Književne novine
И“ >“
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
Наш књижевни тренутак лета 1973,
У „РАЗГОВОРИМА _ НА _ БЛЕДСКОМ ЈЕЗЕРУ“, што их је својевремено објавио часопис „Књижевност“, Ото Бихаљи Мерин помиње речи Радета Константииовића, који је говорио о томе како смо до 1948. веровали, како смо после 1950. престали да верујемо, како смо били потонули и да је тако дошло — | помишљам — и до безверја и до губљења идеала пи до понпгравања свим и свачим. Тако је почело све. оно што се сада назива грађанском идеологијом и грађанским естетским компонентама да улазим на наш терен и у наша мишљења и опредељивања. Те године биле су, исто тако, и године када су у нашу књижевност ушле нове иницијативе, које су подстакле, опет, слободније токове и Једну посве другачије – виђену авангарду, готово на естетским рељефима базирану, тако прихваћену и подржавану. Када је та авангарда почела да води главну реч почело је осипање неких писаца, који су били на барикадама, оних из револуције, комуниста, који су губили корак са временом. Јављају се тонови дезоријентације, безизлаза, туговања и враћања прошлости, традицији — али не ономе што је вредно и што је знамење тради-
ције, не њеним бојама, знацима и унутрашњим значењима, која су део културе народа, која су
део перспективе једне уметности, већ одорама и спољним реквизитима, ономе што није уметничка
слика већ туристички _ барометар. Помишљам, често, како је, можда, једна битка била изгуб-
љена или је престала да се бије, а само једна — назовимо је сада вулгарно модернистичка струја, — нашла је свој пут, а она га је друга била изгубила. Она друга, за коју казаше раније да је реалистичка. Мако су то обе биле. Прави су ствараоци нашли себе и створили дела, која су значај-
ни тренуци ове културе и ·наше уметности, без обзира што су онб можда -иаетедина 1950-тих,
били на двема странама. Они су, дакле, издржали. Иза педесетих година све позиције су биле препуштене модернистима, па су реалисти били по страни, и они су се мањега дара брзо предавадм и писали књите о туговању. Равноправности У позицијама заиста није било. Мислим У томе: да подједнако и једнимн Други имају власти у културним и уметничким институцијама, удружењима, жиријима, и посебно у репрезентовању наше уметности ван граница. Дешавало се, не једанпут, да су на брзу руку прављене не само разне антолотије, него и историје књижевности, разни прегледи, како за нас тако и за иностранство, н да су их правили људи који су имали власти у књижевној чаршији, или њихови најближи. То су, опет, биле крајности са једне стране — јер се само једна, она такозвана модернистичка струја сада форсирала, као раније, до 1953, она такозвана реалистичка.
Десило се, наиме, нешто што је проузроковало, можда, наше фатално закашњење за књижевном мисли Европе, а посебно за неким естетским – конвенцијама али и иновацијама, које сусеу Европи, нарочито у последње две деценије, биле развиле и затим, магло, после педесетих година почињале да обузимају и опседају нашу литерарну свест им да је узимају под своје. Тако опседнута, наша је књижевна — свест, наравно, изгубила своју физиономију и своје значење, па се како се шта радило вани на књижевноме-плану — и у Европи и у Америци, прво у поезији и прози а после највише у књижевној критици, то премештало на наш терен, па се по тим већ готово обрасцима тако репрезентовала домаћа литература, њени извори а нарочито увири били су
усмеравани по структурама већ виђеним п већ не нашким. Било је, па и данас има, комичних ситуапија, да се оно што је било само неколике године „модерно“ већ превазиђе џ свету, а у нас је тек било у првоме плану, па се браНило из свих плућа као новост и као вечни канон. Никако се није на време стизало!
Готово је у сезонским варијантама деловала наша –такозвама _ водећа књижевно-критичка мисао, па се тако десило да се оно што је РОБА једне сезоне,
Наставак на 2. страни
Раде Војводић
БЕОГРАД, 16. ЈУЛ 1973.
АЊИЛЕВН.
ГОДИНА ХХУ
БРОЈ 443
НОВИНЕ |
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ.
Ретроспектива
Стојана Аралице
У изложбеним просторијама Српске академије наука и уметности одржава се ретроспективна изложба доајена српског. сликарства, академика Стојана Аралице. Овакве, монографске, студиозно рађене изложбе, не носе само истину о животу и делу једног уметника: оне су својеврсна слика стања и кретања духа уметности целог једног периода, оних битних, често преломних момената који означавају физиономију и процес рађања читавих покрета, трајно утканих У основне вредности културе једног народа. (Триказ ове изложбе доносимо на 9. страни)
СТОЈАН АРАЛИЦА: ОРЕБИЋ, 1966.
КЊИЖЕВНИЦИ И ДРУШТВО
КРИЗА УДРУЖЕЊА КЊИЉЕВНИЋА И ПЕРСПЕКТИВЕ ЊЕГОВЕ. РЕОРТАНИЗАЦИЈЕ
КРИЗА Удружења књижевника Србије, о којој се у последње време често говори у књижевним круговима, а и ван њих, део је једне општије кризе, у коју су упала сва уметничка удружења у Југославији, како на републичком тако и на савезном нивоу. Та криза је, чини се, почела откада су ова удружења престала да свој ауторитет и рад заснивају на ауторитету и менторству Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа и откада се више нису буџетски дотирала. У духу принципа само-
управљања, удружења су препу-,
штена самима себи, односно њиховом чланству, и то како одлучивању тако и у литањима финансирања. Био је то нужан и позитиван процес, али се она у њему нису најбоље снашла.
Две околности су, већ на самом почетку овог процеса, на жалост, озбиљно уздрмале удружења. Једна од њих је била стара: подела уметника на разне „естетске“ групе, које су, у ствари, представљале посебне интересне групе, и чији су већ постојећи антагонизми још више нарасли. _ Друга је | била — нова: удружењима су најпре републички секретаријати за културу а затим републичке заједнице културе давали средства само за одређене акције, које би ове институције сматрале културно корисним. Због тога су удружења, _ хтела-не _ хтела, – морала пре свега да се боре за свој опстанак, довијајући се на разне начине да обезбеде средства за одржавање просторија и лични доходак најнеопходнијег особља. Једини изузетак с обзиром на ове тешкоће представљају Савез композитора Југославије и републичка удружења композитора, који су успели да обезбеде моћну материјалну основу, користећи лавовски део средстава добијених заштитом ауторских малих права. Али недавно је, упркос изванредним _ материјалним _ мотућностима, и КОд њих дошло до неслагања и иступања — неких композитора из организације.
“ — новонасталим — условима уметничка удружења су у једном једином случају наставила испуњавање једног од задатака које су и раније имала: да буду нека врста сервиса лржавних органа за међународну културну сарадњу, мада су и средства која су
за одржавање ове сарадње добијала била, по правилу,. мала и недовољна. У свему. другом УДА ружења су морала да смање своју делатност, настојећи да пре живе и очекујући више разумевања у будућности, када ће се најзад увидети да су она корисна не само за њихове“ чланове, већ си за друштвени и културни живот читаве земље.
(Све ово што је било општа појава, односи се, наравно, и на Удружење књижевника Србије, које је, као и сва друга уметничка удружења, само животарило, мада се мора признати да.је понекад било и иницијатива чија је вредност била несумњива.
Тај тежак материјални положај Удружења, који је био појачан и унутрашњим супротностима међу извесним _ његовим члановима и групама, довео је до тога да су старији. писци, који су углавном решили своја материјална питања и задовољили своје друштвене амбиције, тихо и постепено напуштали ак-
„тиван рад у Удружењу и подр-
жавали га само у начелу му извесним моментима. Та појава је Удружење учинило још мање стабилним, јер су све бројнији новопримљени чланови у Удружењу, у коме нису наилазили на јасне односе, ставове и критеритиме, осетили могућност за своју бржу афирмацију и. настојали да из његовог рада и свог присуства у њему извуку што више користи за себе. Удружење им, међутим, није могло много да пружи. Све што су могли преко њега да добију били,су станови, мада се они у последње време деле преко Београдске заједнице културе, из које се, Удружење књтжевника само пита за мишљење, као и неко путовање У иностранство, којих је, каоси станова, било релативно мало. И баш те мале могућности Удружења да нешто пружи појединим члановима довеле-су до међусобног неповерења међу ·писцима и до тога да је, по правилу, свака ГОЛИШЊА скушитина протидала у оптуживању претходног .Управног одбора за пристрасност, групаштво и погрешно _ дељење „привилегија“ појединим | члановима Удружења.
Једиа од замерки књижетиика, која се могла ви ше пута чути, јесте н тада Удружење нема јасне и чврсте
Удружењу
идејне платформе и да . глас Удружења треба да се ' много гласније и одлучније чује у јавности, нарочито поводом неких преломних тренутака у нашем
„ друштвеном развоју. У томе се,
донекле, могла запазити и извесна туга и жаљење за некадашњом моћи Удружења, када је
оно малтене било орган високих политичких и друштвених форума, али и тежња да писци данас постану _ стварно _ активнији у друштвеном и културном . развоју наше земље. Ту и тамо оптужба ове врсте чула се, међутим, и од појединаца, који су од Удружења тражили да иступа у одбрану појединих писаца, који су на било који начин долазили под удар јавне критике. Међутим, свако ангажовање Удружења у било ком питању од општег или посебног интереса захтевало је једнодушност · Управног одбора, па и читавог чланства, а она се тешко постизала. Штавише, и мали неспоразуми доводили су до подношења оставки чланова Управног одбора.
Једна од околности која је отежавала рад Удружења јесте, и та да је Удружење сваке године било све бројније и да је и због тога било све теже постићи његтову кохезију. Поред разних друтих, раније већ успостављених антагонизама, све више је избијао на површину и антагонизам између разних генерација. Пред навалом младих, плахих писаца, који су истицали да наступају у име нових књижевних тенденција, старији писци су се-повлачили, увиђају ћи да је тешко водити борбу са бројнијим и борбенијим противником м, исто тако, желећи „да што! боље и успешније заокруже и употпуне свој књижевни опус. Неки од њих понекад су, најчешће у ужем кругу, изражавали мишљење да би, уколико желимо да Удружење књижевника буде што
јаче и ефикасније, требало извршити ревизију чланства. Међутим, у насталој ситуацији,
у раду Удружења су много више учествовали баш они писпи који би, можда, приликом ревиомје чланства били искључени из Удружења, тако да се на редовним скуповима Удружења сагласпост о ревизији чланства никако није могла постићи, а није постојао ни,било какав виши форум
Наставак на 11. страни
Драган М. Јеремић
У овом БРОЈУ:
ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИ. РОСЛАВА КРЛЕЖЕ
Никола Милошевић: СОЦИОЛОГИСТИЧКА ТУМАЧЕ. ЊА КРЛЕЖИНОГ ДЕЛА
Радојица Таџтовић: ПУТ У БУДУЋНОСТ
Павле Зорић: КРЛЕЖИНА КОНЦЕПЦИЈА АНГАЖОВАНОСТИ Мате Лончар: РИЈЕЧ МАТИ ЧИНА
ж
Др Милан Мојашевић: РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ М ПОШ|ТОВАЊА МИОДРАГУ ИБРОВЦУ ПОЕЗИЈА: Бакомо Скоти, Добрица Ерић, Велимир Милошевић, Зоран Ло. Ми лић, Предраг Богдановић Ци, Љубина Милетић и Љубодраг Љумовић
ПРОЗА: Светозар Влајковић
Материјали са Годишње скупштине Удружења књижев ника Србије
р Петар Волк: КАКО СЕ БОРИТИ ПРОТИВ ОСРЕД: ЊОСТИ У ПОЗОРИШТУ
ЛЕТОПИС: Вилијем Фокнер у Совјетском Савезу, Нови погледи на модернизам, Рад Међународног удружења књижевних критичара итд.
СТАВОВИ
Трговци еновима
НИЈЕ НИМАЛО тешко погодити да је наслов овог коментара позајмљен од једног — америчког писца о којем као писцу, морам да признам, што је њему вероватно свеједно, немам нарочито добро мишљење. Тај писац се зове Харолд Робинс и роман од кога сам позајмио наслов за овај коментар је његов духовни производ. Он ми је, можда и не хотице, помогао да за нешто чему годинама тражим име то име и пронађем. Реч је о оним књитама масовне забаве које формално личе на литературу, а нису литература. Без обзира. да ли излазе у наставцима у дневном листу, продају се у киосцима, као романи у свескама, мџепне књиге или велике књижурине у неколико томова од по неколико стотина страница, као што је, рецимо случај са романима већ поменутог Харолда Робинса, за све њих вреде иста правила и њихови творци имају, већ на старту, исте амбиције. Они пружају једну варљиву слику света,
нуде између корица књига нај величанственије љубавне приче, најспектакуларније _ задовољену
ко-
правду, поретке и светове у јима нема дисхармоније и потреса и нигде тако добро убедљиво не тријумфује над злим, каоу овим творевинама људског духа. Читалац узима те књиге иако зна шта ће у њима да прочита, спреман да губи време, да се олмори, да се разгали и да их, пошто их прочита, заборави, Душебрижници од књижевних критичара до педагога, од — оних којима је друштво — поверило бригу о култури и просвећивању, до оних који лицемерно, у потаји читају такве исте књиге, о таквим феноменима говоре са крајњим гнушањем. Чини се не без разлога.
Потреба да се човек одвоји од свакидашњих брига, да у лаком штиву забавне лектире потражи заборав од неприлика које су га притисле, да се ослободи мисли на неспоразуме са својим шефом или на породичну свађу, болест у“ породици или своју сопствену болест, очигледно произлази из једног дубоког — незадовољства светом који нам је дат. То незадовољство је толико дубоко да њега човек чак није ни свестан. Стручним језиком говорећи, понашање које смо описали, понашање је једног отуђеног човека у једном дехуманизованом и поствареном свету. Када се свет буде изменио потреба за бекством од стварности престаће сама ол себе, предвиђају. оптимисти. То је податак о ономео чему и ми сами нисмо свесни, али морам да признам да се ја ипак плашим једиог неотуђеног света у којем неће постојати потреба за забавом. Плашим се да би тај неотућени свет био исувише озбиљан, а и озбиљност је, као што се зпа, само једна од манифестација _ човековог — отуђења. Наставак' на 2. страни
Предраг Протић =.