Književne novine
· легију коју је
"ве „Поетике".
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
МАРКСИЗАМ
И КЊИЋЕВНА КРИТИКА
ТЕМА није нова али је посебно актуелна у садашњем тренутку. О њој се расправља, товори, пише на разним местима и разним поводима, У вези с тим отвара се читав низ питања принципијелног, теоријског карактера, питања која су давно покренута, више пута решавана, али од којих ниједно није до краја решено. Због тога ни у овој области, као ин у било којој другој, нема и не може бити готових формула које би биле дате јелмном за увек и које би на волшебан начин решавале све наше проблеме, све тешкоће са којима се суочавамо и кризе у које смо запали.
У постављеном односу марксизам — књижевна кри тика могу се јасно издвојити два основна питања која не би требало бркати. Може се говоритиомарксизму у књижев-
ној критици, с једне, ио марксизму према књижевној критици, с друге
стране. У првом случају реч јео ономе што се обично назива марксистичка критика, марксистички приступ књижевности. У Аругом случају ствари се постављају шире: на једној страни је марксизам као општи поглед на свет, као одређена философија, а на другој страни — књижевна критика и, шире, наука о књижевности као одређена емпиријска делатност која као таква има и неку своју релативну самосталност, меке своје законитости и методе. Кључно питање је следеће: да ли је са становишта
марксистичког потледа на свет прихватљива само она критика која се традиционално назива марксистичком или се са њим
моту помтрити и други методи мн правци савремене критике2
Да би то питање било јасније поставићемо га у историјски контекст ситуације у нашој послетатној критици.
Једно. раздобље У послератној крнтици пајвидније је обележе но присуством | марксистичке критике, то је раздобље непосредно после рата када је ова критика била основни, тотово искључиви облик званичне критике. После тога, у вези са АРу: штвеним и политичким процесима који су се одвијали у нашој стварности, лошло је ло постепеног потискивања овог вида критике, Она туби главну привиимала, да буде нормативни, законодавни, једино исправни облик књижевног мишљења; напротив, на њу се гледа као на нешто што је битно превазиђено, _ лемодирано, готово безначајно, пако се њено присуство, нарочито у популарном књижевном мишљењу, осећа још и данас. У празан простор. који је остао иза ове критике постепено су продирали разни правци модерне критике _ као што су стилистичка, феноменолошка, структуралистичка критика и други видови тзв, иманентног проучавања књижевног дела. Данас је ситуација таква да су методи _иманентне анализе завладали у већој или мањој мери у свим нашим срединама и постали основни сблик оне критике која књижевности прилази са научним _ претензијама. Готово сваки проучавалац књижевности труди се да овлада неким од модерних критичких метода им ла га примењује у пракси.
Позитивна, теоријска и _методолошка _ искуства _ иманентне критике нису спорна. Свака критика мора да поштује специфичну природу предмета којим се бави. Књижевна критика је по том предметном одређењу _ на првом месту књижевна па тек онда све остало. Методи иманентне, формалне анализе легитимни су У критици Од самих
четака, од АристотелоПН етикЕн Сва _ позитивна знања о књижевности, која обухватају поетику, стилистику, ме. трику, теорију жанрова _ итд, јесу искључиво резултат вековног проучавања књижевности као књижевности. Према томе, модерна књижевна наука није унела формалне методе У ; тику, јер су они присутни у њој од почетка. Напротив, она је покушала да превазиђе нека формалистичка ограничења _класичних метода: нпр. _ АИХОТОМИЈУ садржине и форме. Класична теорија књижевности прихвата по
Наставак на 2. страни
Јовап Деретић
кри-.
БЕОГРАД, 1. ЈУЛ 1973.
ЛИСТ ЗА КО ЖЕВ:
Надежда Петровић
УЗ СТОГОДИШЊИЦУ РОБЕЊА
СТИЦАЈЕМ срећних- окол» ности приређене су, У крал“ ком временском распону, У Музеју савремене уметности две изложбе које, свака на свој начин, представљају почетке наше модерне уметности. То су монументална ретроспектива – југословенског сликарства од 1900. до 1920. (децембар 1972 — јануар 1973) и ова данашња — рет“ роспективна изложба слика Надсжде Петровић. Тако је, захваљујући првој изложби, још увек у свежем сећању широка. панорама критички одабраних и представљених имена и појава у нашем сликарству почетком века, међу којима су личност и дело Надежде Петровић заузима“ ли одређено, истакнуто и у појединим фазама наше Мо“ дерне веома значајно место у југословенским размерама. После ове, данашње, изложбе, до сада несумњиво најпотпуније, можемо мирне са“ вести товорити о сликарству које се својим стварним, пот“ врђеним вредностима уткива у токове модерног свропског сликарства.
АУТОПОРТРЕТ НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ
ГОДИНА ХХУ
~
ПИТАЊА ИСТОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Рани заборав
КЊИЖЕВНЕ ПОЈАВЕ смењују се убрзаним темпом, тако да је данас. готово незамисливо трајање појединих песничких школа у оквиру једне генерације. Такав динамизам има свакако добрих страна, доприносећи богаћењу поет ског спектра, свежини песничких струјања и уопште равноликости и разноврсности нашег песништва. Али не може се испустити из вида и једна негативна особина те наше трке за новостима, новинама, променама... Превише заокупљени најновијим тренутком, и оним нитима традиције на које се актуелни песнички токови ослањају, често заборављамо недавну прошлост, поетске резултате која смо као читаоци прихватали, којима смо мање или више одушевљено аплаудирали или их чак преџењивали:
Игра се, као по правилу, понавља по истој схеми: отпор, затим одушевљено прихватање, и на крају делимичан или потпун заборав. Свака генерација која прати књижевна збивања, учес-
"твујући у њима, стиче тако своју
сопствену традицију и прошлост; тешко се, међутим, може говорити о ширини схватања, о објективном односу према својим књижевним коренима. Звучи као парадокс, али управо према недавној прошлости заузимамо субјективан, недовољно критичан став,
'и уместо објективног вредновања
и оцењивања — што би био увод за каснији, историјски заснован
критеријум — одрицањем од сво-
је младости потврђујемо неизвесну зрелост. Није дакле реч о усбичајеним генерацијским – сукоољавањима, јер се конфронтација врши унутар једне генерације, унутар једног (често веома кратког) књижевног периода, Тиме се може објаснити да је најмлађе наносе наше песничке баштине добрим делом, а рекли бисмо и неоправдано, прекрио рани заборав __Било би тешко у оквиру овог написа макар и у најкраћим цртама осветлити све стране овог сложеног проблема. Низ дела и не мали број стваралаца чини тај ток у коме су се смењивале наше књижевне симпатије, од ангажованих, гласних, искрених акорда првих послератних година, преко нешто тише, али артистички слоетапе интимног лирског казивања, и тако даље, до данашњег поетског тренутка, Критика је у том погледу остала непотпуна: читави периоди послератне
српске поезије остали су недовољно осветљени. Дошло је, исто тако, и до раскорака између критике и читалачке публике; мада ово питање спада пре у област социолошког, односно социометријског испитивања, чини се да критика шише већма о песничким. појавама које се мање читају, и обратно, да се више чита она поезија о којој се мање пише.
Почевши од школских уџбеника, читанки, преко популарних тематских зборника, до реситала и академија, пред публиком је присутна једна поетска нит која је остала далеко од савремених, актуелних _ песничких ажења. Таква поезија је изван жиже критичарског интересовања, она се оцењује општим мишљењима, глобално, без минуциозне анализе и без покушаја интерпретације из једног новог угла, уз коришћење богатије и свестраније критичке апаратуре. Крајња консеквенца те једностраности значи: не само сиромашење поетске панораме коју нам критика презентира, већ и одбијање једног дела читалачке публике, оних читалаца који нису спремни да реагују искључиво на сензибилитет једног вида послератне српске поезије.
Али док је поезија првих послератних година, настала у специфичним условима општег заноса, наставила барем естрадно трајање (иако би се детаљнијом анализом стихова из тог периода 01крили многи запретени, али за-
у“ овом БРОЈУ ЦРТЕЖИ И ВИЊЕТЕ . ЛАЗАРА ВУЈАКЛИЈЕ
да
БРОЈ 442 _ ЦЕНА 1,50 ДИНАР |У (ОВОМ БРОЈУ :=
; ШТА 6 11006
нимљиви тонови), интимистичка лирика с почетка педесетих година пала је готово потпуно у заборав. Антологичарски покушаји мимоилазе ово подручје, олако прелазећи преко чињенице да баш тај тренутак има незаобилазно место у континуитету наше послератне лирике, да је читав каснијн развој лирике налазио корене у певању тога времена.
Тај период смиреног интимизма донео је не само нову мелодију стиха, уклапајући се као беочуг у један историјски низ, већ је допринео тематском богаћењу, уздижући се у својим звезданим тренуцима до оних егзистенцијалних проблема какви су актуелни и за данашњу српску лирику. Разуме се да се тај део поетске баштине не може прихватити као јединствена целина, у својој свеукупности: управо временска дистанца омогућила би нам данас да се дође до објективније слике, да се разлучи антологијско, трајније и вредније, од пролазног. Уосталом, свако време поред репрезентативних поетских резултата. оставља и своје заблуде. Међутим, критика овде своју посредничку улогу није обавила у потпуности и како ваља. Ишли сма за атрактивношћу, за конјунктуром, за новим насловима, пратили смо често безначајне резултате каснијих песничких етапа, а једно кратко, али плодно раздобље остало је не довољно оцењено и занемарено.
Неколико примера најбоље ће илустровати ову тврдњу: критика је олако прешла преко поезије Славка Вукосављевића, чији стихови тек очекују праву анализу и интерпретацију; готово су заборављени некад популарни лиричари Лаза Лазић и Драгослав Грбић, а тек нешто више пажње поклоњено је лирици Светислава Мандића и Слободана Марковића. Поезија ових песника, пак, пружа довољно разлога за нов приступ; њихов песнички сензибилитет не би био стран ни данашњој 'читалачкој публици, поготову млађој. Стихови који се својом сликовитошћу и. метафориком, наглашеним музичким елементом и скривеном, суптилном мисаоношћу већ две деценије одупиру забораву засаужују несумњиво већу пажњу критике, што би омогућило и нове контакте са читалачком пуоликом. Тиме би добила и критика и публика,
Иван Шоп
„могао створити
Блаже Конески: СТВАРА. ААЧКА СИНТЕЗА КОЧА РАЦИНА
ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИ: РОСЛАВА КРЛЕЖЕ — о Крлежиним филозофским погледима лише др Дракан М. Јеремић, а о Крлежиној лирици Миливоје Марковић
Др Душан Милачић: МИО. АРАГ ИБРОВАЦ
0 ПРОБЛЕМИМА САВРЕМЕНЕ КРИТИКЕ — пишу др Лован Деретић (Марксизам и књижевна критика) им Југана Стојановић (Критичар и занат писања)
До Срђан Мусић: УЗ СТО. ТОДИШЊИЦУ СМРТИ А. ЛЕСАНДРА МАНЦОНИЈА — ПИСЏА НАТЗНАЧАЈНИЈЕГ | ИТАЛИЈАНСКОГ РОМАНА
Срето Бошњак: РЕТРОСПЕХ ТИВНА ИЗЛОЖБА СЛИКА НАДЕЖДЕ ПЕТРО. ВИЋ
Аг Дутан Рњак: БРЕХТОВА БАЛАДА О БОМЋАРЛОВАЋКУ БЕОТРАДА 1941.
ТОДИНЕ
СТАВОВИ
КРИТИЧАР И ЗАНАТ | ШИСАЊА
НАШИ ЧАСОПИСИ, листови, но вине, поред критичких осврта на домаћа књижевна дела, редовно објављују н оцене страних књига које се у нас преводе. Зајелничка карактеристика тих написа, па чак и ошширнијих анализа је ла се они готово искључиво баве темом дела, занемарујући при том његову изражајну форму.
Тешко се може објаснити зашто наше критичаре не занима истраживање саме структуре де ла које је предмет њихове анализе, јер је општепозната истина да се суштина једног уметничког остварења не крије у изнетим чињеницама, садржају у уском смислу речи, већ у начину на који дух ствараоца уме да успо стави поредак међу тим чињеницама. Готово је сувишно подсећати да два романа могу имати исту тему, али не и исто значење, јер њихов смисао не одређује тема, већ облик у коме је исказана. Пирандело изјављује да Код „Петрарке, Гвичардинија, Таса, Монтија тема нема ону важност коју има облик у коме је исказана“. Апстрактно посматрана, тема уметничког дела може бити вредна и безвредна. Но то на успех дела не утиче. Хоће ли јел: но дело бити вредно или безврел-
"но зависи од уметности припове-
дања, интонације, стила исказа који су одраз ауторове индивидуалности. – надахнућа, — погледа на свет. Брак је насликао бесмртна платна иако су на њима махом приказани безначајни врчеви, мртве рибе, обичне крушке, Чехов је написао генијалне приче и драме о посве несликовитом, тривијалном животу каквог архивара без важности. Зола је тврдио да је једино Флоберов геније грандиозни лик у књижевности од такве ништарије какав је доктор Бовари, а Елер сматра да Ничеова дела спасава од смешне хвалисавости једино силна висина у Коју је овај философ-песник умео да подитне сваку појединост.
Обликом исказа, елементом који је једини у најтешњој вези са уметниковом субјективношћу, подиже се вредност објекта, а дело надахњује смислом, „садржајем“ у ширем значењу. Стога У савременој уметности све више 'преовлађују тенденције одстрањивања, као сувишнот баласта, свега што је у тесној вези са чисто објективним. У књижевности се све више потискује експлицитно, а смисаона атмосфера ствара се особеном интонацијом, вербалном музиком, ритмом фразе, реченичним обртима. Бесмислено би било да критичар покаже интересовање за приказивање суштинске етичности песама Едоарда Сангвинетија, занемарујући при том песников облик казивања, кад су те песме претворене метафизичке конструкције и сме штене у хипотетичне просторе, толико чисте да се у њима више ништа конкретно не догађа.
Наставак на 2. страни
Југана Стојановић