Književne novine

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

| СЕЋАЊЕ

НА МИЛАНА РАКИЋА _

МИЛАН РАКИЋ... — Сећање на овог чо. века би се могло упоредити са неким мирним, тихим и веома умереним гласом, изговореним помало промуклим, али вео. ма рељефно ми јасно изреченим слоговима. даиста, он је тако и говорио, увек тихо, никад сувише гласно. И увек уз врло при јатан осмех, испод оних опуштених, кратких, лепо негованих бркова. Било је у чи. тавом његовом лику нечега да ли монголског, да ли кинеског, али нечега од Далеког истока, оних тајанствених Јога, да се човек када га први пут види као тргне мало, од куда тај, по мало жуте боје, далеки источњак у црном, европском капу. ту, Виђао сам по који пут ту источњачку физиономију, са тим помало косим очима и опуштеним кратким и ретким брковима, код неког нашег шумадијског старијег сељака. Лакле, у исти мах, имао је и не чег типично нашег, благог и насмешеног, и нечег мало загонетног, монголског, шта ли, У своме лику.

Па његов говор! Да се опет вратим на његов глас: остављао је дубок утисак на слушаоца, увек, као што рекох, сталожен, занимљив, са по неком нашом и локалном речју, али увек са пуно укуса, умерености, и никад апстрактан, Ово нарочито! Никад патетичан, изнад нормале, увек реалан, на земљи, на нивоу са сабеседником. Сећам се, умео је нас младе да заустави на удици и са пријатним осмехом човека који као да вас озарава. И кад смо ми млади, У пролазу, хтели само да му се јавимо, из поштовања — а поштовали смо га, итекако —- и очекивали да ће нам мало климнути главом, јавити се тек реда ради, он нас је, не једном, зауставио и срдачно упитао:

— Како је2 (И сваком је знао име.) Ка. ко иде писање2 Има ли у изгледу нека пова књига! Радите док. сте млади, после биће других преокупација!

И тако увек. Пун пажње за наше личне књижевне бриге и тешкоће. А знао је, и памтио, и шта смо објавили у књижевним или дневним листовима, нарочито у оним свечаним бројевима о празницима.

— Добра вам је она ваша ствар! (А ако је чланак) Можда се и не слажем у све му, али у основи у праву сте! Наставите тако!

А ми, млади, после мислимо о томе. Милан Ракић ми сам, лично, то и то каже! Ла причам пријатељима, не би ми веро. вали... 3

И док се лепршави пешеви његовог герока или сакоа губе у маси света на улипи, ви застајете мало збуњени и веома поласкави и док гледате, као бајаги, у неки излог, мислите у себи: „Милан Ракић ме

зауставио, он ми се први обратио, а ја мислио да ће само климнути главом и проћи као поред турског гробља. Да ли, заиста, вредим нешто, или је то само дипломатски гест овог дивног човека! Али то не може бити. Колико љубазности, колико искрености у његовом тласу...

Физички, у стасу, имао је нечег веома сличног са Браниславом Нушићем. Обојипа малени, сувоњави, некако спечени, танких ногу, без стомака, помало савијени, као погрбљени, јер ми их памтимо само као старије људе, на крају живота. Обојица су умрли, мислим, исте године 1938. Нушић некако у рано пролеће, Ракић ус рел лета. Сећам се и његовог погреба. Док смо ишли за његовим ковчегом (онда су још ишле погребне ловорке кроз варош), ухватила нас је плаха топла киша негде баш око „Политике“, на почетку улице данас Лоле Рибара, тако да је половина пратилаца морала да се склони испод сту. бова у улаз данашње палате Радија. Неколико минута доцније, чим је пљусак прес тао, морали смо трчати да стигнемо по. ворку.

Имао сам неколико прилика да слушам расположеног Ракића да говори. Знао је ла сам и ја писао о старом Београду, па ме је често допуњавао, а и исправљао У Тој материји. Волео је Београд, свој родни град, волео је крај у коме је провео де тињство. Нарочито оне делове Београда, који су били мза његове родитељске куће, данас при дну Цетињске улице, а одмах иза ње је почињала Митрополитова башта и Палилула. Помињао је више пута оне чу вене баштованџинице, а како није волео да говори о својој поезији никад није по мињао долапе у њима. Али са много нежности је товорио о своме блиском старијем рођаку (мислим да му је био дед по мајпи) Милану Б. Миличевићу, старом срт ском књижевнику. Помињао је да га је он, као дечака, водио у шетњу на „Ладну во ду“, данас негде доле, иза Млице Буре Ба ковића. То је место са редом јабланова и добром изворском водом, замењивало у то време доцнији Мали Калемегдан; ту СУ „делије“ водиле своје мегдане, односно рвале се, а било је ту и других „атрак“ ција“ старог, у то време још прилично „турског“ Београда.

Имам у живом сећању још два-три тре нутка из живота Милана Ракића. Један је док је био председник београдског Пенклуба. Пре другог светског рата чланови Пен-а састајали су се редовно сваког првог хторка у месецу, у ресторану „Српски

краљ“, на Калемегдану. И тако је то било

годинама, али Милан Ракић који је волео те састанке са књижевницима, дао је преллог да се „незванично“ састајемо и у остале уторке у месецу У кафани „Србија“, “ данашњој Македонској улици, И тако је то било док је год Милан Ракић био прелседник Пен-а, и није почео да побољева. Лок је још био добро са здрављем, из љубави према друштву, долазио је често и код појединих књижевника, у њихове до.

" мове на вечере и на ћаскање. Тако је јел-

ном био позван и од једног нашег књижев ника, који је био познат као необично глатољив, И тога вечера Милан Ракић је Сно сјајан козер, тако је био расположен _

да говори да је то пало уочи, и то вече: је остало.“ сећању свих присутних. Неки дан доцније Милан Богдановић је то и рекао Ракићу, и питао га откуда да он, који је и иначе био увек расположен за конверзашл. ју, тога вечера буде тако духовит и оран за разговор.

— Па морао сам — одговорио је кратко Ракић.

— Откуда тог — питао је Богдановић не

схватајући га у први мах.

— Врло просто... Да домаћину не бих дао да дође до речи!

Тада смо, заиста, увидели колико је Ракић имао обзира према свима нама.

На наше састанке у „Србији“ Ракић је увек долазио први, бринући се да неко од нас не дође пре њега и видећи да њега не. ма врати се мислећи да Ракић неће доћи, Знао је добро да највише због њега и до лазимо. И још нешто, остала је велика тајна када је (и колико) плаћао рачун за консумацију (сваки је од нас плаћао за себе, по француском обичају). Заиста, то нико није видео. Са нама је одлазио, и У пријатном разговору пратили смо та обично до његове куће, негде испод Народног позоришта.

Једном сам имао среће да уђем код њега. Тада сам видео и његов клавир. Ракић је био ванредан пијаниста. На нашу молбу свирао нам је мало. Био је то, чини ми се, Дебиси или Форе, неки од тадањих модерних композитора. Како је сео за кла. вир, одмах се видело с ким имамо посла, Свирао је са пуно укуса и осећања. Био сам задивљен. Велика је штета што онда није било магнетофона. Данас би то био докуменат о његовим интимним тренуцима, јер последње године живота он је многе часове провео за клавиром.

Није ишчилела из сећања ни она, данас готово историјска вечера, када смо многи од нас, чланова Пен-клуба, последњи пут видели Јована Дучића. Дучић је тих годима, пред други светски рат, био ретко У Београду. И некако у време кад је баш издао своје „Благо цара Радована“, а. неки млађи критичари га прилично оштро критиковали, он је био нарочито љут — јер је навикао да прима само похвале. Том вечером је председавао Милан Грол, а поред

ЈОВАН ДУЧИЋ И МИЛАН РАКИЋ

ЕСЕЈ

њета седели су с једне стране Јован Дучић а са друте Милан Ракић. Многи од нас пре.

| досећали смо да ће се те вечери догодити

нешто „ванредно“. И тако је и било.

· Чим је вечера завршена, почео је „зва вични“ део. Дучић је затражио реч, устао и одмах оштро пребацио тим својим кри-

тичарима, напомињући — колико се сећам ,

— да су његови, а и Ракићеви — и то је поменуо — стихови „урезани у свести неко. лико генерација већ, као у мермерне плоче“ и да их неки млади „дрекавци“ не могу избрисати.

Док је Дучић тако и то говорио, Милан Ракић је седео оборених очију, и У очигледно непријатном и забринутом расположењу. Читавог тог вечера .он је само ћу. тао, јер није волео да се о њему као песнику товори, а још мање да се о књи. жевности говори тим тоном.

Говор Дучићев трајао је добрих четврт сата, ако не и више, и за то: време осе“ ћало се комешање код оних његових критичара. Сви су они, па и неки њихови пријатељи, хтели да одговоре на Дучићеве речи. Али он, као да је још раније предвидео то. Усред његовог говора дошао је у нашу засебну салу у којој смо вечерали раскошно галонирани портир „Српског краља“, пришао је дискретно Дучићу и шаг. нуо му нешто, а на то му Дучић само климнуо главом. И када је завршио говор, и хтели да товоре, Дучић није сео већ се изжагор одмах почео међу онима који су винио председнику и нама рекавши да та зову на телефон и да ће се „за који тре нутак“ вратити. И изашао је, — да се ни кад више не врати.

Чим је Дучић изашао из мале саде, на. стао је жагор и појединци су почели да се обраћају председавајућем Гролу, тражећи реч. А Грол је имао муке да задржи товорнике, захтевајући да се сачека повратак Дучића. Сви су на то пристали, али су убрзо увидели да су изиграни.

Тада сам први и једини пут видео Ракића збуњеног, био је изненађен и готово увређен што је Дучић и њега увукао у свој обрачун са критичарима, и говорећи о сво. јој поезији помињао и његову. Алп нико од присутних није ни помишљао да Ракићу пребаци нешто у вези са тим. Свима је било јасно да Ракић са свим тим нема никакве везе.

Убрзо после те вечере Ракић је почео озбиљније да побољева. Путовао је убрзо и у Праг, али лека му више није било.

Још неколико пута виђали смо Ракића, али он се све више затварао у себе, смањивао пекако, топио готово, и најзад = угасио. Ипак, остао је до краја оно што је био читавог свог века — фини и углађен човек, велики песник и велики господин.

Никола Трајковић

ЈАША ПРОДАНОВИЋ КАО КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР

Наставак са 3. стране

вазда је имало оштрине кад се судила женина погрешка. И није се осуђивало само дело и покушај, но је строги цензурни дух покушавао да продре и до самах помисли, те да скамени сваку грешну жену и сваку саблажљиву тежњу". Ту и такву жену, њен емоционални и сексуални живот, њене болове и радости, њене чежње и страсти, Станковић је уметнички дочарао у својим делима. По Продановићевој оцени, најуспелије су му приповетке о несрећној љубави, о немзраженим и пригушеним осећањима, о незадовољеној страсти, о потиснутим и небо ствареним жељама, о чежњама и о сно вима који никада неће постати јава. Као књижевни критичар Продановић необично воли паралеле. И не само да их воли, нето и уме мајсторски да повуче поређења између појединих писаца и њи хових дела; између појединих књижевних покрета и историјских епоха, између поједаних друштвених средина и економских условљености. У свом есеју о Иву Бипи. ку у „Српском књижевном гласнику“ (1904) Продановић указује на недовољно уочену чињеницу да су обично најбоље оне приповетке које евоцирају догађаје из детињства, из ране младости, из пишчевог родног места, из његовог завичаја: „Сцене из детињства кад су осећања слементарна и проста, а свест незаузета раз новрсним, често супротним идејама, удубљују се у дух као да се у мрамор урезу. ју, те их ни низови година не могу много оштетити, То је дало снагу сеоским приповеткама Јанка Веселиновића и варошким повелама Лазе Лазаревића; то даје чар покрајинкама Станковићевим, и то је

оно што је најбоље у Матавуљевим сеоским сликама, Као варошки приповедач Јанко посрће и поклецкује; Лазине сеоске

приповетке не уливају много поверења, а

Матавуљ је као Београђанин непоуздан и сумњив".

Јаша Продановић као књижевни критичар има једну ретку особину, која га ставља изнад велике већине његових с: временика. Од своје најраније младости он је смео да устане м против највећих ауторитета и неприкосновених репутација, без обзира на њихов друштвени положај и политички утицај. Тако, као млад Средњошколски наставник, изражавао се неповољно о Чеди Мијатовићу, утицајном министру и поверљивом човеку последњих Обреновића. Било је то 1902, у доба најцрње реакције краља Александра ни краљице Драге. Баш тада издала је Матица српска у Новом Саду Мијатовићеве „Цариградске слике и прилике", о којима су београдски режимски листови и часописи писали саме суперлативе, Продановић је био један од оних наших врло ретких критичара, који је о Мијатовићевом путопису дао неповољан суд. У сво јој документованој Оцени, објављеној У карловачком „Бранковом колу", он је Ре као: „Г. Мијатовић је, и поред свога еврогског васпитања, остао у души само један углађен источњак. Њега привлачи највише сјај и величанствени изглед палата, 01 најрадије говори о парадама, и с неким

· неприкривеним апетитима описује окупо-

цено рухо царских доглавника. Кад је реч о пуним ризницама, о драгом камењу, 0 небројеном благу, његово одушевљење по стаје једна скоро детиња радост, Читала! осећа да у опиоима источњачке раскоши

г. Мијатовић оде каткад хиперболе, заборави се и малтене дође. до самих граница бајке и гатке... њему

је скоро поетичније штуштање тешке сви.

ле, делујање танких златоткавих па сјај дијаманата м звук злата но рир поте": “ о Мијатовићевом фрарере стилу и декламаторском језику, родановић ставља једноставни, класично упроше ћени стил и чисти народни језик Милана Б. Милићевића; „Ја ипак више волим оне просте, домаћим језиком казане, бе ћених речи, Милићевићеве описе У „им“ њим вечерима", но ове китњасте реченице Мијатовићеве. Можда те моје симпатије долазе и са сазнања да се човек имитацијом туђим писцима лако може приближити стилу т. Мијатовића, док . за писање у жанру г.: Милићевића треба · велико познавање народног језика и на одног духа". " Ако успоредимо ову оцену Јаше Продановића са истовременом оценом Павла Поповића у „Српском књижевном гласнику" (1902), опазићемо да се оне углавном слажу. Њихова је заједничка. заслуга што: су свели књижевни значај Деде Мијато: вића на његову праву вредност. Они су јасно показали У којој су мери наша наивна, добронамерни, али недовољно 06јективни романтичари прецењивали 8 преувеличавали Мијатовићев _ књижевну: значај. Доцнија литерарно-историјска мо питивања и оцењивања дала су У потпуности за право Јаши Продановићу и Па-. влу Поповићу, тако да Је Скерлић у сво јој „Историји. нове српске књижевности (1914) само потврдио њихов суд, одредивши Чеди Мијатовићу оно место које му припада према његовим скромним способностима, То је место међу писцима трећег реда и одговара његовој фактичној врености, оцењеној не очима савременика, него из потребне историјске перспективе.

У своме интересантноме есеју „Књижевни критичар", објављеном У „Зборнаку Богдана Поповића" (1929), Продановић је убедљиво истакао, каква се, све висока интелектуална и морална својства траже од правог, истинског књижевног критичара. То је, можда, један од најзначајнијих књижевних есеја написаних на нашем језику и ми жалимо што нам ограничени простор не допушта да наведемо безмало цео есеј. Навешћемо стога само некоје важније мисли: „Вредност једног књижевног критичара може се оцењивати по инте. лекту, по осећањима, по моралу и по. ве штини писања... Књижевни критичар мора имати поред стручног књижевног знања још и научну спрему: познавање индивидуалне и етничке психологије, кул турне и политичке историје, социологије, свих важнијих природних закона.,. Књижевном критичару потребна је снажна и добро однегована моћ посматрања аке не за факта и предмете спољне природе, а оно за појаве и покрете индивидуалног и социјалног живота и за манифестације и унутрашње процене психичког живота... Треба умети пронаћи главни нерв једног књижевног дела, опртати његову структуру, осетити му лепоту, упознати његове рапавости и перавнине, сагледати му мане и-недостатке... И

За великог књижевног критичара о требне су још и извесне осећајне, морал: не и изражајне способности. Он не сме ни из каквих разлога тежити брзом успеху и ослонити се на овлашно посматрање или изрећи преухитрену, недовољно обра. зложену пресуду, или изводити генералне закључке на основу малог броја факата непоузданих и _ непроверених. .. Књижевне моде време и гради и разграђује, а ефемерне величине једна бујица доноси а друга односи. Остају на књижевном попришту производи снажног талента, ве“ лике ерудицијс, савесне обраде, истинске лепоте, тачног суђења, јасног излагања, непристрасне оцене".

По Јаши Продановићу, естетичар књижевни критичар таквих особина био је у нас Богдан. Поповић: „Од свих на ших књижевних критичара и естетичара до данас он је највише знад, најумнвије · судио, најбоље писао и најмање грешио". Ова оцена представља још један доказ Продановићеве објективности: иако се није у потпуности слагао са некојим Поповићевим концепцијама из естетике, теорије књижевности и филозофије уметно сти, Продановић је јасно сагледао и осе тио његову велику вредност, и одао му достојно признање.

Речено је, једном приликом, да је Про. дановић ученик и следбеник Јована Скер. лића. То историјски не може бити тачно, Продановић је прокрчио пут Скерлићу, започео свој рад пре Скерлића, развијао га упоредо ин заједно са њиме, али га је успешно продужио и после Скерлићеве преране смрти, коју је искрено ожалио као национални губитак. Према томе, Продановић је временски знатно дуже утицао на развој наше књижевне крити ке од Скерлића, иако је Скерлићев утицај био дубљи и свестранији. У сваком случају, поред Богдана Поповића и Скеј» лића, од свих наших књижевних критичара из старије генерације Продановић је извршио можда најснажнији утицај на даљи развој књижевне критике, а по својим напредним политичким погледима и друштвеним схватањима он је понајбли жи новим нараштајима.

Од Светозара Марковића пи Светислава Вуловића, преко Андре Николића и љубомира Недића, преко Марка Цара и Бог. дана Поповића, све до Јаше Продановића и“ Јована Скерлића, српска књижевна кри тика тражила је свој пут и своју идејпу оријентацију. Што је, најзад, тај пут ко начно прокрчен, заслуга је и Јаше Прола новића, који је заједно са својим претхол ницима и сарадницима знатно допринео коначној ликвидацији романтизма, лефт нативној победи нове реалистичке школе. даљем развоју књижевне критике по де мократизацији књижевности, уметнести м културе на новим основама.

Коста Милутиновић

КЉИЖЕВИЕ НОВИНЕ 8