Književne novine

ПУТОПИС

У СРЕДЊОЈ АЗИЈИ БЕЗ ЕГЗОТИКЕ

2: Наставак из прошлог броја

Свадба у Алма Ати

СОВЈЕТСКИ људи су мајстори друштве-

„ног церемонијала. Отварање Пете конфе-

ренције афро-азијских писаца било је тако организовано да сумњам да било који светски конгрес може имати свечанији изглед. У великој, блиставој сали Дворца културе „Владимир Иљич Лењин" неколико хиљада људи је присуствовало састанку водећих писаца са два континента. На огромној позорници, свечано украшеној, у четири реда седели су најистакнутији представници књижевности не само из Африке и Азије него и из двеју Америка и Европе. За говорницом су се смењивали истакнути писци који су, пред шумом микрофона, бираним речима поздрављали тежње афричких и азијских народа да се укључе у светску културу И ослободе не само политичког и економског него и културног колонијализма. Неколико хиљада руку пљескало је свакоме од њих, слушајући стране говорнике у преводу преко слушалица смештених у наслону фотеља. У паузи у пространом холу је отворена велика изложба преведених књига афричких и азијских писаца. А крај изложбених штандова могле су да се купе књиге, фото-албуми Казахстана, разгледнице и поштанске марке и да се послужи свакојаким Баконијама и пићем. А након тога наступили су најбољи уметници Казахстана са одабраним програмом, који се понекад граничио са виртуозношћу.

Али, баш због мајстооства на које наилазимо У области друштвеног церемонијала, готово нам боде очи невештина и мала брига за оно што такође спада у церемонијал, али се тиче личности а не друштвених организација. Мислим · на склапање брака, које је и овде, као код мас, рутински посао и хладно обављена дужност.

У Совјетском Савезу је обичај да се сала за венчање гради као посебна зграда. Стил је разноврстан, али изглед зграде треба да сугерише радост. Х Алма Ати та зграда је при крају главног дела града, у облику круга, с чипкастом Фасадом и рељефом глава младенаца на прочељу. С. времена на време пред зграду стају аутомобили, обично изнајмљени таксији, с. младенцима, сведоцима на венчању и пријатељима. На предњем делу челних кола често се налази лутка, а понекад ту има и мало цвећа. ,

'М зграду може свако ући кад год је отворена. Улази се најпре у хол, који је оивичен многим просторијама, канцеларијама и собама у којима се младенци и њихови пратиоци, док - чекају, одвојено припремају за свечани чин. Из хола широке степенице воде на спрат. Степеницама се стиже до једног места које подсећа на олтар. Лево и десно, на кружном балкону, налазе се службене просторије установе.

Стигли спремао да изиђе пред матичара, Најпре су на „олтар“ дошле две жене и, ставши иза дугог стола, узеле важан израз лица. Једна Од њих имала је црвену ленту пребачену преко једног рамена. Младенци су били праћени само једном девојком и једним младићем. Доста сиромашно обучени, споро су се пењали ка онима који ће их венчати. С магнетофона се чуо одломак из Првог клавирског концерта Петра Чајковског, а кад су стигли пред званичнике службенике, уместо музике, зачула су се права правцата звона. _

Свечаност је била кратка: упућивање

у права и дужности супружника, предавање бурми младенцима од присутних сведока, потписивање документа. А онда опет звона и Чајковски. Младенци су одлазили преко балкона. Придружио сам се малој поворци до излаза. Младенци и њихови сведоци брзо су ушли у свој такси и отишлМ. Упркос звонима и свечаној музици великог композитора, све је изгледало као обављање једног посла или једна мала игра у паузи радног времена. Нису звона оно што је црквеном браку давало изглед важног догађаја. Посебна зграда такође не ствара свечану атмосферу. Један од разлога неозбиљног схватања брака, можда, лежи и у томе што он:не почиње достојанственом церемонијом. Људи много више цене церемонију него што се то чини. Нису узалуд стари Кинези истицали важност церемонијала. Стари, мудри Кунг-фу-це говорио је: „Довести у равнотежу унутрашња осећања људи с њиховим спољним понашањем, посао је обреда п музике“. Оскудан обред и мало музике не може да постигне тај циљ. Треба више пажње обратити и на индивидуални церемонијал. Ради равнотеже на коју је указивао Кунт-фу-це и ради равнотеже између друштвеног и личног, утолико пре што је оно прво ради овог другог. Поготову у социјализму.

Нушић у Средњој Азији

Када сам 1962. године доспео у сибирски град Иркутск, рекао сам тамошњем песнику Марку Сергејеву да сам срећан што сам сигурно први српски књижевник који је овде стигао. — А, не, рекао

ми _ је Сергејев, овде је већ пре Тебе стигао Нушић. УМ месном позоришту _ играли су тада „Госпођу

'министарку“. Нисам успео да глелам овај комад, јер се баш тих дана није давао,

ГЊИЖТИРНОВИНЕ 9

смо управо кад се један пар.

мада смо једно вече провели у позоришту, гледајући „Јегора жалост мање успешну представу од оне

коју сам. већ видео у Београду са изван-.

редним Миливојем Живановићем у насловној улози.

Када сам у Алма Ату стигао 3. августа ујутро, крај хотела „Казахстан“, у којем сам одсео, видео сам позоришни плакат на којем је стајало да је управо синоћ у месном руском позоришту „Љермонтов“ приказана „Госпођа министарка“. Опет је Нушић пре мене стигао у Азију. Хтео сам бар овде да с видим једну азијску представу Нушића, али следећа представа била је заказана тек за 18. август, а ја сам из Алма Ате' одлазио кроз. седам дана. Видео сам само зграду позоришта, јер сам.у њој присуствовао једном књижевном поподневу. Зграда је нова, са светлим холовима у стаклу и салом која је без балкона, има 850 места и врло је акустична. Али желео сам бар да мало поразговарам о Нушићевој представи.

Пратилац југословенских писаца Иван Харитонов заказао ми је састанак са руководиоцима позоришта. У дворишној згради, у којој је смештена управа, сачекали су ме директор Григориј. Вајсман и главни редитељ Мар Сулимов. Док сам им говорио о мом „сусрету“ с Нушићем у "Иркутску смејалн су се и рекли да је Нушић прилично познат у Совјетском Савезу. Руско позориште у Алма Ати ниграло је пре две деценије његовог „Доктора“ с великим успехом. Сећајући се тог успеха, прошле године су ставили на репертоар и „Госпођу министарку“. То

Буличова“, на“

је, по њима, интересантан комад, који поставља и сада актуелне проблеме. До сада су дали више од азадесет представа и сала је увек пуна, те верују да ће интересовање за Нушићев комад још дуго потрајати, Утолико пре што су, по' њи-

" ховом. мишљењу, и режија и глума. про~

татониста комада врло добре. Редитељ је Ирина Далињенко, а госпобу министарку и Нинковића играју народни уметници Казахстана Људмила Кјун и.Јуриј Помиранцов. ,

У излогу позоришта видео сам фотографије са представе, па стога настојим да руководиоцима позоришта „Љермонтов“ дочарам атмосферу београдске прелставе. Товорим. и о великом успеху Љубинке Бобић у овој улози, а они ми веле

да би је радо позвали да неколико пред-

става одигра у Алма Ати. Не могу ништа да обећам, сем да ћу то Бобићевој рећи, али што се тиче трошкова за далеко путовање.,. ·

Најзад, прелазимо на разговор о управљању позориштем. Директор је човек који се брине за друштвено-политички став, финансијска средства и уметнички ниво позоришта. Главни редитељ је руководилац позозиттног ансамбла, брине се -за кадрове и формирање репетзтоаза, Он је нека .врста уметничког директора, мада се избор репертоара врши колективно. Идеје полазе из колектива, јер он

најбоље | ссећа тпта ће публика ра до _ гледати. Репертоар _ се форми ра у уметничком савету у који у

лазе истакнути глумци им редитељи, али из редова друштвених и културних радника изван позоришта (које позориште такоће предлаже). Коначно, репертоар добија потврду министарства и сваке године већ на крају јелне зна се шта ће се играти у току наредне сезоне. :

Позоттште „Љермонтов“ ће крајем октобра 1973. године прославити три депеније постојања. Нова зграда је знатно млађа: има тек шест голина. А о: уметничкој вредности ансамбла сведочи чи-

ЗРРАДА МЕСНОГ СОВЈЕТА У АЛМА АТИ

ПОСЕТА ЧЕХОВЉЕВОМ ЗАВИЧАЈУ

Таганрог некад и сад

" ИЗ БИОГРАФИЈЕ Антона Павловича Че хова знамо да се родио 1860. на југу Рустје, у Таганрогу, граду на Азовском мору: И кад нам је на путовању кроз Совјетски Савез било понуђено да посетимо тај град нисмо се двоумили. Сви смо желели да се нађемо у граду у коме је Чехов провео своје детињство и гимназијске године.

· Интересантна је историја Чеховљевог родног града.. Основао га је 1698. Петар Велики за време свог продора кроз Приазовље према јужном мору. Он је добро схватио значај за борбу против Турака високог дугачког рта Тагани Рог, како су га назвали Турци, а који је дубоко залазио у море и чмао идеалан географски и стратегијски положај као ратна и трговачка лука. И одиста град је одиграо

видну улогу у ХУПТ веку у ратовима са“

Турском царевином им, после њеног пораза, почетком ХЛХ века је постао велика јужна лука за трговину са иностранством, која је много допринела развоју и ботаћењу града. У Таганрог је похитао велики број руских, грчких и италијанских трговаца. Они су правили врло уносне послове, али подигли и низ велелепних зграда и клубова који и сада украшавају центар града. Постојала је чак и италијанска опера, а у пристаништу понекад наје било места за многобројне стране једрењаке.

Мало ко зна да је у овом граду боравио и'мталијански велики револуционар Бузепе Гарибалди и да се у Таганрогу 1833. заветовао да ће цео свој живот посветити борби за ослобођење и уједињење Италије, а 1961. ту му је подигнут обелиск. : !

Са развојем трговачког промета подизао се и Таганрог, постајући пословни и културни центар југа земље, све док Оде-

са, захваљујући свом повољнијем географском положају, половином ХЛХ века, није преузела скоро сву трговину са иностранством. Отада је Таганрог почео да губи свој значај. Италијанска опера

| је напустила град, увелико се смањио ро-

| бин промет, а пређашњу живост у граду

заменили су мртвило и застој у посло= вима. у

Када у уџбеницима руске књижевности чатамо биографију Чехова, наилазимо обично на податке да је Таганрог у доба пишчеве младости изгледао као град с низом белих кућа чији су зелени капци на прозорима били преко дана затворени, а саме кућице су изгледале као напуштене, У пристаништу је сада било мало страних бродова, који су довозили 6бурад са зејтином, коњаком и вином, сандуке са италијанским поморанџама, вреће са цариградским рошчићима и грчке маслинке. И само су се понеки од њих враћали преко мора са руским житом.

„Прљав, празан, непросвећен и досадан Таганрог"..писао је Чехов 1887. го дине. Али и поред тога Чехов је волео град своје младости и желео му бољу судбину. И не само желео, већ је и много учанио за њега. Он је поклонио Таганрогу своју богату библиотеку, био је иницијатор оснивања Завичајног музеја, помогао је да се подигне споменик оснивачу града. У мислима често се враћао на свој град им говорио како би хтео да се врати у свој завичај. „Жао ми је што нисам богат и живим само од оног што зарадам — жали се он у једном писму 1895. године. — Да је све друкчије, неизоставно бих купио себи у Таганрогу кућицу у близини мора, у којој бих могао да проведем последње дане". Али. жеља Чехова да му гроб буде у мирисним вртовима таганрошких багрема није се могла испунити. Болест на плућима је рапидно напредовала а он је, по савету лекара, морао да одустане од своје намере, јер је овдашња клима већ била преоштра за његов начети организам.

•..За путовање у Таганрог уместо во-

за изабрали смо хидрокрилац. Пут „Ра-

кетом“" по Дону није трајао дуго. Брзо смо пројурили дуж залених обала реке и избили на сивкасте просторе Азовско мора, које се преливало на јутарњем јужном сунцу. Ускоро, кроз нејасну изма глицу, могли смо да видимо к ре Таганрота који се све јасније оцртавао на

њеница да су гта'позвали да-1974. тодине гостује у Москви. Ићи ће и с Нушићем.

"Међутим, иу Москви ће их дочекати Нушић, Обичај је у Совјетском Савезу да:се одржавају читалачке представе, на којима истакнути глумци у великим салама читају одабране странице из дела чувених писаца. Та читања иду по циклу| сима, а већи део публике се претплаћује

на читаве циклусе, кад што се претплаћује на концертне циклусе. У Москви | сам видео да је у циклус страних писаца | уврштен, као једини наш писац, и Ну| шић са „Аутобиографијом“. Он је, чини | се, већ годинама најбољи амбасадор срп| ске мн југословенске књижевности широм Совјетског Савеза.

На повратку — Ташкент

·На повратку из Алма Ате слетели смо у главни град Узбекистана Ташкент. Још из авиона видели смо извесне последице великог земљотреса с из 1966. године, који је уништио овај највећи град у совјетском делу _ Азије: _ данас он има 1.600.000 становника, Дуго смо чекали у реду да бисмо узели такси да разгледамо град. Ту и тамо још стоје рушевине, " Неколико великих зграда у центру града, међутим, изграђене су у духу класичне архитектуре Самарканда и Бухаре и на основу најнсзијих знања о сеизмичким кретањима. Од пре две године гради се чак и метро. У новом делу града, као и свуда“у Средњој Азији, нема готово никакве разлике у односу на Европу, сем донекле у архитектури.

· Таксиста који нас вози је Украјинац, Питамо га како се овде нашао. Прича како је после'рата најпре завршио аутомеханичарски. занат у Лењинграду, а онда се овде појавио посао и доптао је овзмо. УМ Таткенту живе све могуће наролности. Има. и Грка, који су се овле наттли после неуспеха њихове револупије. Нове делове града изградиле су појелине петублике и градови из целог Совјетског Савеза, свако у свом напионалном стилу, тако да се и излалека може запазити ко је "све ташкентским невољнитима прискочио у помоћ. Понегде на кућама стоје и натписи о томе.

Желимо да видимо им стари део гпада. Овде су, за разлику од шипоких булевара у новом делу, улипе много уже, Посматрамо људе како мирно селе пред кафанама, неки на столипама за столовима, као у Европи, а неки, с. полавијеним ногама, на дрвеним полијумима, као на Истоку. И одједном наилазимо на мошеју која се гради у супермодерном стилу у бетону. Напретку се ништа не може противставити, па чак ни веровање у натприродно. · „Свратили смо у нови ресторан „Чиланзар“ да вечерамо. И овле као у Алма Ати најчешће се једе шатлик, а гпожђе. вас очекује, као аперитив, у вазама на сваком столу. На повратку дуго узаАудно тражимо такси. Најзал се оллучујемо да зауставимо јелан џит и возач нас.

"смо одсели. На крају, прима две рубље као накнаду за своју вожњу,

· Одлазимо на починак, а рано ујутру крећемо: из Срелње' Азије авпопом за Евро-Азију, како Грузинпи називају земљу између два Кавказа на којој се налази њихова отаџбина. '

| прима и вози до- хотела. „Ташткент“ де.

Драган М. Јеремић

високом брегу. Још десетак минута вожње и ми смо, са осећањем које није дишено 'узбуђења, сишли на обалу града у коме је некад живео Чехов. Свуда су постројења као и у свакој другој луци, а пред нама је море дрвећа које се разлило дуж кеја, стрмих падина и по високом рту, на коме, окренут мору, стоји споменик Петру Великом. Е стали] Прохујали рат није много оштетио Таганрог, мако су се око њега водиле жестоке борбе, Стари део града сачувао је праве, тихе, пуне зеленила улице, оронуле ампирне куће на главној улици, а на осталима су углавном приземне, са настрешницама и многобројним клупама крај капија. У „новом делу су високе зграде и широке улице. Ту су и велике фабрике које су од Таганрога створиле крупни индустријски центар, познат по "својим котловима, парним и пољопривредним машинама, челику и сировом гвожђу. Али Таганрог, са свијих близу 300.000 становника, сада није само индустријски град, већ је и културни центар, у коме сада раде 2 института, 7 технику„ма, близу 40 школа, неколико позоришта, више биоскопа, домова културе пи клубова. | |

Од смрти Чехова одваја нас скоро седам деценија, али смо се убрзо уверили „да У граду све подсећа на њега. Улица у којој се родио зове се улица Чехова. На самом. њеном почетку, на стогодишњицу рођења, откривен му је споменик који се лепо апа у стари амбијент трга, на коме је некада била бакалска радња Чеховљевог оца. У истој улици, у дну једног дворишта, постоји и данас мала приземна кућа у којој је рођен и скоро 20 година живео Чехов. Она је сада претво-

рена у музеј. У кућу са улице води уза~

на алеја, са обе стране расте високо густо дрвеће, а једна стара вишња стражари поред прозора. У кући-музеју је скроман намештај породице, која је, по цену одршцања, неуморног рада и залагања, успевала да се одржи у животу. Све је скромно и једноставно, као што је скроман и једноставан остао Чехов и

току целог. свог живота. Он је био већ славан писац, а у једном писму питце:;

БУ руском. уметничком свету Толстој је. број !, Чајковски — број 2, а ја сам број 877". _ -

Наставак на 10. страни

| Никола Шубић