Književne novine

ПОЗОРИШТЕ Бесмисао рата

Премијера Крлежина „Пута у рај“ у загребачком Хрватском народном казалишту

АКО ЈЕ ТОЧНО оно што су написали неки критици пригодом „Аретеја“, а то је да се та драма надовезује на прве Крлежине комаде због дематеријализације драмске радње, слично или исто би се могло казати и за нову драму писца цик“ луса о Глембајевима. „Пут у рај“ говори о рату и смрти, о бесмислености првог и с неминовности друтог феномена, који су људе узбућивали откад је свијета и вијека.

Стварање угођаја (Крлежа је записао да је Бранко Водник измислио ову ријеч: „дајбуди је прпошна“), тешког и суморног, а таква расположења носи рат и све што подсјећа на рат, можда је оно највредније у „сленској фантазији“, како је писац назвао свој комад. Бернардо је био војник, а још прије тога, у раној младости; слушао је у цркви — уз оргуље и тамјан — како не ваља убијати јер се то. апсолуту не мили... Почетак „Пута у рај“ је груб, суров и по томе му може бити раван рат, само рат и оно што је слично рату.

У сценарију за филм Крлежа је заби: љежио да су дијалози овог сценарија писани и за „нормалну позорницу и, по суб“ јективлом мишљењу писца“, могу бити играни и на казалишним даскама. Казалишна представа рађена је према пред: лошку филмског сџенарија, али су извршене знатне промјене. Помоћник реда теља Дарко Гашпаровић сматра да драма „болује од превелике епске опширности у дијалозима, поготово кад је ријеч о медицини: поједини одломци дјелују ужасно сухопарно, као да су преписани из лексикона, а на позорници напросто су неизговорљиви“.

Редатељу Дплну Радојевићу била је од велике, да не кажем силне, помоћи мо: дерно опремљена позорница Хрватског народног казалишта. Да те и такве позорнице није било, остаје гледатељу да се домишља како би била приказана Бернардаова сјећања и читав први дло драме. Крај драме, а писац је ту намјерно наметнуо оперетски тон, редатељ је дао с мјером, лакоћом и није упадао у фриволност, која се као рђа лијепи уз такве потхвате. Точно је уочио „Вјесников“ кри: тик Далибор Форетић одређену суздржљивост и редатеља па и глумаца у оцр-

тавању " атмосфере. Но, можла је реда-.

тем>то и намјерно, учинио, препуштајући тексту да сам дјелује у гледатељевој ма: шти, Постављање „Пута у рај“ на позорницу намеће више питања, од техничких до умјетничких, Како на примјер предо“ чити призор у којему се Цезар и Брут шетају, и то након Цезарова убојстваг Је ли у праву онај гледатељ Који се код тог призора сјети ријечи из Курана: „Можда. ће Бог једног дана измирити вас и ваше противнике и између вас успоставити пријатељство“ 2

Ма колико изгледало лако и једноставно, а тако изгледају мноте ствари у ка залишту, говорно свлалавање реченице на позорници код глумаца представља про" блем који мимоићи. Мало је глумаца који. сваки слог, сваку ријеч и сваку реченицу до краја изговоре. Неки и ако изговоре све то до краја, изговарају пребрзо, преспоро; без одговарајућих покрета и са. Ком“ бинација, дакле, и могућности за. гријешење има много, Вања Драх иде међу оне глумце који дикцији, правилној м лијепој, посвећују пуну пажњу. И у „Ше ту у рај“ заблистао је опет у својој дикпили, а посебно на почетку првог и аругот дијела: М иначе почетак другог дијела аситма се можда више него неки _Аруги дио представе,

Застор се диже и пред излогом налази се Бернардо, човјек уморан од живота и због живота и гледа дражесну женску пипелу. А уз то киша пада... Ту на по четку другог дијела драме јавља се први пут и Орландо којег тумачи Јован Личина. Човјек се и нехотице сјети Личинове креације у једној друтој Крлежиној ара" ми, у „Леди“. М дође му напаст да пореди Личинову глуму у „Леди“ и у „Путу у рај“. Он је Кланфару дао низ нијанса, појединости (одсјеченсст у говору, ход и сл). што се тешко заборавља и:још теже виђа на позорници, У осталим улогама наступили су: В. Капурал, С. Виолић, М. Швец и др. Сценографију је дао Араго Турина, а сценску глазбу или звучну кулису Богдан Гагић. |

Главно хрватско казалиште започело је своју сезону извођењем домаћег комада, То би могла постати и пракса коју је већ прижељкивао Стјепан Милетић.

Шимун Јуришић

| КЊИЖЕТЕИОВЛЕЕ 8

се не може не видјети или

О СТАВИСЛАВА ПЕШИЋ, ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ И ЗОРИЦА МИРКОВИЋ У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ „РИБАРских СВАБА“ КАРЛА ГОЛАОНИЈА У ИЗВОБЕЊУ БЕОГРАДСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ОБПОВА, ЈУБИЛЕЈ И ЖИВОТ НА СЦЕНИ

Мађелијева · поставка

— Свечана представа Мије Алексића —

Милосава Мирковића

ПАОЛО МАБЕЛИ је странац, а уз то млад уметник, који не подлеже ни нашим данашњим позоришним предрасудама, а ни нашој позоришној традицији, раз: лику од многих редитеља склоних крај ностима, академизму или помодним, необавезним импровизацијама — окренут је више оним европским уметничким настојањима која у театру подстичу озбиљан, постојан и савремен израз, Наравно, то га само по себи још не чини пеловитом стваралачком личношћу. Али, резултати које постиже веома су занимљиви и са: свим је сигурно да разбијају београлске позоришне навике. „Рибарске свађе“ су потврда његове маштовитости, проницљивости, великог сценског темперамента, осећања за модерно и вредно, али и њего“ ве још наивне младости.

Цела представа је остварена на 3емунској „сцени Народног позоришта кад ликовно динамична форма: све ту има своју боју, значење и одређени покрет == од пишчевих речи, преко декора и ко стима, до саме игре. Мађелијеве идеје инспирисале су Душана Ристића да на прави један од својих најбољих позориш“ них декора у новије време; у кућама и позадини, у основи реалистички конципираним, има доста театрализираности и

„симболике, с тим што стилизације омогу“

ћују непрекидну метаморфозу простора. То није збир површина и предмета него акција у коју је све укључено и из које све проистиче. Отуд и нема граница за игру: када ветар дува — куће се повијају према обали, а када се људи свађају, приближавају или удаљавају једни Од других и предмети то исто чине, мењају се улоге или стапају. Такав утисак поја: чавају и костими Љерке Калчић, са доста фантастичног и карневалског али и са патинама које асоцирају на неко давно време или избледеле илузије.

Мађелију није много стало до. самот

"заплета и речи и то не крије:. редитељ

ски је свуда присутан па се чини да људске жеље, мисли и осећања одваја од самих личности и уноси их у простор убеђен да у њему нема ничег метафизичког. Представом доминира уверење да је све могуће учинити како би се сва, та силна галама, сукоби, јурњава и туче постепено преобразили у један смисао далеко ближи, на пример, Фелинијевом него Брехтсвам схватању циничног илузионизма. Мађели има веома развијен смисао за визуелну композицију која у себи садржи и доста музичких елемената тако да је представа час веома конкретна а час опет сасвим апстрактна,

Ове „Рибарске свађе“ међутим, не негирају традицију: има ту и познатих боја које су оплемењене новим валерима па је представа модерна мада не и екс травагантна. Она се налази негде на про стору који одређују Фелинијеви филмови, Брехтове идеје и Лицауове визуелне форме, с тим што их не опонаша већ у сопственој креативности тражи власти“

ти идентитет. ;

Од глумаца Мађеди очекује много али, чини се, највише слепо покоравање, Он их споља удешава, тражи велику 29 коћу покрета, ослобађа их, по потреби, мисли и емоција, претвара у одређене функције или облике, а понекад и у праве аутомате, Као и други млади редите љи, и он верује да редитељ ствара тлум“ ца и зато му се дешавају непредвићене тешкоће у компоновању сценског израза. Заправо, он игра на срећу свесно пре лазећи преко оног суштинског у театру, а то је да режија није само визуелно аранжирање него и самопотврђивање кроз личност глумца. Све позоришне илу: зије и истине могуће је наћи само у правим уметницима и то су ко зна по који пут потврдиле и ове „Рибарске сва ће“, Они најснажнија су и У строгом стилском концепту успели да нађу себе и створе успеле ликове, Оливера Марко

_ који се осећа мање или више свуда: У

„Рибарских свађа“ Карла Голдонија

д анкете до драме

вић је своју Либеру дала у упечатљиво слици, подједнако реалистачној и фан тастичној. Њена трансформација била је пуна, садржајна и визуелно ефектна. Милош Жутић је у лику Парона Фурта опет виртуозан и бриљантан: у стилизованој карактерној комици открио је своје не слућене могућности и плени целом лично шћу. Драган Шаковић је у улози Парона

Вићенца. — у улози која заправо и не

постоја — начинио изузетну стилску МИнијатуру са нечим дубоко личним и пре" фињеним у изразу. Судског чиновника Ижа, који треба да расплете оно што живот заплиће, тумачио је са супериорношћу, шармом и осећањем за меру У комичним ефектима Предраг Тасовац. Добрила Стојнић је у Луцијети готово превазишла све што је до сада чинила изузетном студиозношћу и стилизацијом му тесту и гласу па је тај лик бина нешто посебно. · Станислава Пешић је, Уршулу сасушила. пи лишила је богате комике, тако да је у односу на незаборавну Бран: ку Веселиновић била |једнолична и груба. Пашкву је тумачила Милка Лукић са доста реалистичких и психолошких нијанси. Мики Манојловић, јелан од најшармантнијих младих глумаца, био је као Ивак неодољиво смешан и окретан тако да је и у највећим гужвама очувао чи стоту стила. Зорица Мирковић је као Кека у необичну лутку унела животну перфидност једне наивке и кроз целу пред; ставу залржала своју тако приметну боју. Растко Тадић је као Парон Тони стилизован али и упечатљив, Богић Бошко вић је у Кришта уносио резлистичку тромост која и поред све своје благости више зрачи непосредношћу него правом комиком. Дратан Максимовић је играо Бела, Богдан Михајловић се појавио као судски позивар, а Звонимир Јовчић као продавац маруна.

„Стил је оно што ову представу изаиже изнад наше позоришне конфекције, стил

игри главних глумаца, у предметима мн

· самој атмосфери на позорници. Необич“ "на је, забавна, узбудљиза, лепа и спири-

туална на свој начин. Овакве. „Рибарске свађе“ ван сваке сумње значе догађај у нашем позоришном животу.

=

Није се честито ни стишало узбуђење око „Рибарских свађа“ — а у Народном позоришту већ је завладала свечана. атмосфера: Мија Алексић је прославио трилесет година уметничког рада.

Са овом прославом Догодило се, ме Ђутим, нешто необично. Уместо да буде тренутак присећања на све оно што је до сада на београдским сценама створио овај познати уметник — јубилеј се прео: бравио у срећни тренутак у коме су тле. даоци пред очима имали више данашњи креативни потенцијал Мије Алексића нето сећања на старе и помало заборавље“ не његове улоге. Пригодни колаж, зналачки састављен Од монолога из представа које више не постоје, преобразио се захваљујући надахнутој игри у целовиту трагикомичну монодраму: било јесу ње ним појединим деловима чак више узбуВења и оног најплеменитијег глумачког доживљаја него на неким премијерама. Свој рецитал Алексић и није схватио као подсећање на нешто што објективно постећи, већ као нешто. што се и даље грађује, осваја и богати. Утисак је био

· толико снажан да се једнот часа нама у

гледалишту УЧИНИЛО како Мија држећи се за јаку успева сам себе ла дигне са пола! Било је то за време монолога из

„Пелицајаца“ у коме је, у своје време (а.

и данас је), овај уметник био изванредан. дин

Ц дворана је током ове вечери бида фасцинирана глумачком снагом, све жином, темпераментом и одаучношћу

· Мије Алексића да остане непоновљив

овоме што је створио и што ће тек да ствара. Овако доживљени јубилеј је остварено осећање. одтоворности према позо-

рено.

_ анатомија подсвести

ишту као уметности у публици, МЕ пија оног најлепшег што, У ба а јед и глумац п обећање 2:

Један ти ва тон још дугом, неизвесном,

и необичном путу. и“

Мало по страни, ово 5 с призора, У КРУГУ „смо по са право м драмом; речи за 5 аџтевтичних исказа. случајно Ме зе тедној анкети ! ] ваних људи (у једн 1 а у ] завио _ часопис | »а= у ЈАН 1 Милосава Мирковикој адаптацији Милосаве._ 6 ИЕ ране су одједном слободно, и во, У вој интонацији, формирађуци наочиглед гледалишта праву си а Е а | јство налази: Мчлањујући њено деј а > струке 4 а зрло осетљиву стру позицији овог текст ) ву СТЕКА : 1 лози и исповести су | и | ња- се између њихових оно Ма ке . А МЕ с та коме можемо да цело Пра амО се што је Мирковић

| едамо оно витије сата О ота у нашем вре: један

У у ње а ла сцени изговори па дијалог он постаје део људске ситуациј која на известан начин допуњава Бобо реплике. Уз то. оне су тако постав да свака за себе поста1е један животни. проблем, и то онај који човек не може

м се осећа беспомоћпосле десете анкете изгледа ел нама налази цео један ада, пресахлих илузиимизма. У том дија:

тотово У сенци тих 101 били смо

А вИМ. као да се пр свет неостварених Н ј гулшеног опт : ЊЕ и деве човека ни живота осећа се суровост истине, њена слобода и пове заност са стварношћу. Све су то неоспор ни квалитети који нам дају за право да. овај сценски аранжман Милосава Мирковића сматрамо изузетно успелим аутор. ским делом.

Овакав текст је изазов за глумце, а. неки од њих су направили врло целовите минијатуре: Михајло Викторовић је дик Иве Гргурина, бившег фудбалера, дао веома пластично, у јеаном замаху. Дара. Вукотић-Плаовић 'је Ленда Ирену и Цајку, та два сасрим опречна лика, дочарала са студиозним карактеризацијама па је НАузија потпуна. Борђе Пура је Велимира кондуктера играо реалистично. надахнуто и убедљиво. _Љуба Ковачевић је и као Иван и као Богдан био драматичан и од; мерен. Ратко Сарић је живописно пред. ставио Љубу са Бежаније а Мирослав Петровић свог Дамира једноставно, животно и потресно. Огњенка Огњановић је тумачила лик Раде Црноторке, болни: чарке опседнуте смрћу, глумачки сми-

У представи је наступило и неколико сасвим младих глумаца (Лања Мирко“ вић, Зинаил Менитчевић, Милан Штрљић, Азра Ченгић, Добрила Ћирковић и Горица Поповић), којима редитељ Лазић, на жалост, није успео да нађе право место.

Мирковићев текст и оно неколико тлумачких остварења упућује на потребу смелијих експериментисања и озоиљни“ јих редитељеких трагања за новим формама и вредностима домаћег драмског ства“ ралашштва. Тим пре што нас и само позо. риште непрекидно уверава ла без правих речи нема истинске креативности и израза. Условљеност није механичка него ду ховна им зато се вреди борити за скаки наш текст јер'он помаже театру да буде ближе. оном идеалу због којег га волимо и сматрамо нечим нашим и неодвојивим од времена и реалности

Петар Волк

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

Анатомија подевести

Миодраг Дадо Бурић; Графике, Галерија Графички колектив

ШОКАНТНО и узбудљиво делују ове графике Дада Бурића, јер је тај неухват %иви свет необичне инспирације изузетан доживљај, фантастична, ирационална 2 и бесмисла. Форма је ваљда неком чудном логиком своје опоре отуђености престала да поштује све што је ред и воља за редом у класич: ном смислу, она је органска негација биоЛошке условљености живота и његовог смисла, мада је израсла из анатомије као из трулог сплета жила, костију, просутих

„ црева и гениталија.

зе изложба графика које припадају К трци параског сликара Слободана ЈовиПа Пулике, прво је Бурићево самостално златање у нашој земљи откако се, 1956, стално настанио у Паризу. ' ,

аб оматрајући ове листове, настале “ не и се могао товорити о неким

иконографским и иконо; ких аспектима. Даловог стенралиштаа, (60 је пОННИј, у ширем смислу речи, остао не5 оњен, Метод његовог рада и облик и мн „тоне инспирапије већ су одав: Зав Ара сто у такозваном фантастичНИ му. 7“ кругу сликара визно“ те У апокалипсе и унутарње ар ; ости и света жоји стоји

Ове гра ике, ко о а _ мећу је фике, кошмарски повезане, на-

КЊ, пио Застрашујућу мисао о могућречи, ба а истина или слутњи, без То Саб или звука, као о могућ -- и вања садржаја разједињене ратна и свести (без посредништва света, је едија, укратко — сама свест с ет о тАВВОМ процесу _ра. | з бе БА је живо, пада у свој пе » без корена ни без правог

Дадов цртеж | наго . ртеж је сигуран ва па прецизна, ликовно к сте а Вим апсурдом, ослобађа своживот, у на а ВЕ ла живи свој ! и з облика, а г нежна вулгарва и поетична. прст

Срето Бошњак