Književne novine

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ

КАКВУ КРИТИКУ ХОЋЕМО

УМЕТНИК ЈЕ ОЛИЧЕНА савест времена, а његово дело слово у књизи векова. Од те савести, и њене писмености, дакле, зависи наше лице пред светом, и онај белег за још нерођене, Истина је да ово није време спокоја и задовољ-

ног дремежа, ни призор аркадиј- .

ског блаженства, ни умивање на обали реке Медимлеко. (Да ли је икада било таквог времена). Али, није то наше време ни тако црно, опако и гњило, као шло би да га начини један, срећом мањи, део стваралаца — из неких својих разлога, а можда и туђих. Много је зле воље потребно да се не види напор друштва, готово у“ сваком дану за дуге три деценије, да се мења старо и ствара ново, да се руши и устројава — у име човека.

Ако смо сложни да је истина о нама таква, морамо признати. хтели не хтеди — да су године либералне запуштености и нехата, посејале разноразно прно семе, или поспешиле раст притајеног корења чије су стабљике биле посечене револуцијом. Сасвим оправдано, јавила се критика у редовима Савеза комуниста, критика која би да чупа коров. Али са њом и једна друга, успутна, паразитска и шићарџијска. Били смо сведоци генералних оптуживања, омаловажавања готово свих признатих и потврћгних вредности у књижевности, сликарству, музи-

ци, театру. Из углова дворана јав-

љали су се „спасиоци самоуправног социјализма“, дотад невидљиви и нечујни у друштвеном раду п

„стваралаштву. Уз рационалну, до-

бромислећу критику, провлачила се она иза које се крије „незадовољство светом због незадовољства собом“, одсуство талента и сопствена безидејност, отимање позитија и обрачун монопола. Иступатући често у име Савеза комуниста, ти критичари ретко иступају са становишта његове демократске, хуманистичке праксе, већ је замењују неком приватном и стихитном.

Отуда није чудно ни случајно што се јавило реаговање на страницама неких листова, и. то-из пе-

„ра таквих уметника као што су

скар. Давичо-п. Пеђа · Милосавље-

вић. (Овај други, по мом мишље-

њу, прелази границе естетског п у културно-историјском антажовању приписује Савезу комуниста. и оно што не заслужује). Узгред ре: чено, на седници Комисије Председништва СКЈ за политичкопагандну мн информативну делатност у припремама за Десети конгрес, подвучено је да критика „црног таласа“ не сме да нас враћа на схватања уметности која су у нас одавно одбачена као догматска и бирократска. А Мирко Божић, књижевник и потпредседник Сабора _ Хрватске, у интервјуу „Недељној Далмацији“, каже: „У. мјетност је субјективни израз стварности... И стога смо у нашем поимању слободе стваралаштва и рекли да нећемо идолатријску, апологетску и лакировну умјетност. И нема те црне умјетничке слике, ако је умјетнички транспонована, која би изазивала наш вето само зато што је црна. Међутим, ствар је критике како ће реагирати и на могуће негативне појаве у умјетности · . . Никаква пресија у тим питањима није у самоуправном социјалистичком друштву прихватљива.. Ми морамо одтајати људе у слободи, али по У слободи критике, У а таЈаНУ укуса, мјере, критичности“.. Управо то, критичност и само. критичност, јесте оно што нам недостаје, што поједине људе Одводи па зарасле стазе догматизма н нових облика злоупотребе слободе. Одавно се пије осетило, као последњих месеци, колико нам је затајила, и на кавом је ниском нивоу, стручна, објективна, наџчно основана критика, која би умела да одвоји „црно“ и „бело“ зрневље, п да спречи да се измешају у сиву мутну масу. Јер, ма колико да смо спремни да прихватимо разлоте протеста Оскађа Давича и, добрим _ делом, Пеђе Милосављевића једна бојазан о: стаје: бранећи уметност од. дотматичара и ловаца у мутном, морамо се чувати да не бранимо и тетко препознат љиве нептитатеље самоуправљања_ Очигледно, у борби мишљења м трађењу укусу — онако како је недавно закључено у Зеници, на саветовању _ „Ралничка класа и култура“ — мораће стрпљиво и зналачки, са пуном одтоворнотићу, да се препознаје малогпађанска, напионалистичка и свака антисамоутзавна тенденпија, и да се сузбије уттаво у име оне уметно-

сти која служи ослобаћању човека

им његовом људском узрастању.

Миодраг Илић | 777.

· УЛИЦИ.

и социјализма2 |

„БЕОГРАД, 16. ЈАНУАР 1974.

КЊИЖЕ

за ал 5

тој

<< ХИМ БРОЈ 455

ЦЕНА 3 ДИНАРА 2

ЖТедо == РИ В0Т. ВЕУОГТСТ 77 ман |

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ Ио па~ ~ - ТУ

У ОКВИРУ ЧЕТВРТОГ ФЕСТИВАЛА ПОЗОРИШНЕ КОМУНЕ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ У

ЋВАЛЕТА _„АБРАКСАС"

БЕОГРАДУ ПОЗНАТОГ НЕМАЧКОГ КОМПОЗИТОРА ВЕРНЕРА ЕКА. КОРЕОГРАФ ЈЕ БИЛА НЕКАДА ЧУВЕНА ПРИ-

ОДРЖАНА ЈЕ ПРЕМИЈЕРА

МАБАЛЕРИНА ЖАНИН ШАРА. НА СЛИЦИ: КОМПОЗИТОР ЕК СЕ ПОЗАРАВЉА. СА ЖАНИН ШАРА (ПРВА СЛЕВА) И ШЕФОМ БАЛЕТА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА МИЛИЦОМ ЈОВАНОВИЋ (Снимак Мирослава Крстића)

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

ЗА КОГА ПИШУ НАИСА >

Размишљање поводом два сведочанства о' Нушићу

ВЕРОВАТНО је да је Бранислав Ну шић један од оних српских писаца. о коме је сачувано. "дота и коме је, што је потпуно разумљиво, "приписано безброј доживљаја које он никада није до"живео. Мако човек који својим присуством испуњава знатан део друте половине Х1Х века н готово четири деценије ХХ века, дакле, једног периода када постоје библиотеке и архиви, сведочанства савременика, оно што је он написао и оно што се о њему написало, Бранислав Нушић — а то је нешто што је могло само њему да се догоди, јесте у подједнакој мери п историјска и митска личност.

Два сведочанства на која мислим могу се уврстити међу аутентична. Једно је сведочанство које је објавио — 1950. године у „Књижевним новинама“ Боривоје Јевтић; друго је адеспотно али не и 'апокрифно. Није апокрифно због тога што постоје многи људи који су видели живог комшију Панту, А та-два сведочанства Нушића приказују у две сасвим разаичите светлости; нако су у оба случаја поводи за Нушићево испољавање били прилично слични. Поводи су били Нушићев књижевни рад и у случају Боривоја Јевтића и Бранислава Нушића, Нушићева списатељска сујета, повређена, · "разуме се.

После једне пробе неког Нушићевог комада, сећа се Боривоје Јевтић, у време када је Нушић био управник Народног позоришта у Сарајеву, Нушић је упитао Јевтића шта мисли о његовој новој драми. Јевтић му је рекао своје мишљење и то мишљење било је, углавном, негативно. Нушић није могао да сакрије своје незадовољство, хладно се опростио с њим и за једно извесно време престао чак и да му се јавља на А онда се, како додаје Јевтић, мало примирио, успоставио са Јевтићем односе, али по свему судећи негативно мишљење о свом комаду примио је као неку врсту личне увреде која је за увек помутила њихово пријатељство. Има се утисак када се чита тај чланак

највише анег- ||

да Јевтић помало тај друти део

приче идеализује, и да би сачувао историјску истину о Нушићу и да не би помутио сећања на ње-

га. Око 1950. године постојала је

друштвена норма да ме треба товорити ружно о иначе позитивним личностима. Вероватно је да је ту . норму имао пред очима и Јевтић када је писао. своја сећања на Бранислава Нушића.

Друго сведочанство је доста су-

протно Јевтићевом. У Ноптићевом комттиатку живео 1е извесни комшија Панта којем је: Нушић читао

офа му |

своје рукописе. · Тај комшија Панта имао је Газа и изузетну част а онолшто је написао. ихе"на онај начин на који Пера, пе из'административног одељења има ту ретку и изузетну част да први јавља министаркама да су им мужеви постали министри. Ако је комшија Панта добро примио Нушићев рукопис, Нушић се онда кКонсултовао и са друтим пријатељима, а ако није, Нушић би се забринуо и настојао да рукопис на неки начин прилагоди укусу свога суседа. На жалост, не знамо ни шта је био по занимању комшија Панта, ни шта је он, сем Нушићевих комада, слушао или читао, какво је било његово образовање или колика је била његова необразованост. Али то наше незнање, за оно што хоћемо да кажемо, не представЉља никакву сметњу. те

Панта је, вероватно, по Нушиће-

вој процени, био један из масе, један од оних који сачињавају публику „једна публика“, како би се то у старобеоградском жаргону рекло. МИ оно што Нушић није могао! и није био спреман да чује од једног човека који несумњиво зна шта је позориште, који је и сам драмски писац, био је спреман да саслуша 'од комшије Панте. Он напросто није веровао | стручњацима, али је зато веровао публици,

Све ово што сам испричао ни у

"ком случају не значи да је Нушић

био у праву. Он је исто тако, у часовима огорчења товорио да му је највише јада задао критичар „Трговинског гласника“, који је после отишао у апотекаре и један други, листа се више није. сећао, ко- | ји је отишао у полицијске писаре. Из овога би могло да се закључи да

Нушић у стручност стручњака није веровао и исто тако та њего-

ва неверица.у стручност могла је да му обезбеди неку врсту стваралачког мира. Током целе своје књижевне каријере оспораван као позоришни писац, приказиван као

„виц-махер, а не комедиограф, као.

писац за публику, а не као уметник, Нушић је неминовно: морао

"да постане одбојан према струч-.

ним примедбама ин да себе увери. да оне за њега не могу да. буду | значајне. Свака интервенција, као

и она Јевтићева, чзволиле су та. из тог стваралачког мира, из ње тове усамљености која није била.

· од прве приметна и суочавала га |

са оним што је он после бурних |

се засмеје или да се распааче тледајући Нушићеве комаде. У њетоувуснакаоност Нушић није сумњао и зато шпо у њу није сумњао он Јје'од комшије Панте пристајао да чује и оно што од стручне критике није умео да чује. То је отприлике као у оној анегдоти из старот античког света о томе како је обућар меродаван да говори о ципелама, али не и о нечем друтом. По Нушићевом мишљењу, Панта је говорио 'о ципелама; стручњаци су говорили о ономе у чему се не разумеју.

Све оно што је сада речено речено је уз пут и узгред. Алм чини ми се да оно открива једну велику психолошку – предност Бранислава Нушића над већином наших савремених _ писаца. Та предност није само у томе што је он бољи писац од понекога од њих. Та предност није чак ни у томе што он има једну популарност коју они немају чак и под претпоставком да су бољи писци од њега. Оно. што је Нушић поуздано. знао, и оно што наш савремени писац не зна никада сасвим сигурно, било је то да зна закога пише и исто тако да зна ко та чита. То што је то бно по случајном избору комшија Панта, човек одређеног социјалног статуса и одређених духовних особи на, није нарочито важно. Нушићев саветодавац могао је да: буде исто тако и неки представник. интелектуалне елите 'до чијег: би мишљења овај писап држао, или неко ко припада на хијерархиј'ској, рецимо чиновничкој'или пословној лествици, вишем или ни

"жем слоју од оног коме припада комшија Панта, Нушић је једно-

ставно могао да бира своју публику и он је своју публику изабрао. Наш савремени писац поред свих могућих недоумица које има, има још и ту што никада није начисто с тим за кога пише и ко та заправо чита. Онда се хтео-не хтео задовољава нечим што га умирује, али испуњава перасположењем да то коначно и није толико значајно, да, ве. роватно, негде постоји неко ко "то чита и да је можда заним_љивост и у томе што је тај његов читалац прилично велика непоз"ната. Али мени се ипак чини да сваки од наших савремених писа„ца у извесном смислу осећа недо"статак тога комшије Панте, који | са нестрпљењем чека свако њего| во ново дело, који осећа потребу

аплауза на премтјерама имао да | да буде равноправан саговорник

прочита као стручну опену и што |

му је реловно заторчавало успех, | а комттја Панта био је тра» 5 Ђанин који је у олпећени лан са несттпљењем очекивао _.Лолитику“ да би у њојчитло Ђен-Акиби> не фељтоне, ишао у позориште да

са пислем кога воли и за кога пи| сам сасвим поуздано зна да му је опао. што је објавио данас у нови~

"нама и "часопису или џлепшало ~ |

или покварило = данашњи дан,

реја Протић

У. ОВОМ БРОЈУ :“

КЊИГЕ КОЈЕ

ПЕДЕСЕТ _ТОДИНА ОД СМРТИ ЛЕЊИНА — Дра тан М. Јеремић: О Лењи. ву и уметности, још јед; |

ном 5 Кик Братко Крефт: БРЕХТ И МАРКСИЗАМ (2) и ПРОЗА — „Камен“ Њамила

Сијарића

Чедомир . ковић: ПОЕЗИЈА СКЕНДЕРА КУЛЕ. НОВИБА

Здравко Мунишић: МАТОШ У БЕОГРАДУ

ИНТЕРВЈУ СА ФИЛИПОМ СОЛЕРСОМ —- спепијално за „Књижевне новине" водио Душан Б: Станковић, | АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ. · НОВИНА" -— Које књите. недостају нашој култури учествују. др Виктор Жмегач н Божидар Ко. вачевић

0 НОВИМ КЊИГАМА дра Богдана Шеттића, Бранислава Петровића и Љубомира _ Швијетића — пишу Преднаг М. Пезуничић. Вук Коњевић и Радојица. Таутовић 4

ПОЕЗИЈА Драгослава Гоби. . ћЋа, Јеввема _ Бокогчћа, Ћове Млаленовића, Буре Ламћановића и Костивоја Илића

Шимун | Уотиттић; | ТРРОБАКМА „пРОВИНЦИЈСКОГ“ ТЕАТРА

Беоислав Никпаљ; РЕТРО. СПЕКТИВА КРСТЕ ХЕТЕ. ДУШИЋА

АНКЕТА н.е, тор „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

НЕДОСТАЈУ НАШОЈ КУЛТУРИ

ИЗБОРИ ИЗ ДЕЛА ВАЛТЕРА БЕЊАМИНА И ЈАНА МУКАРЖОВСКОГ

РАДО СЕ ОДАЗИВАМ анкети „Књижевних новина“ о приједлозима који би могли унаприједити машту преводилачку издавачку дјелатност. Замисао је врло добра: Друго је питање колико ће наши издавачи би:и кадри др те сугестије остваре.

Сматрам да мој одговор може Сити кратак. Имам на уму дједа. с подручја књижевне теорије и опће ' естетике (гране недовољно 'заступане у нас) која се често спомињу и цитерају, али се познају, рекао бих, више из „друге руке“, на темељу рецензија или критичких осврта у студијама других аутора. Вријеме је да наша публика упућена на пријеводе упозна ства> ралаштво Валтера Бењамина у широком _ репрезентативном — избору. Пријеводом неколико есеја (у ' загребачкој едицији „Разлог“) учињен је први корак. Међутим, потребан је много шире замишљен лотхват да се пружи увид у необично свестрано филозофско, социолошко и књижевнокритичко Ајело њемачког аутора. Тек кад будемо имали у пријеводу и његове радове о Брехту, Бодлеру, Љескову, Прусту, Краусу, његове афоризме и записе („Једносмјерна. улица“, „Централни парк“), који су сажетак његове мисли на путу к марксистичкој дијалектици, моћи ћемо рећи да имамо „свог“ Бењамина, Залажем се'овом приликом и за избор из естетичких и књижевнотеоретских расправа Јана Мукаржовског, па и опћенито за адекватну рецепцију прашког структурализма, У нашим едицијама о структурализму нема примјерене документације чешких (и словачких) "радова. Посљедица је необавјештености што се често растравља само'у једном типу приступа умјетности беше ин тим називом. Није ди ту, такођер, вријеме да се што прије надокнаде пропустиг –' ·

Проф. др Виктор Жмегач

АОМАЋИ ПИСЦИ И НОВИ ПРЕВОДИ

У КУАТУРИ сваке нације треба |

да дејствују оригинална или пре ведена дела великих стваралаца, али свака књижевност има и „домаће“, „мале“, „локалне“ писце. у којима се огледа, рефлектује живот народни и доба у свој шири-

ни, па и њихове књиге треба да

су 'нам при руци.

Да почнемо од ових других: Веселичовић, Лазаревић, Матавуљ имају важно место због приказиНаставак на 2. страни

Божидар Ковачевић