Književne novine

АНКЕТА »ЖЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Можда: Леопарди, Шанфор, (енека и Лихтенберг _

Надам се да ми уредници „Књижевних новина“ неће замерити што ће мој одговор на анкету би+ ти помало полемичан у односу на, постављено питање, Не чини мч се да једна или више ластавила Могу да чине пролеће, ни да би једно, код нас досад необјављено дело, могло бити у овом часу Фа неког већег, несумњивог азначала за нашу културу. Својевремено је једна. квалификована комисија (у чијем су саставу, зко се не варам, били др Војислав Бурић и др Драган М. Јеремић) сачинила. обиман списак до тада код нас необјављених дела светске књижевности, па се плашим ла бих, одабирајући једну књигу за ра чун великог броја других, сам себи помало личио на оног 310срећног калифу Омара, коти је, наводно, спаљујући чувену библиотеку у Александрији, свој поступак правдао, отприлике, следећом изјавом: „Све што је од овог са држано у Корану сувишно је, а све што није — штетно је!“

Уосталом. не бих рекао да нашој култури у овом тренутку неАостају значајна дела, већ — чак и обични, најпросечнији читаоци, И таква културна атмосфера у којој би читање књига, размишљање и расправљање о њима, представљало свакидашњу навику и важну друштвену потребу.

Зато бих на ваше питање могао дати само околишан одговор и набројати неколико књига које су се, са разних разлога, нашле у овом часу на мом столу. Ево их: »2ђа допе . Ги П Леопардија (Мопдадог), „Максиме и мисли“ Шанфора (багшег, Напипамоп), Сенека „Изабрани списи“ (5јађег! Моћп Мепаз) и Георг Кристоф Линхтенберг „Изабрани списи и писма“ (Напзег Мепјаг).

Ерих Кош

Ров! ве рт

У одговору на нашу анкету Еурих, Кош је покренуо и. нека питања која смо за сада хтели да оставимо по страни. Али, кад су ваћ покренута, рецимо неколико реченица и о њима.

Пре петнаестак година југословенска организација издавачких предузећа покренула је акцију да се систематски приступи објављи= вању светске класике и У одбору који је том приликом _ сачинио списак књига које треба превести и објавити, између осталих, били смо и академик др Војислав Ђурић и ја. Али, на жалост, ускоро је наш списак постао само план на папиру. Од системалтске сарадње међу издавачима на извршењу овог посла није било 2070 во ништа, али зар због тога ту добру акцију треба заувек наму-

2 Анкета „Књижевних новина“ је хтела да подсети на то да треба систематичније радити у 0 бласти издавачке делатнасти. а пдсебно зато што су се у међувремену појавили не само многи но“ ви = значајни мисии и дела, него а и неке читаве нове научне ди„сциплине. бо

Сасвим друго је питање недо“ статка правих читалаца и“ праве културне атмосфере. Али, зар због ових недостатака треба чекати са издавањем добрих сњига2 Не чини ли баш обтављивање добрих и значајних књига основу повољне културне климе и не привлаче ли оне многе нове читаоце» Зар морају прво да се створе добри читаоци и повољна културна сз сфера» па да се објаве важна ос из светске културе која нам 10ш

"недосталу: |

“Нићавно; у једној анкети, У | због ограниченог простора тнА „Књижевне новине. могу пон;

свестра»

ти, не може се доћи да а ног и систематског плана за | ре воћење 'сласичних тела онИе културе али се може бар Јр ; на неке пунктове. Покрећу 2 2. кету, нисмо имали намеру ; ; Е цупемо питање, већ само да 35 набацимо. Има много вране станција коте би могле да. та пр Е хвате, размотре са разних стран и приведу остварењу.

Нека ми буде дозвољено да из-

азим им једно лично мишљење поводом ппстедног итедлота Ериха

зудећи.

Пи са његовом столу као 4 тиви, очигледно 12 да за рано

заокупља једна. врста. Ата

(а не само пштературе него и МА лозофије), У 019! смо Мит

слаби. а можда те тако баш Бон тога што те боље не. но Нешто те од Леопаодитеве, Пн ше“ (7 ра!допе) већ нуенровн ја такође и Шапторове 79 дани

(још. 1914. године, с предтоворо:

по ономе што се.

Јована Скерлића, жоји је имао много разумевања за овакву врсту литераљуре), али Лихтенберг, је, на жалост, кад нас познат само међу стручњацима, који су га читала у оригиналу. А недостају нам

и многи други писци медитација, |

мисли и максима, који су мајсто ви сажетог мишљења и казивања и, као такви, могу у нашој средини оса буду и од практичне педагошке користи.

Има ствари које треба и поновити да би постигле макар и релативан успех. Уосталом, кад је реч о понављању, веома ми 1е мило што 1те Јаван Христић предложио превођење дела дволшие наших истакнутих научника и филозофа, јер сам ја још пре тринаест 2одина у једној дискусији, објављеној у часопису „Дело“, предлаљао превођење низа капиталних дела наших писаце, научника и филозофа, која су, написана на неком страном језику, све досад остала страна ођ култури. У мећувремену је преведена само Скерлићева 'дисертанита, док су сва остала. дела остала непозната нашој широј јавности. Још нису преведена ни „Теорија филозофи је природе" Руђера Бошковића. (сем одломка), ни поменута дела Петронијевића и Петровића. ни дисертације _ Љубомира Недића („Учење о квантификацији преди= ката У новитот енглеско! логици“), Миодрага: Ибровца („Жозе Мариа Хередија, његов живот, његово дело“), Милоша Савковића, („Утицај француског реализма на српскохрватски роман“) итд.

Послова. дакле, има и треба их што пре и што боље обавља» ти. Стручњаци су ту да предлажу шта је корисно да буде објавље= но. а издавачи да. према својим могућностима, предложена. дела и обтављују.

Драган М. Јеремић

КУЛТУРНЕ ТЕМЕ

О УМЕТНОСТИ ЧИТАЊА.

Наставак са 1. стране

на стварање суда о самом умег

Критичар изневер прави сми-

ничком чину дела. таквим | случајевима циљ критике, њен саб, а изневерава и публику и наводи је на погрешно, и ош површније читање. Његова грешка се тиме не исцрпљује; он из неверава време и друштво и до“ приноси _ стварању заблуда о њему и о оствареном књижевном делу, које историји предаје са. кривим судом о његовој вредно“ сти и људској поруци. Површно читање је, дакле, знак лоше не

. рави и карактера самот читаоца.

Цажљиви, културни читалац иде за тим ла упозна дело у свим његовим дименгајама и зато о> биљни азмишља о смислу сваке ф | 5 сваког поглавља. Мада. су многа дела, романи у првом реду, веома обимна, по хиљаду и више < , и изискују пуно стрпљења, он не прибегава скра ћеним издањима, огољеним фабулама, препрачавању самог сижеа,

сваку страницу схвата као слој дела и зато се често поједаним кењитама враћа по виао и добрим сликама

ше пута, К : или _ музичким _ композицијама, настојећи да фиксира што више

Од е садржаја, фазиономија појединих ликова, њихових мисли и поступака. Има читала ца који читаве странице из Толстоја, Достојевског, Тогоља, Њетоша, Мажуранића, Андрића или Крлеже знају напамет, а неки чак м читава дела. О поемама а песмама великих песника да и не товоримо. То је само доказ више читаоцима та ле ла поужајм изузетан уметнички ужитак, који се при сваком по новном читању продубљује, освежава, доприносећи темељитијем књижевном образовању, развијању укуса и уметничке сензибил» ности, која већ у члтању друтих дела има веома позитиван удео. ок ће културни читалац, поново чзати у руке једном прочитано значајно уметничко дело да би проверио своје прве утиске и прва сазнања, свој СМ о њему и аџтору, и да би га схватиа боље нето приликом првог ччтања и дадифигениитао стола запажања о неким проблемима, о неким

фрагментима, дотле ће некуатурни читалац журити да на свом списку има што већи број. насло"ва и прелиставаће све што. му допадне у руке. То међутим неће Смти мера ваљаног читања, а још мање ће то бити оно читање коме је циљ само да се сазна о чему се у делу ради и које испушта из вида све идејне, уметничке, језичке и композиционе квалите

те једног дела. 1

Обично се верује да је уметност читања по мало услов да се једно дело темељито упозна. ГАумачка интерпретација у. позоришту, на радио-програму и телев+ сији често нам показује да је културно и ефектно само оно чи: тање које је својим ритмом усклађено са природом самог пидчевог говора о људима, ствари ма, догађајима и појавама и да свако уорзавање чигања. без ло тичног, визуелног ми ритмичког континуитета; води дезантеграцији уметничког текста, разбијању емоцисналне и рационалне целине дела. Карактер и темпо чита ња одређени су уметничком структуром _ дела. Један Кочић, Кафка и Пруст“не могу бити чи тани на иста начин, нити на сличан – интерпретирани. Ипак, 32 сваког читаоца је немогуће прописивати темпо читања, јер има. читалаца веома образованих и вичних брзом читању, способних да брже и дубље ствари перцепирају и схвате, као што има и оних који читају лаганије и при том не остварују и нарочито веће интелектуалне и уметничке ефекте.

У којој мери ће читање једвог уметничког дела бити кулљ турно не зависи једино од саме навике да се чита пажљмво и полако. Укупно знање и искуство читаоца одређују начин читања. Што је он свестраније образован и што има више афинитета не само за једну област знања или уметности нето и више сензибилатета да продре у разне слојеве ствараочеве свести дале у делу, то ће и његово читање бити потпуније, независније, мање под Аожно суду критичара или осталих конзумената дела. Такав културни читалац постепено постаје сам зрео критичар књижевног дела јер успева сам да издвоји стварне вредности од ефемерпих.

евна продукција је данас у свету, а и код нас веома ботата и разноврсна н читаоцу није нимало једноставно да извриз избор књига које жели да прочита. То мноштво издања понекад га дезоријентише, а ако и критика није у стању, због слабости испољених у читању и вредновању, да помогне његовом бољем оријентисању, обично се дешава да се он определи

за књите садржајем напете, Ку.

риозитетне, али не и уметнички вредне. Чита ли и такве књиге брзоплето, онда је резултат веома проблематичан. А од КУАТУР ног читаоца се не тражи само пажљиво читање, јер бисмо га у том случају гурали на неки сле» пи колосек културе који Ситно не би утицао на даље токове кул> турнот и књижевног развоја. Од читаоца се тражи да. буде на и» вестан „начин оплођујући фактор у књижевном стварању, у изда» вачкој продукцији, битан елеменат у креирању културне политике, у формирању саме књижев носта. Јер писци су врло често склони да. ласкају укусу публи“ ке; жељни популарности, неки иду тако далеко да у на неки начин подводе и још више дезоријентишу, одвлачећи њену пажњу од добрих дела. Уколико степен њеног читања буде виши утолико ће она вршити позитивнији утицај на саму литературу.

Боље читање изнудиће и Од критичара максимум концентрације на дело о којем пише, Тамо где постоји култивисана читалаче ка публика не могу проћи друго“ разредна дела чак ни онда. кад им се из заблуде,. незнања или разних других обзира, додељују награде. Таква мора да са критиком твори брану „про. тив сваког шунда и сваке баналности у области културе. Критика као израз књижевног ствара лаштва и његовог става незамислава је без доброг читања, а осиромашена и лишена свог. правог тла зко није упућена колико ствараоцима, толико, и пре свега, оној врсти културних и култивисаних читалаца који заједно са. писцима и критичарима представљају књажевну културу једне земље.

Драгутин Вујановић

ХУМОР И САТИРА

(

ЊЕ |

ПИТ ПЛО |

|| Ш

И једног Н Имамо и Домановића. Три сјајне перле у ђердану српске лите. ратуре! Можда ћемо, у нека будућа времена, имати још једног

„Стерију. И нови Нушић се може

родити. Ала Домановића више никада нећемо имати! Јер он се родио пи умро да би вечно живео! А вечно живе они сатири: чари, који негде у себи крију златну жицу свих великих писаца: да од локалног праве универзално, општељудско. Домано: вић је имао ту златну жицу. Писао је о малој аи чемерној Ср-

_бији. прошлог века велику лите-

ратуру овог нашет века. Зато: с поносом можемо рећи: Домано. вић није класик, он је наш са: временик! То је свакако најактуелнији српски писаш! И не са мо српски већ и југословенски. А да се случајно родио у ЛОНАСну мли Паризу, а не у Овсишту. био би то велики европски сатири чар! Нека, свеједно, и мала земља може дати великог генија. Такви су Његош и Црна Гора,

1

Да не буде заблуде: и данас неки царство за коња нуде.

2

Најбоље се види по плати. ко иразну сламу млати.

3 Надалеко нам нема момчади

пообарасмо толике · рекорде — неславне.

4.

Размењена су гледишта, Ником није остало ништа.

5:

Човек се угуши!

У помоћ!

Човеку ушла вода у уши. 6, '

Не може боље бити: и ми на броју и они сити.

% Да ли се и вама чини.

да празне речи увек лебде на површини»

8. |

Идеална једнакост: свакоме по једна кост. 9.

Ако за. бога знате, поделите реферале на рате. | 5

10.

Заштб се шала |. увукла иу вешала»

КАРИКАТУРА МИОДРАГА СТОЈАНОВИЋА

ПОХВАЛА РАДОЈУ из ОВСИШТА

|... ИМАЛИ СМО једног Стерију. ушића смо имали,,

з таква је п та мала Србија са Домановићем. Та Србија, коју је тако волео и та Страдија, коју је тако мрзео! Али, као што ре кох, Србија је била само повод за једну далеко свеобухватнију литературу, која не припада само деветнаестом веку већ и на: ма, а и будућим генерацијама! Будимо поносни што је Аомано вић ту, међу нама, тако драг и вољен као да је брат рођени!...

...Како2 Да се изјасним2 Да, да, заборавио сам. Знам шта је дужност члана позоришног саве та. Треба и да гласам2 А о чему2 Ах, да, неко је предложио ла“ част стогодишњице рођења Раде ја Домановића ставимо на репер: тоар драматизацију његове „Стра дије". Шта ја мислим о том предлоту2 Ја могу само да по> дравим такав један преллој са једном малом допуном: у част стогодишњице рођења Домановића предлажем да ставимо на репвртоар нашег позоришта нешто ве= дро од Нушића!

Бора Ољачић

РЕПИГРАМИ

11,

Наша је грбача јача.

12.

Смрт се држи живота. ко пијан плота.

Ј3.

Треба градити мостове првко

. река, али и један мостић ; до малог човека.

14.

Доделитег истини карактерну ролу, да је, о пусте жеље,

угледамо 20лу.

15.

Постоје и такве цаке: док једни трљају руке, други пљују у шаке.

Ј6.

Схватите ово као збиљу;

за једне је циљ на старту, за друге је старт на циљу. | 47

И коцка је округла

када се гледа из тупог угла. 18.

Ако је икако "могуће. обећавајте нам убудуће — немогуће.

19.

Био је то бесиоштедан меч: човека је нокаутирала — реч.

20. ' Иза сваког вица стоји нечија кривица.

Илија Марковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 11