Književne novine
ЛЕТОПИС ||
| ЗА 1973. ГОДИНУ |
Овогодишње _ награде | АВНОЈ-а додељене су низу истакнутих уметника, као и једној културној установи, Од уметника награђени су писци Владимир ЛПавшич (у књижевности познат као Матеј Бор) и Владо Малески, сликари Стојан Аралица и Александар Пријић, глумац Вјекослав Афрић и оперски певач Мирослав Чангаловић, а од културних институција награђена је Народна библиотека СР Србије, која је ове године почела са радом у новој згради. Познат као изванредан глумац, Афрић је био уметнички руководилац Позоришта народног ослобођења за време рата и оснивач прве високе филмске школе код нас, а као филмски режисер поставио је темеље новој кинематотрафији режијом .првог југословенског послератног играног филма „Славица". Бер је врло разноврстан писац: песник (његова збирка „Превихоримо вихоре" објављена је 1942. илегално у Љубљани), романописац (роман „Даљине“ преведен је са словеначког на српскохрватски), драмски писац и есејиста. Поред тога, познат је и као преводилац са енглеског и немачког језика и као некадашњи председник Савеза књижевника Југославије, Малески је истакнути македонски прозни писац, који је знатно утицао на развој књижевности свог народа. Везан за револуционарне преображаје своје земље, њега, пре свега, интересује одраз тих преображаја у психи Људи његовог народа. Романи „Оно што беше небо“ и „Разбој“ преведени су му на српскохрватски језик. Аралица је деловао као аниматор сликарског живота у разним срединама, а као стваралац је, спајајући поуке из минхенске и париске школе, изразити сликар нашег поднебља, нарочито медитеранског подручја, изразити колориста и уметник чија дела превазилазе _ наше – националне вредности, Настављајући традицију Милуновића и. Лубарде, Пријић стално истражује нове могућности изражавања различитом техником контрастних предела свог црногорског завичаја, а и врло је активан као организатор
Аиковногт живота у Црној Гори, ·
Чангаловић је један од најбољих представника оперског певања код нас. Дао је. значајна остварења каочносилац главних улога у опе-
рама; Мусергског. (Борио: Годунов,
у истоименој опери и Досифеј у опери „„Хованшчина“). „Бородина, (Кончак у „Кнезу Игору“), Филипа П (у. Вердијевом „Дон Карлосу“) итд. Вредно је истаћи и њетова извођења соло песме уопште, а посебно композиција домаћих аутора, и то не само на истакнутим домаћим ин страним сценама нето и за широке народне масе. Најзад, Народна библиотека СР Србије (основана још 1832), одувек је значила снажну основу српске националне културе, посебно књижевности и хуманистичких наука. Иако је у два светска рата била најпре тешко оштећена а затим потпуно уништена, она и данас представља, са својих 1,155.000 _библиотечких јединица, најзначајнији извор не само за проучавање прошлости српског народа и његове културе него и свих народа и народности Југославије. Авнојевом наградом су истовремено награђени и др. Душан Чалић за научни рад на пољу друштвених наука, др Јанез Милчински, истакнути стручњак за судску медицину, др Ернест Грин, специјалиста за- дерматовенерологију великог међународног угледа, инж, Александар Трумић, истакнути организатор научноистраживачког рада у области хидромеханике у Босни и Херцеговини, Иван Атедтек, директор предузећа „Горење“, као и предузеће „Хидроград-
ња“, које се, у међународној кон-
куренцији, истакло градњом низа. хидроелектрана.
ВЈАЧЕСЛАВ шишков – БАРА СИБИРСКИ
Вјачеслав Јаковљевич Шишков је писац који је у совјетску књижевност ушао тек у петој деценији свога живота, али је, мада не нарочито опсежним делом, успео да се задржи у њој. Управо се обележава стогодишњица' пишчевог рођења: — у серији „Живот позна тих -људи" објављена је књига Ни колаја Х. Јесењева _„Шишков" („Млада гарда", Москва, 1973), а у лењинградском часопису „Звезда“ и московској –„Литературној газети" штампано је неколико чла нака о пишчевом животу и ства ралатттву.
До 1916, када су штампане ње кова. прва повест „Тајга" и збирка
АВНОЈЕВЕ НАГРАДЕ
„али „би
ВЈАЧЕСЛАВ ШИШКОВ.
,
приповедака · „Сибирски _ сказ", Шишков је радио као инжењер У Сибиру. Преостали део живота инжењер Шишков је уступио Ши-
„шкову — писцу, аутору романа
— сказа „Угрјум-река“ и тротомног романа-хронике „Јемељан Пугачов". Изузев у роману „Јемељан Пугачов“, где је обрађена сељачка. буна у ХУШ веку (а где је продужена традиција Пушкина — све страно третирање историјске личности као комплексне, животне) и у књизи кратких проза о селу (на сталој приликом пишчевог путоваља по разним крајевима Русије) под насловом „Ражена Русија", у делима, јунак — пространство сибирско. У њему се Шишков, писац и чо-
век, калио, волео га и можда му ·
је баш то и помогло да га осветли споља, распори и продре у сурову истину његове утробе. Та истина потекла је — како критичари кажу — још при првој шкрипи пера „талентованог песника сибирског". у Низом раних приповедака Шишков осуђује безакоње и нечовечне 'односе међу људима у забаченим: сибирским крајевима где се, по речима самог писца, живело „без размишљања и протеста, без поимања добра и зла, без пута,
· без мудровања". Ту тему развио је
и у свом роману „Угрјум река" (наши телевизијски гледаоци су имали прилике да ово дело виде екранизовано под називом „Чароб на река", у једној енциклопедији се наводи превод „Тамна најприближније превести са „злокобна", „злослул=
на" иди „Мргуд-река"), Главни јунак тог романа је један од сино-
ва сибирских, Прохор Громов У чијем су лику сједињени индивидуализам и зверска природа, грозничава грабљивост и похлепа за богатством са снагом личности. Громова пореде са јунацима До стојевског, спуштајући та ниже, не удостојавајући га способности за грижу савести, тумачећи његов корак у смрт једино страхом од освете. експлоатисаних радника. Онда када овај див изузетне воље и истрајности и болесне страсти за грабљењем, када овај власник рудника и трговац у“ зениту свога златосјаја, узвикује реци: „Угрјум реко! Здраво! Ја сам твој господар! Ја ћу те упрегнути и ти ћеш почети да вртити точкове мојих машина..." — живот та рањава осудом на. предају. Громова притиска грех и разврат предака, за њим су сопствена недела и зло-
ова доминира. један -
река". било :|.
чини. А насупрот њему стоји мо рално чиста и јака тегова. жена.
' стоји' социјално подређена маса _која подиже глас против неправПе: „ОН, при своћењу радње романа, продорно и снажно у сво-
"јој немоћи узвикује „Идем!“ _—
тај је узвик, привидно упућен Ан-
фиси коју је убио одлучивши се
између страсти и рачуна.за ово
друго, у ствари, крик усамљено- |
сти, душевног и моралног краха, то је тренутак у коме се није могло учинити ништа до тог јединог корака који ће спречити тотално распадање личности. – Међутим, Похор се не осврће, не зауставља, све док не осети да је његов живот опустео, сломљен, сатрвен. Он заиста не зна за ка-
јање, али крик „Идем!" није крик.
страха колико крик савести“ која. је, најзад, одједном, проговорила, и то онако како је једино и најчасније могла,
Социјална и психолошка раван, морални конфликт — само су део овог многопланог романа. Драматичност, мистика, сукоби у једној од најразвијенијих сижејних линија, љубави — бор се наслов романа отвори и прими у себе симболику борбе за живот, симболику самог живота. Није, уосталом, потребно рећи ништа, више до оно што је сам Шишков пишући о свом роману „Угрјумрека" саопштио: „То је ствар због које сам се родио". То је, најкраће речено, објашњење значаја које овај роман заузима у делу Шишкова, мада пажњу критике и читалаца заслужују и изазивају и остала његова дела. --
Злата Коцић
ДВЕ И 10 ДЕЦЕНИЈЕ РАДА ВААСТИМНРА НИКОлОВСКОГ
ПОЗНАТИ . КОМПОЗИТОР, педатошки и друштвено-политички радник и организатор, Властимир Николовски прославља двадесет пету годишњицу уметничког рада резултатима који су већ уткани “ историју југословенске музике, посебно македонске, достигнућима која су и у освирима европских тонских меридијана добила. своје одговарајуће место. Поникао из музикалне породице у ко-
_ јој је примио. прва сазнања о му„зици са оцем. диритентом,. мајком наставницом. и братом композито- .
ром, врло брзо почиње да улази у
тајне музике и још, у.гтимназији..
Амритује хором својих. вршњака. Касније одлази у СССР. и тамо, у: Лењинграду, почиње своје студије код проф. 0. А. Евлахова, да би 1948, дошао на београдску Музичку академију код Миленка Живковића, у чијој је класи и
· дипломирао. Тада пише своја прва
дела и стиче прве награде: Народне омладине Београда за „Сврптвачку „китку“ а касније и Савеза студената за дела „Од лошо полошо“ и „Жалбена“. Музички језик Николовскогт, грађен под утицајима Јосипа Славенског и Леоша Јаначека а' обогаћен ритмичким структурама македонске народне музике, наилази врло брзо на неподељене симпатије. љубитеља музике и постаје један од најизвоЂенијих и најнаграбиванијих наших аутора. Током живота и, сту-
"дија у Београду задужује наш
музички живот организовањем Друштва пријатеља музике, до-
бе, чине да
„дела разних
ВЛАСТИМИР НИКОЛОВСКИ
стојног претечу Музичке омладине. Тај организаторски дух не напушта га ни касније, јер по завршеним студијама одлази у Скопље и тамо води Оперу или предаје на Педагошкој академији. Ствара Високу музичку школу и као њен дугогодишњи директор полаже основе македонске музичке педагогије, не напуштајући ни за тренутак свој композиторски рад. Створио је стотину музичких форми и облика, од дечјих песама и обрада народних мелодија до соната и ораторијума — добио два пута највишу републичку награду „1 октомври за кантату „Сердарот“ и за ораторијум , енту“. Од изузетног значаја је награда коју је добио у оквиру фестивала Солидарности ове године поводом десетогодишњице скопског земљотреса. својим делом „Симфонија барбара“ био је једини наш композитор коме је међународни жири доделио високо признање. Савремена македонска музичка култура има у композитору Властимиру Николовском изванредно талентованог ствараоца, а средина у којој многоструко делује преданог и неуморног радника, због чега његов „сребрни јубилеј“ превазилази оквире овог нацио-' налног региона и постаје опште-
југословенски празник. ·" Владислав Димитријевић
ВЛАДИСЛАВ ПЈАВКО У „лидИ«
Солиста Бољшог театра у Москви, носилац П награде на кон курсу „Чајковски“, 32тодишњи „краснојарски" тенор, Владислав Пјавко, стари је наш познаник. Недавно је трећи пут гостовао у Београду (друти пут у „Аиди", а једанпут у „Кармен“) и свакипут је оставио изванредан утисак, те је стога веће изненађење што је на овој „Аиди" било ма: ње публике нето што је уобичајено. | Радамес Владислава Пјавка конципиран је као изразити хе-
„рој, али и са обележјем правед-
слица — што, мада не изненађује, ипак у нечем појед ностављује тај лик, те стога излизи из океара Вердијеве копцепције самог дела. Јер, Верди се
нот Бода за слободу. — нарочито у 1
У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
_ Мозте, 433
7
Ба агресије,
„иди“ те не бави пита:
Х па самим тим не ма, строто узев, ни Озраца за слободу, већ само жртава рата И. мржње. Радамес, стога, ако не нечег и од кондотијера, сигурно је онај национални херој чија је снага само оруђе у рукама РУДЕ који му то признају и којима
у а", . њи Тумачећи Радамеса. Пјавко „се, ипак, није много удаљио Од је ног, таквог, правог Радамеса. Чак, рекли Спсмо, он је У амо чему идеалан тип тог лика, бе жна, мужевна, херкуловска. фи, тура, која је башг зато и видно ксришћена — У већини сцена "08 је полунаг — у том смислу сат Ласно; здрав, мужеван и свучан глас, који с лакоћом осваја и највише висине, што је И
блику нарочито импресио-
а бале. Треба реВа да је Пјавко савршени господар тог свог ма. са, да му он служи да. израгл сва душевна стања свога. хероја, а никако за „параду високих тонова". : |
Иако је Радамес „раван“ лик, дакле са извесном једностранош'Ћу својих афеката, ипак у сцени на Нилу Пјавко нам је открио
свој' израглти глумачкт таленат, који „оперише" модерним сред. ствена _ изражавања, _ лишених
сваке лажне н шаблонизоване патетике и уобичајених подвлачења. У истој представи „Лиде", У улози краља, дебитовао је ново. антажовака бас Миомир Ра. лић. Вредан и упоран млад уметник, са већ створеном репутацијом на концертном подијуму (П награда на такмичењу младих певача у Загребу), и поред очигледне треме и импресиовмраности задатком, успео је да пружи стварна уверења о својим реалним могућностима. А то значи: топао, соноран, леп и чисто ин тонпран бас; мужевна, достојанствена и симпатична фигура... што могу бити и јесу лепи пре дуслови, који се .стрпљивим и правилним радом могу претвори ти у обострано жељени успех: и Момира Николића и беотралске Опере.
Слободан Турлаков
ДРЖАВНЕ НАГРАДЕ (ССР-а ЗА. 1973.
И ове године, одлуком ЦК Комунистичке партије Совјетског Савеза и Савета министара СССР-а, додељене су државне, награде СССР-а за књижевност, Ову високу награду ове године добили су песник Михаил Кузмич Лукоњин за књигу песама и поема „Неопходност“, песник Наби Хазри за књигу стихова и поема „Море почиње с врха“ и за нове стихове у књизи „Стихови и. поеме“, Аоктор филолошких наука проф. Алексеј Иванович Метченко за књигу „Крвљу стечено. Из исто-
· рије совјетске књижевности“ и.
Доктор филолошких наука Виктор Осипович Перцов за монографију „Владимир Мајаковски, Живот и стваралаштво“, Тим поводом у „Литературној газети“ објав љенн су кратки интервјуи са награђенима. о Аукоњин, један од најбољих савремених совјетских Аиричара, истиче да се за његову поезију може рећи да изражава „умисли срца“. Све што је написао резултат је многих доживљаја и размишљања не само о животу у Совјетском Савезу него и у Вијетнаму и Камбоџи. Дуго се припрема да пише и записује стихове тек кад је све зрело. По његовом мишљењу, песма треба, пре свега, да буде догађај за самога песника, па ће онда, можда, бити дотађај и за друге. Стваралаштво схвата као животну неопходност и стога сматра да данас има исувише импровизапија. Хазри сматра да је награла коју је добио, у ствари, награда коју је, преко њега, добила и његова напионална, азербећанска књижевност.
·. Перцов, чија капитална моногра-
фија о Мајаковском има три тома, истиче да ни сада не сматра да је материјал о животу и раду великом песнику „Влалимира Иљи ча Лењина“ „исцрпен. У овом деАу настојао је да Мајаковског посматра паралелно с многим друТим песницима. У своје време велику подртку у ралу пружио му је Александар Фалдтејев. Поред Мајаковског, Перцова _ посебно привлаче дела. Михаила Приптвина, Сергеја Јесењина и Јурила ОЉепше, који су, сваки на свој начин, учествовали У откривању новогт света и његовом учввитћивању, Метченко истиче да га је у њего801 збирпи есеја и чланака о совјетској литепатуђи напочитто интересовало питање новаторства ове Аитепатуре. Попел тога. ттто, као професор Московског универзитета, пали на припремању нових кадрава критичапз и ИСТО од Ктижевности, он притрема КРИгу о патновијим појавама у совјетској књижевности, |
АЊИЖЕВНЕПОВИТЕ = 2
===