Književne novine
РАДНИЧКО Слово 0 КУЛТУРИ ·
О првом југословенском _ саветовању „Радничка класа и култура“
РЕЛАТИВНО ДУГО НАГОВЕШТАВАНО, у два наврата одгађано, прво југословенско саветовање са. темом „Радничка класа и култура“ с правом очекује оживотворење макар оних темељних поставки ради којих је, најзад, и заказано. Шта је, заправо, био циљ зеничког скупа2г Покушати изнаћи Одтоворе на нека битна питања о суштини културе, пре свега духовне културе, која се надовезује на историјске · интересе радничке класе, односно покушај да се оно
најсуштаственије за културу раз-.
матра из аспекта радничко-класних интереса. Циљ је такође да
'закључци зеничког скупа послуже
као део грађе за 10. конгрес СКЈ, као и за републичке конгресе и нови устав СФРЈ. · К_"Сви се слажу у једном — ово саветовање је дошло у прави час и оно на најбољи начин доказује делотворност Писма председника.
СКЈ и Извршног бироа Председ-
ништва СКЈ, посебно у сфери духовне културе, где су застрањивања била веома изражена. Истина, узроци девијантним појавама у ЖУАтури носе и обележја објективних тешкоћа: позиције културих делатности годинама. су биле овисне о државној (буџетској) каси, што се јасно рефлектовало на. садржаје и домашаје духовне: културе уотиште. Али оне глобалне скривалице (нерешена системска питања и сл. само су погодовале стању затвсреног круга и оне нипошто не смеју. бити оправдање
„што је радничка класа,већ деце-
нијама практично изолована из
'културе.
Ником није било ни близу памети да у амфитеатру зеничког Металуршкот · факултета очекује сензаџционална решења питања како ливца, Рудара, алатничара, токара, напречац, учинити кул> турним прегаоцем и конзументом правих културних добара. То је, разуме се, било заузорно очекивати, Нико не тражи ништа више до доследност у остваривању ставова из познатих партијских докумената. односно 'ОдДЛУчну акцију и потпору свих структура друштва, како би култура. коначно постала класно-ослободидлачка делатност радничке класе.
Шта је, отприлике, бит онот тшто се захтевало са товорнице амфитеатра Металуршког факултета у току дводневног саветовања2 = Пре свега, овладавање. укупним дохотком је претпоставка. класног обележја културе;
— повезивање привреде и културе без посредника (углавном институција) један је од пред“ услова да радници постану истински конзументи културних добара, али истовремено и њихови креатори ;
— верује се да ће удруживањем у самоуправне интересе заједнице доћи до пораста друштвеног стандарда и у култури;
— најзад, верује се да ће непосредни произвођачи, самоуправно конституисани у удруженом раду — коначно и пресудно одлучивати о токовима културе.
Не треба напомињати какве опасности крије свако упрошћавање ствари, свака искључивост и једностраност у захтеву за класним усмеравањем културе. Појелностављење проблема сигурно води у опасне воде. идеолошке симплификаџије и мистификације, што, дабогме, конвенира. стетоношама елитизма у култури.
Не треба заобићи чињеницу да извештаји из колектива широм земље, који су свакако стожер саветовања, једноставно онеспокојавају делом своје садржине У којој се говори о стању какво је у овом часу. По њима, а нема
разлота да им се не верује, ни-
шта се ново не дешава. Сва КУАна делатност се, мање или више, своди на фолклорно-аматерску активност. Да ствар буде то, у већини колектива статус. културе није регулисан чак ни у основним самоуправним документима. Истина, наговештене су смеде концепције и иницијативе, али многи су с правом подозриви кад су обећања у питању. Место се понавља како се пој е Јата да се у Зеници претежно говорило о естетско-уметниј поненти к и викако о култури уопште. Додуше, суштина односа радничка класа — култура, није ограниче-
Наставак на 10. страни
Душко Бабић
| од Чосера | · до Милтона
ОДАЗИВАЈУЋИ се позиву редак-
не сме сужавати, чи“ '
улторе, а мање
%
Тридесет година Републике 1943 — 1973.
ВЕЋ НА САМИМ ПОЧЕЦИМА РЕВОЛУЦИЈЕ ЗАПОЧЕЛО ЈЕ И СТВАРАЊЕ НОВЕ КУЛТУРЕ НЕРАЗАВОЈНО ПОВЕЗАНЕ СА "СУДБИНОМ ЛАРОЛА. НА СЛИЦИ: УМЕТНИЦИ НА РАДУ У ОТОЧЦУ 1945. ТОДИНЕ (МЕБУ ЊИМА СЕ ПРЕПОЗНАЈУ ВАЊА
РАДАУШ И ОСКАР ДАНОН)
КЊИГЕ КОЈЕ ПЕДОСТАЈУ · НАШОЈ КУЛТУРИ
Иако наша издавачка делатност настоји и умногоме успева да објави. многа истински значајна дела из светске књижевности и кул= туре уопште, запажа се да многа, чак и класична дела, још нису преведена. ни објављена. : У недос“ талку систематског праћења односа између онога што нам наша издавачка делатност пружа и наших битних колтупних потреба, редакција „Књижевних · новина“ се обратила извесним истакну» тим личностима из разних облас“ ти културе, с молбом за одговор на питање: „Које дело из светске сњижевности (научне и филозоф ске литературе или књижевности) мије досад код нас објављено а сматрате да би његово објављивање било од несумњивог значаја за нашу културу (науку, књижевност)г Наведите укратко битне карактеристике тог дела."
Увепени да би одговори на ову анкету могли корисно. послужити. нашим издавачима као подсетник, „Књижевне новине“ објављују од-
' говоре редом којим. су стизали. Из
приспелих одговора, изостављени су. само изрази захвалности за .по-
зив на анкету, а наслове је' одредила редакција: како бина тај
начин - видно- скренула пажњу па предложене писце и дела. Знајући добро да су културни радници којима се обратила веома заузети својим редовним по-
им се срдачно. захваљује на: вап-
редном труду који су. показали У'
жељи да помогну ову акцију.
у
ције, желим прво да поздравим ову акцију „Књижевних новина", којој је сврха, како схватам, да добије неки преглед, озбиљнијих
азнина и пропуста у нашој преводилачкој делатности. Мада је код нас већ било таквих настојања разним поводима, корисни је да се такви подухвати с врећена, на време обнове, како би се и активни и потепцијални преџољиоци и шира јавност ПОН па
'словима и дужностима, редакција > |
послове који још очекују посленика. |
Говорећи о мојој ужој струци, енглеској књижевности, треба прво рећи да се стање у тој области, које је још између два рата било веома 'незадовољавајуће, после. ослобођења а нарочито за последње две деценије нагло поправило; данас бисмо готово могли. тврдити да превода из енглеске књижевности имамо и више него што нам треба, јер је преведен знатан број дела чисто забавног карактера, без 'особите вредности — наравно, из комерцијалних а не културних разлога. Ипак, можемо се похваАити да имамо на нашем језику већи део енглеског књижевног на-
"слеђа и готово све што у тој књи-
жевности вреди — по општем суду или бар,по фами — у овом нашем веку: имамо и посебних преводилачких подвига, међу којима бих на прво место ста
вио превод, Џојсовог „Уликса“ од“
Златка Горјана. Можда то није
у оквиру онога што се од мене_
тражи; али мислим да такве вредности треба помињати сваком при-
ликом, јер се преводилачки рад“
џ нас још увек премало цени и истиче, | | Реч је, међутим, о ономе што
'још немамо. Поменућу укратко
нека од великих ; дела "енглеске књижевности која код нас још нису присутна, идући хронолошким редом од старијих времена ка новијим. При томе нећу узети
у обзир; ХУШ и ХТХ век, јер ми, ' слим“да у њима није остало мно· то. празнина те врсте.
-Почињем са ХТУ веком, временом првог цветања! енглеске књижевности, чија су велика дела позната" данас код нас само студентима енглеске књижевности (а и: њима претежно по дужности), а нека од њих би не само завре-
_ Бивала да буду преведена већ би
могла привући и забавити и најширу читалачку публику (јер пре нашег века и највећи писци су сматрали својом обавезом да бу-
„ду занимљиви и сваком присту-
пачни). Великан тог века, Џефри Чосер, „отап енглеске поезије", познат је код нас само мало по имену; а од његових дела немамо у преводу ништа; једино стручња“, ци знају да је Лаза Костић у своје време превео, из друге или тре-
ће руке, два-три кратка одломка
из „Кантерберијских прича". То
ванредно дело, низ прича у стиху у којима су богато и сочно насликани људи и жене свих слојева и професија средњовековне Енглеске, са свим што их је занимало и забављало, растуживало и плашило, са свим њиховим пороцима, страстима, лоповауцима и мангуплуцима, узвишеним подвизима и. нанвним веровањима а све то испричано и приказано изузетним даром једног доброћудно-скептичног, неизмерно духовитог, проницљивог и мудрог и
уједно наивног посматрача и при-.
поведача који заувек очара сваког ко га једном упозна — то дело би свакако вредело приближити нашој публици. То сигурно не би био лак посао — да је лак, био би већ урађен: наиме, „Кантерберијске приче“ су написане средње-енглеским, језиком који је данашњим Енглезима већ прилично далек, и за који у нашој земљи-'имамо сасвим мало стручњака. С друге стране, Чосеров приповедчи стих је прозрачан; јасан, приступачан, и не би постављао 'претешке задатке. Постоје, наравно, преводи на модерни енглески, али данас-се'не бисмо могли ни сме»
ли задовољити преводом из друге
руке.
Исто бих тако желео да'видим на нашем језику, макар и у прозном преводу, Чосеровог „Троила и Крисејду“, ванредни. љубавни роман. у стиху који је и тематиком и великим унутрашњим 6о-
татством поезије и истине увек.
модеран и приступачан. О другим
"неким делима тог периода, не ма-
ње трајним и значајним, једва би вредело говорити, ' јер постављају још теже језичке проблеме; да само по имену подсетим на Лангландову · „Визију Петра орача", од које би вредело имати бар неке делове, и на сјајни витешки
"роман у стиху „Сер Гавејн и зе
дени витез", од анонимног песни ка велике тананости и мајсторства, '
Највећи период енглеске књижевности, Шекспирово доба (касни ХУГ и рани ХУП век), код нас је прилично заступљен: имамо целог Шекспира и понешто од његових најбољих савременика. Ипак, ту још има великих дела
Наставак на 10, страни
Др Аушан Пухало
_ зоване, па и за саме писце и кри-
у Овом БРОЈУ:
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“; КЊИГЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈУ НАШОЈ КУЛТУРИ — учествују др Душан Пухало, др Светозар Петровић, др Владета Јеротић, др Твртко Куленовић, др Милош Борђевић, Јован Христић, Душан Стојановић и Ерих Кош
ПОРТРЕТ: МИЛИВОЈЕ СЛАВИЧЕК — есеј Даљибора Нвитгнг и нове песме Миливоја Славичека
Миодраг Б. Протић: НАДЕЖ ДА ПЕТРОВИЋ — НАЈВЕБА ФУГУРА СРПСКЕ МОДЕРНЕ
Ненад Радгновић: ЈЕДАН
_ АНАРИЋЕВ СИМБОЛ
ПОЕЗИЈА Љубише Јоцића, Драгана Колунџије и Дра тише Радосављевића
0 НОВИМ КЊИГАМА дра Душана Недељковића. Ва
· се Поповића и дра Миодрага Шекића пишу дР Андрија Стојковић, Миаутин Срећковић и Слободан Петровић
Берђ Данијел: СРПСКЕ ИКОЗЕ то МАЂАРСКЕ У ТУГОСЛАВИЈИ
СУСРЕТ са новосадским сликаром Мићом Михајловићем“' КУЛТУРНЕ ТЕМЕ
О УМЕТНОСТИ ЧИТАЊА
ДА АМ ЈЕДАН народ Доволно или м«ло чита — то је питање његове друштвене свести, његове жеље за сазнањем, његове воље да се суочава са истином и тако даље. Тешко се може претпоставити да ће народ чија је култура на ниском ступњу моћи успешно да решава многобројне социјалне, друштвене, техничке и аруте проблеме. Од општег. нивоа писмености, нивоа знања маса зависи и прогрес сваке: земље. Количина и квалитет знања, међутим, зависе од начина учења, начина читања.
Од начина читања зависе и многе А ствари које су у не посредној вези са човековим вас питањем, његовим моралом, ње говим односом према себи и дару лама, према питањима и шаљеви. ма за које се залаже. И пошто смо се небројено пута уверили да смо лично због површнот читања лоше схватали и интерпретирали извесне проблеме у ру штву, неке појаве у свету и ло. ше се сналазили у појединим ст. туацијама; и пошто смо се чес то уверила да је криво читање и још кривље интерпретирање доводило до нежељених сукоба. до падова, разједињавања, отуђивања и ' обезвређивања људских вредности и поступака, дела и акција, жеља и намера, до западања из једне негативне крајно. сти у. другу, до распиривања „страсти, егоизма и “слепе мржње; ми пошто смо не ретко дошлн до закључка да суштина хуманог односа према човеку ни његовом делу почива у начину читања ње. тове душе, то питање читања завређује данас посебну пажњу не само појелинца него и друп: твених институција. Јер, не постоји само културно и некултурно читање, већ и. оно што из то та нужно следи: хумано и чеху. мано интерпретирање _ људских мисли, поступака, дела, намера и "циљева.
· Површно, некултурно читање једног књижевног дела не долази увек од прамитивног, неизобра: женог читаоца, кога није имао ко ни поучити како да темељито дело чита. Оно је карактеристич но каткад, а,и не баш сасвим ретко, и за људе прилично обра:
тичаре, које и сам позив упућује да дело читају максимално паж љиво и студпозно. Некад се дело чита с намером да се у њему открије и афирмише вредност; некад је читање инспирисано тежвњом да се у њему, пронађу. сла: бости и ствари које могу бити двосмислено ч наопако презенти. ране читаоцу, културној публицја, "Дело. се понекад посматра у огледалу _ пишчеве – биографске "физиономије, кроз призму не ког његовот грађанског поступка, кроз призму симпатија или анти. '"патија за његову индивидуалну појаву, и обично. се дешава да неки субјективни елементи које не одрећује сама природа здела нити њетова сврха битно утичу
Маставак на 11. страни
Драгутин Вујановић