Književne novine

ДА БУДЕ ОЛУЈА

Божидар Шујица: „СРЏБА“; „Нолит“, Београд, 1973.

ПОСЛЕ ДУЖЕГ времена појавила се и трећа збирка песама Божидара Шујице Под насловом „Срџба“, која се у потпуности уклапа у досадашњи песников опус им, мада не доноси ни један нов мотив, не значи пад у уметничком смислу. О. слањајући се добрим делом своје лекси. ке и структуром стиха на српску поезију стварану после првог светског рата, али не заборављајући ни доприносе каснијих надреалиста, песник покушава, са доста успеха, да створи једну нову врсту певања којој би био циљ да кроз бели стих опева многе познате мотиве у новој интерпретацији. Превасходно _ ангажован песник, али не и естрадни, иако има доста јасних звукова футуристичког певања, он ће у великом броју песама говорити о свету и човековом месту у њему, о живљењу и човековом покушају да се _ акомодира. Свет и живот су у Шујичиној поезији на истом нивоу, међу њима постоји знак једнакости. Човеково егзистирање у природи и човеково егзистирање у модерној цивилизацији, не разликује се ни по чему битном. Свет је један, а човек је непроменљив у том свету, био то човек у наступању или човек у повлачењу. Он ће увек бити у неспоразуму са светом животом, јер је, то из сваке песме избија, у неспоразуму са самим собом.

Пошто је човек схватио своје место у природи, разумео њену индолентност, ње ну ослобођеност од свих одговорности, која проистиче из одбацивања етичких норми, он ће морати да се побуни против живота, да одбије да се помири с редоследом ствари. И у том одбијању појавфује се песник као покретач побуне против нељудске стеге али, ту је и увиђање чо векове трагедије: желећи да се пред стави као господар он увиђа да је тек само трун. Природа у свом, за човека, не разумљивом путу, понавља се У хиљаду разних облика. Нестајањем човекове егзистенције нестаје и његових, за свемир, непотребних предрасуда. Тако Шујица у песми „Гроб“ пева:

Гроб, па ту нема ничег, нема греха, истине Нема нашег лика осрамоћено! Безбројне светове поновиће безбројне године Ко безбројне чаше кад понове звук стакла сломљеном

Његово одбијање да се антихуманом све. ту призна сврховитост ВОДИ га у побуну, у рушење света, У раскидање самог се бе. Као Растргнути, али и као Сотерос,

песник У саможртвовању песник ће по

кушавати, кроз своју поезију, да постане праотац новог света, нових људи, да се умножи у генерацијама које ће до-

ћи, у генерацијама снажнијих.

Тај нови свет који кроз сањање, кроз сан реалности треба да настане, родиће се кроз буру. То је једна од окосница целе ове збирке. Кроз свет промена, сталног мењања, бунта који своје порекло води од искони, човек покретач побуне и њен оджаватељ, мора да је подгрејава до у бескрај. Као да је Замјатинова мисао о вечној борби, о револуцији која је стални покрет и рушење, болно али потребно рушење, своју реинкарнацију ДОбила код Шујице. Треба и сањати, Мил да се не би заспало! Тако “ песми „Будим нове смелије људе“ он пева:

! Сањати! ено што није сан Сањати мењање грозничаво Крик победе ОлуЈУ Олују сањати.

; ј је нига коју призива Шујица ни) де. Онај механизам који долази да 2 и да би створио нови, млали жинот. "4ОР

то је оно што се

свет, свет младости, ; очекује. Чак и када, као У песми »у РУ

КРИТИКА

БОЖИДАР ШУЈИЦА

ДАРАТАН КОЛУНЏИЈА

кама држим кутије корака“ увиђа немоћ, своју људску немоћ, када схвата снагу оклевања и непокушавања, и тад не заборавља да се егзистенција једино може оправдати кретањем, стварањем, променама. Али, ни у свом бесу рађања, у грозничавости претварања безобличног у блик, у смењивању старих форми новим и старих начина постојања новим, песник не заборавља да је његова помама „по себни облик усамљености.“

Усамљеност је такође један од лајтмотива Шујичиних песама. Мењање, по. буна, а у тој побуни ништа друго до самоћа и — нада у будућност. Свет у коме он не би био усамљен свет је будућ ности, то је свет нових људи, нових 06лика живљења. Кроз сталну борбу, кроз одбацивање крутог редоследа ствари, све кроз (бахусовски делиријум рушења и градње, проналазиће човек суштину свог постојања. Чак и када наступи време смрти, време злих духова свемира који се песнику привићају, Тако у наткохерентнијој песми „По оструганом небу“, у апокалиптичном тренутку умирања васионе, њеног претварпања у предео мртве земље, папова и згрушане крви, појављује се песник као оракул. Све што измишља, а измишљати је овде што и замишљати, претвара се у стварност. Али и у таквој констелацији човек ће се вратити, јер бежати му није дато. Побуна да, оптужба ппотив редоследа ствари у свемиру, али, бекство не.

Из песме у песму гочи се рањиви али витални песник, Првобитни је облик света буна. А циљ љубави су висине, тлечери, све оно ттто води грубим и хлалним. висинама. То је оно чему се песник диви. Он зна да постоји нешто што је изван моћи прљања јер

„ако су на нас бацили љагу

то није заувек ; . осрамоћена истина добра је као алкохол

Тако, из емоције у медитацију, из резигнације у вихор побуне, провлачи се Шујичин покушај да се свет покаже онаквим какав је и онаквим какав ће бити.

Те мн поред делимичних недовршености и

вештачког трагања за „снажним“ речима, збирка. „Срџба“ стоји као доказ аутентичћог песничког талента и обећања нових пролора.

Борђе Ј. Јанић

СЛОЖЕНИЈЕ_ Однос ПРЕМА СВЕТУ

Драган Колунџија: „ОРАХ“; Српска књижевна задруга, Београд, 1973.

АРАГАН КОЛУНПИЈА је досад био познат као песник једре речи, снажних животних заноса, једноставних и упечатљивих слика и расположења у којима је преовлађивало осећање среће и радосне блискости земљи и њеним плодовима, Колунџијина нова књига садржи много песама које представљају продужетак тог његовог ранијег певања. Љубав је и у „Ораху“ присутна као страст, као грозница двају тела која се предају уживању, уверених да њихов чин најбоље изражава захуктали ритам живота. Земља је и у овој књизи симбол среће — онај ко је од ње одвојен предодређен је за смрт. У „Ораху“ се срећемо са обиљем свежих слика, трађених од песникових успомена на завичај. У његовим стиховима осећамо благо таласање успомена које стварају један колико реални толико и измаштани свет.

Има. међутим, у овој књизи и неких нових тема, идеја и осећања. Задржавајући свој сликовити начин изражавања, свој сажети стил, Колунџија готово неприметно. без јаче наглашене тежње, уноси У звоје певање стрепњу. Раније је био претеж но сав у заносу, љубавном и животном,

опијен јарким бојама природе, сав набрекао од елементарне среће. Сада се предаје тузи, сада га мучи језа, нека чудна, фантастичним сликама казана језа пред смрћу. То није ни песимистичка мисао, ни сентиментално плакање над самим собом. То је једно сложено, илогично стање душе обузете страхом и кобним предосећањима која. открива тајанствене, бодлеровске везе, сродности и значења. Таквих песама нема много у књизи, али бар на једну од њих ваља скренути пажњу, јер она „Песма заручника“ — баца ново светло на садашњи стваралачки рад овог песника. Унутрашњи ток песме је ту исклизнуо из равни здраворазумског причања. Пред нама се указује простор у који не можемо логиком да продремо и објаснимо, али

пред којим застајемо зачуђени, занемели

и узбуђени. Можда је мотив на граници морбидности, можда је цео призор заручника који иду за властитим мртвачким сандуцима сувише обеспокојавајући. Али утисак је без сумње веома снажан баш зато што слике просто навиру онако како зе рађају у машти, неуобличене до краја, али сутестивне у свој тој својој оголелој једноставности:

Ми идемо — уста што још љубе, Преко суза, булки, змија, крова.

Не можемо да се сетимо — годину или сто, Два наша сандука земља носи на раменима.

Ми идемо за њима — уста пуна ћутње.

Овај ход младих вереника, очију упртих у сандуке који се отварају и затварају, нимало тужан („машемо јесени“), ход кроз уживање до коначног нестанка, описан је на начин близак надреализму: наиван, екстатичан и суморан истовремено.

Као што директно изражава радост, Колунџија директно исказује и језу. Оно што вреди у његовој поезији, јесте управо сната доживљаја и квалитет слике која са доживљајем непосредно комуницира. Песников однос према свету постао је у књизи „Орах“ сложенији, захваљујући у првом реду стрепњи, узнемирености, страху који раније аутор или није осећао, или га је, пак, успешно савлађивао. Али ова осећања која су у најновијој фази дошла до изражаја обогатила су његову лирику и проширила њен тематски круг и њену укупну снагу.

Једна од бољих песама које припадају новој Колунџијиној оријентацији носи назлов „Рођење“. Болно казивање је и овде без украса и без ублажавања:

Побегли смо из мајки, из лепих предела, Изнели руке, очи и све што се могло: Пролеће топло и смртно.

У свету без своје торбе, лозе под кровом, Како смо морали да се боримо; сунце Ни да нас погледа са своје куле.

Занесени песник који се радовао што је жив, што воли, што постоји завичај као извор непресушне моћи, постаје све више узнемирен, муче га слике несреће, смрти и бола. Он не пати на филозофском плану; не пати ни на интимном плану због неког личног разочарања. Његова болна узнемиреност, његова опседнутост суморним визијама изражава осетљиво срце које стварност доживљава неспремно на дуготрајно опирање њеном несавршенству. Најважније је, међутим, то да је Драган Колунџија успео да нађе у неколико песама несумњиво надахнутих праве речи за своја расположења. Тим песмама можемо придружити и песму „Орах“, нешто блажу у тону, али исто тако снажну и необичну по симболичном ткању. У свима њима некадашња инфантилна сеоска имагинација препуна љупкости допуњује се и 0обогађује друкчијим подстицајима и доживљајима. Превазилазећи одушевљавање сеоским амбијзнтом и непрекидно кретање и остајање у сфери регионалној, Колунџија, не увек доследно, понављајући се, открива дубља душевна расположења и области чудесног чије светлуцање успева да ухвати и репродукује.

Павле Зорић

КЊИЛТВНЕНОВИЕ 5

НА ПРАТУ НОВИНЕ

Ване Мариновић: „ДИРКУС ИЛИ ПАРЧЕ МЕСЕЦА“; „Дуга“, Београд, 1973.

РАТНА ТЕМАТИКА изгледа као преорано књижевно поље на коме је тешко повући нову бразду. Пркосећи овој тешкоћи, Ване Мариновић је покушао да евоцира калварију борбених младића и радника у окупираном Београду. Та историјска евокација је продубљена психолошком сондажом која допире до човековог анималног дна одакле навиру смртоносни нагони, страх и неповерење. Бестијалне убице спуштају идеолошки сукоб до најбруталнијег клања, присиљавајући човека да бира између достојне и недостојне погибије, а не између смрти а живота.

Романописац је уочио да овакав избор сеје не само неизрециву страву, већ и неповерење међу људима, јер сваки појединац изгледа крив већ због тога што је жив. Веома често, јунаци романа не могу веровати у исправност својих сабораца; у исти мах, они не могу да знају ништа позитивно ни о њиховој кривици, на пример — о Зориној издаји. Ове моралне дилеме изазивају темељит психолошки потрес коме Мариновићев јунак одолева захваљујући својој идеолошкој арматури. У лику измрцвареног Тике, тај јунак је способан да страх и смрт налтача — смехом.

Хумана идеја побеђује у окршају са вучјим нагонима, али та победница је по"кривена ожиљцима, то јест разним критич ким питањима, као што је питање о могућности и остварљивости људског братства. Тако је Мапиновић доспео до неких најбитнијих, најболнијих проблема које рат покреће. На жалост, он је застао пред њима. Као да га је нешто зауставило на самом прагу велике литературе!

Читилац има утисак да је романсијер изгубио дах и реч баш у завршнинпи свога подухвата. За ову недореченост био би одговоран (између осталог) и Мариновићев приповедачки метод, који донекле подсећа на Ремарков стил. У мери у којој се приближује репортажи, такав метод остаје удаљен од поменотих сттитинских проблема. Па ипак, аутоп је често успевао да пепортерску фактогоафију натктили поетском симболиком: у контексту његовог дела. пас и месеп јављају се као исконски симболи смрти. На тај начин, ова романескна повест обухватила је јелну књижевну истину, дистанцирану ОА „ирнога“ натурализма, као и од „ружичасте“ романтике, Она је ношена извесним реализмом који обећава да докучи граничне проблеме рата.

Визија таквих појава клија из оне бразле коју је Мариновић повукао приказаним романом, у ствари — _ АЂУТИМ делом недовршене трилогите. Треба очекивати да се из те клице развије јелно коренитије, ново сазнање о минулом рату.

Радојица Таутовић

Четврта „Смедеревска песничка јесен“

У Смедереву је од 16. до 18. октобра одржан ЈУ фестивал југословенске поезије „Смедеревска песничка јесен". Велики број песника из готово свих наших република и покрајина учествовао је на фестивалу који је имао и својеврстан такмичарски карактер. Песници су, наиме, конкурисали за цео низ награда: за награду „Смедеревски Орфеј", за награду локалног листа „Наш глас", учествовали су у конкурсу за најбољу песму са темом из Револуције, за најбоље песничко остварење песника-радника, за најбољу песму младог песника, м, најзад, за највећу награду фестивала — „Златну струну". Жири фестивала је донео једногласну одлуку да се овогодишња _ „Златна струна" додели македонском песнику Радовану Павловском за песму „Железна река". Ову награду жири је доделио сматрајући да се песма о којој је реч одликује изванредном особеном вредношћу, да на врло упечатљив начин кондензује индивидуално песничко искуство Павловског и да, у исти мах, особеностима његове симболичке имагинације указује на шира значења која се крију у искуству једног изванредног песника.

Радован Павловски ЖЕЛЕЗНА РЕКА

дДа седнем да предахнем на том спрженом брду

Злато древно да откопам и у одежди царској времена давних да се јавим

: пи дозовем Да на земљу снимим месечину и пород и пољупце њене да пронађем И све тако путем ка реци, где на повратку из васељене мене опет има

У топлоти првих речи и зрелих купина међу девојчицама и струјама Реке Камен бачен од Бога ту на прагу

Да згазим Да се прекрстим И у сну да себи нађем — Сунце

Ту постојаност коју гледам

И која мене гледа.