Književne novine
СУСРЕТИ
| Живот је непецрпап
извор мотива
"Разговор. са сликаром Мићом Михајловићем
НОВОСАДСКИ СЛИКАР Мића Ми
хајловић припада младој генерацији сликара која сазрева у атмосфери брзог и динамичног смењивања разних праваца. Михајловић се својим истрајним радом супротставља уметности која прекорачује уметничку садржину и упада у изливе протеста, рушећи
постојеће естетске и моралне нор- ·
ме. Он тражи разумевање за човека и стања који се не мењају у " процесу преображаја међуљудских односа у одлучном прекиду граница прошлости са садашњиџом. Ми Изложба која ће се ускоро одржати у Галерији Матице српске упутила нас је у атеље Миће Михајловића да се поближе упознамо са оним што ће на њој приказати. Затекли смо га пред платном — триптихоном које је тек започео. Без формалних увода и редоследа почели смо да разговарамо.
— Прву самосталну изложбу имао сам у Новом Саду 1964. године: После сам имао још две изложбе у Новом Саду и једну у Сомбору. Изложба дела има и својих позитивних страна, али крије и опасности у које упадају самоуверени и сујетни сликари. Јавност је натоузданији ретулатор стања и оцењивач, мада се и ту наилази на заблуде. Мени је веома много стало до мишљења људи којима је моје дело упућено.
— Имали сте неколико изложби у Италији. Шта бисте о њима мотаи да кажете2 Е
=— У Италији сам имао дванаест изложби у току три године. У Болоњи три и по једну у Равени, „ Милану, Риму, Венецији, Фиренци и Модени, не рачунајући групне изложбе са италијанским и новосадским сликарима. Болоња ме је одушевила својим. богатим ликовним животом. У њеним галеријама »ре Сатђонпез« и »Миоуе Мизе« постигао сам знатне успе а:
У италијанској дневној штампи и часописима налазимо написе аутора Валерија Грималдија и Лина Кавалерија, који, између остаАог, наводе да свака Михајловићева „слика приказује део живота, исповест у којој се осећа потреба да се искаже мисао огледана у деловима маштовитог, а хоризонти и планови скупљају се у серију фантазије која живи у личности
— Интернационална изложба европских сликара — наставља. Михајловић — на којој смо по мозиву учествовали Драгош Калајић им ја, омогућила ми је да своје резултате, упоредим са оним што се данас у Европи може видети.
— Какве разлике сте нашли у квалитету и идејама између наших слихара и ових с којима сте излагали
=— С великим задовољством могу рећи да наше сликарство залџ= зима високо место у свету. Донедавно наши уметници су одлазили У иностранство да нешто науче, а данас митне душв многи због тота могу да дођу код нас, поготову ако се ослободимо неоправдане инфериорности и провинцијског комплекта. Недавно је то потврдио 'и Петар Омчикус, који сд 1952. године живи и ради нпизме= нично у Паризу и у Вела Луци.
као појелинии у Италији2
— У Болоњи се много говори о Влади _ Величковићу и Миљенку Станчићу, о чијим се делима зна= ју и појединости.
Како су у Италији посећене изложбе и какво интересовање з њих влада у јавности2 '
— Запажа се изванредно добра · организација изложби. – Ниједна "не прође без великог броја посе= тилаца. Могу се видети дела Бор“ а де. Кирика, Макса: Ернста, Себастијана · Мата, Морандија па све до дела непознатих сликара. Поседници класичних дела данас от= купљују савременике. Обичан човек пуни зидове свог стана слика» ма, не као деловима намештаја, него их схвата као културну потребу коју подстиче монотонија живота међу машинама.
Човек заузима средишно место вашег уметничког обликовања. Како успостављате равнотежу, склад између света око себе и идеја којима задахњујете своја дела2
— Уметницима никада није по• нестајало идеја, ако су прави. Па и када су канони одређивали владајућу садржину и облик. Живот све спаја у јединствен свет. Идеје се рађају на основу постојећег стања, мењају се. заједно с погледима на свет, са уверењем
— А како стоје наши сликари
· ражавања,
да се и човек мења у свом постојању. Иначе, ниједан предмет, ниједна појава није вредна помена ако није везана за човека и његов живот. Живот је неисцрпан извор мотива и чини дело садр-
· жајним ако се ухвати оно што чи-
ни суштину ствари, смисао, прогресиван пут развоја друштва и уметности.
"— Познати сте као добар цртач. Да ли сте занемарили ту дисциплн нуг | |
— Цртеж је за мене истакнути вид сликарског знања. Ако се он не савлада, смањује се могућност снаге израза, спутава мисао и тупи покрет. Боја уме да заведе, да удаљи од садржаја и постаје у том случају сама себи циљ. У ру“
' кама искусног мајстора она ка-
рактерише драгоценост. светла које се распростире по слици. Цр“ теж, пак, показује колико је уметник овладао формом; кад год стиг нем прихватам се пера и туша.
— Да ли икада упадате у неке кризе и колико трајуг
— Кризе су израз немоћи, колебања и неспособности. Непрекидан рад отклања све сметње и налази решење за сваку плодну мисао. 3
— То би значило да се успешно борите са насталим проблемима2
— Не, у сликарству не постоје проблеми, који се лако савлађују.
МИЋА МИХАЈЛОВИЋ
Они навиру један за другим у току рада и прате човека кроз иео живот. Некада су то и проблеми материјалне природе, мада су то споредни чиниоци. Главни проблеми су како да се оствари оно што ће означавати трајније човеково постојање. '
— Како гледате на награде за уметничко дело2
— Награде никако не потврђују нити унапређују _— сликађско дело. –Видели смо да неке .„награђене слике. или скулитуре кисну испред атељеа или у подруму, па им се затре сваки траг. Понекад то бива и са награђеним аутором, поготову ако 1е
· осетљив на похвале и ласкаве о-
иене. Многе таленте су награде и брзоплета · признања одвела на странпутицу или их чак упропастили. — Шта бисте имали да кажете о изложби коју отварате у Галерији Матице. српске и која је била повод за овај разговор2
— Излажем око педесет платна већег фотмата, која сам насликао током годину дана. Мислим да сам искристалисао сплет својих проблема, редуцирао неке ствари, по-
једноставио али не и осиромашио _
свој израз. Уместо комиликованости свео, сам своју ликовну мисао на суштину мотива без интелек= туализирања. То би требало да истакне натдубљи значај слободе из која код нас пред-
ставља битне особине — ликовног.
"стваралаштва уопште. У другим
земљама слобода је спутана захтевима галериста, модним треаторима и разним бесмислицама, које немају ништа заједничког с унапрећењем уметности и истинским њеним вредностима. То утиче, свакако, и на цену слике и губљење критеријума, а стваралац се изједначује или брка с медиожритетима. Слика у таквој збирци представља неку врсту робе лаке продукције која се мери по берзанским курсевима.
Разговор водио Рајко Мамузић
_ предузеће
ЛЕТОПИС
(лованки у Паетернаковом
преневу.
У совјетском часопису _ „Нови свет", који излази као орган Савеза писаца СССР-а у Москви, у септембарском броју, објављени су стихови Јулија Словацког у преводу Бориса Пастернака. Ове препеве објављује Јевгениј Пастернак, први пут после виша од трилесет година, кала их је Борис ЏПастернак био остварио. Октобра 1941. Бстис Пастер. нак је евакуисан у Чиастопоље, н ту је урадио превод Шекспирове трагедије „Ромео и Бумтета",
" приредио свој превод „Хамлета"
за друго издање, и до маја 1942. завршио сбиман рад на поепеву стихова пољског песника, Јулијуша Словацког (1809—18497 = је утицао на модерну совјетску поезију. Зборник тих преведених песама послао је виђеном совлетском издавачу П. И. Чагину, а из преписке, наведене у „Новом свету" види се да је Чагин пријем зСхоника потврдио _ телегра мом. Међутим, _ припремљени текст за објављивање није за Пастернакова живота нико у облику књиге могао да прочита, а показало се немогуће, после тридесет година, ући му у телт, Али, сасвим неочекивано, у Чистопољу је пронађен сачуван аутограф. Пастернак га је својевремено био поклонио Авлејеву, главном лекару Чиастопољске бол нице, који је у евакуацији као и многима другима помогао и песнику. Валериј Дмитриевич Ав дејев, који је у младости и сам писао стихове, занимао се цртањем и фотографијом, па је оставио и један циклус изванрелвих снимака Пастернака из тог доба. Када га је прошле 1есени посетио лењичградски познавалац Пастернаковог стваралашттва А. АД. Левисон да би направио фо токопије код њега сачуваних аџутографа, Валериј Дмитриевич му је изговорио напамет научене стихове, наводећи и друге. њему најдраже,. из преволилаштва песниковог. Био је запањен кад му је Левисон одговорио да не познаје те стихове. Авдејев му, је тада поднео рукогис. на чијем насловном дисту стоји: „Песме Јулија Словацкога, у избор“ 4. А. Горбовог, у преводу ин са скраћењима Бориса Пастернака." За Авдејева је било потпуно неочекивано, да- је једино он знао за те песме. Сада се та ситуација, опшарним избором Пастернакових препева које лоноса часопис „Нови свет“, изменила.
Јулијуш Словацки, у деветнаестом веку највећи пољски песник, такмац Алама ·М"шкијевича, рођен у данашњој Украјини, умро у Паризу, имао је бурли живот водећих европских романтичара, живот великог епског пе сника и ангажованог револуционара. Био је мистичар и болећиви лиричар, о чијој је лири Сјенкјевич писао као о „пунам прегрштима бисера, скерлета, боје, блештавих дијаманата... тако обилно, тако без мере, да је она. стала пред њим и пред нама у никада, још виђеном сјају, као Харфа Краљице, пред којом се савијају колена и клањају чела пука као некада пред Давидовом харфом". Нешто од тога језика, налазимо данас и у сјајним Пастернаковим препегтма, који иду у ред његових најуспедијих.
Поготово је успео надахнути спев „У Швајцарској“. Профе сор Јулијуш Клејнер, најбољи познавалац _ стварања _ Словацког; рекао је за тај спев: „То је нађједноставнији, најприроднији роман у духу природне лепоте, а чаробно тајанствен“. У сваком случају, њиме је данас откривена још једна тајна Бориса Лео: нидовича · Пастернака, чијих су
КРИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбо;. ._ Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Млић, др Драган М. Јеремић (главни но одговорни уредник), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић (опе-
ративни уредник), Владимир В. Предић . (секретар редакције), Владимир Стојшин,
Бранимир Шћепановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Вуче- |
нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др. Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме Богдан Кршић. о ·
_"Дист излази сваке друге суботе, Цена 1,30 дин, Годишња претплата 30, полутодишња 15 динара, а за иностранство двоструко, Лист издаје Новинско-издавачко " „Књижевне новине“ Београд, Француска 7. Телефони: 627.286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и ад: министрација). Текући рачун: 60801-601-2089. Рукописн се не враћају. Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
БОРИС ПАСТЕРНАК
неколико књига песама (једна цела довршена), као и збирке пи сама неповратно изгубљене још за његова живота; и Пастернак се устезао, ако је судити по једној од његових „Аутобиографи-
ја", да за њима жали. Сада се, е- '
во, открива да још има његових рукописа које можемо упознати,
Бранко Алексић
Седам векова Румијеве прнеутности
Многи градови м места широм света нераскидиво су везани за имена великана који су у њима живели. и делали. Немогуће је замислити Цетиње. без Његоша, Тршић без, Вука, Јасну Пољану без Толстоја, Салцбург без Моцарта ... на исти начин, ако не и у већој мери, анадолски градић Коња дугује своју светску чувеност срећној околности што је давно, пре више од селам векова, пружио гостопримство теологу и проповеднику Бехаудину Веледу који је у њему нашао коначно , поибежиште, пошто је готово „десет година лутао 'Од града до града, напустивши заједно са породицом родни Балх (7 данашњем Авганистану) пред монголском _ најездом. Бехаудинов син, у то време двадесетогоАдишњи. младић,--Мухамед · Џедалудин, преузео је после очеве смрти његову улогу проповедника и развио такву филозофску и песничку делатност да га је поз нати енглески орајенталиста Арбери без двоумљења назвао „нај већим мистичним пжником | историји човечанства". Кала је, пре равно седам столећа, децембра 1273. године, _ Џелалудин, звани „Мевлана" (Наш господар), преминуо у Коњи, оплакали су га не само истоверници, _ муслимана, већ такође и Јевреји « хришћана. Од тога дана Мевланин гроб је место ходочашћа верника са све четири стране света, а у новије доба и безбројних туриста.
На Западу. је овај велики ми. слилац ни песник познатија под надимком „Руми“ (Византијски, Ромејски), а његова вредна деда преведена су на многе света.
Руми је духовни отац и творац мевлевијског дервишког ђеда, једног од најснажнијих верских братстава исламског света. Његови чланови су добро познати по посебном ритуалу праћеном музиком и певањем Румијевих стихова, као и по кружном обрелдном плесу при којем покретима тела дочаравају окретање небе ских сфера, постижући на тај начин мистичну екстазу. Мевлевијсках текија било је у прилич: ном броју и на територији данашње Југославије, а последњих тодина се приступило озбиљном изучавању "продирања мевлевизма у наше крајеве.
Своју филозофију Руми је пе-
снички "уобличио у отромном спеву „Месневи Маневи" (Мистични римовани дастиси), пра-
вом „компендијуму : суфизма, исАамског мистицизма, који се не без „разлога -назива „Кураном на персијском"... Друго чувено · Румијево дело је лирски „Диван“, којим доминирају газели. Све песме ове збирке. посвећене су Румијевом мистичном учигељу тајанственом длереалшу Шемседину из Табриза, који је у песни: ковом животу био „као кремен који из. утробе камена. извлачи скривене искре" Поред ова два главна остварења, сачуване су заслутам Румшјевих ученика и
неке његове проповеди и преда.
вања.
У средишту Румијевот фило.
зофског пистема стоји Љубав као основни покретач и снага свих битних кретања у космосу Једино _ искреним прелавањем тој сили човек ступа на пут ис тинског сазнања чији је кратња циљ сједињење са општим“ бићем света, са Богом. Истина,
у
„крен ин непосредан,
језика
оме, није заснована. на т показатељима, пи је доступна 1еди.
п материјалним на логици, она
но чистом ЉМАСКОМ ; и 4 1 оги | а ај „песник . Румија називају, , у и -
Ј м“, јер У ПРЕ ааста живи нешто од дијалектике хегеловског типа, што му мисли чини и донао за. нимљивим. Истиче се такобе, по. себно међу совјетским оријентамистима, хумагтзам Румијевих погледа, а ту има много З јер у тешким временима · | века мистиплзам готово да је био једина шанса за човека угроженог у свету непосредне ма теријалне реалности. Уосталом, сваки мистицизам саложи клицу
· прометејске тежње човека да се
приближи божанству, Поготово у савршеном исламском монотеизму. Као својеврсни Спој ва: трене мастичне страсти и мета физичке мудрости, Румијев свет | уравнотежености #
носа печат богатства мисли и осећања. ХМ свету персијске класичне
поезије, обележене бројним навикама и стереотипностима У изразу, Руми је јелминствена но јава. Два до три прочитана стиха довољна су да та непогреши. во. препознамо, тито није случај готово ни са једним другим пе сником. Према речима великог гознаваоца ове књижевности Баусанија, пред његовом поезијом немоћна је свака критичка анализа заснована на уметитчким мерилима пепсијске лирске тоадиције. „Играјући у заносу Руми излази из захвата сваке схеме". Њетова снажна и: незаужива осећања често занемарују песничку технику, ТОТОВО свету вредност персијске пое:аје. Нестватне, неочекиване слњЊ ке и метафоре плене неспутаном снагом ми стајем, иако стихови нису увек Фогмално савршени. Мистична опијеност створила је код Румија велику поезију, местимично тешко разумљиву, али у неким тренуцима занста потре сну. Пре Хафиза персијско песништво није упознало већет мајстођа газелске форме од Румија. Није случајно то што је Рикерт баш преводећи Румијеве стихове увео по први пут газел у ,немачку књижевност.
Највећи и непролазан“ значај, овога песника и јесте у томе што је он пре свега уметник, па тек онда филозоф и. мистик. чак и у „Месневији“ где излаже сво је езотеричко учење. Његов мпистични зов дубоко је људски, ис величанствено привлачан кроз седам протеКлих векова. ·
Дарко Танасковић
Езра Паунд и „Пуста земља“
У књижевном часопису „Кембриџ Хвортерли“ објављен је недавно есеј поводом објављивања првих нацрта и оригиналног факсимила Елиотове збирке „Пуста земља" с примедбама Езре.Паунда. Зна се одраније да је Езра Паунд 19211922. године директно пратио припремање _ _Елиотове збирке „Пуста земља“ за штампу, али тек сада књижевна јавност има прилику да се упозна са самим документом. Препород сензибилитета, остварен око 1920, био је дело више умова, од којих се сваки борио на сопственом пољу. Нацрти „Пусте земље представљају битни доку“ мент помоћу кога разумемо како је то учињено и шта је постигнуто на Елиотовом пољу · (које се. делимично поклапало са Паундовим). Најпре преко објективне еквива-
Аентности, песник ће – покушати да се ослободи својих . осећања. Међутим, ти покушаји – припове:
дачког стила су у првим нацртима били сувише смишљени и. површни. Оно што. је условило Осло бађање од, осећања јесте интенЗивно руковање паралелама изме Бу садашњости и прошлости. У бе дешци о „Уликсу" (1923) Елиот ће написати: „Уместо приповедачког метода, сада можемо употребити Митски метод. То је, озбиљно ве. рујем, корак напред према оспособљавању савременог света за уметносл". — У есеју „Традиција и индивидуални таленат", Елиот је наговестио овај метод уводећи псјам „историјског смисла", као свест о оном најбољем. што је на. писано и смишљено, свест која би оспособила песника да побегне ОА својих личних осећања. Изгле. Да да је Езра Пауинд у пуној. ме ри поседовао и тај смисао и ту свест, јер је од набапаних лобоих М Аотпих одломака саставио збир. ку „Пуста земља", Он није ништа Аодао, али 1е тредложио неколико варијанти. Његов главни посао: је мо да разликује успеле _ делове ОА лажтих и лотпе написаних.
Највећа вредност овог факсн. мила јесте у полударности ПаунАовог критичког метода п Елиото. Вог стваралачког пропеса Ако пе сма сада, у завртиној верзији, тече (као тито је Паунд мислио) без прекида, то је зато што је њена | сложеност осећања била прогресивно сређена. и повезана (М. жЖ)