЕ МАСКЕ" (ЦРТЕЖ) |

не посма- |

БОШКО ПЕТРОВИЋ

истинска је ода живљењу, Код мање вештог писца од оваквог би материјала настао исфорсирано и натегнуто оптимистични текст, који обично називамо причом с тезом. Та теза о надмоћи живота над смрћу код Бошка Петровића, међутим, израста у поетску метафору и потпуно је у складу са оним његовим, на много места најављеним или казаним, осећањем да је село — али не село — симбол или романтични изгубљени рај, него оно стварно, иеуништиво равничарско село — онај магични „прастари чун“ који премошћује између „живота и умирања, између резигпације п инстинкта живота. Кад будући књижевни истраживачи буду исправљали нека од многих поједностављења у нашим разговорима о савременој књижевности — као што су дистинкције на ратну ни не-ратну тематику, на пе-интелектуалну прозу, на рустикалне ни урбане теме — мораће да се позабаве приповеткама Бошка Џетровића, а посебно овим текстом.

Књига „Аневник немачког војника“, објављена 1962, такође се бави ратом, а по много је чему — по основном концепту на рочито — особена у читавој нашој литератури о рату. Чини нам се да је ова књи-

“та — упркос таме што је добила и нека

званична признања и награде — понајмање од свих адекватно протумачена и оцењена. Многи су'и ненамерно поједноставили значење наслова и чињеницу да се садржаји везују. око аутентичног дневника неког немачког војника, па ЈЕ; иако нигде директно изречен, остао утисак да је реч о некој врсти неауторске књиге, без-

мало редакторског и преводилачког посла. ,

„дневник немачког војника“ је, међутим, једна од модерније конципираних, а притом врло читљивих, књига које су код нас о рату написане, Додајући стварним, не нарочито проницљивим дневничким забелешкама неколико својих текстова — било да су коментари или текстови мемоарске и репортерске природе — Бошко Петровић је сачинио једну складну целину која има не мале књижевне и документарне вредности.

Оно што нам се чини основним у овој књизи није ни стално присутна хуманост, ни улажење у психологију обичних и различитих људи, ни успела евокација тренутака из логора и са бојишта, ни местимично показана ерудиција, већ пре свега једна чврста и тачно одређена позиција гледања на ствари, људе и догађаје; модеран поглед какав је у нашој култури некад називан европејским. Ми имамо до ста писаца који са великом књижевном продорношћу сликају ратно време, имамо

интелектуалну ни.

дела великих замаха и узбудљивости, али нам је при обрађивању ратних тема. често недостајало нешто од широких интелектуалних видика и хладне објективности, недостајала је снага да се отмемо од митског и епопејичног гледања, Често се — то је, додуше лако објаснити и оправдати претеривало у прихватању улоге закаснелог осветника или наплатиоца "ненаплаћених рачуна. Те особине које понекад недостају, нашој прози о рату има, нешто више У концепту него у укупној реализацији, Петровићев „Дневник немачког војника“.

Роман „Долазак на крај лета“ (1970) најбоља је књига Бошка Петровића. У њој су се стекле све оне одлике претходних књига, али је амбициозан књижевни подухват, обогаћен новим темама и наративним поступцима, резултирао у комплексан роман који истовремено припада и жанру љубавних, и друштвених, и психолошких и поетских романа.

у „поднаслову романа „Долазак на крај лета“ стоји да су то „Искушења љубави, себе и света“. Доследна оваквом квалификовању, књига својом структуром уверава како је данас немогућно написати добар љубавни роман чији се садржаји и значења не би ослањали и на друштвену, и психолошку и филозофску подлогу. Љубав као централна тема дата је првенствено кроз крајње субјективистички обојено инт роспекцијско трагање протагонисте романа, кроз сублимацију доживљеног, али је љубав такође и рационално одређивана и анализирана, посматрана у склопу реалистичких и објективних, врло прецизно одређених околности, Ова двострукост у опредељењу, истовремена присутност субјективистичког осећања живота, у објективно и реалистички датим оквирима — дакле нека врста емотивно-рационалног доживљаја света — захтевала је од писца да остварује изузетно сложену романсијерску целину. са посебно строгом и јасном лотичком и психолошком мотивацијом сваког појединог елемента. За разлику од приповедака из збирке „Лагано промичу облаци“, тде се увек поступно одмотавала занимљива прича, у роману је у великој мери одстрањен епски моменат; искључе. на је потреба за нарацијом у класичном смислу. Јунак романа, који детаље неглашње љубави оживљава логиком прустовске асоцијативности, полази истовремено од почетка и од краја главне нити фабуле; искључујући значај фабуле у смислу оне реалистичке неизвесности за коначни исход. Целокупно догађање пребачено је у област сећања п накнадног доживљава ња, где више нису битни животна логика и хронологија, већ деликатна трагања за суштинама појединих животних стања.

Јунак „Доласка на крај лета“ је у из весној благој форми отуђена личност, не ка врста пасивног медитирајућег посматрача. Лакше је наћи неке далеке сличности између њега и лирског субјекта из поезије Бошка Петровића, него сличност са јунацима приповедака, Њему је живот првих послератних година, када се дешава један део радње, сличан великој манифестацији. Каснија су његова виђења света подређена сећању на жену која је пресудно утицала на његов став према животу, а умрла је. Некадашња љубав и жена које више нема трају и постоје у јунаку романа ни он их осећа као регулатор унутрашње равнотеже, као стање духа, као мерило осмишљености живљења. Има нечега од ро мантичарске чежње за апсолутним и бесконачним у том настојању да се љубав доживи као потпуна хармонија, као склад утисака, као сублимирано осећање по крета, боје и звука, као неко флуидно, нематеријално стање.

Писац успева да средствима модерне интелектуалне поезије проникне у сложена психичка стања, у најосетљивије душевне вибрапије модерног човека, да искуство сажме у тренутак, а ложивљаје у формулацију. Али он ни у овој књизи не, извлачи пндивидуалну судбину и појединачну драму из временског и просторног оквира, како то често чине писци поетских љубавних романа. Разлози скептичном о сећању живота главне личности нису са мо у њеној интровертној природи, у томе што она живи неки чудан живот „грађен од сна и магле“. Судбина протагонисте усмерена је и пеусаглашеношћу индивид““ алних особина са профилом времена; пе складом између тежњи за. интелектуалном слободом " слободом емоција, на јелној страни, са глобалном програмираношћу живота, на другој. Раскид главне личности са активним животом делимично је мотивисан махинацијама одређеног соја људи, а писац тиме мотивише проширивање слике на неке, у нашој литератури недовољно истицане, видове друштвенот живота и на различите личности у реалистички уверљивом амбијенту.

Као и у ранијим књигама поезије ин прозе, ни овде Бошко Петровић не одваја своје личности Од специфичног војвођанског поднебља, без обзира што се у овом роману више бави драмом људске егзи стенције као универзалним проблемом. Увек је у његовој прози присутна, — било као на изглед узгредно запажен пејзаж, којп својим пространством као да апсорбује човека, било као носталгично ин ме ланхолично сећање.на прошлост и као о сећање условљености прошлошћу — она стара, добра и проклета Војводина, Некал је она тврда и опора у својој свакидашњости и реалистичности, али чешће лековита, са широком душом коју су створи“ ли летенде и фолклор, њена историја пи њени песници, У роману „Долазак. на крај лета“ она се, у својим правим бојама са својим типичним менталитетом, више показала у другом делу књиге, оном наргтивнијем, јер се без њеног правог лица индивидуалне судбине овог поднебља не би могле потпуно исказати,

Својом многоструком комплексношћу „Долазак на крај лета“, као врхунац до: садашњег књижевног стваралаштва Бошка Петровића, пружа могућности за разно. врсна мопштавања. Но Бошко Петровић је у напону стваралачке снатс, па је бо ље, чак и по џену незаокружености, избе ћи било каква резимирања, јер бн она, вероватно, имала само привремено важе ње. •

Чедомир Мирковић