Književne novine
НАШ
ЕЊИЖЕВНИ ТРЕНУТАК
ЛЕТА 1973,
Наставак са 1. стране
што је привидна актуелност да-
на, а исто тако и привидна актуелност дела — проглашавало ' одмах, без резерве, за праву
књижевност и већ антологизирало и улазило, као такво, у пре
гледе, историје | књижевности, малтене за вечност. Та галамна позерска варијанта — критике у виду синтезе и у виду тек у мо ду ушле у нас херменеутике напречац је, имајући моћ, првоу
часописима па и у издавачким
кућама, преузела _ иницијативу стварајући тако СЕЗОНСКИМ на. јусначин _ увезеним — естетским критеријима већ у нас познате
слабе књите, а које је требало да буду озбиљне и студиозне ис
торије књижевности, на којима би могле да раде читаве екипе признатих стваралаца, ин то да
раде на дужим стазама.
Разни прегледи и антологијице, прављени за инострано тржиште, по ко зна каквим и како домишљеним _аранжерајима, па и готово све антологије поезије и прозе на нашим српским теренима, у последње неколике године, пате од те превелике журбе и не могу се узимати озбиљно баш зато што су рађене по шаблону оне естетике која је баш те године, или те две године, била тренутно захватила наш књижевни живот. Кратковидост _ тих књига, као и многих књига песама и прозе, већ се, мислим, може лако показати а више од пола таквих назови резултата, може се слободно у кош бацити. То су биле и пресудне слабости врло промашених књига мислим на књижевном плану промашених — а које су назване „Новија југословенска књижевносл“ и „Послератна српска књижевност“. _ Сталност — извесних естетских утисака, која је у граЂењу стваралачког чина неопход. ва, готово је незамислива у овим творевинама, Жан Пол Веберу „Онтологији дела“ каже, између осталога, ово: „Али, оно што погађа у самом почетку, у области природних естетских _чињениџа, | то је сталност извесних естет! скихи утисака; “са > којима су У | суптогности безбројни неуспеси уметника“.
Природно је, наравно, да наша књижевност као доста млађа од већ оних великих, како на Истоку тако и на Западу, може да научи много и да је то про цес, који се наставља, и који може да буде, као што и јесте, плодоносан. Ми узимамо пуно тога што нам се свиђа али ако то не буде и крик наше душе п поднебља, ако то не буде изћикало са нашега тла и као облик нашега духа, онда то није резултат већ тренутна модна конфекција, којој већ идућега лета почиње да одзвања. Многи полупреведени текстови, готово У свим нашим часописима, репрезентују савремену књижевну ми-
сао света, али не уз достојну опрезност, већ како се ко од уредника бави којом литерату-
ром. Дешава се, ево последњих месеци, да се, на пример, од углавном _ четири ако тако могу да кажем — врсте књижевних интерпретација у Француској, четири последњих година најважније — или она структуралистичка, или она лингвистичмета- ка што је мета-језик и структура, или она Моронова што је у знаку превасходног
учешћа психологије у тумачењу дела:и творца, или она Пулеова што је у знаку идентификације (која се мени, тренутно, највише свиђа). да се, кажем, само једна од њих проглашава за врховну, за јединомогућу и њих се четири, поред још неких мање истакнутих начина интер. претирања значења дела, у Франпуској поштују подједнако и ко зна која ће, можда већ ускоро, бити она главна, или ће их све — заменити опет нова тумачења, опет 'нове иницијативе!) Наши часописи показују, дакле, опет — фатално закашњење и мале своје књижевне могућности — а рачунају себе и поносни су на то — да су авангарда м да воде итру! Поновићу, ако кажем, да су значајнији писци, који су веровали у себе и који, пратећи све оно ново што се збива и на Истоку и на Западу, узимају што им се свиђа, али то им само „по. маже да из својих перспектива и својих виђења и мишљења 06дикују дело, и имају успеха, а њихова сезона не траје колико и туристичка — само једно лето. Истичем пмена Михаила Лалића и Васка Попе.
Мислим, да данас не би било лепо, а могло би да буде и опасно ако би се, опет, или по навици или по иперцији, све препу.
свезнајућу, а.
и људску јединку“
стило САД овима, који су били ућутали,, који се нису били снаЛИ, који нису издржали, који су били положили оружје. Данас дижу главе многи анонимци и
хоће позиције, али тако се не
постаје уметником. Многи који нису успевали да објаве своје књиге сада дижу глас против издавача, а познато је свима, на-. дам се, да је добра књига у нас увек могла лако да се објави, Они који су писали пуно слабих књига, па им те књиге нису прихваћене, сада би хтели да завладају, да они узму и књижевну критику под своје, да узму жирија, и да на тај начин постану „признати“ — што је тужан по-
датак о нашој средини. Што је мучан тренутак за књижевност, Када је Крлежа _ писао — есеј
„Књижевност данас“, 1945, тодине, био је записао и ове реченице: " На стратиштима и на ломачама попљувано је све, што је мислило европски, а од роктања интелектуалних крмача памет је ућутала снебивајући се, гдје лаж истини а сила знаности закреће вратом. Својевољна охолост шупљих празноглаваца, ·претворЉиве сузе попрдљиваца у ризама разних – вјероисповијести, _ бахатост крвника — све је то стјераЛо памет људску у подгрлац, те се савјест у човјеку тако притајила као миш у дувару“ :.. Твр дећи да је нашој књижевности наша земља тема, . Крлежа је затим казао — како борба за слободу човека и није друго него борба за ослобођење од предрасуда.
Данас се у нашој земљи раз вија књижевна акција на свим плановима, а посебно се у неразвијеним срединама јавља и национална епопеја, као знак покушаја да се има идентитет и да се култура нађе на својим правим коренима. У трагању за националним идентитетом можда се доста и претерује, али у сре динама које су на нижем степену цивилизације, што је и природно, док у нас, Срба, чини ми се, да је то национално било доживљено па и иживљено још у доба романтизма, у оним већ славним годинама Његоша и Бранка, када се у Европи доста о нама писало, и знало, и памтило. Српска књижевност данас, ако трага за богатим везама које су у бојама и мотивима и традиције, само, у ствари, наставља да се богати и развија. Јер све оно што је било изузетно, што је било велико, што је наше и знаком, ватром твораштва и обликом, неопходним постаје и данашњем нашем човеку и садашњем тренутку · историје. Ту – традицију, то што је и сада, на свој начин, учесник у неким _нашим књижевним _ корацима, ја бих назвао „живим духом генија детињства“, како је Р. Константиновић био обележио детињство у поезији Давичовој, која — није сећање на детињство, већ која је „детињство као немирење са искуством“.
Тренутак је, најзад, и наш: људи треба да живе према захтевима духа. Књижевност је прва која то исказује ни у чијој се сфери одигравају та значења. Процес већ траје у нашој свести, али он још увек није реална позиција нашега друштва. Философи су, а и Сартр, већ истакли Марксову оригинал-
ност у томе што је насупрот Хе-_
гелу непобитно доказао да је Историја у току, да биће остаје несводљиво на знање — и што је Маркс у исти мах хтео да сачува дијалектичко кретање “у бићу и у знању. У овим историјском оквирима, написао је Адам Шаф, третирајући „Марксизам и с „човечан“ живот је могућ само под условима да се ликвидира свака алијенација, а пре свега економска. Наше друштво, а и сва друга, још увек није на том нивоу и писац је принуђен да буде свестан те чињенице готово у сваком часу.
Хтео бих, на крају, да кажем да се, сада и овде, не може говорити тврдо и нити као да кокодачу лирске ко.
иза бусије,а.
с Н + 15 2 776“ 7 деј кР7 42 (248 „кс 2
' 78 при % а
72 Ру
-2 оЊА -
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИРА ГЛАВУРТИЋА
кошке, како би рекао Крлежа, већ да уметници, док клешу дедо м док му у пламен верују, знају колико је колебање на свакоме путу, док се до циља стигне... Оно што је најбоље, као и увек, изићи ће на светлост — и чисто и као траг, који има право на будућност. Свако аутентично дело, на свој начин, означава револт. Још је Троцки тако писао, док је био један од вођа октобарске револуције и када је
тврдио — како Блок није наш, али како је написао једну Од највећих поема о револуцији „Дванаесторицу“, и казао још,
како је ту песник Блок био превише посегао и зато се сломио! Не треба, дакле ни претеривати!
Наша данашња књижевност означава и у томе богатство. а њена значајна дела само снажније и још, рекао бих, пресудније обележавају и епохум користе социјалистичкој заједници, Уметник мора да буде све: стан тога и у оним тренуцима, када зна да оно што. ствара не чини зато да користи текућој политици, већ да обликује свој свет, који у постојећем, садами овде, означава наше доба, и има лице нашега човека и има боју наших предела и има памћење и дамаре овога времена.
Раде Војводић
ТРГОВИНИ СНОВИМА
Наставак са 1. стране
У популарној представи, пред стави од које би се економистима, вероватно, дигла коса на глави, трговина има две сврхе, Једна је да се неко обогати на туђ рачун; друга је средство помоћу кога ће се, уз накнаду, често већу него што услуга заслужује, набавити оно што нам недостаје и што се може набавити. И као све остало што набављамо У трговини, тако нам _ трговина нуди и наше снове и наше забораве, могућности да отпутујемо у неке далеке непостојеће светове, а дау то не уложимо ни много средстава, ни много времена, ни много напора, да се осетимо задовољнијим, одморнијим или изгубљенијим када велика илузија престане да дејствује. И сви ти произвођачи свега тога о чему смо говорили нуде нам те снове, у зависности од њихове атрактивности, по високој или ниској цени и ми 'их купујемо можда и због тога, што својим сопственим сновима нисмо увек задовољни и што смо, свесни неких њихових значења, изгубили способност да ведре снове сањамо. Они, дакле, задовољавају једну нашу потребу, која није интелектуалне природе, они нам не нуде сахарин уместо шећера, или јечам „уместо кафе, већ не што треће што није замена, него само допуна нашег живота.
Свет је, има довољно разлога да се верује, постао знатно ху манији него што је био. Разне суровости минулих времена изгледају нам — као непријатан, прохујали сан. Ми не само да нисмо више у стању да замисли“ мо времена када је могао да постоји један Торквемада нето пам.и Аушвиц изгледа тотално
несхватљив. Ми знамо да је тако
1ош ·
нешто постојало, али смо, сре ћом, изгубили способност да се у нешто тако уживимо. Као што постоји прогрес у друштву, тако несумњиво постоји и прогрес у међуљудским односима. Ми имамо геријатрију, а наши чукундедови су убијали старце који су били неспособни за рад. Код нас деца по правилу не слушају родитеље, а у Риму су родитељи убијали непослушну децу. Па ипак, иако све то знамо, ми на то заборавимо, или нас се то једноставно не тиче, када се суочимо са неком малом неприликом или крупном суровошћу нашег времена, када дођемо у сукоб са својом средином, било да је оличава наш ближњи или нека друштвена норма коју смо прекршили. Ми се, истина, надамо да ће то проћи, али знамо исто тако поуздано да постоје болести и смрт, кризе у пријатељству и љубавни раскиди које не можемо да избегнемо, И том тренутку ја не. знам да ли због тога што смо отуђени људи, како се тврди, или напростб што смо људи, јер засад неотуђених Људи још нема, ми имамо потребу за једном великом илузијом и задовољни смо када ту потребу
можемо да задовољимо. Иако је
свет у коме живима неупоредиво бољи од ранијих светова, он још није свет људске среће, какав ће бити, верујемо, У будућности. И у њему постоје нехумани односи, ми смо можда мање дехуманизовани од људи минулих времена, али још нисмо потпуни људи, историја тек почиње што значи да смо још увек до гуше у преисторији.
Трговци сновима нуде нам заборав. Они то вероватно не чине из' неких алтруистичких
разлога, али нама не морају да буду ни битне њихове праве побуде. Добре или лоше намере постају такве тек онда када се оствари оно што смо намерили. Дотле су оне само намере. Они нам нуде могућност да лакше преживимо неке тешке часове. Они нам помажу да не мислимо о стварима о којима је боље не мислити, а на које нас стварност присиљава да — мислимо. Када отпочне историја у оном смислу у коме сам _ говорио, трговци сновима добиће своје место и то место неће бити нарочито угледно. Због тога сем плашим да ће историја умети да буде неправедна на онај исти начин на који је неправедна преисторија, коју сада зовемо историјом. Хоћу да кажем само једно: не понашамо ди се ми понекад према трговцима сновима отприлике онако као што се разма жена и незахвална деца понашају према некоме ко је донео играчку и ко је онога тренутка када им је ту играчку предао у руке, за њих престао да буде интересантан Да ли можда трговци сновима, упркос свему, не заслужују и нешто мало наше захвалности за понеки тренутак који су учинили мање неподношљивим него што би, без њихове помоћи и њиховог посредништва, био.
И сада када сам рекао све ово што сам казао чини ми се чак и да нисам у праву. Али ми се чини да сам у праву што сам и то рекао. У низу полуистина које граде истину, мислим да може и ова моја. полуистина да има некакво своје, свеједно колико скромно или значајно, место.
Предраг Протић
ЛЕТОПИС
„имон Атењанин“ на крушевачком
(лободишту
“ СЛОБОДИШТЕ су узидане две Шекспирове драме У извођењу два велика уметничка ансамбла из два највећа театарска центра у нашој земљи. На Петим Све чаностима слободе, 1969, године, Народно позориште из Београда
пренело је са класичне сцене на»
„Зимску бајку“, а Хрватско родно казалиште из Загреба недавно је извело „Тимона Атењанина“. Шекспирова драма обогаћује
слободишни репертоар већ и због помера
тога што проширује и граничне линије репертоарскот концепта самим тим што нема
што сеу
једну стилску раван, њој преплиће узвишено и ниско, трагично и комично, „Тимон Атењанин“ такође све то јарко од сликава између осталог и захваљујући изврсном преводу Антуна
Шољана.
У „Тимону Атењанину“ _ Шекспир разоткрива кобну моћ злата. Тимон је дарежљив човек, чак расипник, који је имао пријатеље док је имао злата. Када. је остао без ичега, изгубио је пријатеље, доживео неправде, повукао се у самоћу, мизантропију и смрт. Тимон је окружен лице. мерјем, али му се супротставља на погрешан начин: одустајањем од борбе. Када је осетио да свет није онакав каквим га је замишљао, удаљује се од људи и тако лишава сваке могућности да акцијом, да (борбом против зла ствара бољи свет. Он не видиу обрту свог животног пута никакву логику, већ окривљује људе и постаје мизантроп. Супротно Тимону, супротно и ЛАпеманту, који злу противставља пасивни цинизам, Алкибијад се ставља у службу „реалних идеала људске заједнице“. Он напада Атину без ср: бе, у име правде. Алкибијад себе и друштво мобилише за акцију. Суочавајући ове три личности, носиоце трију принципа, Шекспир поручује да се акцијома не мизантропијом и пасивним цинизмом треба борити за идеале друштвене заједнице.
Тимон Бориса Бузанчића,, 40;
био је:на Слободишту неке. нове,
димензије. Још ми се Загребх.. када. сам. први пут вилео „ову представу, учинило да Бузанчић води Тимонову мизантропију ка једном облику лудила. Унутрапњим импулсом и природом стоте уметничке сензибилности, Бузан-, чић се поуздано осећао у обличју и души Тимона _Атењанина, Бузанчић је нарочито на Слободишту показао да поседује да се запита о смислу ЉУдАСКИХ поступака, моћ уласка у ток све. сти Тимонове п.у помрачење ума. Необичност његове интер. претације састоји се у покушају да се изолује феномен мизантропа као неадекватни принпип борбе за друштвене идеале. Заправо, његова ивтерпретација (била је релукована на прелаз филантропије у мизантропију, тачније на сагледавање мизантропије — као једног облика лудила. Показало се на Слоболтиту да је та редук> ција била оправдана.
филозофа Капурала ласкаваца У
Лик | мМОЗОВОЉНОГ Апеманта Вјенпеслава и ликови _ тоспара тумачењу "Ива Кадића, Тонка Лонзе, Ивана Катића и Фрање Фрука на овој спени добили су 7 свом контрапункту, а атински војсковођа Алкибтјад _ Златка Црнковића у снази и виталности;
Редитељ Томислав Радић из вео је па Слободишту брзу. и. луцидну адаптацију „Тимона“. По шао је од тога да је у питању не само театарска спена негом сцена — споменик, она иста птица из Долине поште, и да је то Довољна инсценација. Мизансценску ликовност и костиме чврсто је спојио с речју, а инвентивно је користио таму иза спене у коЈу су пропадали ласкавци, лице мери, новчари и њихове слуте.
Сцена у зеленом амфитеатру Слободишта _ одбацује — додатне предмете као што организам ОДбацује страно тело. Стога је по требно аспект адаптираног прелмета активирати у високом сте пену да би се осетило како је предмет нужан. Томислав Радић је савесно проучио Слободиште и определио се за ваљано решење: максимално користити слободиш-
ну сцену у њеном чистом виду.
Милош Петровић
КЊИИТРНЕНОВИНЕ 2
моћ _