Književne novine
рит равада мит ааерофевињај нижим
_ ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
ПРОШУШТЕНА ШАНСА
УЛУС — ЈЕСЕН 73, хол Дома синдиката, Београд
ТРАДИЦИОНАЛНЕ УЛУС-ове пролетње м јесење изложбе замишљене су вероватно као манифестације од двоструког
друштвеног значаја: да буду смотре ос-
тварења сликара, вајара, графичара, значи — шанса ликовних уметника да покажу своја најновија дела и да то буде својеврстан допринос стварању целовитијег увида у право стање наше уметности данас. И друго, да се овом највећом ревијом учини напор у правцу дидактичког приступа публици, да просечан посетилац (који не посећује све изложбе у граду), сам, без великог напора, слободно и на једном месту схвати сву ширину такозване ликовне ситуације као дела једне таире кулгурне целине. И да се, привучен разноликошћу видова ликовне експресије, приближи евању ликовног феномена као одре естетске и друштве-
не категорије. ;
"Овогодишња изложба, која је под на зивом УЛУС — јесен 73. 7 холу Дома синдиката и која је окупила
сликара, 30 вајара и графичара,
одговорила је на први део интенције негативно: слика коју изложба нуди о стварном стању (ако би то стање требало видети на овој мал ој изложби) приаично је поразна. Не тога што на изложби нема „водећих“, доказаних име на нашег сликарства, скулптуре и графике (напротив, на изложби има дела која би могла ући и у најстрожи избор), већ због општег духа осредњости, због великог броја слабих, неоритиналних дела, роЂених без страсти и без јасних стилских и садржајних усмерења.
Слике су изабрали (јер таква је конпепција) сами аутори.
Овакво стање је вишеструко индикативно. Могло би се, овим поводом, говорити на пример о помањкању или кризи крпа. теријума великог броја ликовних стваралаца (није реч о аматерима), о стању укуса, па чак и степену занатске спремности једног дела АиИКОВНИХ јалаца, чланова УЛУС-а. Могло би се говорити о критеријуму пријема нових чланова у Удружење и — пре свега — о сврсисход ности и оправданости овако конципиравих изложби,
После свега, треба се ставити у кожу
посетиоца, љубитеља или стручњака, које.
остаје разочаран, зачубен и : уме сто да изложба једног професионалног удружења бар посредно утиче на развијање укуса посетилаца, она делује сасвим
супротно. Даје искривљену слику правог
стања о најпој савременој ликовној уме.
1
тности (јер толике друге изложбе деман-
тују овај јесењи УЛУС) и нимало не доприноси развијању и оплемењивању укуса и задовољавању културних потреба натпер човека.
Боља слика не стиче се ни увидом у нзложену графику, мада је познато да је наша графика последњих година из борила веома високо место. Сама посгавка изложбе је допринела хаотичном 'утиску, компонована без концепције, без стела, нако је требало (а и могао се) поставком наћи меру, груписати слике по сродности, поставити их по неким галеријским · принципима и нормама, да би гледалац колнкО-толиКо могао да разабере шта је шта и ко је ко. Овако, од з2» мисли до реализације, остаје тужно осе» ћање промашаја једне идеје и намере које у основи крију праву (јер је демо. кратична), озбиљну (јер је могућна) шансу да се у једном широком спектру нашег сликарства, графике и скулптуре прикажу распони ликовнот стваралаштва данас, у нас, да се укаже на право стање ствари. · ;
Срето Бошњак
СЦЕВА ИЗ ДРАМЕ „ЕХ, 10 ВРЕМЕ ТАКМИЧЕЊА“; и МИХАИЛО КОСТИЋ
У
ПОЗОРИШТЕ
НА СЛИЦИ МАРКО ТОДОРОВИЋ
ји
Х
Предетава глумаца
Уз премијеру драме „Ех, то време такмичења“ Џејсона Милера
у театру „Бојан Ступица“
НЕОБИЧНА ЈЕ ТО ПРЕДСТАВА: док траје прати се са интересовањем, на тренутке чак забавља али дозвољава и озбиљније асоцијације, да би на крају од ње остало само сећање на глумце, Проверавајући овај утисак враћамо се изнова тексту и питању какав је писац Џејсон Милер» :
У позориштном свету догађају се чудне ствари: млади писци, композитори и ре дитељи радо говоре о авангардизму а сне више енергије улажу у комерцијалне подухвате и класичне програме, Насупрот томе, има доста писаца старијих генерација који су се проверили и оснажили управо: у домену познатот израза, а сада желе да превазиђу створено трагајући и експериментишући још недозрелим и не јасним формама. Наравно, овакве појаве нису доминантне у свакој средини нити правило без изузетака. Милер је рану младост провео на мадим и споредним сценама а прави жевот је започео тек на бродвејској позорници својим првим правим комадом, овим о којем говоримо. У „Америци, Енглеској и- Француској све је више таквих дела Која садрже еле менте привлачне за сваки ансамба: лепо писане дијалоте, ликове, актуслну "фабулу, нешто мало цинизма и искуства са слободнијих малих сцена, једноставну композицију и сав остали материјал од којег се праве успеле представе. Слично је и са Милеровим комадом, текстом као створеним за ио зоржшште које жели да буде и старо и ново у исти мах, комерцијално и модерно — тако да успех не може да изоста> не. Ту је једна од вечних америчких тема бављење спортом (кошарком), ту су трофеји освојени у школским тимовима... стварање кланова, немоћ, корупција, варљиве илузије, предизборне. махинације, имена Рузвелта и Кенедија — дакле, од света по нешто и за сваког по мало! Тражити у тим ефектно аранжираним ситуацијама неку дубљу аналитичку критику америчког друштва или, можда, неку озбиљнију литературу— било би чак неумесно. р
Све то, наравно, не значи да оспоравамо Милерово дело. То је позориште савремене Америке и као такво, као инфор» мацију, ваља га и прихватити. „Ех, то вре ме такмичења“ чак, на известан начин,
допуњује иначе доста занимљив репер
тоар театра „Бојан Ступица“ и даје му још једну актуелну у занимљиву димензију, Димитрије Јовановић, млад редитељ који је својим првим поставкама лако освојио публику. схватио је да овде нема места ризику и експерименту. У сценографском с амбијепту Влаздислава Лали“
цког опремљеном по узору на класично.
породичне салоне као слворене за пслхолошке драме са безброј ситница и детања смештено је пет глумаца. Само њи хово присуство чини дстађај који се чостепено разлаже док не дођемо до праве истине о сваком појединачном лику и трупи као целини. ___Стари пријатељи окупили су се КОД свог некалашњег тренера да би се под: сетили некадашње славе и договорили 0 предстојећим. изборима за градоначелника њиховог места. Јер, ако поново буде потврђен углед Џорџа Сиковског сви ће од тога имати користи. Дружина, међутим, осећа да итра на погрешну карту, али је истина толико сурова да се од ње не може побећи. Зато се на крају опет између себе братиме у одлучности да учине све како би остварили своје варљиве илузије, (Редитељ је, одлучују“ ћи се за превод Венцислава Радовановића, у знатној мери толерисао псовке, Истина, у оригиналу их има много више, али не делују толико нападно као на нашем језику. поставци каква је ова Јовановићева инс ање на том вердал"ном пражњењу није нимало доприносилао да представа буде савременија него што јесте). |
Јовановић је Милеров текст доживео као психолошку драму. Мното је труда зато уложио да сваки лик буде тпто сликовитије представљен, да поједини
класично компоноване .
апатита ли
призори добију реалистичну убедљивост, а критичне опсервације дубину и оштри ну. Успео је у свему осим у једном = да нам текст представи као психоаналитичку слику савременог америчког друштва. Услед тога, збивање има повишену тензију и губи с времена на време лежерност. Писац је вешто поставио замку и њеном изазову тешко да би одолео и неки искуснији редитељ.
Међутим, оно што је редитељ показао у вођењу радње и ликова свакако импонује: у представи има _ вредности које уверавају у несумњиво сазревање Јовановића и показују да је време да се овај талентовани стваралац окуша и. на неком још. сложенијом задатку на вели. кој сцени. При томе је најлепше то. што је веровао својим глумцима, идентификовао се са њима и био непрекидно у њиховој сенци тако да њихова игра доминира сценом. Захваљујући тако: постављеној сарадњи глумци се нису задовољили само тиме да се поистовете са улотама. које су им. додељене него су отишли даљвен- лим „личностима - дала НОШТО
· од свог властитог сензибилитета, _Прила"тођавање описима ликова има своју меру
тако да нико не робује аутоматизму У изражавању. Редитељева улога у: индицирању управо таквог, креативног израза је. велика тако да је постигнут доста уједначен _ ниво израза. Сви су глумци скоро подједнако занимљиви и добри, а разлике су више у нијансама него у квалитету. Они припадају својим улогама, али и господаре њима,
Марко Тодоровић је тако постигао аутентичност у лику тренера који окупља око себе пулене, бди над њиховим жи: вотима и судбинама, вешто прекрива уну“ тарњу празнину пи истину о себи и при. сиљава своје већ сасушено тело да се непрекидно снажи новим обманама и акпијама. Тодоровић се понекад безразложно узаржава у игри, али овај пут је био спреман на све и полазило му је за руком све што је хтео па је сасвим при родно живео на сцени. Он је уједно чинио подлогу на којој су се други конфФронтирали, а -посебно Стојан Дечермић као Џорџ Сиковски и Милан Гутовић у лику Фила Романа. Дечермићев 'градоначелник је сав у спољним манирима, празан и у непрекидном призивању лажних емоција које га чине тако карактеристичним. Често је долазио до ивице преко које прети мелодрамска гримаса, али је умео да се заустави. Једноставно, у том градоначелнику нема личности — он је празна афектација и жеља да се задржи власт по сваку цену. Дечермић је у томе заиста упечатљив. Гутовићева улога је била другачија, јер је требало тумачити мирење личног интереса и заједничких амбиција. Својим изузетним шармом, све садржајнијом игром и спремношћу да обузда емоције, он је: слика младог за. водника али и човека који своје паре чува и жели да. осигура пословни успех, Том Дејли је у интерпретацији Михајла Костића на чудан начин · драматичан = тужан: он је разочаран и изгубљен спор тиста, алкохоличар са пуно уздржанот бола и пинизма, човек изван живота па ипак присутан и заинтересован посматрач коме судбина његових пријатеља теже пада него властита изгубљеност. Костић је. заиста личан и импресиван. Власта Велисављевић је као Џемс Дејли сушта супротност своме брату — љигав, узне. мирен и у своме упињању да се одржи у кругу оних који одлучују потпуно не моћан. Овај глумац финих нијанси и ненаметљивих покрета учинио је своју ролу веома животном и сликовитом,
Сви ликови ове представе уверавају нас да, у ствари, нису слободне личности, Сценом доминира уверење да је социјална егзистенција могућна кад се поједидиначна лица удруже у клан, безобзиван у остваривању својих материјалних интереса. И у таквим оквирима глумци су успеаи да развију своју индивидуалност ч зато је ово њихова представа.
Петар Волк
-===
Владимир Черкез ТИХО ТЕКУ БИСТРЕ ВОДЕ |
у г. „= Свјетлости златна — тајно давна Варљива надо Младих дана
Твоје су звијезде сазнања рана Над бијелим рубљем Мојих дана.
Над зипком бехар давних сања Крила љепоте И крила грања
Свјетлости напој очи сјајем Подари руке Загрљајем
Корале трешње окити ухом За све љепоте Даруј слухом
Празове поспи зрњем ражи Сунчаним млијеком Усне влажи
Стазе ми поспи лишћем дана Воде модрином Јоргована
Озвјездај. ноћи гроздом зрелим Да сва љепоте С тобом дијелим
Обасјај жеље освијетли воде Све лађе наде Теби воде
Све стазв вису и твом јазу У пустињи ми. Откриј оазу
У мећавама кад вук вије Нек твоја храброст Срце грије
Пламеном наде тмину украси Не дај да мржња Свијеће зтаси
· Кад ме на путу патње сморе Нек твоје звијезде Нада мном горе
Свјетлости љубави Кад с пута скренем · Ко лист на хумци нека свенем
Нек тихо теку бистре воде - Сва ушћа. а: о Модром мору“воде“: . и идуне
ПРАХ КРЕЧЊАКА
Воћњак бјелине кречњака Бунар модрине шафрана
Иза сунцокрета. Корални цријеп крова
Складно седло бритетга Крњи чешаљ ограда
Недостаје рам За знани нам пејзаж
Недостаје нешто Слика није готова
Недостаје, знам Твоја златна коса
Ланена блуза кречњака И твоја бијела рука
Да си ти на стази Не би било воћњака
Да си ти жрај бунара Не би било шафрана
" Насмијана, сањива Само ти би остала
СУНЧАНЕ СТАЗЕ
Када у башти увату гиљиве Воли ме
Кад усне мака житом блуде Воли ме
Када у ријеку загази сунце Крени обалом снова
Кад одем сам у баште звијезда Не зови ме
Знај 2 тобом сам у ивјетањима У свјетлости У жудњама
Мој глас ће донијет пјесме птица Мој дах вихори Прољећа
КЊИЖЕВНЕ НОВИ
ве ава аватар |