Književne novine
МАРКСИЗАМ И КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Наставак са 1. стране
стулат о јединству садржине и форме, али дозвољава да се пракси та два аспекта проучавају одвојено. У модерној књижевној науци и критици принцип неодвојивости садржине и форме или, ла се послужимо модернијим називима, структуре и значења, неприкосновен _ је како на теоријском тако и на методолошком плану. С друге стране, оријентација на иманентно проучавање књижевног дела је општа тенденција у савременој критици, присутна данас како на Западу тако и на Истоку, и наши књижевни проучаваоци, који се опредељују за овај вид проучавања, укључују се само“ тај општи, интернационални покрет. Међутим, без обзира на то колико ми успешно и стваралачки примењујемо прихваћене методе а колико се само поводимо за одрећеним модама, чињеница је да се наша марксистичка мисао није критички одредила у односу на њих, није рекла своју критичку реч, свој суд о њима, није казала на који пачин иу ком смислу се ти методи могу усатласити _ са марксистичким погледом на свет, тако да то питање, бар код нас, остаје отворено до данас.
Проблем не решава него та чини јопг сложенијим чињеница што се неки правци нове критике надовезују и на искуства марксистичке мисли, што се неки њихови представници (нпр. француски _ структуралисти) позивају на Маркса и марксизам. Проблем олноса за нас се лоставља у обрнутом смислу: не као рецепција марксиз» ма са становишта нове критике него рецепција нове критике са становишта марксизма.
Ако ствари приђемо с те стране, отварају се нека питања која на први поглед изгледају нерешива, · Извесни постулати нове критике стоје у противречности са неким кључним поставкама марксистичке мисли. Такав је, у упрвом- "реду; принцип аутономности. књижевног дела који је у
овнови готово свих праваца нове.
критике. У. екстремном виду тај принцип доводи до порицања сваке везе између књижевности и друштва: књижевност као да се ствара сама од себе, изван време-
„на и простора, под идеалним, ла-
бораторијским условима... Побијајући овакво схватање и бранећи марксистички став о историчности књижевности као и сваког Аругог облика духовне делатности, Грамши је истакао да „књижевност' не рађа књижевност“, да она не настаје нотенезе“, него интервенцијом „мушког“ елемента, историје, револуционарне _ активности која ствара „новог човека“, то јест „нове друштвене односе“. Марксистички приступ књижевности, на коме се заснива целокупна
„путем парте-.
класична марксистичка критика,“
полази дакле са дијаметрално супротних позиција: не од аутономности него од зависности књижевности од историје, од њене условљености друштвеним односима, њене укључености у историјске- процесе.
Противречност . је – очигледна, питање је само да ли је она привременог или трајног карактера, да ли се она може или не може превазићи са становишта
марксизма и његовог погледа на.
књижевност 2
Појам аутономности књижевног дела са становишта марксизма може да има само привремено, методолошко значење. Пре него приступимо књижевном де. ду као друштвеној, историјској чињеници морамо му приступити као књижевној чињеници. Да бисмо објаснили његову друштвену функцију, његову одређеност историјом и његову укљученост у историју, морамо га претходно изнутра осветлити и објаснити, схватити га у његовој унутарњој бити. А да бисмо то постигли потребно је да га привремено изоаујемо из историјског процеса и посматрамо га само за себе, изнутра, под условима који су, иако методолошки најоптималнији, у. бити вештачки, лабораториј-
КРИЖТВНЕНОВИНЕ 9
ски, Схваћен на тај начин, унутар. њи приступ књижевном делу није једини могући приступ, није чак ни један од пеловитих приступа, нето у првом реду један стадијум у интегралном проучавању књижевности. Пошто се дело изнутра осветли и проучи, отвара се и на нов начин актуализује читав низ питања која се тичу спољашњих релација дела, а међу њима најважнија је упра-
во она коју је марксистичка кри-
тика ставила у средиште свог интересовања: релација књижевност-друштво. Јован Деретић
КРИТИЧАР И ЗАНАТ ПИСАЊА
Наставак са 1. стране
Критичар од заната не може омаловажавати начин изражавања, јер се једино кроз њега манифестује ствараочево — особено тумачење реалности. Стил Блеза Паскала је стил парадокса, дакле изненађења, зато што је управо такав стил најприкладнији да изрази ону нестрпљивост, уживање у откривању ствари, карактеристично за овога мислиоца, Синтаксичка континуираност Фокнерове прозе оставља готово, физички утисак непрестаног кретања које јој даје распусно бујни тоналитет и открива гитантски немир који живи у овом уметнику. У Бекетовим неодадаистичким текстовима, реченични склоп је раз дробљен у одломке који се често састоје од једне једине речи, Овим стилистичким егзибицијама, готово визуелно је дочарано распадање, расточеност савременог света који у Бекету налазе најусрднијег гласоношу. Бескрајно дуге реченице Марсела Пруста, изувијане, повезане цртицама, пуне заграда, упадица пружају очигледну слику Бергсоновог „трајања“, особеног за схватање времена код овог уметника. Отуда код Пруста и обилна употреба имперфекта, глаголског времена које најбоље може исказати прошлост што се надовезује на садашњост и тако се продужује. О овом важном имперфекту сам Пруст је написао 1920, у студији. о Флоберовом. стилу да је његова снага толика да „потпуно. мења поглед на ствари и бића“ и да он није „питање технике већ визије“. Вероватно под утицајем ћЋезаротијевих схватања о двострукој улози језика, логичној у служби разуму и алогичној у служби уобразиљи, Курцио Малапарте роман „Капут“ гради на двема великим категоријама стилистичких елемената, модерној и барокној. У контрасту ових двеју категорија лежи основна идеја његовог дела: у барокно, вербално, спектакуларно, егзалтирано, архаично, дочарано раскошном лингвистичком инвенцијом, као хладни инсерт продиру суви новинарски описи епизода модерног рата, свирепо нарушавајући поезију старинског једне уљуђе не, култивисане Европе. Понављање глаголских · облика – „4551“, „таврозе“, „зовшцике“, „сћезе“, У Виторинијеву прозу уноси месијански акценат, својствен црначким духовним песмама. Тим акцентом који делује патетично, декоративно, природно је подигнуто до степена апсолутног и тако изражена суштина страсног Виторинијевог односа према реалности. У многобројним освртима ко
јима су наши критичари пропра-
тили излажење преведених дела само ових неколико, узгред поменутих аутора, нису ни споменути Фокнерова синтаксичка континуираност, Прустов имперфект, Малапартеове категорије стилистичких елемената, Бекетова расточеност реченице, Виторинијев декоративни акценат. С тим у вези, сасвим разумљиво, није оцењивана ни активност преводиоца коме је задатак да рекреира тај тако судбоносни елеменат каква је изражајна форма, Поставља се питање да ли, можда, неупућеност у особености заната писања или непознавање језика оригинала појединих аутора спречава наше критичаре да се упусте у истраживање специфичности од ређеног уметничког израза. Уколико бисмо то заиста утврдили, та чињеница би у нама изазвала разумљиву потиштеност, јер би довела у питање стручност лица која се у нас прихватају тог од: товорног посла. Јер да би један критичар могао званично изрећи суд о великим делима књижевности пред лицем широке јавности, мора поседовати културу исто тако рафинирану као што је кул-
тура чији су плод дела, подврг--
нута његовој анализи, као и естетичко _ образовање на _ веома високом степену.
Југана Стојановић
= ском), могло би
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
Миодраг
Ибровац _
ПОСЛЕ задобијених тролејбусу пре шест
повреда у месеци, и
"после две операције, у Траумато-
лошкој болници на __ Бањици умро је 21. јуна др Миодраг Ибровац, професор француског језика и књижевности на универзитету у Београду и редован члан Српске академије науканмн књижевности, у својој 88. то Дини. ђ
Рођен 6. септембра 1885. г. У Торњем _ Милановцу, _ Миодраг Ибровац завршно је 1907. Филозофски факултет у Београду као врло истакнути ученик Богдана Поповића и Јована Скерлића. Био је кратко време професор тимназије у Нишу и Београду. Још врло млад био је један Од покретача „Словенског југа“ и залагао се за зближење Јужних За време првог светског рата вршио је разне културне мисије у Француској, предавао српско-
"хрватски језик и књижевност у Школи источних језика. у Пари-
зу, и спремао докторску тезу, коју је одбранио с највећим ·успехом на Сорбони 1923. о франпуском песнику Жозе Марија ле Хередији и његовим — „Трофејима“. Одмах по положеном _државном докторату, за који се раде две докторске тезе, _ Миодраг Ибровац постављен је за професора француског језика и књижевности на Београдском универзитету, где ће предавати до 1943, кад је пензионисан.
Био је уредник и један од оснивача „Страног _ прегледа“. Написао је много чланака, есеја, студија и монографија на српскохрватском и француском је зику из наше, француске и упоредне, књижевности, Посебан значај има његова _ докторска теза „Жозе Марија де Хередија“ (главна теза) и „Извори Трофеја“ (допунска теза). Сви су ове књиге оценили као дело изузетне вредности, које није само студија о једном значајном песнику него и свестрана слика једне песничке школе и једног доба.
Увек се интересовао . за везе наше и стране књижевности. Поред мнсштва чланака, он је том проблему посветио. пи једну књигу од 700 страна (на франпусе рећи своје животно дело, „Клод Форијел и европска судбина грчке и српске народне поезије“. Клод Форијел је један од најзначајнијих научника који су се бавили упоредним изучавањем страних књижевности, а за нас посебно значајан зато што је био један од иницијатора на откривању и популарисању наше народне поезије, коју је предавао на Сорбони. За нас има посебан значај и дело „Копитар и Французи“, а за упознавање странаца са нашим песништвом, врло је значајна његова „Антологија југословенске поезије 19. и 20. века“ (на француском). _ Објавио је и „Увод у проучавање романистике и упоредне књижевности". Од овог дела штампан је само први лео (француска библиографија о француским писцима), док други део, наш удео у тој библиографији, није објављен услед недостатка новчаних средстава. Дуго се бавио културним везама између Срба и Француза, али је
књига о томе остала недовршена.
МИОДРАГ ИБРОВАЦ,
Превео је с француског језика неколико дела која служе као узор преводилачке вештине. Једно време писао је у „Српском књижевном _ гласнику“, ког је неко време и уређивао са Светиславом _ Петровићем, позоришне критике, које је потписивао „Провизорни“. Сарађивао је врло активно у друштву Југославија — Француска и био његов почасни председник. У знак признања. за обиман, разноврстан и значајан рад на науци, професор Ибровац добио је Седмојулску награду, и постао је редован члан Српске академије наука и уметности, а недавно изабран је и за члана словеначке Акалемије.
Сви радови професора Ибровца написани су беспрекорним, чистим, јасним и прецизним језиком и нијансираним стилом. Он је један од твораца „беотралског стила“, којим се одликује знатан део српске 20. века.
Био је не само научник него и ретко човек, Зато његовом смрћу наше друштво губи не само реномираног научника светског гласа већ и необично хуманог човека...
знаменит
Аушан ,Милачић“.
,
Два датума Тодора Манојловића
ПОВОДОМ „Ритмова“, прве књите стихова Тодора Манојловића, Исидора Секулић је, у Српском књижевном гласнику“, забележила како су они „добар пример како се могу раскатегорисати емоције и доживљаји, и из једне мирне ведрине уживати сви редом, не мешајући велико и мало, пролазно и трајно, талас и листић на њему или рибицу у њему. Пример, даље, како се може на Тргу дела Сињориа писати ода Теразијама, пи обратно; како се може радовати
књижевности
племенит ..
бректа- |
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТО
воњавом комперсантском наших лана, а не 1 на веков-
вОМ, аутомобилу престати зато путоват , ним _ метаморфозама Овидија и Гетеа“. Објављени пре пола сто. лећа, ови редови нас поново суочавају са феноменом, поезије Тодора Манојловића који је Ро Бен пре деведесет толипа 7. 2. 1583), а умро пре пет година (27. 5. 1968), у свом родном тралу, Зрењанину. Јелан Ол првих протагониста нашег слободног стиха, одан класичним узорима али радосно загледан у магичне при зоре савременог свста, Манојловић је био јелан Ол незаобилазних сапутника првог, звезланог перпода нашег међуратног модернизма. „Олбијајући потпуно ла напише стих у коме има слика, он је ишао најдаље у жељи_ за
променом песничких форми, Заостајући, каткад, за својим, класичним симпатијама, он је јелна-
ко наговарао да се иде што даље,
искрено, дубоко одушевљен, „пајмодернијим“ стиховима „Ви навера, лдопније Р. Петровића“ лабележио 12, такоће _ давно, 0 Толору Манојловићу Милош Црњански.
Варирајући _ тему лвојника,
који безбрижно лута, Медитераном, играјући бескрајни пасијанс са својим млалићким | успоменама, поклоник Аполинера и Алија, Манојловић је, без сумње, понајвише задужио савремено српско песништву, у његовом _полетном напору да се напусте форме и униформе, парнасовски мир и рел. Такође, његове драме „Центрифугални играч“ и „Катинкини снови“ остају да важе као датуми у историји српског театра, а њетове странице посвећене ·сликарству и позоришту представљају пример саживљавања са подвизима савременика, свеједно да ли се зову Шумановић. или Ружић. Значајан као посредник и преводилац, особито са мађар-
ског језика, Манојловић је остварио јединствен амалгам. ме. дитеранске ведрине и лраматич.
не а утишане меланхолије за временима хеленског младићства,
али и младићства нашег модернизма. Мање познат и неупоредиво мање признат од својих
славних савременика Шрњанског и Растка Петровића, Манојловић је, одиста, остајао да траје као поклоник ведрине и светлих свитања, „Тодош у Бечкереку“, како га је недавно надахнуто интерпретирао Војин Матић („Летопис Матице српске“, мај. -1973), „путник и путовођа, сав огрезао у сстетизам пи декоративно, . ПтАСАЛНстичко схватање света, био, је једна од карактеристичних, непомакнуто присутних појава наше месдерне литературе. Још увеко недовољно читан и изучаван, па и непотпуно публикован, Манојловићев опус очекује радозналце и читаоце, сумње не може бити.
Ду Б,
Критичар филозофије Карл Левит
У СВОЈОЈ седамдесетседмој то дини умро је познати немачки филозоф и књижевник Карл ле вит. О његовој смрти сазнало се тек готово недељу дана касније, када је сахрањен, јер је то, го жељи израженој за живота, највише одговарало његовој скромној и непретенциозној личности. Рођен _ почетком 1897. године, студирао је филозофију и биологију у Минхену, Фрајбургу и Марбургу. Хабилитирао је 1928. године код свога учитеља Марти на Хајдегера у Марбургу. Бора вио је у Италији (1934—1936), а затим у Јапану (1936—1941) и САД (1941—1952) био професор филозофије на разним _ високим школама. Од 1952. године профе сор је универзитета у Хајделбер. гу, тде је и умро. Левит је наро: чито познат као оштар али праведан критичар разних савре мених филозофских струја: пози“ тивизма, Хусерлове феноменоло. гије, филозофије — егзистенције Хајдетера и Јасперса (који је био његов претходник на универзитету у Хајделбергу) ИТА. Настојећи да утврди „вечни стетски поредак“, враћао се хеленској мисли, а проучавао је Јудејско-хришћанску метафизику, утврђујући њен утицај на касни. ју филозофију, По својим фило зофским погледима најближи је Буркхартовом одбацивању исто: рицизма и Ничеовом учењу о вечитом повраћају ствари, у ко јима је видео вредне покушаје да се људска мисао врати ненал. машном _ хеленском — космолош-“ ком погледу на свет. Ол његових многобројних књига највише је успеха имало дело „Ол Хегела до Ничеа“ (1941), које је доживе. ло више издања,